Vlasina, Jezero, Vilin lug, Srbija – ovi hoteli sagrađeni oko jednog od najlepših prirodnih predela naše zemlje više ne primaju goste.

Već duže od pola godine traju nezvanična i medijska nagađanja na temu sudbine hotela u okolini Vlasinskog jezera, koje je pre skoro četiri godine kupio katarski investitor Ali Abdul al Maki. Većina njih je zatvorena ili radi na nivou minimalnih kapaciteta, a preostali zaposleni i stanovnici okolnih mesta nagađaju da je u pitanju promašena investicija iz koje investitor pokušava nekako da se izvuče. Iako je al Maki četiri hotela kupio za samo milion evra i za otpremnine određenom broju radnika isplatio još oko pola miliona, još uvek se ne nazire rešenje problema ugostiteljskih objekata koji tavore zatvoreni ili na nivou običnih kafića. Po najnovijim informacijama nije sve baš tako čemerno kao naziv planine na kojoj se nalazi Vlasinsko jezero – Čemernik.

Prvi hotel Vlasina izgrađen je ubrzo po izgradnji brane i formiranja hidro-akumulacionog jezera, početkom 60-ih godina prošlog veka.

Prvi hotel Vlasina izgrađen je ubrzo po izgradnji brane i formiranja hidro-akumulacionog jezera, početkom 60-ih godina prošlog veka. Podignut je na markantnom uzvišenju, koje se nadvija nad jezerom, nekoliko kilometara od brane i obližnjeg mrestilišta. Nekoliko decenija bio je jedini ugostiteljski objekat s punom uslugom noćenja, svih obroka (pansiona i polupansiona) i drugim zabavno-rekreativnim sadržajem i kao takav mesto okupljanja ne samo gostiju koji su u njemu odsedali već i okolnih vikendaša i drugih izletnika, koji bi u prolazu navraćali da bi se odmorili i okrepili u bašti restorana s predivnim pogledom na jezero. Izgrađen je kao troetažni objekat u prepoznatljivoj arhitekturi planinskih odmarališta, koji su tih godina kao pečurke nicali po planinama širom Jugoslavije. Uskoro doživljava i proširenje na još par objekata, što govori o porastu posećenosti i noćenja turista ne samo iz okruženja već širom države i inostranstva. Nažalost, krajem prošle godine je zatvorena hotelska usluga, a ovu sezonu započeo je kao kafić.

Duva Promaja

U vreme proširenja hotela zidaju se i drugi ugostiteljski objekti u bližem i daljem okruženju. Već 70-ih godina, kada vlasinski turizam doživljava pravu ekspanziju, što se može videti i po izgrađenim privatnim vikendicama, u mestu Promaja, na raskršću puteva koji iz Surdulice vode prema Bosilegradu i Crnoj Travi, izgrađen je omanji motel Jezero. S pogledom na Veliki zaliv Vlasinskog jezera, bio je omiljeni među turistima i vozačima, koji su putovali na relaciji Jugoslavija-Bugarska, ali i lokalnog stanovništva iz okolnih sela, koje se tu često okupljalo. Nažalost, zatvoren je početkom 2000-ih uz obrazloženje da posluje s gubicima.

Vile ne zalaze u Crnu Travu

U to vreme zida se i hotel Vilin lug u Crnoj Travi, a izgrađen je u prepoznatljivoj arhitekturi koju poseduju i poznata Građevinska škola i autobuska stanica. U vreme prosperiteta cele države, ovo maleno mesto na jugu Srbije postaje lokalni centar čitave opštine, ali i regiona, koji se u to vreme sve više razvija pod uticajem turizma Vlasinskog jezera, ali i industrijskih pogona koji su tih decenija građani u okolnim mestima. Hotel je tih godina bio preko potreban, ali je u poslednjoj deceniji doživeo istu sudbinu kao i motel Jezero.

(Baš) pozna moderna

Još jedan hotel, sličnih kapaciteta kao hotel Vlasina, izgrađen je 1978. godine u Surdulici. Grad je tada dobio reprezentativni hotel Srbija s kompletnom uslugom, a sve to zaodenuto arhitektonskim ruhom pozne moderne, koja je svojom funkcijom i  formom dodatno istakla ovaj ugostiteljski objekat. Nažalost, hotel Srbija je takođe od nedavno svoj rad nastavio u smanjenom obimu posla, najviše na nivou iznajmljivanja banket sale za privatne proslave, venčanja i novogodišnje dočeke.

Katarski koraci

U nekom trenutku, sva četiri ugostiteljska objekta stavljeni su u vlasništvo jednog akcionarskog društva – HUP Evropa, čiji većinsko vlasništvo je otkupio 2015. godine katarski investitor. Jedna od klauzula ugovora navodi da je novi investitor bio u obavezi da u roku od tri godine dodatnim investicijama rekonstruiše i poslovno aktivira kupljene ugostiteljske objekte. Kako je ovaj rok istekao, a situacija se samo još dodatno pogoršala, priprema se tužba na račun katarskog investitora, kao i obeštećenje za zaposlene, ukoliko u skorije vreme ne preduzme neke korake ka rešavanju novonastale situacije.

Kako saznajemo, Al Maki je već preduzeo korake za početak rekonstrukcije hotela Vlasina, poslavši svog predstavnika u Surdulicu i na Vlasinsko jezero, koji odlično poznaje naš jezik, kulturu, ali pre svega i materiju jer je školovan na univerzitetima u Sarajevu i Beogradu. Katarski (Irački) predstavnik je već posetio planinski hotel u pratnji vlasnika jedne građevinske kompanije, sa kojim je ugrubo pravio planove buduće rekonstrukcije objekta. Nezvanično je najavljeno da bi rekonstrukcija mogla započeti već krajem ove ili početkom sledeće godine.

Naravno, ovo investitora neće osloboditi plaćanja penala, ali može uliti nadu da će posle ovog na red doći i drugi objekti. Hotel u Surdulici i motel na Promaji su izvesniji da bi mogli biti aktivirani, dok to nije slučaj sa onim u Crnoj Travi, koji je investitor već sada oglasio za prodaju, ali po ceni od 600.000 evra, koju za sada nema ko da prihvati. Da sačekamo i narednu godinu i vidimo da li su u pitanju ozbiljni, to jest, realni planovi ili će sve ostati na nivou šarene (investitorske) laže.

Kad ste već ovde…

• Crnotravci – dunđeri pečalbari koji se više ne vraćaju kući

Film Frank Gehry: Building Justice prikazuje kako je čuveni arhitekta, zajedno sa svojim studentima, razvijao predloge o stvaranju zatvora koji će postati mesto rehabilitacije.

Zahvaljujući inicijativama koje su pokrenule fondacije Art for Justice i Open Society, američki krivični pravosudni sistem bio je pod značajnim nadzorom što je uzrokovalo pokretanje njegove reforme, odnosno elementa koji se tiču projektovanja zatvora i kazneno-popravnih zavoda. Slavni svetski arhitekta Frenk Geri bio je fokusiran na ovu temu od 2016. godine, kada je dobio poziv od filantropa Džordža Soroša da postane deo studije o redizajnu zatvora.

Sav proces istraživanja koji je Geri sproveo sa svojim studentima, predstavljen je u dokumentarnom filmu Frank Gehry: Building Justice. Glavno pitanje koje je Geri postavio u filmu i koje zapravo i predstavlja srž projekta glasi: „Kako bi zatvori izgledali kada bi počeli da tretiramo ljude kao ljudska bića?“

Na prvi pogled, može se učiniti da je Geri napravio čudan odabir za projekat reforme zatvora. Ipak, Soroš i tadašnji direktor fondacije Chris Stone, smatrali su da je poznati arhitekta ovim stavom podstakao razmišljanje „izvan kutije“, kao i da je njegovo učešće u rešavanju ovog problema doprlo do javnosti.

Arhitektura u skandinavskim zatvorima omogućava da ustanova bude mesto lečenja, a ne mesto lišavanja.

Geri je odabrao grupu studenata na master studijama s čuvenog Jejla i s njima počeo da razvija studiju koja je uneta u nastavne sadržaje, kako bi se projekti zatvora obrađivali kroz studije budućih generacija.

Kako bi projekat dobio veće razmere, Geri je zamolio režisera Ultana Guilfoylea da dokumentuje čitav proces, što je on naravno i prihvatio. Guilfoyle je pažljivo pratio i oblikovao priču koja se stvarala tokom Gerijevog rada sa studentima, što je uključivalo diskusije, terenske posete nekim od zatvora, kako domaćim tako i inostranim, kao i razgovore sa zatvorenicima.

Kažnjavanje ili rehabilitacija

Jedna od bivših zatvorenica, Susan Burton, pridružila se studentima tokom posete skandinavskom zatvoru, za koji je istakla da predstavlja mnogo bolji model popravne ustanove u odnosu na američke. „Arhitektura u skandinavskim zatvorima omogućava da ustanova bude mesto lečenja, a ne mesto lišavanja.“ – istakla je Susan.

Zapravo, ta ideja o isceljenju postaje glavno pitanje filma: Da li bi zatvor trebalo da predstavlja kažnjavanje ili rehabilitaciju? Prema rečima Susan, američki kazneni sistem je izuzetno grub i graniči se sa brutalnošću, koja počinje od momenta stupanja u zatvor, piše ArchDaily.

Geri i njegovi studenti posvetili su se ovom pitanju i pokušali da kreiraju arhitektonski model koji bi pomogao u reformi pravosuđa. Naravno, projektantski aspekt samo je jedan mali deo velike zagonetke, ali arhitekte smatraju da bi svojom vizijom mogli da predlože ideju kojoj bi zemlja mogla da teži.

Kad ste već ovde…

• Kako će izgledati novi zatvor u Pančevu

U zgradama koje se nalaze u delovima grada koji imaju dobro razvijenu pešačku mrežu, mnogo je bolja prodaja i iznajmljivanje prostora u odnosu na one četvrti koje prednost daju automobilima.

Pešačenje svakako ima višestruke koristi po pitanju kvaliteta života, ali i dobro organizovana mreža pešačkih staza utiče da su objekti različitih namena dostupniji što se automatski odražava i na zadovoljstvo građana.

Imajući ovo u vidu, stručnjaci iz Centra za nekretnine i Univerziteta Džordž Vašington, koji je situirani u američkoj prestonici, nastoje da utvrde uticaj pešačkih mreža u urbanim područjima na razvoj i funkcionisanje grada. Oni su definisali WalkUP kao mernu jedinicu u ovom sistemu.

Prodaja nekretnina ide mnogo bolje u odnosu na one četvrti koje prednost daju automobilima.

Prema njihovim izveštajima, u zgradama koje se nalaze u delovima grada koji imaju dobro razvijenu pešačku mrežu, mnogo je bolja prodaja i iznajmljivanje prostora u odnosu na one četvrti koje prednost daju automobilima, piše Curbed.

Gradovi sa najvećim procentom WalkUP u Americi su: Njujork, Denver, Boston, Vašingon, San Francisko i Čikago. Detroit se nalazi čak na 23. mestu. Međutim, trenutna ulaganja u pešačke zone u Detroitu su najveća u Sjedinjenim Američkim Državama. U periodu od 2010. do 2018. godine Detroit je najviše radio na ovom polju urbanizacije.

Trend izgradnje biciklističkih i pešačkih staza, zajedno sa zelenim površinama, nešto je što bismo voleli da vidimo i u našim gradovima.

Kad ste već ovde…

• Kineska garaža u kojoj se automobili sami parkiraju

Razigrani spratovi kuće učinili su da prilično kompaktna i svedena fasada deluje veoma arhitektonično ali da u isto vreme ne odskače u odnosu na fasade susednih objekata.

Arhitektonska firma Hehnpohl Architektur potpisuje projekat za kuće Buddenturm, koja se nalazi u istorijskom centru nemačkog grada Minster. Njihov veoma moderan objekat projektovan je tako da maksimalno prati siluetu ulice i skladno se uklapa u postojeću urbanu strukturu poštujući lokalno zatečenu arhitekturu.

Kuća je organizovana na tri nivoa, tako da prizemni deo svojom frontalnom stranom prati građevinsku liniju, dok dva gornja prate suprotan pravac, ali na način da ne odskaču u odnosu na fasade susednih objekata.

Moderan objekat maksimalno prati siluetu ulice i skladno se uklapa u postojeću urbanu strukturu poštujući lokalno zatečenu arhitekturu.

Kao i susedni objekti, i ova kuća poštuje tipologiju istorijske četvrti u kojoj je smeštena pa na fasadi koja gleda na ulicu ima tri suptilna otvora. Ipak, korišćenje fasadne opeke je zaslužno da se ova zgrada najbolje uklapa s komšilukom.

Zanimljivi bakarni paneli prekrivaju najveći otvor u prizemlju, dok su dva otvora na spratovima nešto svedenija, a zasenčenost u unutrašnjosti postignuta je njihovim usecanjem u fasadu.

Enterijer prati eksterijer

Unutrašnjost kuće prati eksterijer, pa je enterijer oblikovan kroz sklop moderne i sirove estetike. Opeku, koja dominira fasadom, u unutrašnjosti menjaju drvo i beton. Ova kombinacija istovremeno čini enterijer snažnim ali i toplim životnim prostorom.

Iako su sa ulice vidna samo tri nivoa, zapravo postoji i još jedan, sakriven ispod kosina krova, kao i manji podrumski prostor.

Unutrašnjost kuće prati eksterijer, pa je enterijer oblikovan kroz sklop moderne i sirove estetike.

Osim ulazne zone na prizemlju su organizovani i garaža, višenamenska prostorija i unutrašnje dvorište.

Na prvom spratu su dnevni boravak, trpezarija sa kuhinjom i terasa, dok su spavaće sobe i radni prostor na poslednja dva nivoa.

Grafički prilozi:

Foto: Hehnpohl Architektur/Baunetz, via Afasiaarchzine

Kad ste već ovde…

• Novi oblik opeke pomaže boljem rashlađivanju objekata

Japanski arhitekta pobedio je na zatvorenom konkursu za projekat proširenja muzeja fondacije Gulbenkian u glavnom gradu Portugala.

Prema rečima Isabele Mota, predsednice upravnog odbora Gulbenkiana, ekstenzija vrta smeštena između Plaza de España i Largo de São Sebastião da Pedreira predstavljaće veliki urbani zahvat u centru Lisabonu, i zato mu je trebalo se pažljivo pristupiti. Zato je organizovan konkurs na kojem je pobedio slavni japanski arhitekta Kengo Kuma.

Pored vrta, pobedničko rešenje Kengo Kume obuhvata i projekat organizovanja ulazne zone za sekciju muzeja gde je prikazana moderna kolekcija , kao i proširenje izložbenog prostora na 700 metara kvadratnih.

Pobedničko rešenje karakteriše hrabra ljuskasta konstrukcija koja natkriva novu sekciju bašte.

Novim projektom kreiraće se dva nova ulaza u zgrade i organizovaće se sistem pešačkih staza koje će povezati sedište i muzej.

Na konkursu zatvorenog tipa, organizovanom od strane Gulbenkian, Kumino rešenje nadmašilo je projekte drugih arhitekata poput: Inss Lobo, Patricia Barbas, Pedro Domingos, Aires Mateus, Menos E Mais, SAMI, John Pawson, Tatiana Bilbao, Carla Juacaba, Junya Ishigani i Christ & Gantenbeim, piše portugalski Publico.

Ko je bio Gulbenkijan

Calouste Sarkis Gulbenkian (23. mart 1869. – 20. jul 1955.) bio je biznismen i filantrop britanske nacionalnosti i jermenskog porekla. Odigrao je važnu ulogu u eksploataciji nafte na Bliskom istoku i bio je prva osoba koja je donela iračku naftu na Zapad. Gulbenkijan je mnogo putovao i živeo u mnogim gradovima, uključujući Istanbul, London, Pariz i Lisabon.

Tokom svog života, Gulbenkian je bio uključen u mnoge filantropske aktivnosti, uključujući osnivanje škola, bolnica i crkava. Fondacija Calouste Gulbenkian, privatna fondacija sa sedištem u Portugalu, osnovana je 1956. godine njegovom ostavštinom i nastavlja da promoviše umetnost, obrazovanje i nauku širom sveta. Do kraja svog života postao je jedan od najbogatijih ljudi na svetu, a njegova umetnička kolekcija jedna je od najvećih privatnih kolekcija na svetu.

Kad ste već ovde…

• Kako će izgledati Muzej grada Beograda

Prošetajte vašim 3D modelom lakše nego ikada!

S popularizacijom virtuelne realnosti i izmenjene stvarnosti, arhitekte i studenti dobili su nov način za predstavljanje arhitektonskih dela. Korišćenje trodimenzionalnih digitalnih modela kojim se možete prošetati na kompjuterskom ekranom, pametnom telefonu ili VR naočarima postaje novi standard.

U svetlu nove realnosti, koja je delovala tako nedostižno pre par godina, onlajn platforma Tour Fácil lansirala je besplatan plugin zahvaljujući kojem možete eksportovane slike u 360 stepeni iz SketchUpa, a potom gledati u virtuelnoj realnosti ili u izmenjenoj stvarnosti.

Kreirajte rendere u 360 stepeni u SketchUpa, a potom da ih gledate u putem VR-a na onlajn galeriji.

Ovaj dodatak dozvoljava da kreirate rendere u 360 stepeni direktno iz SketchUpa, a potom da ih uploadujete na njihovu onlajn galeriju odakle je moguće da se krećete kroz virtuelni prostor putem VR seta, uključujući i Google Cardboard ili bilo koji drugi sistem.

Prebacivanjem slika iz 3D softvera na onlajn platformu ne gubi se na kvalitetu niti na rezoluciji rendera, a rezultati se mogu videti na Tour Fácil’s virtuelno galeriji. Iako dodatak radi samo na SketchUpu, onlajn galerija podržava i ostale softvere poput 3D Studio Maxa, Blendera ili Lumina.

Ako želite da gledate vaše rendere u 360 stepeni sa vašim kolegama, klijentima ili profesorima, morate se prvo registrovati, a to možete uraditi ovde. (sajt je na portugalskom)

Kad ste već ovde…

• Kako napraviti panoramske VR rendere u SketchUpu

Glavne karakteristike ShapeShell elemenata jesu organska forma i lagana konstrukcija koja je pritom veoma otporna na mehaničke i vremenske uticaje.

Materijali zasnovani na naprednoj termoplastičnoj tehnologiji prvenstveno su korišćeni u vazduhoplovstvo. Ovi materijali, koji su ojačani vlaknima, čak šest puta su otporniji od čelika, a s druge strane su lagani i jednostavni za održavanje, što omogućava razvijanje složenih i efikasnih arhitektonskih projekata.

Kako bi što bolje razumeli primenu termoset tehnologije i srodne proizvode poput ShapeShella, proći ćemo kroz nekoliko ključnih pitanja.

Šta je termoset smola i kakve su njene karakteristike?

U kombinaciji sa naprednim vlaknima, termoset smola omogućava stvaranje laganih organskih struktura, a pritom se smanjuje troškovi transporta i ugradnje u odnosu na druge tradicionalne konstruktivne materijale. Ovaj materijal ne zahteva dizalice i drugu tešku mašineriju.

Objekti izgrađeni od ovog materijala mogu obezbediti pojačanu zaštitu od ekstremnih prirodnih uslova, poput zemljotresa, jer njihova lagana forma i struktura objekta bolje podnosi seizmičke udare u odnosu na zgrade od betona i čelika.

Izlivanjem smole u kalupe preko ugljeničnih vlakana, dobijaju se veoma otporne samonosive ljuske.

Kako koristiti materijale ojačane vlaknima u arhitekturi?

Ovi materijali mogu biti zamena za tradicionalne, uz mogućnost poboljšanja gradnje zahvaljujući njihovim narednim svojstvima ili mogu ponuditi potpuno nove mogućnosti za izvođenje složenih i neobičnih objekata i umetničkih radova. U današnje digitalno vreme, ovakav materijal je idealan za izvođenje organskih i konstruktivno složenih struktura.

Koji to atributi ističu materijale ojačane vlaknima u odnosu na druge alternativne materijale?

Primenom termoset tehnologije, koja se koristi i u proizvodnji letelica za istraživanje svemira, stvaraju se jedinstvene i konzistentne strukture koje se ne mogu postići tradicionalnim materijalima. Vakumska infuzija od smole podrazumeva slojevito postavljanje tkanina u kalupe, a zatim se uvodi smola kroz vlakna (armaturu) i sve to pod vakuumom. Rezultat je samonosiva ljuska oblikovana zahvaljujući specifičnom kalupu. Ove strukture, ojačane ugljeničnim vlaknima, su skoro šest puta jače od čelika, a još jedna pozitivna karakteristika je da su i otporne na koroziju.

Ipak, ove strukture su (dramatično) skuplje od čeličnih. Međutim, ako se razmotre smanjeni troškovi transporta, ugradnje i održavanja, nova računica može ići u njihovu korist.

Kakve se potporne strukture potrebne?

Zbog male težine materijala, noseća struktura je uglavnom minimalna. Najčešće se primenjuju aluminijumski i čelični sistemi, koji zahvaljujući dobro razvijenom arhitektonskom projektu mogu biti takođe veoma elegantni a ujedno i brzi za instalaciju.

Kakve su tehničke karakteristike ljuski napravljenih termoset tehnologijom(ShapeShell)?

Glavna karakteristika je veliki odnos čvrstoće u odnosu na težinu, visoka otpornost na udarce, niska toplotna provodljivost, kao i mogućnost reciklaže, piše ArchDaily.

ShapeShell ima veliki odnos čvrstoće u odnosu na težinu, visoku otpornost na udarce, nisku toplotnu provodljivost, kao i mogućnost reciklaže.

Queens Doman / DKO Architecture

Queens Doman / DKO Architecture

Kakve završne obrade na površini struktura se mogu primeniti?

Površine se tretiraju poput cementnih ili fluoropolimernih završnih obrada, te intenzitet sjaja može biti u rasponu od 5% do 80% i to u punom spektru boja. ShapeShell se takođe može izvesti i u metalnoj završnoj obradi, gde su premazi izvedeni sa pravim nanočesticama gvožđa, čelika, nerđajućeg čelika mesinga i bakra.

Kad ste već ovde…

• Stručnjaci s Kembridža tvrde da je drvo najpouzdaniji materijal za gradnju solitera (VIDEO)

Rok za registraciju projekata je 10. decembar 2019. Dodela nagrada biće odražana na svečanoj ceremoniji u Beogradu u februaru 2020. godine.

Šesto izdanje konkursa “Bringing Light to Life” kompanije VELUX koji je započet u Bugarskoj, a koji je prošle godine je dobio regionalni karakter otvoreno je za vaše projekte.

Za ukupno četiri nagrade takmičiće se arhitekte iz Srbije, Crne Gore, Makedonije, Bosne i Hercegovine, Rumunije, Bugarske i Turske. U prošlogodišnjem izdanju, od tri nagrade, dve su otišle u ruke arhitektama iz Srbije, uključujući i glavnu nagradu koju su osvojili Modelart arhitekti i z Novog Sada za svoj projekat Rilak kuće.

VELUX nagrada za arhitekte „Bringing Light to Life“ za cilj ima promociju projekata koji prikazuju raznovrsnost i mogućnosti aplikacije krovnih prozora na kućama, stambenim, poslovnim i komercijalnim zgradama, bilo da se radi o novim objektima ili renoviranju postojećih.

U konkurenciji za nagrade biće samo projekti koji u sebi sadrže krovne prozore i/ili svetlosne tunele za kose i ravne krovove.

Zainteresovani se mogu registrovati i prijaviti projekte u 3 kategorije: Porodične kuće, Rezidencijalni/Javni objekti i Renoviranja.

U konkurenciji za nagrade biće samo projekti koji u sebi sadrže krovne prozore i/ili svetlosne tunele za kose i ravne krovove. Detalji, 3D vizualizacije i dodatne infrormicaije o projektu su dobro došle budući da će vizualizovani projekti imati prednost prilikom ocenjivanja žirija.

Projekti mogu biti iz 2018. ili 2019. godine, u bilo kojoj fazi, uključujući i već izvedene objekte u navedenom periodu.

Rok i nagrade

Rok za registraciju projekata je 10. decembar 2019. do 23:59:59 h. Sam proces registracije je veoma jednostavan i oduzima veoma malo vremena

Žiri će o pobednicima odlučivati tokom januara 2020. godine dok će pobednici biti proglašeni na svečanoj ceremoniji koja će se održati u Beogradu u februaru 2020. godine.

Na zvaničnom sajtu konkursa https://bll.velux.com/en/ možete pogledati pobedničke i sve prijavljene radove iz prethodnih godina.

Svim učesnicima želimo puno uspeha!

Ukoliko smatrate da funkcija treba da prati formu, ovaj objekat će vas sigurno oduševiti maštovitim odgovorom na temu.

Razigrana fasada sa šarenim prozorskim okvirima nepravilnih (i neponovljivih) oblika krasi najnovije zabavište u vijetnamskom gradu Ho Ši Min. Ali, to nije sve! Zabava se premestila i u unutrašnjost objekta, čime su arhitekte iz studija Kientruc O uspele da stvore ambijent koji je u isto vreme izuzetno prijatan, funkcionalan i zanimljiv čak i njegovim najmlađim korisnicima.

„Vrtić TTC Elite Saigon je jednostavno zamišljen u čistom geometrijskom obliku kako bi izazvao dečju znatiželju, što je bitno jer deca s njim svakodnevno komuniciraju“, kažu iz arhitektonskog studija.

Ovo zabavište zahvaljujući svojoj neobičnoj fasadi, izgleda kao da je napravljeno od plastelina.

„Prozori kao takvi podstiču emociju, maštu i radoznalost, i uspostavljaju direktan odnos između dece koja se igraju u objektu i živog spoljnog okruženja koje se konstantno menja“ – navode arhitekte.

Naime, Ho Ši Min (nekada Sajgon) jedan je od gradova koji su najviše stradali u Vijetnamskom ratu. No, već godinama unazad on se konstantno obnavlja, postavši dom velikom broju zanimljivih arhitektonskih objekata.

Takav je slučaj i sa ovom zgradom koja zahvaljujući svojoj neobičnoj fasadi, izgleda kao da je napravljena od plastelina. Zbog neobičnih otvora koji je krase sa svih strana, zgrada novog vrtića u Sajgonu deluje gotovo elastično.

Otopljeni ulaz

Posmatrajući iz ugla izvođača radova, najizazovniji deo ovog objekta svakako je njegov „otopljeni“ ulaz, kao i nepravilni procepi koji se „prelivaju“ sa više strana objekta.

Arhitekte su pažljivo izračunale položaje prozora tako da izgledaju kao da su nasumično postavljeni.

Kako bi postigle željeni efekat, arhitekte su pažljivo izračunale položaje prozora tako da izgledaju kao da su nasumično postavljeni, a opet tako da svaka soba dobije dovoljno dnevne svetlosti. Duboke niše s unutrašnje strane pretvaraju prozore u prijatne, intimne kutke za čitanje i igranje, a pritom još i sprečavaju pregrevanje prostorija.

Osim toga, prozori se nalaze i u samom enterijeru, tako da mališani iz jedne učionice mogu da posmatraju šta se dešava u sobi pored.

Kreativci

Zabavište broji ukupno pet spratova. Na prva tri nalaze se učionice i igrališta u zatvorenom, dok su gornja dva sprata posvećena administraciji. Svi nivoi povezani su širokim spiralnim stepeništem.

Studio Kientruc O nedavno je projektovao još jedan vrtić u ovom gradu gde se takođe poigrao sa geometrijom prozora. Može se reći da vijetnamske arhitekte koriste svaku šansu da kroz svoj posao i dizajn probude dete u sebi – i može se reći da im u tome lepo ide.

U narednoj galeriji pogledajte kako se ova zgrada (nije) uklopila u svoju okolinu:

Fotografije: Quang Tran

Kad ste već ovde…

• Savremeno dizajnirana fasada koja poštuje tradicionalno okruženje

Ceo zid od stakla i svetleći krst? Inovativni i pretežno beli materijali koji će se koristiti na ovoj crkvi je nešto što nismo navikli da vidimo kod ruskih crkvi.

Započinje li se s ovim projektom crkve u Moskvi revolucija u ruskoj sakralnoj arhitekturi? S predloženom kupolom i visokim zidovima od stakla, kao i svetlećim krstom, ovo rešenje svakako je drugačije od onog što smo navikli da viđamo kod pravoslavnih crkvi.

Izgradnja crkve posvećene Ignaciju Antiohijskom veoma je izvesna. Naime, iako tačan datum početka gradnje nije definisan, projekat je objavljen je na zvaničnoj veb stranici moskovskog gradskog Odeljenja za urbanizam i gradnju.

Započinje li se s ovim projektom crkve u Moskvi revolucija u ruskoj sakralnoj arhitekturi?

Neobični projekat potpisuju projektni biroi A.R.E.A.L Architects i Archpoint, koji su za sada poznati po projektovanju restorana.

Prema predstavljenoj vizualizaciji, neminovno je da crkva neće imati mnogo ukrasnih detalja, kao ni zlatnu kupolu niti složene strukture koje se mogu videti kod tradicionalnih ruskih crkvi. Naime, dizajn se može okarakterisati kao veoma minimalistički.

Povratak tradicijama sakralnog graditeljstva?

Arhitekte su istakle da su inspiraciju pronašle u crkvi Preobraženja Spasitelja u Velikom Novgorodu, koja potiče iz 14. veka. Iako to na prvi pogled ne deluje, ovakvim dizajnom arhitekte planiraju da povrate vezu sa drevnim tradicijama sakralnog graditeljstva, piše Russia Beyond.

Unutrašnji prostor će biti otvoren i slobodan, kako bi bogosluženje bilo neometano i kako ko bi u crkvu moglo da pristupi i do 500 ljudi.

Kad ste već ovde…

• Napuštene pravoslavne crkve kroz čudnovati objektiv ruskog avangardnog umetnika

Iako dopadljive i sjajne završnice, unutar ovog objekta nalazi se njegova suština.

Projekat osmišljen od strane Kamin Lertchaiprasert i Suriya Umpansiriratana iz firme Walllasia trebalo bi da kombinuje kontekst fizičkog aspekta prostora i duhovnih aspekata života. Paviljon nazvan „No sunset, no sunrise„, postavljen na samoj obali mora, u potpunosti je obložen ogledalima i kao takav na svoj specifičan način refleksijom nastavlja vizuelni kontinuitet okruženja.

Statua starice unutar paviljona, koja strpljivo čeka svog partnera, predstavlja simbol ljubavi i čekanja.

U unutrašnjosti ovog paviljona stanovnici obližnjeg grada mogu pronaći utočište od užurbanosti svakodnevice. Međutim, unutar paviljona postavljena je statua starice koja strpljivo čeka svog partnera, koji je napustio dom u potrazi za ultimativnom istinom, predstavlja simbol ljubavi i čekanja.

„Ovaj projekat je životno specifičan i on predstavlja paralelni svet između ultimativne istine i iluzionog sveta.“, istakle su arhitekte.

Unutrašnja veza

Objekat bi takođe trebalo da pokrene svest posetilaca o bezvremenskom trenutku koji nije samostalan. Tu je zapravo veza između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora, odnosno subjektivnog i objektivnog, piše Designboom.

Ovaj zanimljivi objekat zapravo je instalacija dizajnirana za Bijenale na Tajlandu održanom 2018. godine.

Kad ste već ovde…

• Tema Bijenala 2020: Kako ćemo živeti zajedno?

Kako je Srbija zemlja jeftine radne snage, kreativnost nije najpoželjniji modus postojanja, a to se najdirektnije ogleda u organizaciji stanova u novogradnji.

Svaka istorijska epoha ima svoju ideju poželjnog oblika življenja. Svaka epoha ima svoju viziju idealnog stana. Ali, sudbina svih društva u razvoju jeste život u prošlosti.

Kao društvo u razvoju, mi u Srbiji svoje svakodnevne živote živimo po obrascima, šemama i tokovima koje su neka druga, naprednija društva odavno napustila za sobom. Ma koliko savremeni, zapravo smo anahroni. To je svuda očigledno, pa i u našim stambenim preferencijama, te organizaciji stanova u novogradnji. Oni tako mnogo govore o nama.

Ekonomija je prostorna

Preovlađujući način proizvodnje igra presudnu ulogu u oblikovanju društvenih odnosa. Zamena preovlađujućeg sistema proizvodnje i potrošnje uzrokuje drastične prostorno-programske transformacije kuće i grada, te načina na koji oblikujemo prostor i kako prostor povratno oblikuje nas. Kako proizvodimo i trošimo novac bitno predodređuje naš životni stil, koji posledično reformuliše naše stambene preferencije.

Ova ideja nigde nije očiglednija kao u korenu reči ekonomija, a to je oikos – dom. Ekonomija je tamo i ono što je dom. Primera radi, destrukcija vrednosti domaćice, doma i kuće kao porodičnog staništa bila je ključna i opredeljujuća za trasiranje društva masovne potrošnje. Drugim rečima, da bi bilo koja ekonomska realnost mogla biti moguća, ona prvo mora imati odgovarajući stambeni okvir.

Hertcberger tvrdi da je podela stana na strogo razdvojene prostore za dnevni boravak, obedovanje, kuvanje, pranje i spavanje zapravo nasilje.

„Kuća kao mašina za stanovanje“ bila je velika metafora modernog, mehaničkog i industrijskog društva. Preuzeti iz procesa industrijske proizvodnje vrednosti standardnog, racionalnog i mašinskog postavljeni su kao osnovna merila vrednovanja i organizacije prostora kuće i stana.

Vrednosti savremenog, post-modernog društva, s druge strane, najdirektnije se ogledaju u koncepciji polivalentnosti stambenog prostora kao idealnog organizacionog obrasca.

Složenost i promenljivost

Ana Nikezić u knjizi „Formati za urbani život – Porodična kuća u savremenom gradu“ ukupnost polivalentnosti razlaže na dva principa: princip složenosti i princip promenljivosti. Oba principa, i složenost i promenljivost, rezultat su odgovora na pojavu novih životnih stilova, novih mogućnosti građenja, te novih pristupa materijalizaciji ambijentalno transformisanog prostora.

Složenost kao karakteristika svoje korene nalazi u kući srednjovekovnog grada. Herman Hertcberger tvrdi da je funkcionalistička podela stana na strogo razdvojene prostore za dnevni boravak, obedovanje, kuvanje, pranje i spavanje zapravo nasilje. Oslobođenje Hertcberger vidi u povratku predindustrijskoj normi međusobno povezanih prostorija, koje omogućavaju mnogo slobodniju vezu prostora i aktivnosti.

Princip složenosti očitava se kroz raznovrsnost sadržaja i mogućnost njihovog sažimanja i povezivanja, naglašava Nikezić. Složenost stambenog prostora ogleda se i kroz povezanost dnevne i noćne zone, integraciju rada i stanovanja, te kroz kružno, neprekinuto kretanje. Kao takav, princip složenosti realizuje se kroz prožimanje aktivnosti i otvorenost plana.

Promenljivost, s druge strane, predstavlja najrazvijeniji princip koji otvara vrata korenitim organizacionim i strukturalnim promenama. Dostizanje kvaliteta promenljivosti Nikezić vidi na tri načina. Kroz fleksibilnost, otvaranje i stepenovanje prostora.

Fleksibilnost je potencijal trajne promena strukture, ambijenta i karaktera stambenog okvira, realizovan kroz sistem pokretnih pregrada ili zavesa. Kao princip, fleksibilnost se prvi put najradikalnije realizuje u Kući Šreder holandskog arhitekte Gerit Ritvelda. Kroz sistem pokretnih panela prostor svakodnevnog života rasteže se od potpuno raščlanjenog do potpuno otvorenog.

Otvaranje prostora ostvaruje se kroz njegovu podelu na tehnološko jezgro koncentrisanih servisnih sadržaja i neprekinutu fluidnost horizontalnog plana. Mis van der Roe ovu organizaciju koncepciju dovodi do krajnjih granica u Kući Fansfort, gde posebnu pažnju posvećuje materijalizaciji i detalju.

Stepenovanje prostora realizuje se kroz gradaciju sadržaja i fleksibilnost sekundarne podele prostora. Le Korbizje svoj Atelje apartman u Parizu organizuje upravo rukovodeći se ovim načelima.

Kako postići polivalentnost u stambenom prostoru

U članku „Projektantski principi za postizanje prostornosti u stambenom prostoru“, objavljenom u časopisu Arhitektura i Urbanizam, Đorđe Alfirević i Sanja Simonović-Alfirević otkrivaju projektantske obrasce dostizanja kvaliteta polivalentnosti horizontalne osnove. To su: otvoreni plan, fleksibilnost prostora, anfilada, kružna veza i iluzija prostornosti.

Alfirević i Simonović-Alfirević polaze od pretpostavke „po kojoj se prostornost u stambenom prostoru postiže na tri osnovna načina koja ujedno određuju i njen karakter: izrazitim povećanjem bar jedne od fizičkih dimenzija prostora, pružanjem mogućnosti da se kretanjem kroz prostor, koji nije saglediv iz pojedinačnih vizura, formira pretpostavka o njegovim stvarnim granicama i primenom neke od optičkih iluzija prostornosti u materijalizaciji površina“. Prema efektima koje postižu, principi se mogu podeliti na one koji putem organizacije prostora određuju ili redefinišu njegove granice i one koji kroz vizuelni tretman omogućavaju perceptivni doživljaj njegovog proširenja.

Za razliku od arhitekata iz perioda moderne, koje su stambene prostore organizovali pretežno na osnovama jednog principa, savremeni arhitekti se oslanjaju na njihovu višestrukost. Alfirević i Simonović-Alfirević zaključuju da su najučestalije kombinacije u savremenoj praksi preklapanje otvorenog plana i kružne veze, otvorenog plana i fleksibilnost, te kružne veze i fleksibilnosti. Kombinacija ovih principa pruža mogućnost dostizanja kvaliteta polivalentnosti na način nebrojene primene sa različitim ishodima.

AM Apartment, INT2architecture (2016), Moskva

Osnova AM Apartment, INT2architecture (2016), Moskva

Iskustva iz Srbije

Kako je Srbija zemlja jeftine radne snage, kreativnost nije najpoželjniji modus postojanja. Kako dominantno nismo društvo znanja i inovacija, to se najdirektnije ogleda u organizaciji stanova u novogradnji.

Stanovi u novogradnji nisu skrojeni po meri kreativne klase. Princip složenosti i otvorenosti prostora svedeni su na nivo integracije aktivnosti u dnevnoj zoni na relaciji dnevna soba, trpezarija i kuhinja, pri čemu dolazi do dimenzionalne atrofije svake od njih. Dnevna i noćna zona razdvojene su do granice potpune isključivosti, a integracija rada i stanovanja izoluje se kao opcija. Kružna komunikacija ili fleksibilnost prostora nema ni u naznakama, dok je princip polivalentnosti misaona imenica. Hertcbergerovim rečima, novogradnja u Srbiji zapravo je nasilje.

Kružna komunikacija ili fleksibilnost prostora u novogradnjama nema ni u naznakama, dok je princip polivalentnosti misaona imenica.

S druge strane, u Srbiji je moguće prepoznati nekoliko emancipatorskih praksi koji se odupiru nedostatku smisla i značenja. Upravo kroz koncepciju polivalentnog stambenog prostora ove arhitektonske prakse teže kreiranju odgovarajućeg stambenog okvira za razvoj kreativne ekonomije.

Arhitektura Buđevac kroz projekte Lemon Tree Apartment i Gray Scale Apartment u Nišu kvalitet polivalentnosti realizuje kroz otvorenost plana, složenost sadržaja i kružnu komunikaciju. Iako je materijalnost prostora u oba slučaja na granici minimuma izražajnih sredstava, složenost prostorne organizacije i sadržaja maksimalno su naglašeni, naročito integracija rada i stanovanja.

Lemon Tree Apartment, Arhitektura Buđevac (2017); Foto: Andrija Buđevac

Osnova Lemon Tree Apartment, Arhitektura Buđevac (2017)

Grey Scale Apartment, Arhitektura Buđevac (2012); Foto: Andrija Buđevac

Osnova Grey Scale Apartment, Arhitektura Buđevac (2012)

Arhitektice Teodora Del Canto Stamenković, Milica Lambrin i Aleksandra Praštalo polivalentnost u Stanu sa pogledom na Beograd realizuju kroz otvorenost plana, prostornu fleksibilnost i stepenovanje prostora na liniji privatnosti sadržaja. Udvajanje rada i stanovanja takođe je prisutno.

Grupa autora, Stan sa pogledom na Beograd (2018); Foto: Relja Ivanić

Osnova tana sa pogledom na Beograd (2018)

U projektu Enterijera garsonjere sa zidnim krevetom arhitektica Sonja Brstina polivalentnost realizuje kroz otvorenost plana, prostornu složenost i prostornu fleksibilnost. Dnevna, radna i noćna zona koegzistiraju u istom prostoru, a pomoću sistema rasklopivog kreveta. Iako skroman po dimenzijama, kroz nekoliko gestova ovaj stan dobio je vrednost upotrebne polivalentnosti. Čak je i udvajanje rada i stanovanja našlo svoj kutak.

Sonja Brstina, Enterijer garsonjere sa zidnim krevetom (2018); Foto: Igor Conić

Osnova garsonjere sa zidnim krevetom (2018)

Polivalentan ili nepolivalentan stambeni prostor?

Svaka epoha razvija se kroz smenu progresivnih i konzervativnih nastojanja. Preovlađujući oblik individualne proizvodnje i potrošnje na opredeljujući način određuje naš životni stil, a posledično organizaciju i materijalizaciju stambenog prostora koji nastanjujemo. Pitanje koje se nameće jeste kako dihotomija ekonomija-dom predodređuje naše stambene preferencije, te konflikte koji nastaju između arhitekata i klijenata?

Po prirodi svog poziva i profesije, arhitekte-projektanti, a naročito arhitekte-autori imaju izrazito razvijenu otvorenost za ideje i nova iskustva. To je u njihovoj suštini. Arhitekte su stvaraoci-inženjeri, skloni eksperimentisanju i istraživanju. Uživaju u umetnosti, zastupaju slobodarske ideje. Zalažu se za uspostavljanje otvorenog plana, fleksibilnosti prostora, kružne komunikacije i njihovih derivata. Preferiraju polivalentne i promenljive prostore koje omogućavaju spontanost i neočekivanost.

Klijenti mogu i ne moraju biti kreativni, odnosno otvoreni za ideje i nova iskustva. Advokati, računovođe i bankari, po prirodi svog poziva i profesije najčešće se oslanjaju na ustaljene obrasce, raspoloživa saznanja i poznate presedane. Višak društvenog proizvoda ostvaruje kroz skalabilnu primenu dobro oprobanih mustri koje sa sigurnošću dovode do pozitivnih rezultata. Teže ka unilateralnim, ustaljenim i dobro oprobanim organizacionim šemama koje podstiču pouzdanost, kontrolu i sigurnost.

Ovu tvrdnju treba uzeti uslovno – kao jednu vrstu hipoteze. U vidu treba imati da su ekonomija i dom usko povezani. Arhitekte u radu sa klijentom mogu posvedočiti o posledicama sudara dijalektičkih i retoričkih, kreativnih i nekreativnih svetova. Umesto rasprave koja vodi jedino do još većih raskola, neophodno je suštinski razumeti ljudsku prirodu. Na osnovama karakternih crta klijenata i korisnika prostora potrebno je prepoznati i primeniti poželjne obrasce materijalizacije i organizacije. Svaka stambena preferencija teži svom idealnom stambenom obliku, bio on savremen, kreativan ili ne.

Literatura:

• Alfirević, Đ. i Simonović-Alfirević, S. (2019). „Projektantski principi za postizanje prostornosti u stambenom prostoru“. Arhitektura i Urbanizam, br. 48, str. 37-53.
• Frempton, K. (2004). Moderna arhitektura – Kritička istorija. Beograd: Orion Art.
• Nikezić, A. (2018). Formati za urbani život – Porodična kuća u savremenom gradu. Beograd: Arhitektonski fakultet.

Kad ste već ovde…

• Dizajn enterijera kao događaj spektakla

Ovo je priča o tome kako su meksičke arhitekte uspešno „zakamuflirale“ savremen arhitektonski izraz uz pomoć najtradicionolnijeg od svih materijala – neobrađenog kamena.

Projekat koji nam je ovaj put privukao pažnju nalazi se u Meksiku. Građena u periodu od tri godine, grandiozna „Casa Bedolla“ smeštena je na samoj litici u okviru nacionalnog parka El Jonuco u Meksiku. Kuća je zidana u kombinaciji kamena i betona na placu od 2.600 kvadrata i zauzima ukupnu površinu od 200 kvadrata, a potpisuje je studio p+0 arquitectura.

Objekat je sastavljen od dve betonske strukture obložene lokalnim kamenom koje funkcionišu nezavisno. Ova dva bloka međusobno su povezana prolazom i linearnim stepeništem. Ovakav raspored uslovljen je topografijom lokacije, budući da su celine smeštene na dva različita nivoa.

Objekat je sastavljen od dve betonske strukture obložene lokalnim kamenom koje funkcionišu nezavisno.

Dva kamena bloka pozicionirana su tako da obezbeđuju prirodnu ventilaciju ali u isto vreme omogućavaju sjajan pogled na šumsko okruženje. Jedan blok namenjen je za dnevne aktivnosti, dok je drugi privatan sa spavaćim sobama. Oba bloka karakteriše sloboda u enterijeru pa je tako akcenat stavljen na drveni krov koji se oslanja na kamene i betonske zidove.

Između modernizma i tradicije

Zanimljivo je da, i pored toga što je karakterišu oštre linije i stroga geometrijska forma, zbog grube kamene fasade, Bedolla spolja podseća na dosta starija, tradicionalnije zdanja karakteristična za ovaj predeo i ostala primorska područja.

Prostor između ova dva bloka je natkriven čime je stvoreno dovoljno mesta za parkiranje vozila.

Osim toga, kuća je mahom okružena četinarskom šumom, zbog čega je na posedu uvek tiho i prijatno, dok se sa placa, a naročito sa krova/terase pruža fantastičan pogled na čitavu dolinu. Prostor između ova dva bloka je natkriven čime je stvoreno dovoljno mesta za parkiranje vozila.

Pogledajte i kratki video o projektu: 

Prednosti života u šumi

Što se enterijera tiče, „društveni“ deo objekta smešten je u donjem bloku, dok su sobe za spavanje smeštene gore. Oba bloka uređena su u minimalističkom, jednostavnom stilu, dok su različite zone u enterijeru formirane rasporedom nameštaja.

U narednoj galeriji pogledajte ostale fotografije projekta:

Fotografije: p+0 arquitectura

Kad ste već ovde…

• Savremeno dizajnirana fasada koja poštuje tradicionalno okruženje

Arhitekta Branko Pešić, koji je projektovao je Beograđanku i podizao kupolu na Hramu Svetog Save, celoga je života bio u senci svog mnogo poznatijeg imenjaka i prezimenjaka – gradonačelnika Beograda.

Kao što ste mogli da zapazite, postoje arhitekte koje su svojim životom i delom koliko-toliko ostale upamćene u istoriji našeg društva, a postoje i one koje su sticajem okolnosti vremenom zapostavljeni, iako su svojim delima ostavili značajni trag na urbanom tkivu jednog ili više gradova. Jedan od onih koji spadaju u „neku drugu kategoriju“ je i arhitekta Branko Pešić.

Prvo na šta pada na pamet zašto je ovaj arhitekta skrajnut jeste činjenica da je celoga života bio u senci svog mnogo poznatijeg imenjaka i prezimenjaka. Naime, arhitekta se rodio samo godinu dana ranije (1921), takođe u Zemunu, gde je rođen i jedan od najpoznatijih gradonačelnika grada Beograda – Branko Pešić. Spletom okolnosti, gradonačelnik je po prirodi svog posla, ali i svoje harizmatične i dinamične ličnosti, pokupio slavu jednog od dvojice najznačajnijih gradonačelnika grada Beograda (pored njega tu je i predratni gradonačelnik Vlada Ilić), za čijih mandata je u Beogradu izgrađeno najviše objekata i kompleksa, po kojima je prestonica i dalje prepoznatljiva. Samim tim, na pozornici zaslužnih građana našeg društva nije bilo mesta za dva Branka Pešića, pa je po prirodi stvari arhitekta mora da bude u senci. Međutim, ni to nije dugo trajalo, naročito kada su počela da se ostvaruju neka od njegovih najznačajnijih dela.

Arhitekta Pešić studije arhitekture započinje pre rata 1939. godine, a dovršava ih 1947. godine. Odmah nakon studija se zapošljava u Direkciji za izgradnju Novog Beograda, gde ostaje sve do 1951. godine, kada dobija posao na Građevinskom fakultetu, gde do penzionisanja 1986. godine kao profesor predaje na predmetu Zgradarstvo. Radio je kao honorarni asistent na Arhitektonskom fakultetu, a svoj predmet predaje više godina na tehničkim fakultetima u Novom Sadu, Nišu, Zrenjaninu i Podgorici.

Realizovao je 117 arhitektonskih objekata, od kojih je 27 crkava i drugih sakralnih i pratećih objekata. Njegov uspon kreće te presudne 1974. godine, kada se sticajem okolnosti završava drugi mandat njegovog imenjaka i prezimenjaka gradonačelnika, ali i dovršava prvi pravi beogradski oblakoder viši od 100 metara, Palata Beograd, koja uskoro dobija nadimak Beograđanka.

Crni, monolitni objekat, u to vreme izgrađen po najsavremenijim tehnologijama, počinje da biva kritikovan, najpre od struke (ljubomornih kolega), a zatim i od manjeg dela javnosti zbog svog izgleda, tj. boje, koja je u suprotnosti s nazivom grada (beo, beli). Uprkos ovim kritikama, Beograđanka se pozicionirala kao jedan od najznačajnijih motiva grada, koji se pojavljuje i kao zaštitni znak jedne od najpoznatijih radio-emisija – Beograde dobro jutro, koje je sa velikim uspehom vodio naš poznati pisac, aforističar i novinar Duško Radović.

Protomajstorom izgradnje Hrama Svetog Save

Zbog svojeg inženjerskog znanja, ali i u izvesnoj meri i političkih veza, arhitekta Pešić dobija svoj drugi značajni projekat, a to je dovršetak izgradnje Hrama Svetog Save u Beogradu. Izgradnja je trajala punih dve decenije (1984 – 2004), a Pešićev doprinos ogledao se u tome što je predložio da se odustane od izgradnje nosećih zidova u opeci (postojeći zidovi Hrama su bili izgrađeni u tom materijalu u visini od oko 12 metara), već da se pređe na savremenu armirano-betonsku konstrukciju.

Naravno, najdelikatniji segment izgradnje bilo je podizanje kupole Hrama teške 4.000 tona, koje je trajalo 40 dana (simbolično) i dovršeno je 26. juna 1989. godine. Ova tehnika montaže uz pomoć 16 hidrauličnih presa u to vreme se primenjivala isključivo u SAD-u i SSSR-u. Naravno da su tu glavnu ulogu odigrali građevinci-statičari, ali svaki potez odvijao se pod budnim okom arhitekte Pešića – protomajstorom izgradnje Hrama Svetog Save na Vračaru.

Najdelikatniji segment izgradnje bilo je podizanje kupole Hrama teške 4.000 tona, koje je trajalo – simbolično – 40 dana

Ljudi bliski crkvi su mu tada zamerali što je taj posao dobio iako pre toga nije projektovao/izveo ni jedan sakralni objekat(!), kao i da je preoteo posao našem najznačajnijem projektantu crkvenih objekata – arhitekti Predragu Ristiću. Nije ovo bio prvi put u istoriji da je neki arhitekta dobio posao preko političkih veza i protekcije, ali u ovom slučaju odabir je bio opravdan jer je izgradnja Hrama bila pre svega pitanje inženjerskog znanja i tehničkih inovacija, pošto se po pitanju arhitektonske forme nije mnogo odstupalo od projekta koji su potpisali arhitekte Aleksandar Deroko i Bogdan Nestorović.

Posao na Hramu Svetog Save otvorio mu je vrata za projektovanje mnogih drugih sakralnih objekata, među kojima se izdvaja crkva Svete Petke na Čukaričkoj Padini, koja izgrađena posle smrti arhitekte Pešića. Protojerej crkve Svete Petke je Pešićev projekat zapazio na izložbi žiriranih radova na konkursu za novobeogradsku crkvu Svetog Dimitrija, gde ovaj projekat nije osvojio ni jednu nagradu. Kako je sam arhitekta Pešić kasnije ispričao, ovo je bio neka vrsta Božije volje, jer je kao dečak, šetajući Beogradskom tvrđavom, pored crkava Ružice i Sv. Petke, koja je tih godina (1937) zidana po projektu arhitekte Momira Korunovića, maštao da i on sam postane arhitekta i projektuje hram koji bi bio posvećen Svetoj Petki. San tadašnjeg srednjoškolca obistinio se skoro šest decenija kasnije.

Čovek konkursa

Iako iz navedenog možemo zapaziti da se arhitekta Pešić pre svega istakao kao inženjer-konstruktivac i da nije toliko bio posvećen arhitekturi kroz njenu formu i filozofski koncept, nagrade i angažmani na konkursima, stručnim žirijima i udruženjima govore suprotno. Od 28 konkursa na kojima je učestvovao, arhitekta Pešić je na čak 20 osvojio neku od nagrada, a često je i sam bio u žirijima na javnim i pozivnim konkursima. Takođe, pored arhitekte Milana Pališaškog, isticao se i po projektovanju jugoslovenskih paviljona na mnogim međunarodnim sajmovima (Njujork, Moskva, Pariz i Lozana), ali i učešću u radu sekcije arhitekture ULUPUDS-a, kao njen predsednik čitavih 14 godina, a čitavog udruženja četiri godine. Bio je i predsednik Saveta redakcija časopisa „Savremeni materijali“ i „Arhitektura i urbanizam“.

Da li na osnovu svih navedenih činjenica, arhitektu Pešića i dalje možemo svrstati isključivo u arhitekte-konstruktivce ili je njegovo umeće prevazilazilo ove okvire? Bilo kako bilo, Branko Pešić je nepravedno zapostavljeni arhitekta.

Prema projektima rekonstrukcije i izgradnje stadiona širom Srbije, novi stadion, u skladu sa standardima UEFA dobiće i Loznica.

Direktor Republičke direkcije za imovinu Jovan Vorkapić i Vidoje Petrović, gradonačelnik Loznice, potpisali su ugovore o prenosu prava javne svojine sa Republike Srbije na grad Loznicu u cilju izgradnje stadiona po UEFA 4 standardima na Lagatoru. Na zahtev naručioca i investitora, Gradske uprave grada Loznica, izrađen je urbanistički projekat za izgradnju fudbalskog stadiona u Loznici.

Oko čitavog stadiona je formiran pristupni plato sa koga se stupa na tribine

Ono što je primarna karatkeristika ove lokacije jeste njena relativna izdvojenost iz urbanog tkiva, uz istovremenu blizinu centru, što predstavlja značajan kvalitet koji u narednom periodu treba afirmisati. Takođe, šira zona oko predmetnog prostora je Planom višeg reda namenjena sportskim i rekreativnim aktivnostima, koje doprinose atmosferi gradskog sportskog centra, u okviru koga se već nalaze sportski centar i park.
Urbanističko rešenje je zasnovano na potrebama i zahtevima Investitora, uslovljenostima iz Plana, zahtevima saobraćaja, konstruktivnim ograničenjima i ekonomskoj isplativosti.

Kompleks stadiona čine fudbalski stadion i biletarnice. Pored navedenih objekata, u okviru obuhvata Urbanističkog projekta se nalazi i fudbalsko igralište koje je u funkciji fudbalskog stadiona, kao i planirana trafostanica.

Kapacitet stadiona je između 8.000-8.500 posetilaca

Fudbalski stadion je prostorno koncipiran tako da zauzme središnji i severni deo predmetnog prostora, sa pružanjem u pravcu sever-jug. Kapacitet stadiona je između 8.000-8.500 posetilaca. Oko čitavog stadiona je formiran pristupni plato sa koga se stupa na tribine. Pristrup platou, odnosno samom stadionu je omogućen sa tri strane i to formiranjem dva stepeništa za gledaoce, dva stepeništa za VIP posetioce i platformi za invalide sa zapadne strane, jednog stepeništa sa severne strane i jednog sa južne strane.

Osim navedenih pristupa, formirana su i dva evakuaciona izlaza sa severne i južne strane. Svim stepeništima i platformama se pristupa sa pešačkih komunikacija koje su dimenzionisane u skadu sa očekivanim brojem posetilaca. U okviru pešačkih komunikacija nalaze i objekti namenjeni za prodaju karata – biletarnice.

Pomoćni teren s budućom toplom vezom

Oko čitavog stadiona je formiran prsten saobraćajnica, a sve u cilju zadovoljavanja uslova za nesmetano funkcionisanje predmetnog sadržaja kao i protivpožarnih uslova.

U okviru obuhvata Urbanističkog projekta se nalaze četiri parking prostora i to jedan za VIP posetioce, jedan za posetioce, parking za invalide, kao i parking za reportažna vozila.

Južno od fudbalskog stadiona je planirana izgradnja fudbalskog igrališta koje će imati funkciju pomoćnog terena. S obzirom na blizinu sportskog centra, koji se nalazi severno od obuhvata Urbanističkog kompleksa, moguće je u budućnosti, ukoliko se za to stvore svi uslovi, formirati toplu vezu između stadiona i sportskog centra.

Objekat je postavljen na koti višoj od okolne, blagi nasip je zatravnat tako da ostavlja utisak lebdenja.

Planirani objekat fudbalskog stadiona proteže se u pravcu sever – jug, njegova sadržina odgovara sportskim objektima kategorije 4 koje propisuje UEFA kroz Pravilnik o standardnoj infrastrukturi.

Oblikovanje fudbalskog stadiona omogućava integraciju okolnog prostora i unutrašnjost kompleksa. Objekat je postavljen na koti višoj od okolne, blagi nasip je zatravnat tako da ostavlja utisak lebdenja.

Kretanje ljudi je jasno definisano, ulazi su razdvojeni i pozicionirani po kategorijama korisnika. Gledaoci, kao najbrojnija i najosetljivija grupa korisnika, pristupaju sadržajima stadiona preglednim i lako razumljivim koridorima. Ulazi su obezbeđeni na tri strane objekta. Ulazi za osobe sa posebnim potrebama su obezbeđeni u vidu podiznih platformi. Na koti 0.00 nalaze se svi potrebni sadržaji za gledaoce, punktovi sa hranom i pićem, toaleti, suvenirnice, muzej stadiona i prostorije za prvu pomoć.

Konforno za domaće i goste

Glavni sadržaji su smeštani na zapadnoj strani stadiona. U ovoj zoni se nalazi ulaz za posebne zvanice i druga akreditovana lica, koja najkraćim putevima pristupa svojim odredištima. Na prvom spratu (kota +3.68) nalaze se prostorije sa konferencijskim i medijskim salama, kao i televizijski studio. Drugi sprat (kota +7.36) je namenjen zaposlenima, na njemu su oformljene kancelarije i potrebne sale za sastanke. Treći sprat je najviši nivo zapadnog dela stadiona, sa ovog sprata VIP posetioci pristupaju svojoj loži, ovde je smešten i VIP bar sa hladnom kuhinjom, televizijski studio i kontrolna soba.

U suterenu zapadne strane objekta nalaze se ulazi za sportiste i medije. Ulazi u suteren su podeljeni po kategorijama korisnika, glavni ulaz je namnjen sportistima, ulaz u suteren kod ulazne rampe je namenjen zaposlenima dok su ostali namenjeni medijima. Sportistima je obezbeđen ulaz sa uglova stadiona, izolovanim koridorima preko miks zone pristupaju svojim svlačionicama, prostorijama za masažu, toaletima i tuševima, kako domaći tako i gostujući tim. Svaki od timova ima svoju zonu za zagrevanje i odmor, dok je teretana zajednička za oba tima.

Centralni deo suterena namenjen je prostorijama za pružanje prve pomoći i medicinskog tretmana, doping kontroli, UEFA delegatu i prostorijama za sudije. U medijskom delu suterena nalazi se sala za pres konfenrenciju i prostorije za fotografe. Vešeraj se nalazi u tehničkom delu suterena sa pratećim prostorima za pranje, peglanje i odlaganje čistog veša. U ovoj zoni se nalaze i sve druge potrebne tehničke prostorije za održavanje fudbalskog stadiona.

Projekat novog stadiona u Loznici na Lagatoru potpisuje Pro-ing iz Novog Sada.

Kad ste već ovde…

• Ovako izgleda pobedničko rešenje na konkursu za stadion Crvene Zvezde

Od Slavije, preko Trga Republike, Savskog i Nikole Pašića do Cvetnog trga – beogradski trgovi su velika gradilišta koja izazivaju veliku pažnju (i negodovanje) javnosti.

U zadnjih nekoliko meseci ponovo su aktuelne polemike na temu beogradskih trgova, kako onih već preuređenih tako i onih na kojima se sada radi ili će u skorije vreme biti preuređeni. Primećuje se jedna neusklađenost, odnosno, nerazumevanje između nekoliko činilaca: gradskih čelnika, arhitekata i šire javnosti.

Svako ima neke svoje zamisli kako bi Beograd trebalo da izgleda, a nekako deluje da se ta mišljenja gotovo uopšte ne poklapaju. Odsustvo stručnosti, komuniciranja i javnih rasprava podstakli su aktuelnog gradskog urbanistu Marka Stojčića da stavi jači akcenat na ulozi samih građana uvođenjem javne ankete, čija je tema dalja sudbina nekoliko gradskih lokacija. Ovaj logičan sled koraka – inicijativa političara, mišljenje struke, mišljenje javnosti, raspis javnog konkursa/tendera i na kraju realizacija, nije baš uvek poštovan prilikom preuređenja određenih lokacija ili odabira prvonagrađenog rešenja za datu lokaciju. Da li će uvođenje ankete, pored javnih uvida koji su u mnogome dobili jednu formalnu crtu, uspeti da poboljša novonastalu situaciju ili potrebno preduzeti još neki korake? Pa ne baš u potpunosti.

Građani su se odvikli od bilo kakvih izmena u javnom prostoru pa su često odbojni prema bilo kakvim novim intervencijama.

Za početak prisutna je činjenica da Beograd nekoliko decenija nije menjao izgled svojih javnih prostora. Trgovi, skverovi, pešačke zone, parkovi, česme, fontane i drugi segmenti javnog prostora gotovo u potpunosti su nasleđeni iz vremena kada je grad bio prestonica Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. To ne znači da su svi ovi motivi zastareli ili prevaziđeni i da im je pošto-poto potrebna zamena, već da su se građani odvikli od bilo kakvih izmena u javnom prostoru i srodili sa onim što postoji već decenija, a samim tim nezainteresovani i često odbojni prema bilo kakvim novim intervencijama. Ako se na to još doda da je naše stanovništvo i u prošlosti bilo negativno raspoloženo prema bilo kakvim promenama u javnom prostoru, koje su na bilo koji način odstupale od neke ujednačenosti, tradicionalizma i često ustaljenih šema urbanističko-arhitektonskih preuređenja (spomenik Pobednik, Palata Albanija, park Kalemegdan itd.) nimalo ne čudi i aktuelno negiranje, dodatno podgrejano i političkim nezadovoljstvom.

S druge strane, politička rukovodstva imaju dugu tradiciju autoritarnog upravljanja i ličnih sujeta pojedinaca, koji su najčešće kao rezultat imali potpuno ignorisanje mišljenja javnosti i struke. Jednostavno, gotovo svi naši vladari  i političari su uvek sve znali bolje, za sve imali najbolje rešenje i često nisu uvažavali mišljenje stručnjaka, osim ako se ono nije poklapalo s njihovim interesima. Ovo vaganje između javnih potreba i ličnih interesa, to jest, njihovo usklađivanje, bilo je i ostalo presudno prilikom bilo kakve realizacije. Ne smemo skrajnuti ni faktor arhitektonskog egocentrizma, gde bi određeni autori zbog svojih ličnih sujeta davali rešenja koja često nisu bila u skladu s okruženjem ili bi u prvi plan nametali isključivo svoje motive.

Dve su stvari koje građani Beograda zameraju gradskim čelnicima. Kao prvo, od kada je izgrađena fontana na trgu Slavija, bilo kakva druga izgradnja česmi ili fontana nije poželjna, a kao drugo, od kada je rekonstruisan Cvetni trg, inače pobedničko rešenje na arhitektonskom konkursu, građani svaki sličan vid rekonstrukcije vide kao obično betoniranje javne površine. Takođe, svako posečeno stablo, opravdano ili ne, takođe izaziva gnev i bunt. A kada se posade neka nova stabla duž ulica ili trgova, to se nekako ne primećuje jer su u pitanju mlade sadnice, koje još nisu razvile svoje krošnje i ne ostvaruju isti efekat kao stabla stara nekoliko desetina godina. Šta to zaista smeta građanima i predstavnicima struke?

Muzička fontana

Trg Slavija je rekonstruisan po projektu koji se nije pozivao ni na jedno od nekoliko drugonagrađenih rešenja sa konkursa iz 2012. godine. Gradski čelnici su smatrali da su sva rešenja isuviše apstraktna, komplikovana i neefektna za građane, pa su odlučili da na centru trga postave prepoznatljiv motiv u vidu fontane. Istina, izgradnja fontana i česmi je uvek dobrodošla u svakom gradu, kao vid osveženja okoline, ali je nekako promašaj što muzičkoj fontani niko od prolaznika ne može da priđe i da se eventualno osveži. U centar kružnih tokova se obično postavlja neki veći spomenik, koji će biti vidljiv iz svih uglova trga, kao što je predviđeno za kružni tok kod Bogoslovije, gde se planira postavljanje monumentalne skulpture vajara Koste Bogdanovića.

Drugonagrađeno rešenje Trga Slavija; Autor: 4od7 Arhitektura

Izvedeno rešenje

Prvi manifestacioni trg

Trg Republike će uskoro biti u potpunosti rekonstruisan, pa će Beograd konačno dobiti svoj prvi manifestacioni trg. To su obično glavni trgovi na kojima mogu slobodno da se odvijaju organizovani skupovi građana i druge javne manifestacije, po čemu je ovaj tip trg i dobio ime. Na takvim trgovima se obično nalazi bar jedan spomenik i eventualno neka česma ili fontana, a veći deo prostora je slobodan, namenjen pešačkom tranzitu ili okupljanjima. Dakle, nema žardinjera, klupa i drveća, koje bi sprečavale primarnu ulogu trga, a ako ih i ima oni su pozicionirani na njegovom obodu ili na površinama koje se nalaze sa druge strane saobraćajnica koje okružuju trg.

Trg Republike je rekonstruisan po projektu tima arhitekata Zorice Savičić i Zorana Dmitrovića, koji je pobedio na konkursu koji je održan 2015. godine. Arhitekte su gledale da potpuno očiste trg od suvišnih elemenata, a potpuno nepraktične breze zamene drvećem koje će imati velike krošnje i koje su pozicionirali na samom obodu trga uz saobraćajnicu. Dakle, nema mesta nekom drugom zelenilu jer to zaista nije park, a eventualno dodatno ozelenjavanje prostora moglo bi se postići rušenjem tržnog centra Staklenca, na mesto koga bi postojeći park sa spomenikom Branislava Nušića mogao biti proširen.

Pašić s fontanom

Trg Nikole Pašića (nekada trg Marksa i Engelsa) takođe bi trebalo da bude rekonstruisan po pobedničkom projektu iz 2015. godine, koji potpisuje tim na čelu sa arhitektama Savičić i Dmitrović. Po njihovom predlogu i ovaj trg je očišćen od suvišnih motiva u vidu žardinjera, ali i od fontane, koja već šest decenija krasi ovaj prostor, što su gradski čelnici i javnost prepoznali kao grešku i odlučili da se na trgu ipak nađe fontana. Međutim, kako je naglasio gradski urbanista Marko Stojčić, stara fontana bi bila zamenjena novom, što možda i nije preko potrebno jer je ova već uveliko prepoznatljiv motiv, a njen dizajn je vanvremenski i može da podrži svaku dalju rekonstrukciju.

Španci za Beograd

Savski trg (nekada Vilsonov trg) dobio je ove godine pobedničko rešenje, koje potpisuje Fenwick Iribarren Architects – tim arhitekata iz Madrida. Konačno je i ovom poludevastiranom javnom prostoru vraćen približno sličan oblik, preusmeravanjem celokupnog saobraćaja u obodni prsten koji će se protezati oko zgrade stare železničke stanice. I tu je drveće postavljeno po obodu trga i pored hladovine pruža dodatnu zvučnu izolaciju od saobraćaja. Ovde je kao glavni motiv postavljen kolosalni spomenik Stefanu Nemanji, čija veličina, oblik i pozicija su naveli mnoge stručnjake i laike na negativnu kritiku. Zanimljiva je njegova pozicija na samom dnu istoimene ulice, ali se postavlja pitanje kako će njegova disproporcionalna veličina da se uklopi sa okruženjem.

Cveće i voda

Tu je i nesrećni Cvetni trg, koji je prvi primio najviše udaraca. Rekonstruisan je takođe po pobedničkom rešenju iz 2000. godine, koji potpisuje arhitekta Ksenija Bulatović. Veoma smelo rešenje, u kojem zapravo i nije isuviše intervenisano po pitanju seče okolnog drveća, ali je stvoren širok (za mnoge građane isprazan) prostor koji nije ispunjen nekim motivom. Klupe su postavljene u okviru obodnog stepeništa, a na jednom od njih, na samom špicu trga, postavljen spomenik Borislavu Pekiću, rad vajara Zorana Ivanovića. Tu su i stakleni kiosci, u kojima je smešten dodatni sadržaj. Arhitekta Bulatović je uvidela propuštenu šansu da dodatno oplemeni površinu trga, pa je naknadno isprojektovala i fontanu, koja će biti postavljena na drugom kraju trga.

Ukus javnosti, loši materijali i najniže ponude

Kako što možemo videti, arhitekte već skoro dve decenije daju prednost modernom, minimalističkom i pročišćenom izrazu u projektovanju trgova, ali se on ne pogađa uvek sa ukusom javnosti koji su više za neku klasičnu formu, po uzoru na istorističku arhitekturu, koja ubedljivo odnosi pobedu nad savremenom. Ova savremena rešenja se mogu naći i u drugim evropskim i svetskim metropolama, ali kada naši građani posete te gradove, njima ta rešenja ne smetaju. Isto je i sa fontanama i česmama, za koje je u svakom gradu poželjno da ih  je što više, ali naravno da su izvedene sa određenim ukusom.

Finalna obrada trgova je pre svega glavni problem u našem gradu, jer neka dobra i inovativna rešenja potpuno padaju u vodu zbog upotrebe loših ili neodgovarajućih materijala koji nisu dovoljno otporni na sunce, vlagu ili tehnička oštećenja, pa nam trgovi već posle godinu ili dve deluju jeftino i zapušteno. Ovo je pre svega problem gradske uprave koja isuviše blagonaklono gleda na izvođače, koji na tenderima pobeđuju isključivo samo na osnovu najniže ponuđene cene radova. Tačno je da je ozelenjavanje gradova i izgradnja parkovskih celina jedan od prioriteta svakog grada, ali se on ne može vršiti na uštrb trgova, već isključivo stručnom rekonstrukcijom postojećih parkovskih celina i po mogućstvu izgradnjom novih na upražnjenim lokacijama gde nije potrebno zidati novu zgradu ili popločavati/asfaltirati za potrebe nekog novog trga ili ulice.

U svakom slučaju, puno je problema i neusklađenosti između sva tri faktora, ali se na njihovom prevazilaženju mora raditi i to isključivo komunikacijom, razmenom mišljenja i edukacijom, kako bismo zajedno došli do najboljih rešenja za naše trgove i druge javne prostore.

Kad ste već ovde…

• Novi Beograd dobija centralni trg s fontanom u Bloku 26

Šta kažete na inovativne podmornice koje proizvode heksagonalne ledenice zahvaljujući kojim bi mogao da se obnovi Arktik i tako zaštiti čitava planeta?

Na međunarodnom dizajnerskom konkursu, organizovanom od strane udruženja ASA (The Association of Siamese Architects), tim koji čine Faris Rajak Kotahatuhaha, Denny Lesm Ana Budi i Fiera Alifaje osvojio je drugu nagradu za projekat ponovnog smrzavanja Arktika. Njihov predlog se bazira na zaleđivanju otopljene vode u, kako su ih nazvali, ledene bebe „ice babes“ i to pomoću sistema podmornica.

Sistem koji su okarakterisali kao „neobičan zamrzivač“ zapravo je plutajuća struktura koja u određenim trenucima funkcioniše kao podmornica koja prikuplja vodu za zamrzavanje.

Pogledajte kako to izgleda:

Struktura prečnika 25 metara za mesec dana može da napravi jedan ledeni breg kojim bi s se „rekonstruisao“ Arktik.

Struktura prečnika 25 metara može raditi u svim vremenskim uslovima kako bi se proizvodila manje ledene bregove koji bi „rekonstruisali“ Arktik. Doduše, njen kapacitet nije velik. Za mesec dana, ova neobična podmornica može da proizvede jednu heksagonalnu ledenicu, piše Designboom.

Pitanje efikasnosti

Na samom početku procesa, podmornica se potapa kako bi prikupila potrebnu vodu u šestougaoni odeljak. Nakon procesa desalinizacije, zatvara se površinski poklopac i podmornica izranja na površinu vode. U roku od mesec dana proizvodi se „ledena beba“ i podmornica je izbacuje na površinu vode u trenutku kada zaranja po novu vodu.

Svakako, ovaj sistem se može okarakterisati kao inovativan, a prisutni entuzijazam i volja poželjni su u borbi protiv globalnog zagrevanja. Međutim, koji su nus produkti rada ovih podmornica i da li je možda efektivnije i manje skupo usmeriti se na dodatno pošumljavanje planete, ostaje kao tema za diskusiju.

Princip zamrzavanja:

Princip rada:

Pogledajte još grafičkih priloga:

Mapa gradova kod kojih je registrovan porast nivoa vode

Kad ste već ovde…

• Grejanje na led? Ukopani ledeni rezervoar će vas leti i hladiti

Istraživači sa Visoke škole za dizajn i inovaciju u Indiji napravili su alternativne, biološke cigle na kojima uspevaju biljke, a čak se i insekti (na žalost nekih od nas) tu osećaju kao u drugoj kući.

Ove ekološke opeke napravljene su od zemlje, cementa, ćumura i organskih vlakana od biljke poznate po nazivu lufa (iliti sunđerasta tikva), koja se obično koristi za proizvodnju prirodnih sunđera za kupanje.

Još jedan ključni sastojak za izradu ovog građevinskog materijala jeste vazduh. Naime, ove „zeleni ćumur“ sadrži više vazdušnih džepova nego standardni betonski blok, što ih čini i do 20 puta poroznijim. Upravo ove pore omogućavaju organizmima životinjskog i biljnog porekla da žive na njima.

Objekat građen „zelenim ćumurom“ može da diše, a više ovakvih objekata na jednom mestu moglo bi da stvori daleko zdravije urbano okruženje za ljude.

Upotreba ovih cigli u građevinarstvu donosi brojne benefite korisnicima. Pomenute pore mogu se posmatrati i kao hiljadu sićušnih rezervoara za vodu, što doprinosi rashlađivanju prostora. Zanimljivo je da se ćumur, odnosno ugljen kao sastojak pojavljuje se samo u malim količinama, na površini cigle. Služi za pročišćavanje vazduha i to čini apsorpcijom nitrata kojeg indijski naučnici nazivaju superhranom za biljke.

Prednosti biofilnih prostora

Shreyas More, glavni naučnik u timu, opisuje ovaj projekat kao građevinski odgovor na temu biofilijskog dizajna koji je fokusiran na pružanje snažne veze između ljudi i prirode:  

„U biofilnim prostorima ljudi su srećniji, pacijenti se brže oporavljaju, studenti bolje uče, maloprodaja bolje funkcioniše, produktivnost na radnom mestu raste, a izostanci s posla se ređe beleže“, rekao je More dodavši da zidovi i fasade pravljeni od ovog materijala ne treba da nose isključivo funkciju prečistača vazduha, nego i da inspirišu pozitivna društvena iskustva.

Ipak ništa bez cementa

Osim toga što su biorazgradive, ove cigle su i lagane. Međutim, imaju jednu manu – a to je da je za njihovu upotrebu ipak potreban cement (poznatiji kao jedan od najčešćih uzroka emisije ugljen-dioksida). Srećom, u manjim količinama.

S druge strane, naučnici tvrde da dodatna pojačanja nisu potrebna jer vlakna lufe pružaju svu potrebnu snagu i fleksibilnost. Trenutno rade na daljem prilagođavanju ovog materijala potrebama građevinara.

Negde između funkcije i dizajna

„Danas, zbog sve češće integracije dizajnerskih, naučnih i inženjerskih domena, arhitekte imaju mogućnost da definišu kompozicije materijala ili čak da stvore materijale za željene funkcije“, zaključuje Moore za Dezeen.

„No, oni moraju da imaju vrlo visoke performanse i dodatne atribute poput kontrole zagađenja, reakcije na klimatske promene, apsorpciju zvuka i mogućnosti menjanja oblika i boje. U pitanju su materijali koji su mahom biorazgradivi, dobijeni reciklažom i koji se pospešuju zdrav životu čak i u zatvorenom prostoru.“

Kad ste već ovde…

• Bio-opeka napravljena od ljudskog urina može biti rešenje na ekološku gradnju

Nakon završetka projekta Naplavka, nema sumnje da će Prag imati jedno od najatraktivnijih javnih nasipa u Evropi.

Prva faza dugo očekivane revitalizacije praškog priobalja polako se završava i na jesen ove godine će devetnaest „trezora“ biti otvoreno za javnost. Naime, postojeći otvori i prostori su revitalizovani i to tako da izgledaju veoma atraktivno. Šest otvora imaće najveća na svetu ovalna pivotna vrata od stakla koja će čuvati prostore koji će na zanimljiv način praviti vezu između unutrašnjosti i otvorene zone priobalja.

Pogledajte kako to izgleda:

Šest otvora imaće najveća ovalna pivotna vrata od stakla na svetu koja će praviti vezu između unutrašnjosti i otvorene zone priobalja.

Osim ovih prostora, projekat Naplavka čini još nekoliko zanimljivih struktura različitih funkcija. Zahvaljujući programskoj aktivizaciji koja je otpočela još 2008. godine, čiji je jedan od inicijatora bio arhitekta Petr Janda, autor arhitektonskog koncepta, ovo područje postepeno je bivalo sve popularnije.

Gotovo napuštena obala, koje je nakon poplava 2002. godine korišćena i kao parking, počela je da postaje kulturno i društveno čvorište Praga. Ovo je pomoglo da se uspešno razvije masterplan priobalja koji sadrži niz arhitektonskih intervencija, koje će vremenom ispuniti čitavu obalu.

Objekti na vodi

Projektom je lokacija zamišljena kao konzistentna celina, uravnoteženog arhitektonskog okvira, sa jasno utvrđenim kulturnim i društvenim sadržajem. Osim „trezora“ na samoj obali, biće izgrađeni i objekti na vodi, u formi terminala za brodove, bazena sa platformom za druženje, kao i javni toaleti koji će se nalaziti ispod nivoa vode.

Jedan od ciljeva projekta je i da se gradu vrati tradicija kupanja u reci kroz izgradnju modernih bazena na reci.

Jedan od ciljeva projekta je i da se gradu vrati tradicija kupanja u reci, kroz formu modernih bazena, usidrenih u reku, koji će pratiti potrebe modernog života. Dok je bazen uronjen u reku, platforma prati karakter visokog obalnog zida. Treći, skriveni deo se nalazi ispod palube i sadrži dodatne prostore za zabavu.

Zanimljivo je da bazen ima različite dubine, poštujući potrebe svih posetilaca, ali i da je podeljen u tri segmenta različitih temperatura vode. Bazen, koji je namenjen korišćenju tokom cele godine, u jednom delu mogu koristiti deca i neplivači, u drugom se može neometano plivati, dok je treća centralna zona namenjena opuštanju.

Terminal za brodove

Glavna ideja projekta je da se stvori centralni terminal za brodove koji bi pritom imao i dodatne sadržaje. Ova struktura bi bila raskrsnica između obale i reke, poput amfibijskog bića koje ne pripada ni zemlji ni vodi. Organizovanjem terminala svi brodovi bi se okupljali na jednom mestu i na taj način bi se raščistila obala i omogućio bi se bolji kvalitet boravka posetilaca u ovom području.

Svi brodovi bi se okupljali na jednom mestu i na taj način bi se raščistila obala i omogućio bi se bolji kvalitet boravka na keju.

Minimalistička struktura je oblikovana poštujući tradicionalne oblike brodogradnje, a osnovni oblik je zasnovan na rotaciji propelera uz modifikacije forme uslovljene funkcijom.

Plutajući toaleti

Poslednja i nikako manje zanimljiva struktura je javni toalet koji ima svakako i značajnu ulogu u adekvatnom funkcionisanju priobalja. Struktura je prostorno „potčinjena“ uranjanjem ispod nivoa vode, ali i jasno uočljiva s obale, a da pritom ne narušava panoramu. Toaletima se može pristupiti direktno sa obale, preko polukružnog stepeništa. Toaleti će biti organizovani duž obale na određenim rastojanjima, a svaki će sadržati pet kabina, od kojih su dve muške, dve ženske i jedna uniseks.

Pogledajte celu galeriju:

Ovako izgledaju najveća ovalna pivotna vrata od stakla na svetu

Projekat: Petrjanda/Brainwork, Vizualizacija: priobalje, terminal, toaleti – Cyrany, plutajući bazen – SDAR, Tehnički crteži: Petrjanda/Brainwork

Kad ste već ovde…

• Urbane promene u Sokobanji koje će oživeti priobalje reke Moravice

Impresivna skulpturalna fasada nalik na brušeni dijamant delo je ruku beogradskog akademskog umetnika Saše Ivanovića.

Na živopisnom ostrvu Korčula u Dalmaciji, pred samu turističku sezonu otvorena je Diamond Villa – jedna od najlepših i najluksuznijih vila na Jadranu. Ova rapsodija arhitektonskog i umetničkog stvaralaštva, napravljena je tako da ispuni sva očekivanja zahtevnih gostiju i hedonista.

Impresivna skulpturalna fasada nalik na brušeni dijamant delo je ruku beogradskog akademskog umetnika Saše Ivanovića, stvoreno u saradnji s vlasnikom ove vile. Kreirana je forma koja je naizgled kao okvir kuće, ali je zapravo umetnička instalacija koja ima direktan uticaj na čula i emocije.

„Posmatranje dela odvešće vas na čudna putovanja i dovesti u mir i spokoj, otrgnuvši vas iz opterećujuće svakodnevnice otkidajući dragocen deo vremenskog životnog toka u službu nečeg vrednog“, opisao je sam umetnik Ivanović ovo delo nastalo u prirodi.

Fasada je napravljena od EPS panela iz kojih je Saša Ivanović izbrusio skulpturalne oblike na licu mesta.

Naime, kompanija Kumal iz Zagreba je za potrebe ove fasade razvila specijalne panele od ekspandiranog polistirena iz kojih je onda Saša Ivanović sa svojim timom izbrusio skulpturalne oblike na licu mesta. Modelirao je materijal po senkama sunca, brusio je ogromni beli dijamant radeći na njemu intenzivno mesec i po dana. Tako je nastala prepoznatljiva fasada koja privlači poglede ne samo laika već i struke.

Specifičnost ove vile od 360 kvadrata je da se iz svake sobe gleda na more, dok se iz nekih prostorija i s terasa vide i susedna ostrva ili obala. Vila može funkcionirati kao dve zasebne jedinice, i to svaka sa svojim infinity bazenom od po 40 kvadrata. Do obližnje šljunčane plaže stiže se šetnjom dugom kilometar i po, na koju se može privezati brod. U okružju nema susednih kuća te je gostima osigurana privatnost i mir. Ispod i iznad kuće nalaze se stari kameni zidovi, jer su u davnim vremenima ovde bila polja s plodnom zemljom, a sad je tlo pokrila makija sa po kojim drvetom bora ili hrasta.

Enterijer koji prati eksterijer

I u gornjoj i u donjoj smeštajnoj jedinici, enterijer verno prati eksterijer kroz luksuznu opremu i savremeno oblikovanje unutrašnjosti. S ulaza se gleda na veliki dnevni boravak opremljen elegantnim trosedom, foteljom, tabureom i dva stolića, a sve je utopljeno toplim bojama. Centralna tačka kuhinje, koja se nadovezuje na dnevni boravak, jeste ostrvo s visokim sedenjem, a svi su aparati skriveni, da se ne naruši jednostavnost uređenja. Nigde u kući ne vide se klima uređaji.

– Dnevni boravak spaja se s terasom na kojoj je dugačak, veliki sto, jer namena kuće je za boravak leti i tu se skladno tome nalaze glavni prostori za sedenje i uživanje. Nameštaj na terasi je vrhunskog dizajna, prati dojam fasade. Ovde je, naravno, i prostrani bazen – opisuje nam vlasnik.

Na vrhu objekta je spavaća soba od 35 kvadrata s raskošnim velikim krevetom, vizuelno otvorenim kupatilom s black out zavesama, WC ima vrata, dok je kada na otvorenom. Soba ima i mali privatni vrt okružen zelenilom. Na srednjoj etaži su dve jednako velike spavaće sobe s kupatilima. Svaka soba u čitavoj kući uređena je kao priča za sebe te pružaju gostu jedan profinjen i ugodan dojam. Gornja jedinica kuće ima četiri kupatila. Druga terasa, na srednjoj etaži, uz vrhunski pogled takođe ima dugačak sto.

Enterijer verno prati eksterijer kroz luksuznu opremu i savremeno oblikovanje unutrašnjosti.

Infinity bazen koji pleni pažnju

Dve smeštajne jedinice kuće su slično uređene, odnosno stilski su ujednačene.

– Ovde, recimo, mogu boraviti dve generacije iste porodice, a da pritom imaju određenu izolaciju jedni od drugih. Na primer, s gornje terase kuće na uzvišenoj poziciji ne vidi se donja terasa drugog objekta. U obe jedinice ulazi se direktno u prostrani dnevni boravak. Svaka ima dve terase i svoj roštilj. Infinity bazen u gornjem objektu smešten je pola metra od dnevnog boravka, na terasi površine od 150 kvadrata, dok je u donjem nešto veća terasa od 170 kvadrata, a bazen se nalazi pet metara od dnevnog boravka kako bi se ovde mogla organizovati manja događanja za oko 60-ak osoba. Bazen, takođe ima infinity efekat – opisuje nam vlasnik.

Za uređenje bazena korišćena je tamno siva keramika, ali boja vode kada je bazen pun ima plavu boju.

Za uređenje bazena korišćena je tamno siva keramika, ali boja vode kada je bazen pun ima plavu boju. Specifičnost uređenja enterijera je u tome da se u čitavoj kući može videti mnoga umetnička dela, velike slike Saše Ivanovića.

– Njegove slike bile su mi inspiracija kod nastanka ovog projekta. Kad smo se upoznali i kad sam ih video prvi put, autor mi je rekao da ne postoji mesto dovoljno dobro da bi ih negde trajno izložio i prodao ih. To mi je bio izazov – smeje se vlasnik.

Sav nameštaj je obložen sivkastim grigio ogledalima što daje elegantan dojam. Staklene ploče visine su tri metra kao i ormani. Puno je open space prostora kako bi se čitav enterijer sjedinio s vizurama okoline.

– Kuća je opremljena vrhunskom tehnikom i sigurnosnim uređajima. Ima čak anti-drone sistem za obranu privatnosti – govori vlasnik.

Ništa bez dobrih majstora

Pored objekta je parking za pet vozila. Za zabavu gostiju nudi se i vinski podrum s najboljom ponudom stranih i domaćih vina, šampanjaca i drugih pića. Gostima je u ponudi i angažman vrhunskih majstora kuhinje iz restorana. Sve je na vrhunskom nivou usluge i ponude, za šta je zaslužan vlasnik koji je mnogo putovao svetom i skupljao iskustva boravcima u najkvalitetnijim turističkim mestima visoke klase. Pohvalio je, za kraj, lokalne izvođače koji su u nekoliko navrata spasili stvari prilikom gradnje objekta.

– Posebno moram naglasiti da je čitav projekat i njegov završetak bio ugrožen zbog izuzetno velikih manjkavosti u glavnom projektu, što je uzrokovalo veće nepredviđene troškove i znatno kašnjenje završetka ukupnog projekta. Ipak, zahvalan sam lokalnim izvođačima radova kao i čitavom timu novih projektanata koji su krajnje nesebično uspeli da isprave nedostatke kao i da čitav projekat privedu kraju – rekao je vlasnik vile.

Pogledajte celu fotogaleriju:

Diamond Villa na Korčuli sa spektakularnom fasadom i bazenom; Foto: Jeremy Austin

Kad ste već ovde…

• Kuće za odmor Tinel na Korčuli / SODAarhitekti