Ada Mall Shopping Centar, novi objekat maloprodaje i lakog provoda na ovim prostorima, svečano je otvoren u četvrtak, 23. maja, dok je svoje prve kupce dočekao danas.
Spram svoje geografski nepovoljne, a urbanistički prestižne lokacije, na raskrsnici Ulica Radničke i Paštrovićeve, novi tržni centar Ada Mall biće snažni faktor privlačenja mnogobrojnih posetilaca Ade Ciganlije, ali i Beograđana od Senjaka do Sremčice. TC Ada, čiju izgradnju je finansirala kompanija GTC, prostire se na površini do oko 100.000 metara sa oko 35.000 kvadratnih metara korisničkog prostora, poseduje tri podzemne parking etaže, kao i 100 lokala u koje su se uselili mnogobrojni brendovi široke potrošnje.
Svojom spektakularnom arhitekturom tržni centar Ada Mall donosi nam jedinstveno korisničko iskustvo. Arhitektonski jezik zgrade, čiji dizajn potpisuje britanski Design International, preuzet je iz okolnog predela. Kompoziciono, Ada Mall je otvoreni prostorni volumen koji se zariva u brdo na sličan način kao što rukavac Ade meandrira kroz kopno. Po ovoj analogiji, svi lokali organizovani su oko središnjeg atrijuma, a kretanje korisnika organizovano je oko atrijuma poput pešačke staze oko Ade. Međutim, umesto fizičke rekreacije na savskom jezeru, izgradnja jednog ovakvo džinovskog objekta neminovno će nametnuti kupovinu kao dominantni obik rekreacije.
Ada Mall iz vazduha; Foto: Andrej Hihil
Ada Mall je otvoreni prostorni volumen koji se zariva u brdo na sličan način kao što rukavac Ade meandrira kroz kopno
Ulaza u zgradu ima više, a izdvajaju se oni iz Radničke i Visoke. Najveća atrakcija centra svakako je krovna lanterna koja omogućava potpunu osvetljenost centralnog atrijuma, ali raznolikost senki tokom sunčanih dana. Programski najatraktivniji su treći i četvrti sprat jer se na njima nalaze Food Court, restorani i bioskopi, ali i prostrane krovne terase sa sjajnin pogledom na grad. Kretanje kroz ove prostore je izdiferencirano, što dereguliše orijentaciju korisnika i podstiče ga da se u prostoru zadržava i istražuje ga.
Prostorna gracilnost
Volumen zgrade rasčlanjen je na više manjih, čovekomernih prostora. Sam atrijum ispresecan je mnogobrojnim eskalatorima i mostova, a glavni prostorni reper čini drvena struktura u obliku izduženog ptičijeg gnezda. Na terasama je veliki broj žardinjera koje formiraju mrežu otvorenih i intimnih prostora. U zbiru, arhitektonski koncept enterijera i eksterijera krajnje je dinamičan, a obilje oblih linija rezultira prostornom mekoćom, gracilnošću i pokretnošću. Staklene ograde posebno doprinose transparentnosti prostora, ali za one sa strahom od visine, prostor je možda previše otvoren – naročito eskalator od trećeg do četvrtog sprata.
Veliki zeleni zid krasi ulaz u tržni centar; Foto: Igor Conić
Specifičnost krajolika podražava se i prirodnim materijalima, zelenim zidovima i zelenim terasama.
Uklapanje objekta u okruženje sprovedeno je i na nivou odabira materijala i uređenja pejzažne arhitekture. Od prizemlja do krova, tržni centar obiluje zelenilom. Tu su zeleni vrtovi, saksije, žardinjere. Specifičnost krajolika podražava se i prirodnim materijalima u enterijeru i eksterijeru, zelenim zidovima i zelenim terasama. Zelenilo i površine u imitaciji drveta, zajedno i pojedinačno, uvode u prostor trgovine izvesnu dozu rustičnost i životnosti.
Pravo zelenilo na vertikalnom zidu; Foto: Sonja Brstina
Problematika saobraćaja
Pozicionirati jedan tako posećen objekat na frekventnoj gradskoj lokaciji kao što je to ugao Radničke i Paštroviće nije bez problema. Prvo i pre svega, tržni centar ima relativno skromne pristupne platoe spram svoje razmera i gravitacione moći. Naročito prema Radničkoj ulici, javni gradski prostor je skučen i izdužen, te se bezbednost u odnosu na frekventnost motornog saobraćaja otvara kao jedno od pitanja.
Drugo pitanje svakako je pitanje saobraćajnih gužvi. Predmetna raskrsnica je već sada značajno opterećena, a pojačavanje saobraćaja svakako će doprineti većim zagušenjima i većoj nervozi. Međutim, kocka je već bačena.
Na raspolaganju su podzemne garaže na dve etaže; Foto: Sonja Brstina
Raditi, stanovati, kupovati
Kako danas gradimo, tako ćemo u budućnosti živeti. Ada Mall je objekat arhitekture koji koji neosporno nameće pitanje smera razvoja srpske prestonice. Broj kvadrata prodajnog i stambenog prostora u Beogradu strmoglavo raste. Izgradnja novih objekata društvenog standarda (škola, vrtića, kulturnih centara) svedena je na minimum. Koje mogućnosti se pružaju mladim sugrađanima?
Stanovanje uz tržni centar postaje sve zastupljeniji obrazac stanovanja u Beogradu. Od Paštrovićeve do Mostarske petlje prostire se nekoliko hektara napuštenog industrijskog nasleđa, a u neposrednoj blizini Ade, Hipodroma i Košutnjaka. Da li će GTC ili neki od mega-investitora u gradu baš na ovom mestu graditi novi stambeni kompleks – ostaje nam da vidimo. Na otvaranju je najavljena izgradnja marine kao i rekonstrukcija Stare šećerane.
Ovaj poznati stvaralac, inženjer i poštovalac umetnosti, prvi je u prestonici uveo armirano-betonsku međuspratnu konstrukciju, koja će u transformisati građevinsko-arhitektonsku struku.
U sredu 23. maja, u galeriji ULUS-a u Knez Mihajlovoj ulici, otvorena je izložba Nikola Nestorović – portret jedne epohe. Autor izložbe, arhitektkinja Dr Marina Pavlović, široj publici je prikazala život i delo jednog od najplodnijih arhitekata s kraja 19. i početka 20. veka, čija dela krase mnoge gradove u Srbiji, ali su najznačajniji biseri oplemenili njenu prestonicu.
Izložba na iscrpan način, hronološki prikazuje razvojni put arhitekte Nestorovića, ali zaviruje i u njegov privatni život i lične senzibilitete. Ona je logičan epilog monografije Nikola Nestorović, koja je izdata 2017. godine, pa je izložba prilika da se sa delima ovog proslavljenog arhitekte upozna i publika koja dolazi izvan stručno-naučnih krugova istorije arhitekture.
O važnosti same izložbe posetilac može da se uveri čim ugleda samo neke od izložbenih panoa, na kojima se nalaze najznačajnija i najlepša zdanja, koja već više od jednog veka krase Beograd. Građani koji žive i rade u glavnom gradu nebrojano puta su prošli pored njih, a da i nisu znali ko ih je isprojektovao, pa je namena izložbe pre svega elementarna edukacija publike i podizanje svesti o značaju arhitekture koja nas okružuje.
Detalji na zgradi Beogradske zadruge arhitekte Nestorovića
Najreprezentativnija dela su mu zgrada Uprave fondova, koju šira publika prepoznaje kao današnji Narodni muzej, i zgrada Beogradske zadruge.
O arhitekti Nestoroviću nije potrebno mnogo reći jer njegova dela pre svega govore o njemu. Rođen je 1868. godine u Požarevcu, studirao je u Beogradu, gde diplomira 1891. godine. U periodu između 1895. i 1897. godine, usavršava se u Šarlotenburgu i Berlinu i nakon dobijene preporuke vraća se u Beograd gde se zapošljava kao inženjer pete klase u Ministarstvu građevina. Ubrzo posle toga, oko 1898. godine, na preporuku svog kolege i rođaka arhitekte Andre Stevanovića, zapošljava se kao honorarni profesor na Velikoj školi, na Arhitektonskom odseku. Kada se ustanovljava rang Univerziteta, od 1905. godine Nestorović se zapošljava kao profesor na Arhitektonskom fakultetu, gde ostaje sve do svog penzionisanja 1938. godine.
Stvaralaštvo arhitekte Nestorovića se može podeliti na tri perioda: rani (1896-1904) gde mladi autor traži svoj autorski izraz i ponajviše se iskazuje kroz estetiku akademizma, zreli (1905-1914) u kojoj dolazi do formiranja autorskog pečata i najplodonosnijeg rada u stilu secesije i pozni (1918-1928), gde se uviđa lični zamor i postepena stagnacija oličena u vidu upotrebe ustaljenih pozno-secesijskih i akademskih šema, ali i sve aktivniji rad sa svojim sinom Bogdanom.
Nikola Nestorović je voleo da radi u tandemima sa svojim kolegama. Čitavu deceniju i neka od svojih najznačajnijih dela stvara u saradnji sa arhitektom Androm Stevanovićem, a kasnije sarađuje sa arhitektama Dragutinom Đorđevićem i profesorom Brankom Tanazevićem.
Najznačajnija dela
Od svih dela koja su na odličan način prikazana na izložbi, izdvojili bismo ona najreprezentativnija: zgrada Uprave fondova (1903), sedište druge po jačini državne banke, koju šira publika prepoznaje kao današnji Narodni muzej i zgrada Beogradske zadruge (1907), sedište najveće privatne banke, gde mu je na oba dela partner arhitekta Stevanović. Oba zdanja projektuju u total dizajnu, a uvode i značajnu inovaciju – armirano-betonsku međuspratnu konstrukciju, koja će u narednim godinama transformisati građevinsko-arhitektonsku struku.
Tu je i kuća trgovca Stamenkovića, koju struka, ali i prolaznici kolokvijalno nazivaju „kuća sa zelenim pločicama“, jedno od prvih secesijskih zdanja u Beogradu. Tu je i spomenuta kuća Josifa Predića (1908) i vila trgovca Pavlovića (1911). Pored zdanja Beogradske zadruge, Nestorović projektuje i hotel Bristol (1910), takođe u duhu secesije. Tu su i dela nakon Prvog svetskog rata, kao što je zgrada Univerzitetske biblioteke (1921), koju projektuje sa arhitektom Đorđevićem i zgrada Tehničkog fakulteta (1931), koju projektuje sa arhitektom Tanazevićem.
Crtež fasade Tehničkog fakulteta, autor Nikola Nestorović; Foto: Arhitektonski fakultet
Nestorović 1903. uvodi značajnu inovaciju – AB međuspratnu konstrukciju, koja će u narednim godinama transformisati građevinsko-arhitektonsku struku.
Iako obrazovan u duhu nemačke, inženjerske struje arhitekture, Nestorović je itekako negovao naklonost prema umetnosti. Bio je odličan crtač, što se vidi po skicama i crtežima koji su nastajali u procesu projektovanja mnogih dela, a imao je i prijateljske odnose i sa najznačajnijim onovremenim slikarima, poput Uroša Predića, za čijeg brata projektuje porodičnu kuću, u koju se i sam slikar useljava svoj atelje.
Izložba do 5. juna
Autorka izložbe, arhitektkinja Dr Marina Pavlović i recenzent izložbe ist. umetnosti Dr Milan Prosen
Da bi se što bolje upoznali sa opusom ovog arhitekte, najbolje je da i sami posetite izložbu, koja će biti otvorena do 5. juna, na kojoj pored fotografija dela Nikole Nestorovića možete videti i razne lične predmete, dokumenta i slike, koje na svoj način pričaju priču o životu njihovog vlasnika.
Autorski tim iz Srbije potpisuju projekat pejzažne arhitekture i terase na 20. spratu novog hotela InterContinental u prestonici Slovenije.
Jedan od projekata koji zavređuje pažnju na ovogodišnjem Osmom međunarodnom salonu pejzažne arhitekture svakako je onaj koji stiže iz studija Landscape Factory iz Beograda. Tim koji čine pejzažne arhitekte Dejan Popov i Jelena Stefanović, kao i arhitekta Anđelka Slijepčević, predstaviće se uređenjem hotela InterContinental u Ljubljani, za koji kažu da je bio veliki izazov.
– Rad je bio interesantan, inspirativan i pokušali smo da kreiramo nešto drugačije. Kroz svoje poslovanje pokušavamo da izađemo iz okvira stereotipova. Biljke jesu veoma važan činilac svakog eksterijera, ali osim njih tu su još i ostali, veoma važni njegovi sastavni delovi. Spoljna arhitektura, forme i kompozicija, materijalizacija, rasveta, voda, vrtni elementi, opremanje i detalji, uz biljne vrste, čine da kompletan utisak jednog ambijenta spoljašnjeg prostora bude estetski i funkcionalno kvalitetna – kaže za eKapiju Dejan Popov.
Terasa na 20. spratu hotela InterContinental u Lubljani; Foto: Landscape Factory
Biljke su dopinele estetici, ali i zvučnoj i vizuelnoj izolaciji prostora i umanjenju štetnosti zagađenja.
Autorski tim iz Srbije bio je zadužen za pejzažnu arhitekturu i terasu na 20. spratu ove najviše zgrade u glavnom gradu Slovenije, koja nosi pet zvezdica. Oblikovali su šest površina interesantnih oblika i različitih gabarita. Korišćene biljke su dopinele estetici, ali i zvučnoj i vizuelnoj izolaciji prostora i umanjenju štetnosti zagađenja. Jednostavnije rečeno, stvorili su pravu malu oazu u gradu.
Pejzažno uređenje hotela; Foto: Landscape Factory
Domaći primeri dobre pejzažne arhitekture
Prema rečima Dejana Popova, i u našoj prestonici postoji mnoštvo primera dobre prakse pejzažne arhitekture, koji su skriveni od očiju javnosti. Kako otkriva, često su privatni vrtovi i terase kvalitetnije i brižljivije uređeni, jer su inventivniji klijenti spremniji da prihvate nešto drugačije i autentično.
– Ono što nedostaje Beogradu u pogledu uređenja spoljašnjih prostora jeste hrabrost, odvažnost za implementaciju nečeg originalnog i neočekivanog. Dobri primeri su uređenje Radisson Collection Old Mill hotela, eksterijer kompanije Delta Holding, kao i prostor novoizgrađenog tržnog centra Ada Mall sa ozelenjenim terasama i upotrebom zelenih zidova, – zaključuje Dejan Popov.
Video snimak Koridora 5c, dela panevropskog Koridora 5, koji prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu sada je dostupan na zvaničnom YouTube kanalu Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).
Snimak koji se može gledati u 360 stepeni prikazuje izgradnju i prolazak ovim koridorom, omogućava gledaocu da „učestvuje“ u izgradnji autoputa kroz BiH, da se popne u metalnom kavezu iznad mosta u izgradnji i provoza se po završenim delovima autoputa u BMW Mini automobilu, prenosi Nova ekonomija.
Ukupne dužine od 700 kilometara, Koridor 5c će povezati Bosnu i Hercegovinu sa lukom Ploče na jugu i Hrvatskom na severu. Ukupna dužina puta kroz BiH je 335 kilometara, a koridor će doprineti integraciji BiH u regionalnu i međunarodnu evropsku putnu mrežu.
Snimak omogućava gledaocu i da se provoza po završenim delovima autoputa u BMW Mini automobilu.
Završetak Koridora 5c očekuje se 2030. godine, a do danas je uloženo oko 1,1 milijardu evra, od čega je EBRD obezbedila blizu 800 miliona evra. Pored EBRD-a i Evropske investicione banke (EIB), veliki doprinos projektu daje i Evropska unija kroz Investicioni okvir za zapadni Balkan (WBIF) sa grantovima od skoro 120 miliona evra do sada, kao i OFID, Kuwait Fund, Italija i Taipei China.
Iskustvo je takođe dostupno u virtuelnoj stvarnosti, a možete ga doživeti ovde:
Građevinski izazov s monolitnim zidovima od 5 metara visine betoniranih u jednom taktu, čine ovu kuću prvim takvim izvedenim objektom u Srbiji.
Po projektu arhitekata Dejana Miljkovića i Jovana Mitrovića, objekat od 430 metara kvadratnih podignut je u Tetovskoj ulici, odnosno, na južnoj padini Pašinog brda, gde preovlađuju objekti kolektivnog stanovanja novije gradnje i manje objekti individualnog stanovanja.
Arhitektonsko funkcionalni koncept je nastao u korelaciji s ambijentalnim vrednostima šire prostorne celine i konteksta lokacije. Položaj objekta je definisan u okviru građevinskih linija i odnosu prema susednim objektima s akcentom na zatečeni zeleni fond koji je zahtevao poseban tretman u očuvanju ambijenata parcele.
Svi stambeni prostori su orijentisani ka atrijumu koje s druge strane definišu postojeći visoki četinari.
Projektovan je kao poluatrijumski tip objekta tako da svi stambeni prostori budu orijentisani ka dvorištu koje sa druge strane definišu postojeći visoki četinari.
Objekat je u kompozicionom smislu koncipiran kao slobodnostojeći betonski monovolumen razuđene pravougaone osnove. Centralna pozicija unutrašnjeg atrijuma i zaleđe sa zasenčenim površinama čine integralne prostore sa dnevnim zonama koje tokom letnjih dana dodaju novi kvalitet objektu.
Organizacija prostora s atrijumom
U organizaciji prostora se težilo razuđenosti funkcija. Velikim zastakljenim površinama ka atrijumu obezbeđuje se smena doživljaja unutrašnjih prostora s otvorenim i bujnom vegetacijom.
Različitost volumetriskih potreba kod prostora je rešavana s različitim visinama prostorija, princip međusobne usklađenosti površine i visine, a razlike su pomirene centralnim stepenišnim prostorom koje na poslednjoj etaži prelazi u blagu rampu. Stepenište i rampa su odvojeni od konstruktivnih zidova, a zenitalna prosvetljenost dodaje dinamiku prostoru kroz kretanje svetla i senki tokom dana.
Objekat se sastoji od dve nezavisne betonske opne koje su razdvojene termoizolacijom koja objekat dovodi do najvišeg stepena energetske efikasnosti.
Tehnološki, objekat se sastoji od dve nezavisne betonske opne koje su razdvojene termoizolacijom od 25cm koja objekat dovodi do najvišeg stepena energetske efikasnosti.
Građevinski izazov s monolitnim zidovima od 5 metara visine betoniranih u jednom taktu, predstavlja prvi takav izveden objekat u Srbiji.
Neobađeni beton
Unutrašnja obrada je potpuno u prirodnim materijalima gde najveći deo čini sama betonska konstrukcija , plafoni, zidovi i gotovo svi podovi osim spavaćih soba su neobrađeni betoni.
Na prvi pogled izgleda kao običan WC – samo upravljačko dugme s leve ili desne strane keramičke šolje upućuje na to da ovaj dizajnerski WC ima puno više da ponudi: potpuno integrisanu funkciju bidea.
HIGIJENA
Savršena higijena s toplom vodom
TECE je tradicionalan bide, uz pomoć moderne tehnologije, integrisao u WC: tako je nastala povoljnija varijanta tuš WC-a, koja ne ovisi o tehničkim tričarijama, ali u zapravo pruža intimnu higijenu s toplom vodom. Prilikom osmišljavanja, izostavljena je upotreba elektronike, pumpe i električnog zagrejavanja vode – a sve u prilog dizajnu i udobnosti korišćenja. Higijena u kupatilu može biti tako jednostavna.
Udobnost
Bez spremnika za vodu, priključka za struju i bojlera – samo sveža, topla voda
Inovativno na TECEone s funkcijom bidea je njegovo dosledno svođenje na bitno: ne postoji spremnik za vodu, priključak za struju i bojler, uokolo provučeni kablovi ili cevi – samo sveža, topla voda koju je moguće regulisati u stepen. I do pet litara vode u minuti omogućava obilat i topao vodeni mlaz, a potrošnja mu je pritom jednaka štedljivoj slavini za umivaonik, a pritom pruža daleko veću udobnost pranja od poznatih tuš WC-a s izrazito niskim pritiskom ispiranja.
Dizajn
Jednostavna elegancija s dva dugmeta
Cilj dizajnera bio je, korisnu funkciju neupadljivo integrisati u siluetu WC-a: levo i desno od sedišta, vrlo elegantno prilagođeno, nalazi se po jedan regulator pomoću kojeg je intuitivno i primereno potrebama, moguće podesiti količinu vode (desno) i temperaturu vode (levo). Centralno postavljen štap za tuširanje, izlazi iz školjke uz pritisak vode, kada se ta funkcija aktivira okretom regulatora. Svojim dizajnom TECEone orijentiše se na moderan dizajn kupatila i time se savršeno integriše u ambijent svakog kupatila.
Na prvi pogled izgleda kao običan WC. Ali ova dizajnerska šolja ima puno više da ponudi: potpuno integrisanu funkciju bidea.
Povoljna cena
Higijena ne mora biti luksuz
TECEone koncipiran je kao potpuno normalan WC s dizajnerskim zahtevima – šlag na vrhu je integrisana funkcija bidea. Viseća zidna keramika dosledno je svojoj temeljnoj funkciji WC-a, zasijala svojoj obradom i opremom. Keramika je savremeno bez ruba – time se vrlo brzo i jednostavno čisti. Daska za WC takođe je ergonomski optimizovana, s ugrađenim soft-close sistemom za tiho zatvaranje kao i upravo za tu namenu razvijeno pričvrsno rešenje za sedište bez klimanja – za dugotrajno korišćenje. TECE ovim proizvodom cilja na široko tržište. Pored dizajna, ovaj proizvod oduševiće kupce koji žele bolji dizajn uz higijenu, ali do sada nisu pronašli proizvod koji zadovoljava u odnosu cene i kvaliteta.
Pre samo 15 godina, kompletan otpad u Ljubljani odlazio je na deponije. Međutim, u poslednjih nekoliko godina, slovenačke vlasti napravile su veliki preokret i danas se predviđa da će do 2025. najmanje 75% otpada u ovom gradu biti reciklirano.
Fotoreporter Luka Dakskobler opisao je za Gardijan kako je do toga došlo. Ljubljana se, naime, obavezala da će postati prva evropska prestonica koja će se u potpunosti rešiti smeća, a prvi koraci ka zelenijoj budućnosti napravljeni su 2002. godine kada su na ulicama grada postavljeni kontejneri za razvrstavanje otpada. Četiri godine kasnije, radnici iz gradskog odseka za čistoću krenuli su da idu od vrata do vrata prikupljajući biorazgradivo smeće od stanovnika, a već 2013 godine ispred svakog ulaza postavljene su kante za razvrstavanje otpada. U to vreme, gradska uprava donela je kontroverznu odluku da sakupljanje otpada od strane gradskog komunalnog preduzeća postane upola ređe, time praktično primoravši građane da dobro razmisle o tome kako manipulišu svojim otpadom, piše Dakskobler.
Ljubljana ima dva centra za reciklažu kućnog otpada koji su dostupni svima.
No, rezultati su zaista impresivni, pogotovo kada uzmete u obzir da je 2008. godine Ljubljana reciklirala jedva trećinu svog otpada. Danas, je situacija potpuno drugačija. Grad reciklira zapanjujućih 68% otpada, deponije su „mršavije“ za čak 80% smeća koliko je na njih dospevalo ranije. Ljubljana sada proizvodi samo 115 kg zaostalog otpada po glavi stanovnika godišnje što je stavlja na drugu poziciju u Evropi (prvo mesto pripada znatno manjem italijanskom gradu, Trevizu sa 59 kg po glavi.
Osim toga, 2015. godine, u slovenačkoj prestonici je otvoreno prvo postrojenje za upravljanje otpadom, RCERO Ljubljana, koje zadovoljava visoke standarde održivosti. Ovo postrojenje procesuira čak 95% otpada pretvarajući ih u reciklažne materijale i čvrsto gorivo, dok se prirodni otpad pretvara u đubrivo. Samo 5% preostalog otpada odlaže se na deponije.
Pogled iz vazduha na najveće postrojenje za manipulisanje otpadom u Sloveniji (foto: RCERO Ljubljana)
Ljubljana sada proizvodi samo 115 kg otpada po glavi stanovnika godišnje što je stavlja na drugu poziciju u Evropi.
No, ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez učešća samih građana Ljubljane, i zato je osnovni zadatak komunalnih službi bilo da im olakšaju mogućnost reciklaže i sve resurse učine maksimalno dostupnim.
Ljubljana ima dva centra za reciklažu kućnog otpada koji su dostupni svima, a Grad planira da oformi još najmanje tri u gušće naseljenim područjima. Ovi centri su vrlo brzo postali popularni među lokalcima, pa beleže čak i preko 1.000 poseta dnevno.
S druge strane, komunalne službe priznaju da je u delovima grada gde ljudi mahom žive u stambenim zgradama ipak malo teže regulisati upravljanje otpadom, jer je teško identifikovati one koji ne recikliraju kako treba.
Evo još nekoliko zanimljivosti vezanih za slovenačku opsesiju reciklažom:
Ljubljana broji 67 podzemnih kontejnera koje stanovnici otvaraju pomoću njihovih ličnih ključ-kartica,
Sve opštinske institucije u ovom gradu koriste reciklirani WC papir dobijen od starih pakovanja za mleko i sokove,
Grad je uložio mnogo i u edukaciju, te se redovno održavaju radionice na kojima građani uče kako da popravljaju polomljene stvari, kako bi iste što ređe bacali.
Ipak, kako navodi Dakskobler, postoji jedan neobičan izazov vezan za reciklažu na području Ljubljane, ali i u celoj Sloveniji, sa kojim komunalci još uvek nisu smislili kako da se uhvate u koštac.
Da li ste se ikada zapitali gde završavaju plastične sveće koje ostavljamo na grobovima? E pa ni ljubljanske vlasti isto ne znaju šta da rade s njima…
Prestonica sveća
Dakle, verovali ili ne, Ljubljana je, takođe, i nezvanična „prestonica“ sveća za groblje. One se u Sloveniji, naime, toliko često koriste da je ova mala zemlja praktično postala preplavljena upotrebljenim „lampionima“ za groblje. Ko zna, možda će slovenačke vlasti uskoro morati da primoraju građane da do 2025. nađu novi način da obeležavaju uspomene na svoje preminule.
Villa Cliff svojom svedenom ali upečatljivom arhitekturom, podiže nivo kvaliteta cele obale u ovom primorskom gradiću u Crnoj Gori.
Po projektu Studio Synthesis, u ribarskom selu Pržno, na stenovitom delu obale, neposredno uz more, podignuta je turistička vila. Teren je u nagibu prema moru svojom dužom stranom. Lokacija i morfologija terena su uslovili linearno razvijanje objekta i njegovu funkcionalnu organizaciju kroz dve nadzemne i jednu podzemnu etažu. Objekat je orijentisan zapad-istok, pa se iz svih prostora može uživati u jedinstvenim zalascima sunca i predivnom pogledu na Stari Grad, ostrvo Sveti Nikola i očuvanu ambijentalnu celinu crnogorskog naselja Pržno.
Lokacija i morfologija terena su uslovili linearno razvijanje objekta i njegovu funkcionalnu organizaciju kroz dve nadzemne i jednu podzemnu etažu.
Pozicioniranje objekta na parceli podrazumevalo je izvesno udaljavanje objekta od postojeće saobraćajnice, formiranjem zelene bafer zone uz šetalište koje se provlači granicom placa, a koje povezuje Stari Grad i Sveti Stefan. Funkcionalna organizacija prizemlja, omogućava interakciju s neposrednim prirodnim okruženjem, koji korisniku pruža mogućnost boravka i uživanja u njemu.
Neometani pristup do bazena, pažljivo uređenog partera i plaže koji su integrisani s vilom, pružaju osećaj izolacije i ugodne distance od izgrađenog okruženja.
Pet apartmana
U funkcionalnom smislu vila nudi bogatu dnevnu zonu s velikim otvorenim površinama koje omogućavaju produženi dnevni boravak na njima tokom toplih meseci, mini-bar koji upotpunjuje sadržaje uz bazen, velike natkrivene terase kao lounge, zone za odmor u hladovini.
Tu su i pet komfornih apartmana koji imaju zasebno kupatilo, garderobu i terasu, kao i apartman za poslugu sa zasebnim pristupom. U suterenu su smešteni dopunski sadržaji, mini-spa i wellness centar, različiti prostori za rekreaciju i tehničke prostorije.
Završni radovi koji daju vrednost
Objekat je zatvoren ka ‘spoljnjem izgrađenom’ artikulacijom svedenih, uzanih vertikalnih otvora koji su dodatno podržani vertikalnom rustikom od bračkog kamena u prizemlju. Kamena plastika, dinamična površinska obrada i završni kamenorezački radovi daju dodatnu vrednost u izvrsnosti ove realizacije.
Dr Nikola Tošić je dobio je priliku da istraži mogućnosti mikroarmiranih betona sa recikliranim i otpadnim materijalima, koji omogućavaju upotrebu manje količine cementa, uštedu prirodnih resursa i smanjenje emisija ugljen dioksida.
Beton je drugi najkorišćeniji materijal na svetu nakon vode – proizvodi se u količini od preko 20 milijardi tona godišnje – i kao takav, zahteva veliku količinu prirodnih resursa za proizvodnju. Takođe, proizvodnja cementa je odgovorna za oko 7% svih emisija ugljen dioksida usled ljudskih aktivnosti. Dakle, potrebna je hitna akcija radi smanjenja negativnog uticaja betona na životnu sredinu. Dr Nikola Tošić, mast. inž. građ., docent Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ima ideju da pomogne planeti mikroarmiranim betonima s recikliranim i otpadnim materijalima koji imaju manji uticaj na životnu sredinu u odnosu na „standardne“ betone sa cementom i prirodnim agregatom, a u tome je dobio podršku od važnog EU fonda.
Stroga selekcija
Evropska Unija finansira naučna istraživanja kroz takozvane okvirne programe od kojih je poslednji Horizont 2020, program koji traje od 2014. godine i u okviru koga EU sa više od 70 milijardi evra finansira tri stuba istraživanja – izvrsnost u nauci, vođstvo u industriji i društveni izazovi. Srbija u ovom programu učestvuje kao Pridružena zemlja i uživa podjednaka prava kao i EU članice.
U okviru stuba izvrsnost u nauci, svake godine se raspisuju pozivi za prijavu istraživačkih projekata u okviru akcije Marija Sklodovska Kiri. Među različitim tipovima ovih projekata, najprestižnije su Marija Sklodovska Kiri individualne stipendije. Svake godine, EU izdvaja preko 250 miliona evra kako bi najbolji naučnici iz celog sveta mogli da dođu i obavljaju svoja istraživanja u zemljama EU (i pridruženim zemljama), dok naučnici iz EU i pridruženih zemalja mogu otići u bilo koju zemlju na svetu.
Projektne prijave se podnose u septembru svake godine i od pristiglih preko 10.000 prijava, oko 1.000 biva odabrano za finansiranje. Istraživači koji dobiju projekat odlaze na instituciju koju su odabrali i uz odlična finansijska sredstva koja pokrivaju njihove troškove rada i života tokom jedne do dve godine obavljaju projekat koji su prijavili. „Projekte ocenjuju po tri recenzenta po kriterijumima izvrsnosti, uticaja i implementacije. Kao primer kompetitivnosti, dovoljno je reći da je prolaznost oko 10% i da je za uspešan ishod potrebno često i preko 90 od 100 poena.“ – kaže Dr Nikola Tošić za naš portal, i dodaje da je projekat prijavio u okviru standardnih evropskih stipendija sa profesorom Albertom de la Fuenteom sa Politehničkog univerziteta u Kataloniji, kao i da je projekat odobren sa čak 95% uspešnosti!
Ispitivaće se drobljeni otpad od građenja i rušenja, leteći pepeo dobijenog spaljivanjem uglja, zgura dobijena iz železara…
Nikola se prijavio s projektom Mikroarmirani beton sa recikliranim i otpadnim materijalima, optimizovan za poboljšanu održivost gradskih projekata, sa akronimom GREEN-FRC, u sklopu kojeg će biti ispitivane mogućnosti upotrebe raznih recikliranih i otpadnih materijala, kao što su reciklirani agregati dobijeni drobljenjem otpada od građenja i rušenja, letećeg pepela dobijenog spaljivanjem uglja, zgure dobijene iz železara, u mikroarmiranim betonima u kojima kratka čelična ili plastična vlakna menjaju deo ili svu armaturu. Biće ispitivana fizičko-mehanička svojstva ovih betona kako bi se postigao manji uticaj na životnu sredinu u odnosu na „standardne“ betone sa cementom i prirodnim agregatom.
Takođe biće istraživani novi načini ispitivanja ovih betona kako bi bili praktičniji za izvođenje na gradilištima ili malim laboratorijama uz fabrike betona. Na kraju, biće proizvedeni konstrukcijski elementi poput greda od ovih betona, ispitana njihova svojstva, a zatim je plan da ovi betoni budu primenjeni u jednom infrastrukturnom projektu u Španiji, na primer, u tunelima. Početak projekta je planiran za januar 2020.
Biće ispitivana fizičko-mehanička svojstva ovih betona kako bi se postigao manji uticaj na životnu sredinu
Beton koji štedi planetu
Kao rešenje za smanjenje negativnog uticaja betona na životnu sredinu primenjuju se razni reciklirani i otpadni materijali – agregati dobijeni drobljenjem otpada od građenja i rušenja i različiti industrijski nusproizvodi kao što je, na primer, pepeo biomase o čemu smo ranije pisali.
Reciklirani agregati omogućavaju uštedu prirodnih sirovina i rešavanje pitanja otpada od građenja i rušenja dok industrijski nusproizvodi imaju tzv. pucolanska svojstva, reaguju sa cementom i doprinose karakteristikama betona. Shodno tome omogućavaju upotrebu manje količine cementa, uštedu prirodnih resursa i smanjenje emisija ugljen dioksida.
Primena mikroarmature donosi veću žilavost betonu, bolje ponašanje pri zatezanju i manje prsline pod različitim dejstvima.
„Mikroarmirani betoni sa druge strane omogućavaju značajne uštede u vremenu i troškovima izgradnje s obzirom da ukoliko potpuno zamene klasičnu armaturu, eliminiše se potreba za armiračkim radovima i znatno se ubrzava izgradnja, pa je ujedno i manja potreba za radnom snagom.“ – dodaje Tošić za naš portal i dodaje da primena mikroarmature donosi i koristi sa mehaničkog i konstrukcijskog aspekta u smislu veće žilavosti ovih betona, boljeg ponašanja pri zatezanju (što je inače slaba tačka betona) i manjih prslina pod različitim dejstvima.
Nažalost, za širu primenu recikliranih i otpadnih materijala je potrebno i dalje raditi na podizanju svesti građevinske industrije i šire javnosti, kako u Srbiji tako i u svetu, dok je primena mikroarmiranih betona u velikom zamahu u svetu, ali u Srbiji tek u povoju.
Dalje usavršavanje u SAD
Dr Nikola Tošić je takođe dobitnik Fulbright Visiting Scholar stipendije koju dodeljuju Sjedinjene Američke Države za stručno usavršavanje u SAD. „U periodu avgust-novembar ove godine planiram odlazak na Univerzitet Notr Dam, Indijana, kako bih radio na optimizaciji numeričkih modela konstrukcija od betona sa recikliranim i otpadnim materijalima, uzimajući u obzir njihov efekat na životnu sredinu.“ – zaključuje Tošić za naš portal.
Iako su zvanično najavljene projekcije samo u Italiji, ovaj dokumentarac gledaće se širom sveta. Film o slavnom Paladiju biće prikazan u 70 zemalja, a verovatno i u našoj zemlji.
Dokumentarni film o slavnom arhitekti Andrei Paladiu režirao je Giacomo Gatti u saradnji sa koautorom Gregorio Carboni Maestrijem. Film simboličnog naslova „Palladio“ traje 97 minuta i govori o ovom slavnom arhitekti iz Padove kroz razgovore s Kennethom Framptonom i Peterom Eisenmanom, koji su poštovaoci paladijevog dela.
Umesto da vodi linearan tok priče, Gatti je odlučio da firm kreira krećući se od kraćih snimaka klasičnih paladijevskih vila, preko razgovora s naučnicima, do priča sa studentima s univerziteta Jejl i Kolumbija.
Pogledajate trejler filma:
Paladijev stil je naročito bio popularan u Engleskoj, dok su u SAD Bela kuća u Vašingtonu i imanje Montičelo u Virdžiniji najčuveniji primeri ovog stila.
Iako je Paladio italijanski arhitekta, rođen u Padovi, njegov rad imao je izuzetan uticaj na američku arhitekturu, te ga je Kongres Sjedinjenih Američkih Država 2010. godine proglasio „ocem američke arhitekture“. Kroz film se, osim o arhitekturi, govori i o uticaju rada Andree Paladija na društveni i politički život, na način sličan sprovođenju analize jednog arhitektonskog objekta, piše ArchDaily.
Kako bi ovaj slavni istorijski lik što verodostojnije predstavio današnjem svetu, Gatti se osvrnuo i na arhitektonsku konverzaciju i realnost današnjeg življenja u jednoj tipičnoj paladijevskoj vili.
Iako su zvanično najavljene projekcije samo u Italiji, ovaj dokumentarac gledaće se širom sveta. Film o slavnom Paladiju biće prikazan u 70 zemalja, a verovatno i u našoj zemlji.
Paladijev stil
Andrea Paladio (pravo ime Andrea di Pjetro, 1508 — 1580) bio je italijanski pozno-renesansni arhitekta, i najznačajniji arhitekta Mletačke republike na čijoj teritoriji je projektovao mnogobrojne vile, crkve i palate, a najviše u i oko Vićence. Godine 1570, objavio je traktat „Četiri knjige o arhitekturi“. Ideje koje je izneo u ovom delu, bazirane na klasično-rimskim uzorima, dominirale su u evropskoj arhitekturi u naredna tri veka i stvorile pravac paladijanizam. Paladijev stil je naročito bio popularan u Engleskoj, dok su u SAD Bela kuća u Vašingtonu i imanje Montičelo u Virdžiniji najčuveniji primeri ovog stila.
Ako ne krenete s BIM implementacijom sada, možda uskoro nećete biti dovoljno stručni da podnosite projekat za građevinsku dozvolu…
„To je sve puno virusa, a ni ti crteži nemaju dušu“ – priča jedan stariji kolega koji izvlačeći liniju rapidografom po pausu, objašnjava zašto nikada neće raditi na računaru. „CAD i to? Nije to za mene…“ – zaključuje on dok pogledom po stolu traži rotringov šablon za krugove.
Hoće li zbog loših uvrženih mišljenja i ličnog komoditeta, prelazak ove generacije građevinskih inženjera i arhitekata sa CAD-a na BIM biti jednako spor i komplikovan kao i prelazak s rapidografa i pausa na CAD?
Stara poslovica kaže da je jedna muka navići se, a dve odvići se, pa taman sada kada su se (skoro) svi navikli na CAD, trebalo bi se od njega odvići i preći na BIM. Zapravo, to odvikavanje treba da krene što pre jer je plan udruženja BIM Srbija, koje promoviše primenu i standardizaciju informacionih tehnologija i nauka u građevinarstvu, da do 2022. godine BIM bude obavezan kako bi građevinska industrija postala efikasnija.
50% projekata koji kasne, prebace incicijalno ugovorenu cenu za više od 50 posto!
Kako kaže Veljko Janjić, predsednik ovog udruženja, „građevinska industrija je toliko neefikasna da se zbog nesporazuma, ponovne izrade projekata, i slabog upravljanja informacijama, na projektima gubi oko 35 posto novčanih sredstava.“ Po stastici Evropske federacije za građevinsku industriju, 72 posto projekata prebacuje budžet, 70 posto projekata kasni, a kako kaže Žolt Ivanović, iz firme hiCAD, 50% od projekata koji kasne prebace incicijalno ugovorenu cenu za više od 50 posto!
Građevinska industrija je u poslednih 70 godina zabeležila rast produktivnosti od svega 6 posto, dok je, na primer, taj rast u mašinstvu 760 posto, a u poljoprivrednoj industriji čak 1.510 posto. Objašenje za ovu poražajuću statistiku leži u tome što je prodor digitalizacije u građevinskom sektoru praktično zanemarljiv. BIM je tu da to konačno promeni!
Nove dimenzije
Za razliku od klasičnog crtanja u dve dimenzije, u programima kao što je AutoCAD, BIM (Building Information Modeling) ne samo da uvodi treću dimenziju u projekat već uvodi i dodatne dimenzije, poput vremena (4D), troškova (5D), održivosti i potrošnje energije (6D) kao i upravljanja i održavanja objekta (7D). Na BIM danu održanom 27. maja u Novom Sadu, u organizaciji udruženja BIM Srbija i Fakulteta tehničkih nauka, mogli smo videti napredna rešenja poput Bexel Managera koji u 3D animaciji prikazuje tok građenja objekta dok u isto vreme, za svaki karakterističan momenat u datom trenutku, prikazuje tok raspodele novca po svakoj ugrađenoj stavci ponaosob.
Softver je otišao toliko daleko da BIM može pospešiti cirkularnu ekonomiju, odnosno, ekonomiju u kojoj nema otpada. CinderCEMB – Cinderela može pomoći u tome da vaša buduća zgrada može lako da se rastavi, kao i da se pojedini elementi ponovo upotrebe na nekom drugom objektu. Ovakav princip projektovanja preporučuje, na primer, što pravilnije grede sa što manje otvora kako bi se one lakše ponovo upotrebile na nekom drugom gradilištu.
Požuri polako
Naravno, uvođenje BIM-a u posao nije tako jednostavan proces. Najveći izazovi prilikom uvođenja BIM-a u praksu jedne kompanije, pored izdvajanja finansijskih sredstava za nabavku novog softvera, jeste i prilagođavanje i učenje novom načinu rada. Kako kaže Zoran Petrović iz firme Artifex Pro, implementaciju BIM-a treba uraditi promišljeno i to tako da se prvo obuče mlađe generacije uz podršku jednog starijeg kolege – ali ne onog s rapidografima – jer su početnici spremniji da prihvate nove tehnologije i načine rada. Iako Petrović kaže da treba „požuriti polako“ sa uvođenjem BIM-a, on dodaje da taj „proces nije trka na sto metara, već maraton u zimskim uslovima.“
Proces uvođenja BIM-a nije trka na sto metara, već maraton u zimskim uslovima.
Da mlađe generacije budu pripremljene za BIM, pobrinuće se i obrazovni sektor. Kako je najavio profesor Dr Igor Peško, pomoćnik direktora Departmana za građevinarstvo i geodeziju, u sledećoj akreditaciji na tri departamana na Fakultetu tehničkih nauka biće uvedeno 6 predmeta koji će izučavati implementaciju BIM tehnologija. Jednom kada studenti uđu u praksu i BIM postane standard, oni koji ga ne budu poznavali neće imati šta da ponude na tržištu rada.
Stvar konkurentnosti
Ali šta ako neko baš ne želi da pređe na BIM? Kako kaže Žolt Ivanović, ne morate preći na BIM, ali treba imati na vidu da bi takvim razmišljanjem bili u istoj situaciju kao da pre 10 godina niste hteli da odustanete od crtanja rukom pa u ovom trenutku ne biste mogli da predate projekat za građevinsku dozvolu jer se danas sva dokumentacija mora predati u digitalnom formatu.
Dakle, iako u proces implementacije BIM-a treba ući racionalno i s odabirom pravih softverskih rešenja, treba krenuti što pre jer ako sada odustanete od BIM-a možda uskoro nećete biti konkuretntni, baš kao i stariji kolega s rapidografima.
Ovakav sistem ne samo da pojednostavljuje parkiranje, već se i izbegavaju potencijalna oštećenja automobila, smanjuje se stres kod vozača, a i značajno se štedi na vremenu.
Zamislite da nema nerviranja zbog nemarnog parkiranja vozača na dva parking mesta ili zbog uzaludnog kruženja po garaži u potrazi za slobodnim parking mestom. Zahvaljujući parking robotu, izumu kineske kompanije Hikvision iz Hangdžoua, ovakva situacija postaje realnost.
Vaše je samo da uvedete automobil u garažu
Parking robot funkcioniše kao automatizovana platforma, koja parkira automobil po komandi i vraća ga kada to zatražite. Prilikom ulaska u garažu, vlasnici automobila zaustavljaju svoje vozilo na metalnu platformu, koju zatim preuzima robot podvlačeći se pod platformu i vozi je zajedno sa automobilom do slobodnog parking mesta gde ga uredno parkira.
Pogledajte kako to izgleda:
Vozilo se zaustavlja na platformi, koju zatim preuzima robot i vozi je zajedno sa automobilom do slobodnog parking mesta.
Ovakav sistem ne samo da pojednostavljuje parkiranje, koje je pritom savršeno uređeno, već se i izbegavaju potencijalna oštećenja automobila, smanjuje se stres kod vozača, a i značajno se štedi na vremenu.
Ovako izgleda autonomni robot koji prevozi automobile na platformi:
Da bi se smanjila cena nekretnina, u danskoj prestonici prave se nova ostrva nasipanjem zemljišta koje je iskopano gradnjom novih linija metroa.
U Srbiji postoji uvreženo mišljenje da je sistem nefunkcionalan, da je gotovo nemoguće bilo kakav projekat sprovesti po planu i sa uspešnim ishodom, međutim priča o Kopenhagenu može da vrati nadu. Naime, ovaj grad je bankrotirao 1994. godine pa je od oronulog, industrijskog centra, postao je jedan od najboljih svetskih gradova za život.
Danski urbanista Jakob Matzen, koji je nedavno gostovao u Muzeju šabačkih Jevreja u Šapcu, otpočeo je svoje predavanje fotografijom luke u kojoj građani opušteno plivaju. To je pre 40 godina bilo nezamislivo jer je voda bila toliko zagađena da je kupanje bilo, blago rečeno, nebezbedno. U to nas je uverio i ambasador Danske Anders Christian Hougard, koji je takođe prisustvao skupu kao i otvaranju izložbe „Savremena danska arhitektura“ na nedavno rekonstruisanom gradskom trgu, a koji je u tom periodu živeo u ovom gradu. Kopenhagen danas ima očišćenu i uređenu luku u kojoj stanovnici uživaju, kao i odličnu infrastrukturu i urbanističku politiku koja akcenat stavlja na bicikliste i pešake.
Pre 40 godina bilo je nezamislivo videti kupače u gradskoj luci, koja je bila veoma zagađena, a danas je to normalna slika.
Jakob Matzen objašnjava kako je nakon bankrota grada pre 25 godina, zemljište Kopenhagena prebačeno u vlasništvu organizacije By & Havn ali da grad ipak poseduje 95% njenih deonica. Nakon uspostavljanja ovakve organizacije, počinje preporod grada. Kopenhagen se trenutno nalazi pod upravom glavnog gradonačelnika i šest dodatnih gradonačelnika iz različitih oblasti.
Planiranje u Danskoj je sada jasno definisano kroz tri nivoa, odnosno nacionalni program planiranja, zatim gradski i naravno lokalni, koji nije od ništa manjeg značaja. U sam proces planiranja uključeni su investitori, administracija, političari, kao i građani i svako ima jasno definisanu ulogu, te svaki lokalni plan od početka do kraja traje između 45 do 60 nedelja. Naravno, tokom svakog pojedinačnog projekta postoje pregovaranja između investitora i gradske uprave, ali se zadati okviri i pravila moraju poštovati.
Plivanje u luci nekada je bilo nezamislivo, a danas postoje uređena kupališta. Foto: PLOT = BIG + JDS
Čovek i priroda kao mera proporcije
Čovek i njegove potrebe, kao i stanje njegovog duha bili su od izuzetnog značaja za urbanističku i arhitektonsku transformaciju Kopenhagena. Panorama grada, kakva je nekada bila, nije se značajno izmenila. Novi objekti uglavnom ne prelaze četiri do pet spratova, osim novih posebno značajnih gradskih građevina, koje su nešto veće visine i gabarita.
Značajan element Kopenhagena je voda. Osim luke, koja je uređena na način da se u njoj danas može neometano kupati, postoje i mnogobrojni vodeni kanali. Naime, stanovnici Kopenhagena neretko imaju problem sa znatnim količinama padavina, tako da je posebna studija bila usmerena na stvaranje malih kanala kroz grad koji bi što efikasnije sakupljao kišnicu koja se potom vraća u sistem.
Danci su poznati po brizi za održivost, pa je tako i kroz projekat transformacije Kopenhagena utkan niz projekata iz ove oblasti, poput beskrajnih polja vetrenjača, ali zelenih krovova na restoranima koji na vrhu objekta imaju bašte gde uzgajaju biljke i povrće za svoje potrebe.
I naravno bicikl kao glavni akter čitave priče
S obzirom na činjenicu da 50 posto stanovnika Kopenhagena svakodnevno koristi bicikl kao prevozno sredstvo, od izuzetnog značaja je bilo oformiti funkcionalan sistem za bicikliste u gradu. Saobraćajnice su potpuno preuređene kako bi se stvorilo dovoljno prostora za biciklističku stazu na kojoj će se biciklisti osećati sigurno. Jakob je istakao da je osećaj sigurnosti kod biciklista i pripadanje gradu bio primarni element kojim su se vodili. Saobraćaj je tako uređena da kada padne sneg, prvo se čiste biciklističke staze, zatim trotoari pa onda tek saobraćajnice, jer stanovnici Kopenhagena koriste bicikl po svim vremenskim uslovima.
Kada padne sneg, prvo se čiste biciklističke staze, zatim trotoari pa onda tek saobraćajnice.
Tokom transformacije grada velika pažnja je bila usmerena na mobilnost u gradu, odnosno na organizovanje kretanja tako da se mogu kombinovati različiti vidovi transporta, pa se sada, na primer, može biciklom neometano ući u voz.
Jakob je tokom predavanja istakao da su stanovnici Kopenhagena u različitim životnim aspektima prepoznali benefite korišćenja bicikla kao prevoznog sredstva. Vožnja biciklom je brz i efikasan vid transporta u Kopenhagenu, svakako je jeftin i pozitivno utiče na zdravlje, a tu je i ekološki faktor.
Takođe, kako bi građani imali što efikasniji sistem mobilnosti, preko gradskih kanala je izgrađen veliki broj pešačkih i biciklističkih mostova, čiji je dizajn doprineo novom karakteru grada.
Igor Marsenić (član Gradskog veća Šapca), Nebojša Zelenović (gradonačelnik Šapca), Jakob Matzen (urbanista Kopenhagena), Anders Christian Hougård (ambasador Danske)
Recept za smanjenje cene nekretnina
Pošto se Kopenhagen nalazi visoko na listi najboljih gradova za život, on je naravno i magnet za nove stanovnike. Svakog meseca u Kopenhagen se doseli novih 1.000 građana, te se planira da će do 2029. godine populacija ovog grada biti veća za 100.000 ljudi. Ovo, naravno, dovodi do povećanja cena na tržištu nekretnina, pa je sada za kvadrat na atraktivnijim lokacijama u gradu potrebno izdvojiti i 10.000 evra.
Kako bi se izborili sa vrtoglavim porastom cena nekretnina, gradske vlasti su odlučile da izgrade veštačka ostrva na kom će se graditi povoljni stanovi, kao i stanovi za studente. Oni se nadaju da će sa povećanjem broja stambenih jedinica u gradu pasti cena kvadrata. Zanimljivo je da se plan za izgradnju ostrva bazira na sakupljanju zemlje koja ostaje kao višak prilikom izgradnje novih metro trasa. Ta zemlja se skladišti na mesto koje je predviđeno za buduću lokaciju ostrva, tako da su planovi veoma ekološki i promišljeni.
Tokom razgovora sa publikom, nakon predavanja, Jakob je istakao da i u Kopenhagenu kao i u svakom drugom gadu postoji podeljeno mišljenje građana, ali da se pravila i strategije moraju poštovati kako bi se stvorio bolji grad za sve njegove stanovnike.
Ovako će kroz nekoliko godina izgledati nova ostrva u Kopenhagenu. Vizualizacija: Urban Power
Da li je ovo primenjivo i u Srbiji?
Dakle, ni u Kopenhagenu nije oduvek bilo sve u savršenom stanju, a nije danas nije sve kako bi oni želeli. Bore se sa visokim cenama nekretnina, klimatskim promenama koje na njih imaju izuzetan uticaj, ali njihovi planovi su jasno definisani i ukoliko nastave putem kojim su krenuli svakako ih čeka još svetlija budućnost.
Nama ostaje da verujemo da se i u gradovima Srbiji može desiti ovakva transformacija i to sa pravom jer zašto ne bi i kod nas ova priča postala realnost kada je Kopenhagen već prošao kroz sličan preobražaj. Naravno, činjenica je da je budžet danske prestonice približan našem državnom budžetu, ali isto tako i drugi svetski gradovi s većim budžetom nemaju napredak kakav je ostvario Kopenhagen. Dakle, sa jasno definisanom strategijom razvoja grada i pravilima igre, kao i jakom voljom i iskrenom težnjom ka višim ciljevima za dobrobit svih građana, moguć je uspešan razvoj jednog grada.
Crnogorski arhitektonski AIM studio je sa svojim projektom uspeo da se izdvoji u konkurenciji od 81. rada koji su ušli u uži izbor u kategoriji Novogradnja.
Zajedno sa lisabonskom arhitektonskom firmom Aires Mateus Architects koja potpisuje projekat za „Meeting Centre in Grândola“, podgorički AIM Studio je sa projektom za Centar mesne zajednice u Gošićima, podelio prvo mesto u kategoriji Najbolji objekat. Preostale dve nagrade otišle su berlinskoj arhitektonskoj firmi Bruno Fioretti Marquez i španskom TEd’A arquitectes u kategoriji Refurbishment/Renovation/Conversion.
Nagrade ECOLA su ove godine dodeljene po deveti put, a ove godine je 111 projekata iz 27 evropskih zemalja ušlo u uži izbor. Ova nagrada se dodeljuje u dve pomenute kategorije, a preduslov za selekcionu proceduru bila je primena maltera na fasadi objekta, koji ujedno i karakteriše predmetnu arhitekturu.
Centar mesne zajednice u Gošićima
Preduslov za selekcionu proceduru bila je primena maltera na fasadi objekta.
Crnogorski arhitektonski AIM studio je sa svojim projektom Centra mesne zajednice u Gošićima uspeo da se izdvoji u konkurenciji od 81. rada koji su ušli u uži izbor u kategoriji Novogradnja.
Ceremonija dodele nagrada će se održati u okviru konferencije ECOLA koja je najavljena za period od 26. do 28. septembra 2019. godine u estonskom gradu Talin. Tokom kongresa će kroz niz radionica i predavanja biti sprovedene analize fasadnog maltera kao građevinskog materijala, koji ima veoma praktičnu primenu i svetlu budućnost u svom tehničkom i kreativnom razvoju.
Da li je po Agendi 2030 rešavanje problema održivih gradova na pomolu, ali u vidu izgradnje potpuno novih gradova usred ničega, sa isprogramiranom ulogom stanovnika?
Kada se pogledaju načela Agenda 2030, tačnije njih 17, na prvi pogled se zapaža da je u pitanju jedan globalni svetski plan koji za cilj uređenje našeg društva, kroz održivi razvoj, iskorenjivanje siromaštva, unapređenje zdravstvenih usluga, zaštita prirode i racionalna upotreba energetskih resursa. Ovo jesu neki od najvažnijih problema sa kojima se susreće svet, a koje su već uveliko počeli da rešavaju, bar onaj razvijeni. Međutim, da li je sve tako jednostavno ili smo scenario videli već u nekom holivudskom filmu?
Setimo se samo Stalonea iz filma Demoliton Man, koji nikako ne može da se navikne na budućnost.
Održivi razvoj gradova predmet je proučavanja i planiranja pre svega urbanista, prostornih planera i sociologa, naravno u saradnji sa ekolozima, klimatolozima, ekonomistima i mnogim drugim stručnjacima koji učestvuju u funkcionisanju nekog urbanog okruženja. Dakle, gradove ne planiraju više isključivo vladari-megalomani, koji po cenu sopstvene slave zidaju gradove na nekim neodgovarajućim lokacijama, žrtvujući za tu potrebu na hiljade ljudskih života. Greške iz prošlosti se prevazilaze pažljivim, sveobuhvatnim istraživanjima, koja za rezultat daju najoptimalnije rešenje u planiranju razvoja jednog grada.
Istina, arhitekte se u ovom procesu nalaze na početku, ali i na njegovom samom kraju, jer svoje ideje i planove moraju da usklade sa više različitih faktora, a tek onda da pristupe detaljnoj razradi projekta izgradnje nekog gradskog ili prigradskog naselja. Ovakav sistem već uveliko funkcioniše u najrazvijenijim delovima sveta, što se može videti na primerima samih gradova koji izgledaju i funkcionišu znatno bolje nego oni u zemljama Trećeg sveta ili onih koje su bar u tranziciji.
Neko će reći da je razlog svemu ovome isključivo novac, kojeg na Zapadu ima znatno više, ali uređeni sistem koji sprečava korupciju jedan je od važnih faktora razvoja svake zajednice. Bilo da je u pitanju dobar urbanizam, saobraćajne komunikacije i javni transport ili smanjenje zagađenja, ovi gradovi iz ugla nas koji živimo u Srbiji, funkcionišu besprekorno.
17 ciljeva Agende 2030
Raslojavanje društva
Međutim, postoje i problemi koje njihovo društvo nije u stanju da reši na tako jednostavan način, pa su i neke odredbe Agende 2030 veoma aktuelne. Tu je na prvom mestu društveno raslojavanje i postepena getoizacija stanovništva.
Kada su u pitanju skandinavske države, njihov geostrateški položaj u kombinaciji sa mentalitetom stanovništva i društvenim uređenjem, pokazuje veoma nizak stepen raslojavanja društva. Jednostavno, ljudi koji su u vrhu državnog ili privatnog sektora nemaju toliku želju da po svaku cenu u nedogled uvećavaju svoje bogatstvo, a sve to na račun njima podređene društvene zajednice, koja bi u tom slučaju bila osuđena na osiromašenje. Sa druge strane, ove države ne poseduju puno stanovnika (u odnosu na SAD ili Rusija na primer), pa im nije problem da gotovo svi građani imaju gotovo iste životne uslove.
Ali kada su pitanju druge, veće zapadne države, sve je prisutniji trend polarizacije urbanih sredina. Bogatije stanovništvo se sve više distancira od srednjih i nižih slojeva, a najefikasnije sredstvo u tome je preseljavanje u zatvorena naselja – kondominijume. Siromašnije stanovništvo se preseljava na gradsku periferiju, a osiromašenje ove populacije se najbolje ogleda u sve češćoj pojavi u SAD-u – zatvaranju tržnih centara.
Ovim problemom se u svojoj knjizi Transformacija gradova – ka depolitizaciji urbanog pitanja, bavila sociolog prof. Dr Mina Petrović. Slični trendovi koji na Zapadu egzistiraju već više od 20 godina, polako dolaze i do Beograda, što se vidi po izgradnji novih stambeno-poslovnih kompleksa ili čitavih naselja, namenjenih isključivo životu i radu elitnog sloja stanovništva.
Potencijalna rešenja?
U sistemu liberalnog kapitalizma jednostavno je nemoguće izbrisati socijalne razlike među ljudima, a samim tim i izjednačiti njihove navike, to jest, životno i radno okruženje u kojima oni funkcionišu. Problemi privatno-javne svojine i dostupnosti kvalitetnih usluga za sve građane sve su veći problemi, naročito za gradove kojima je populacija u ekspanziji.
Rešenje ne može biti u izjednačavanju građana (to su neke države, pa i naša, već probale i videle da nije baš uspešno) već u stvaranju boljih uslova za život i rad za niže slojeve i njihovo kvalitetnije uključivanje u funkcionisanje jednog grada. Centralni javni prostori i njihovo korišćenje ne smeju biti privilegija isključivo lokalnog (bogatijeg) stanovništva. Nije moguće da svi žive u centralnim zonama ili elitnim naseljima, ali je zato moguće perifernim naseljima omogućiti bolju komunikaciju sa centrom u vidu izgradnje funkcionalnih saobraćajnica i poboljšanja javnog prevoza (večito pitanje metroa).
Knjiga Održi grad, Dr Tatjana Mrđenović i prof. Dr Aleksandra Đukić
Tu je i obrazovanje i zdravstvena zaštita, gde se sve više stvara jaz prilikom tretmana bogatog i siromašnog stanovništva. Naravno, društveni sadržaj ovih naselja je takođe važan i ne sme se svoditi samo na čist vazduh i parkovske celine, kao da stanovnici ovih naselja imaju potrebu isključivo za rekreacijom.
Kada se uzmu u obzir svi ovi parametri, potencijalna rešenja kojima se bavi Agenda 2030 ne mogu se sa istom lakoćom implementirati u nekim evropskim ili afričkim podsaharskim državama. Svim ovim pitanjima su se u svojoj knjizi Održi grad bavile arhitekte Dr Tatjana Mrđenović i prof. Dr Aleksandra Đukić, pa ona može poslužiti kao vredna smernica u rešavanju problema razvoja urbanih sredina u Srbiji.
Problemi savremenih gradova
Četvrta industrijska revolucija se odvija pred našim očima, a ona se najbolje opaža u savremenim gradovima. Brzina i obim komunikacija, kao i sveobuhvatni uticaj na različite sisteme, uslovljavaju da gradovi dožive transformacije. Olakšavajuća okolnost je što gotovo svaki stanovnik jednog grada poseduje mobilni telefon, ali je zato dostupnost automobilima postala velika glavobolja za čelnike mnogih gradova.
Zakrčen saobraćaj, gubitak vremena, goriva i zagađenje od izduvnih gasova, samo su neki od problema koji zahtevaju rešenje. Metroi su u ovim gradovima prisutni, ali to nije dovoljno, pa se u onim gradovima kojima reljef to dozvoljava sve više grade biciklističke staze, a stanovništvo se podstiče da bicikl koristi kao glavno transportno sredstvo.
Sa druge strane, ljudima se preporučuje da iznajmljuju stanove koji su bliži radnim mestima, a samim tim se podstiču da nije neophodno da poseduju svoj stan/kuću jer bi im inače bilo potrebno da jedan prosečan stan otplate za 30 i više godina. Realno, niko više nije siguran gde će biti za deset godina i to ne zbog neke političko-bezbednosne situacije, već zbog globalnog tržišta, gde u potrazi za boljim radnim mestom sve više osoba menja svoje mesto boravka, često u nekoj drugoj državi ili čak kontinentu. U prevodu, ljudi se podstiču da ne budu vlasnici ičega nepokretnog niti većeg pokretnog, jer to postaje nepraktično u savremenom gradu. Dovoljno je da imate svoj mobilni, laptop, knjige, odeću, a sve to staje u nekoliko kofera i par kutija.
Sa druge strane, taj imidž uopšte ne dodiruje članove više klase, koji funkcionišu isto kao pre stotinu i više godina. Dakle, u centru grada bi se odvijao sav kvalitetan sadržaj, stalno dostupan upravljačkoj eliti, dok bi ostali morali da se zadovolje niskobudžetnim provodima, koji realno mogu da se ostvare i na periferiji. Eto i odgovora zašto je gledanje serija u nedogled, takozvano bindžovanje, postala omiljena zanimacija ljudi koji sede u svojim stanovima. Gde smo to već videli…?
Le Korbizje, projekat za grad od 3 miliona stanovnika
Le Korbizjeova Atinska povelja u službi novih gradova…?
Dok smo mi početkom 50-ih prihvatili Korbizjeovu Atinsku povelju isključivo na postulatima arhitekture i urbanizma, kompletno sociološko uređenje gradova počinje polako da se primenjuje u izgradnji novih gradova. Ali o kojim novim gradovima je reč?
Svetski moćnici su zaključili da je upravljanje postojećim gradovima veoma otežano, a da je njihova transformacija veoma minorna ili nemoguća, pa su pristupili eksperimentu izgradnje novih gradova – od nule. Nije da je ovo neka novost, takvi gradovi su već podizani u relativno bliskoj prošlosti, poput Brazilije (Brazil), Abudža (Nigerija), Astana (Kazahstan) ili Kanbera (Australija) građeni su pre svega kao novi administrativni centri. Međutim, ovde je reč o nečemu sasvim drugom.
Vladajuća elita će živeti u jezgru novih gradova, a stanovništvo će biti naseljavano sve više prema periferiji.
Na internetu su već uveliko dostupni video-klipovi koji prezentuju 3D simulacije novih gradova koji će se zidati u Egiptu i Saudijskoj Arabiji, bukvalno na praznom tlu, u pustinji, eventualno sa izlaskom na more. Takvi gradovi predviđaju upravo gore navedeni scenario – vladajuća elita će živeti i raditi u jezgru tih gradova, a stanovništvo, u zavisnosti od svog socijalnog ranga, biće naseljavano sve više prema periferiji.
Ovi još uvek eksperimentani gradovi, biće unosni i za unošenje novca sumnjivog porekla, koji će se slivati iz svih krajeva sveta, a njihova socijalna struktura dozvoljavaće prisustvo samo onih koji će želeti da se uklope u ovaj strogo kontrolisani sistem. Pretpostavlja se da ekstremno siromašnih i beskućnika neće ni biti, jer će u gradovima živeti samo oni koji imaju posao, to jest, neku svrhu u održavanju i razvoju novog društva.
Dobro poznat (holivudski) scenario
Ovo iz ugla jednih može delovati kao savršeni grad, utopija kojoj su težili mnogi sociolozi i arhitekte, ali iz ugla drugih može delovati kao scenario iz filma Demolition man (Razbijač), gde svi primereni građani žive u jednom megalopolisu zvanom San Anđeles (nastao spajanjem San Franciska i Los Anđelesa), hodaju obučeni u moderne rimske toge ili kimona, ne jedu slanu hranu, ne puše, ne piju alkohol, ne psuju (za psovke aparati izriču kazne), nemaju seksualne odnose (bar ne one tradicionalne), a jedini prekršioci ovog poretka su neprilagođeni građani koji odbijaju ovakav stil života i primorani su da žive u kanalizaciji. Setimo se samo Silvestera Stalonea, koji u filmu tumači glavni lik Džona Spartana, koji nikako ne može da se navikne na budućnost u kojoj su ga odmrzli iz krio-zatvora.
Dakle, da li je po Agendi 2030 rešavanje problema održivih gradova na pomolu, ali u vidu izgradnje potpuno novih gradova usred ničega, sa isprogramiranom ulogom stanovnika? Da li će to ostati samo scenario holivudskih filmova ili je to scenario koji se režira za budućnost našeg čovečanstva? Sve su ovo pitanja na koje ćemo veoma uskoro, kroz najviše jedne decenije dobiti i adekvatne odgovore…
Poslovni prostor ove firme organizovan je kao kombinacija najboljeg od kancelarija otvorenog i zatvorenog tipa. Pogledajte kako to izgleda.
Šta je bolje: open-space ili zatvorene kancelarije? Možda nešto između? Enterijer prostora od 1.300 kvadratnih metara u Novom Sadu za IT kompaniju Codecentric potpisuje arhitektica Sonja Brstina, koja je ovaj poslovni prostor osmislila kao kombinaciju otvorenog i zatvorenog prostora.
„Enterijer poslovnog prostora je osmišljen tako da zaposleni uglavnom sede u kancelarijama, međutim jedan njih je pozicioniran u poluotvorenim prostorima koji su odvojeni od hodnika drvenim paravanima.“ – kaže arhitektica Sonja Brstina za portal Dizajn enterijera.
Pogledajte kako to izgleda:
Poluotvoreni prostor daje zaposlenima šansu da se nekako izoluju ako je to potrebno, a opet su deo celokupnog prostora
Drveni paravani omogućili su zaposlenima intimu na radnom mestu, ali da pritom oni i dalje imaju osećaj da pripadaju istoj radnoj atmosferi. Većina radi u kancelarijama zatvorenog tipa, koje su staklenim zidovima odvojene od ostatka prostora, što se u kombinaciji sa poluotvorenim prostorima pokazalo kao vrlo dobro rešenje.
„Poluotvoreni prostor daje zaposlenima šansu da se nekako izoluju ako je to potrebno, a opet su deo celokupnog prostora.“ – kaže Maja Čolak, marketing menadžer kompanije Codecentric.
Kancelarije za osamljenje
Ipak, oni koji žele da se potpuno osame, da bi na primer obavili miran telefonski razgovor, ne moraju da izlaze napolje ili da pričaju u hodniku, dugačkom čak 60 metara.
„Zaposleni svoje parče mira mogu pronaći u takozvanim phone-bootovima, to jest prostorijama za jednu osobu.“ – kaže Sonja Brstina i dodaje da postoje četiri ovakve zvučno izolovane kancelarije opremljene foteljom, stočićem i podnom lampom.
„U trenutku kada nam treba privatnost, za privatni ili poslovni razgovor, to možemo da obavimo u ovim kancelarijama“ – dodaje Maja.
Duh grada na grafikama
Pored niša u hodniku i phone-boot kancelarija, tu su i tri konferencijske sale koje imaju jedan poseban enterijerski detalj – grafike Novog Sada. Arhitektica Jovana Radujko, poznata po instagram profilu Brutalizam i renesansa, specijalno je za ovaj prostor uradila sedam grafika koje predstavljaju različite delove Novog Sada. Tako zaposleni mogu obaviti sastanak u Limanu ili Novom Naselju i pozvati iz Podbare ili Grbavice. Međutim, još jedan enterijerski zahvat zaslužan je da se zaposleni u ovom poslovnom prostoru osećaju prijatno i prirodno…
Osim podova koji imitiraju travnatu površinu, ovom prostoru je dašak prirode najviše uneo veliki broj biljaka.
Osim podova koji imitiraju travnatu površinu, ovom prostoru je dašak prirode najviše uneo veliki broj biljaka čiji je aranžman osmislio Renato Lakatoš. Zelenilo nije samo deo kancelarija, već je ono našlo svoje mesto i u zajedničkim prostorima kao što je kantina, za 40 osoba sa potpuno opremljenom kuhinjom, ali i soba za igru.
Playstation i arkadne igre
„Glavni izazov bio je organizovati sobu za igru, tako da aktivnosti u njoj, koje nisu tako tihe, ne remete mir ostatku zaposlenih“ – kaže Sonja Brstina.
U Game roomu, pored omiljenog Playstationa 4, tu je arkadna mašina sa starim igrama za nostalgičare, stoni fudbal kao i ping-pong.
„Prostorija za igru je jedna od omiljenih prostorija naših kolega“ – kaže Maja i dodaje kako zaposleni često ostanu i posle posla kako bi se dodatno družili s kolegama.
Ponosni na prostor u kojem rade
I tako je dobijen prostor koji svojim enterijerskim rešenjima omogućava zaposlenima da pored svog prostora za rad, imaju i mesta za osamu ali i za druženje. Nekima to toliko prija da često na posao ne dođu sami…
„Primetili smo da sve više kolega zapravo želi da predstavi ovaj prostor i svojim prijateljima i svojim porodicama. Osećaju se ponosno na prostor u kojem se nalaze!“ – zaključuje Maja Čolak, marketing menažer kompanije Codecentric.
To je ujedno i najbolja potvrda je dizajn enterijera ovog prostora uspeo.
Faktografija:
Ime: Codecentic doo
Dizajn enterijera: Sonja Brstina
Arhitektura: Enterijer Janković
Namena objekta: poslovni prostor
Površina: 1.300 kvadratnih metara
Mesto: Novi Sad
Godina projektovanja (arhitektura, enterijer): 2017, 2018.
Godina izvođenja (arhitektura, enterijer): 2018-2019, 2019.
Francuski Senat doneo je odluku da katedrala Notr Dam u Parizu nakon obnove mora izgledati isto onako kakva je bila pre razornog požara.
Prema poslednjim informacijama francuskog portala The Local, francuski Senat je odobrio Vladin zakon o obnovi katedrale Notr Dam u Parizu, ali je dodao i klauzulu prema kojoj katedrala mora biti vraćena u prvobitno stanje, odnosno, u poslednje viđeno stanje. Takođe, istaknuto je da bi, prema predviđenim planovima, katedrala trebalo da bude obnovljena do 2024. godine, odnosno do Olimpijskih igara koja će se održati u Parizu 2024. godine.
Ova odluka je u suprotnosti s Makronovom inicijativom da se kroz međunarodni konkurs dobije inovativno rešenje krova i tornja čuvene katedrale. A rešenja i dalje stižu…
I mesec ipo dana nakon požara i dalje se svakodnevno pojavljuju novi predlozi budućeg izgleda katedrale. Dok neki predlažu potpuno novu namenu za obnovljeni deo katedrale, poput krova s pčelinjakom ili bizarnih rešenja kao što je garaža na krovu, drugi su se borili za da se obnovi Notr Dama mora pristupiti pažljivo kako bi se objekat vratio u svoje izvorno stanje.
Rendering: Valentino Gareri
To bi bio užasan gubitak za demokratiju dizajna ukoliko francuski Senat zatvori vrata debati i istraživanju budućnosti katedrale.
Jedni od zagovornika sprovođenja alternativne obnove Notr Dama jesu i GoArchitect, koji su pokrenuli zaseban konkurs kojim bi se dobila inovativna rešenja za obnovu katedrale.
„To bi bio užasan gubitak za demokratiju dizajna ukoliko francuski Senat zatvori vrata debati i istraživanju budućnosti katedrale Notr Dam. Kao što svi znamo Notr Dam je više od objekta, ona je svedok istorije i spomenik koji je uticao na generacije. Notr Dam je bila katedrala za ljude, pa bi o njenoj budućnosti trebalo da odlučuju svi ljudi. Čini se da delovanja francuskog Senata suzbijaju ovu priliku.“, rekao je Joshua Sanabria, izvršni direktor udruženja GoArchitect.
Iz GoArchitect ističu da će oni nastaviti sa prikupljanjem projekata za obnovu katedrale, i dodaju da je takva odluka buntovni odgovor francuskom Senatu.
Neminovno je da će priča o obnovi Notr Dama i dalje trajati, a ko je u pravu i šta je zaista najbolje za budućnost čuvene katedrale u Parizu, preostaje nam da vidimo.
Fasada menja boje tokom dana, počevši od tamno crvenih, preko ljubičaste, pa sve do zlatnih nijansi. Međutim, unutar nje krije se pravo malo industrijsko čudo.
Australijski studio Bosske Architecture projektovao je novi industrijski kompleks za proizvodnju mleka na zapadu ove zemlje. Bannister Downs je porodična mlekara u kojoj se odgajaju krave za mužu, a zatim se na istom mestu vrši prerada, flaširanje i pakovanje mleka i mlečnih proizvoda, i jedini je planirani objekat te vrste na svetu.
Projekat je osmišljen s namerom da istakne inovacije u oblasti proizvodnje mleka, a vlasnici nameravaju da vrata drže otvorena za sve one koji su zainteresovani da nauče nešto o etičkom mlekarstvu i muži krava.
Na istom mestu se vrši prerada, flaširanje i pakovanje mleka i mlečnih proizvoda, što je jedini je planirani objekat te vrste na svetu.
U okviru kompleksa nalaze se prostorije za administrativno osoblje i radnike na farmi, zatim kafić i centralni prostor, te izložbena galerija/prostorije za edukaciju i kompletan proizvodni pogon sa štalom. Ovaj deo kompleksa opremljen je najmodernijom robotizovanom opremom za mužu i dalju obradu mleka.
Unutrašnjost kompleksa dizajnirana je kao linearan niz prostorija, počevši od glavne mlekare na severnoj strani, pa sve do ulaza za utovar na jugu.
Što se vizuelnog identiteta tiče, kompeks je spolja zadržao karakterističan ruralni izgled, dok je u funkcionalnom smislu podeljen na proizvodni, administrativni i deo za goste. No, sve ove zone spaja dominantna crvena fasada od anodiziranih aluminijumskih panela.
Zanimljivo je da fasada, zbog materijala od kojeg je napravljena, menja boje tokom dana, počevši od tamno crvenih, preko ljubičaste, pa sve do zlatnih nijansi.
Krave se muzu samo onda kada one to hoće, a robotizovane mašine za mužu ovu uslugu pružaju 24 sata dnevno.
Glavna ideja na kojoj se zasniva koncept etičkog mlekarstva se odnosi na to da se krave muzu samo onda kada one to hoće, a robotizovane mašine za mužu ovu uslugu pružaju 24 sata dnevno. Pri tome, mašine analiziraju i zdravstveno stanje krava.
Pored pametnih mašina za mužu, u proizvodni pogon ugrađen je sistem za automatsko prikupljanje, skladištenje i ponovnu upotrebu vode. Krov je prekriven solarnim panelima snage od 100 kW.
Jedna od glavnih odlika mlekare Bannister Downs jeste transparentnost u poslovanju, što bi inovativni dizajn kompleksa trebalo posebno da naglasi. Ovde je svaki deo kompleksa apsolutno pristupačan i vidljiv, a gosti, baš kao i radnici u kompaniji, slobodni su da se kreću kroz sve njegove zone. Mlekara, naravno, ispunjava sve tehničke i zakonske zahteve za preradu hrane.
Možemo da pretpostavimo da je od Drevnog Egipta do Antičkog Rima, postojala praksa izrade drvenih maketa za prezentaciju budućeg objekat, a ta praksa se nastavila dana današnjeg.
Projektni studio ModelArt iz Novog Sada u poslednje vreme nas često obraduje sa novim arhitektonskim maketama. Njihova verodostojnost, kvalitet izrade, a pojedinih i veličina, ostavljaju bez daha i opravdavaju titulu najboljeg maketarskog studija u državi. „Modelartovci“ slede tu tradicionalnu liniju škole arhitekture koja neguje crtež i realni model nekog objekta kao sastavni deo procesa stvaranja jednog arhitektonskog dela.
Iako se crtanje sve više potiskuje s arhitektonskih fakulteta od strane 3D digitalnih modela, maketa i dalje ostaje nezaobilazni medijum za prezentovanje arhitektonskih rešenja, koji praktikuju gotovo sve značajnije investitorske kompanije. Jednostavno sagledavanje jednog rešenja u realnom prostoru ne može da zameni nikakva 3D prezentacija na računaru ili projektoru. Iz tih razloga, arhitektonski fakulteti bi morali i dalje da podstiču maketarstvo, jer ono i dalje ima perspektivu u građevinsko-arhitektonskoj struci. Međutim, da li ste se ikada zapitali odakle potiče potreba za izradom maketa građevina, to jest, u kojem istorijskom razdoblju je počela da se primenjuje i na koji način smo mi za nju saznali?
Modelart, maketa termoelektrane u Pančevu
Jednostavno sagledavanje jednog rešenja u realnom prostoru ne može da zameni nikakva 3D prezentacija na računaru.
Jedan od prvih modela jedne građevine u stvari nije namenski model već dekoracija u vidu hrama, koji se nalazi na poklopcu koji je služio da natkrije žrtvenik ili kakav drugi prostor gde je goreo plamen. Jednostavnim formama u glini izvedene su konture hrama, koji je kasnije ispečen kako bi mogao da ima praktičnu upotrebu. Takvih primera, gde su modeli određene građevine poslužili kao dekoracija za neki predmet, ima puno kroz istoriju, ali postavlja se pitanje kada kreće namenski pravljenih modela?
Uslovno rečeno, prva sačuvana maketa. Model hrama od keramike, 3. vek nove ere.
Prva maketa građevine
Možemo da pretpostavimo da je od Drevnog Egipta do Antičkog Rima, postojala praksa izrade drvenih modela, kako bi graditelj (arhitekta) vladaru ili nekom drugom nalogodavcu, prikazao konačni izgled neke građevine ili kompleksa. Međutim, takvi modeli nisu sačuvani pa sve ostaje u domenu pretpostavke.
Jedan od prvih sačuvanih modela neke građevine, koji je namenski pravljen da prezentuje ideju nekog arhitekte, predstavlja model kupole katedrale u Firenci, arhitekte Filipa Brunaleskija. Svi znamo koliko je ovaj arhitekta imao težak zadatak da izvede monumentalnu kupolu nad nedovršenom katedralom, ali i da prati kompleksne radove na izvođenju, pa je za potrebe prezentovanja i praćenja radova izrađen drveni model, kojoj se i dalje čuva u muzeju katedrale.
Model kupole katedrale u Firenci
Prve makete građevina možemo zapaziti na freskama na kojima su naši vladari predstavljeni sa zadužbinama u rukama.
Istorija izrade arhitektonskih modela u Srbiji je nešto drugačija. Prve modele građevina možemo zapaziti na našim srednjovekovnim freskama, na kojima su naši vladari ili oblasni gospodari predstavljeni sa svojim zadužbinama u rukama, koje prinose svetitelju kojem je određena crkva bila posvećena. Primera ima puno, jer svaka crkva koja je podignuta od strane bogatijeg poručioca ima vladarski portret, na kojem neko od Nemanjića, Lazarevića ili drugih oblasnih gospodara, prinosi model crkve. Kralj Milutin, kao jedan od najznačajnijih srednjovekovnih ktitora, prikazan je na više fresaka sa različitim modelima crkava u svojim rukama.
Na osnovu modela koji su oslikani i sačuvanih građevina, možemo primetiti da su modeli slikani po uzoru na izvedenu crkvu, što se zaključuje po nekim detaljima, poput prozora, kupola, trema ili koje druge dekoracije. Pretpostavlja se da su izgradnju crkava pratile i izrade drvenih maketa, iz praktičnih razloga prezentovanja arhitektonskog dela i praćenja radova i da modeli koje vladari drže u rukama nisu samo proste personifikacije. Naravno, kako ni jedan model nije sačuvan i ovo ostaje u domenu pretpostavke.
Najstariji sačuvani model neke građevine, koji se nalazi u Srbiji, jeste maketa neizvedenog Vidovdanskog hrama.
Inače, svoje glavne uzore za ovakav vid predstavljanja vladara sa modelom zadužbine, srpski vladari su preuzeli od vizantijskih careva. Ostale su sačuvane dve važne predstave, koje su izvedene u mozaiku, na kojima se vide ktitori sa svojim zadužbinama. Na jednom su prikazani carevi Konstantin, osnivač istoimenog grada, koji prinosi model gradskih zidina i utvrđenja i Justinijan, koji prinosi model svoje zadužbine, crkve Svete Sofije. Na drugoj predstavi je prikazan vizantijski velikodostojnik Teodor Metohit (posredovao u sklapanju braka kralja Milutina i princeze Simonide), kako prinosi model crkve Hrista Hore, koju je u tom trenutku obnovio i dogradio. Tradiciju srpskih srednjovekovnih vladara nastavlja i jedan savremeni srpski vladar, kralj Petar Karađorđević, koji je unutar svoje zadužbine, crkve Svetog Đorđa na Oplencu, prikazan kako prinosi model crkve svecu zaštitniku.
Međutim, najstariji sačuvani model neke građevine, koji se nalazi u Srbiji, jeste maketa neizvedenog Vidovdanskog hrama, vajara Ivana Meštrovića. Ona je izrađena od punog drveta, sa sve detaljima skulptura i druge dekoracije, za potrebe Velike svetske izložbe, koja se 1911. godine održavala u Rimu.
Model Vidovdanskog hrama, Ivan Meštrović
Da su pravljene od trajnijih materijala…
Razvoj modela građevina prilično je maglovit i nepoznat, pa se sigurnošću ne možemo utvrditi kada su počele namenske izrade arhitektonskih maketa i da li su ih izrađivale same arhitekte ili su im u tome pomagale zanatlije, poput stolara, ako pretpostavimo da su izrađivane od drveta. Ako se uzme da su izrađivane od drveta, možemo zaključiti da je to razlog što gotovo ni jedna maketa iz dalje prošlosti nije sačuvana do današnjih dana.
Prostorna transparentnost i programska hibridnost izdvajaju ovu Pivaru u Dorćol Platzu kao jedan od trenutno arhitektonski najzanimljivijih lokala u gradu.
Zanatsko pivo je za svega par godina dobilo na popularnosti i značaju kao nikada pre u svojoj istoriji. Godišnje, u Srbiji se popije čak 400 miliona litara piva, što je oko 57 litara po glavi stanovnika! Visoka potražnja za zanatskim pivima, naročito u većim sredinama, kreirala je potrebu za neminovnom specijalizacijom ugostiteljskih objekata.
U smeru aktuelnih trendova, u Dorćol Platzu, novom centru gradskih dešavanja, nedavno je otvorena pivara GVINT. Pažnju na sebe ovaj lokal skrenuo je ne samo raznovrsnim izborom piva, već i atraktivnom arhitekturom realizovanom po projektu Sanje Velisavljević iz SV Design & Development.
Kroz zajedničke napore različitih struka, realizovan je uravnoteženi odnos proizvodnih i ugostiteljskih aktivnosti.
Prostorna transparentnost najveći je kvalitet ovog objekta. Zanatska pivara GVINT je po dimenzijama skromna zgrada – zauzima površinu od oko 160 kvadratnih metara. Međutim, s aspekta arhitektonske tipologije reč je o zdanju nesvakidašnje strukture. Otvaranje objekta na uglu čini ga lokacijski specifičnim ali i prostorno atraktivnim. Ovakvim otvaranjem formira se kontinuitet između prostora terase, lokala i pivnice, čime oni postaju deo jednog vizuelnog pravca i korisničkog toka.
U programskom pogledu, objekat pivnice raščlanjen je na dve funkcionalne zone – prostor proizvodnje i prostor degustacije. „Kako bi se pronašao najbolji odnos dve komplementarne namene, kao i dispozicija istih, vršene su analize svake namene pojedinačno“ – navodi arhitektica Sanja Velisavljević.
Iteracija programskih rešenja podrazumevala je saradnju s tehnolozima u pogledu određivanja optimalnih kapaciteta za proizvodnu delatnost. Kroz zajedničke napore različitih struka realizovan je uravnoteženi odnos proizvodnih i ugostiteljskih aktivnosti.
Put od sirovina do proizvoda izložen je kao sastavni deo korisničkog iskustva. „Kako bi se put tehnologija i samog procesa nastanka piva osvetlio i približio korisniku, dispozicija prostora za degustaciju i druženje postaje vizuelni deo proizvodnje“ – naglašava Sanja. Na ovaj način, pivara nije samo ugostiteljski objekat kao takav već i mali vizitorski centar, otvoren za mnogobrojne posetioce i pivske entuzijaste.
Presek i osnova prostora pivnice GVINT
Industrijski stil
Struktura unutrašnje organizacije iskorišćena je kao polazište u oblikovanju eksterijera. Dominantni ugao naglašen je na više načina – visinom, bojom i osvetljenjem. Materijalizacija zgrade kao celine rešena je kroz suprotsavljenost crnih i drvenih površina, uz nekoliko crvenih akcenata. Izbor i uklapanje materijala i detalja u enterijeru prati estetiku industrijskog stila, a pažnju na sebe privlači centralni šank s pomalo dramatičnim prepustom.
Posebno korisničko iskustvo
Kultura dokolice i lake potrošnje nosioci su razvoja savremenih urbanih ekonomija. Po ustaljenoj šemi urbane džentrifikacije, Donji Dorćol postepeno se transformiše i poprima nove uloge i značenja.
U procesu preoblikovanja nasleđene gradske matrice arhitektica Sanja Velisavljević na vešt i kreativan način uklapa dve isključive namene u jedinstveno arhitektonsko zdanje i orginalno korisničko iskustvo.
U zbiru i pojedinačno, prostorna transparentnost i programska hibridnost izdvajaju Pivaru GVINT kao jedan od trenutno arhitektonski najzanimljivijih lokala u gradu.
