Jedna od novijih vikendica blizini jezera Ammersee kod Minhena izgleda kao da je preuzeta sa seta nekog modernog trilera, a njen nesvakidašnji ambijent pruža pravi autentični užitak.

Nemački studio Buero Vagner je za jednog privatnog klijenta osmislio jedinstvenu kuću za odmor koja ruši apsolutno sve stereotipe o ruralnoj gradnji. Ovaj objekat potpuno neobičnog oblika ne samo što je podeljen na više nivoa i što mu je fasada obojena u crno, nego je pored toga oslobođen svih štetnih hemikalija sa kojima obično delimo životni prostor. Ovim projektom, dizajnerski tim Buero Vagnera pokušao je da razbije ideju o generičkoj ruralnoj arhitekturi u ovom delu Nemačke.

Kuću odlikuju crna fasada od karbonizovanog drveta i neobičan raspored prostorija koje stoje na različitim visinama.

Izgrađena na parceli od 80 kvadratnih metara, Crna kuća se direktno nadovezuje na veću porodičnu kuću pored, ali se ističe kao samostalni objekat. Kuću, pre svega, odlikuju crna fasada od karbonizovanog drveta i neobičan raspored prostorija koje stoje na različitim visinama i tako stvaraju jedinstvene prostorne situacije zbog čega ju je zanimljivo posmatrati sa svih strana.

Ovaj dramatični produžetak sastoji se od spavaće sobe sa kupatilom, kuhinje i dnevnog boravka, a tu su još i podrum i velika terasa.

Beton & hrast

U enterijeru dominira beton kao glavni materijal (i to ostavljen u sirovom stanju, bez završne obrade), dok je hrastovina od koje je, između ostalog, napravljen i deo nameštaja, premazana prirodnim uljem.

Svi nivoi povezani su drvenim stepeništem koje se proteže kroz ceo aneks. Na ovaj način u enterijeru se postigao dojam otvorenog prostora.

Spavaća soba sa kupatilom smeštena je u podrumu, dok se u prizemlju nalazi kuhinja sa trpezarijom.

Spavaća soba sa kupatilom smeštena je u podrumu, dok se u prizemlju nalazi kuhinja sa trpezarijom.

Izlaz u šumu

Kućica broji pregršt inovativnih detalja kao što je geometrijski pravilan izrez na severozapadnom uglu kuće pomoću kojeg se preko terase izlazi direktno na obližnju šumu. Ugaoni izlaz na terasu otvara se pomoću velikih kliznih prozora koji se rotiraju.

Za ovaj projekat, Buero Vagner je dobio zlatnu A Design Award 2018 – 2019 u kategoriji „Architecture, Building and Structure Design“.

Fotografije projekta potpisuje Florian Holzherr.

Kad ste već ovde…

• Kuća u Tetovskoj / Dejan Miljković, Jovan Mitrović
• Ova kuća je (lako) sastavljena po uputstvu nalik Ikeinom
• Ova kuća od sirovih materijala ima minimalni uticaj na životnu sredinu

U Galeriji nauke i tehnike SANU od 5. juna 2019. godine biće postavljena izložba VIII međunarodnog Salona pejzažne arhitekture 2019. Organizator Salona je Udruženje pejzažnih arhitekata Srbije.

Svečano otvaranje izložbe Salona sa dodelom nagrada je u petak, 7. juna 2019. u 18h.

Salon pejzažne arhitekture u Srbiji postoji od 2005. godine, kao bijenalna izložba. U okviru Salona izlažu se radovi iz oblasti pejzažne arhitekture: planovi, projekti, studije, publikacije, multimedijalni radovi i studentski radovi. U okviru ovogodišnje izložbe biće izložena 72 rada. Salon je međunarodnog karaktera, pa će pored radova iz Srbije, biti izloženo 38 radova iz inostranstva i to iz 17 zemalja.

Priznanje će biti dodeljeno u spomen na Aleksandra Krstića (1902-1980), koji je bio prvi školovani pejzažni arhitekta u Srbiji.

U okviru Salona, međunarodni žiri dodeljuje priznanja za najbolje radove u okviru svake kategorije, kao i Veliku nagradu Salona – Grand Prix. U okviru Salona će, po prvi put, ove godine biti dodeljena i dva posebna priznanja.
Nagrada pod nazivom „Aleksandar Krstić“ će se dodeliti za najbolji rad domaćih autora, za projekat realizovan u Srbiji. Ovo priznanje će biti dodeljeno u spomen na inženjera Aleksandra Krstića (1902-1980), koji je bio prvi školovani pejzažni arhitekta u Srbiji.

Pored toga, dodeliće se i nagrada „Stevan Milinković“ za najbolji studentski rad, a u spomen na Stevana Milinkovića (1926-1992), profesora pejzažne arhitekture.

Posetioci izložbe će moći da vide planerska i dizajnerska rešenja uređenja različitih prostora, počev od širokih predela u kojima se nude rešavanja problema zaštite prirode, zaštite kulturnog nasleđa i sl, pa do oblikovnih rešenja parkova, vrtova, stambenih otvorenih prostora, rekreativnih prostora, zelenih krovova, poslovnih vrtova itd. Takođe se mogu videti i pojedina istraživačka razmišljanja o problemima prostornog razvoja, vrednovanju karaktera pejzaža i uređivanju predela i životne sredine.

Osim afirmacije profesije i autora, cilj Salona je širenje pozitivnog uticaja na javnost Srbije radi unapređenja kulture uređivanja prostora, kao i zaštite prirodnih i kulturnih vrednosti.

Prateći događaji

Pored izložbe, tokom trajanja Salona su predviđeni i prateći događaji.

četvrtak, 06.06.2019. u 18h – svečana sala Gradske opštine Stari grad
– predstavljanje nagrađenih radova Salona
– predavanje specijalnog gosta Salona Frica Auveka, profesora iz Nemačke Fritz Auweck: Contemporary relevance – Landscape Architecture projects in Germany

petak, 07.06.2019. u 18h – Galerija nauke i tehnike SANU
– svečano otvaranje izložbe Salona sa dodelom priznanja

sreda, 12.06.2019. u 17h – Galerija nauke i tehnike SANU
Predavanja:
– dr Mirjana Sekulić: Aleksandar Krstić – prvi pejzažni arhitekta u Srbiji
– mr Dragan Vujičić: Stevan Milinković – pejzažni arhitekta, planer-urbanista i profesor

četvrtak, 20.06.2019. u 17h – Galerija nauke i tehnike SANU
Predavanja:
– Miodrag Stojanović: Razvojni koncepti urbanog zelenila Beča, paralele zelenila Beograda i Beča
– dr Boris Radić: Plavo je novo zeleno: indigo dete zelene infrastrukture

utorak, 25.06.2019. u 17h – Galerija nauke i tehnike SANU
Okrugli sto: „DA LI SE TO NAS TIČE?“ (Na koje sve načine javnost može da se uključi u procese planiranja javnih gradskih prostora i donošenja odluka? Šta čini jedan zeleni prostor u gradu opštim dobrom?) Moderatori: Nada Jadžić, Mirjana Jovanović, Slavica Čepić, Vesna Gvozdenov

četvrtak, 27.06.2019. u 17h – Galerija nauke i tehnike SANU
– predstavljanje knjige: Planiranje predela: teorije i metode – dr Nevena Vasiljević (autor) i dr Jelena Živković (recenzent).
– predavanje: Danka Grbac Nikolac, Jurica Knego: Krajobrazna arhitektura u prostornom planiranju Hrvatske

Izložba Salona je otvorena za posetioce do petka, 28. juna 2019. godine.

Znate li da je prepoznatljiva žuta YTONG folija koja se koristi za zaštitu proizvoda na paleti je samorazgradiva i ne zagađuje prirodnu okolinu?

Održivost je tema o kojoj se u Srbiji puno priča, a malo šta praktično preduzima. Između ideala i realizacije stoje akterska i tehnološka podnormiranost. Međutim, jedna kompanija pitanje održivosti uzima krajnje ozbiljno. Strateškim planiranjem i dugogodišnjim zalaganjem Xella Srbija postala je lider u oblasti energetske efikasnosti i ekonomične gradnje. Mnogobrojne prednosti Xella proizvoda od posebnog su značaja za privatne investitore koji svoj novac planiraju da ulože u izgradnju poslovnih ili stambenih objekata.

Priča o kompaniji Xella Srbija priča je o savesnom poslovanju. Reč je o međunarodnoj kompaniji Xella Group iz Nemačke koja je 2004. godine kupila preduzeće Kolubara Gasbeton a.d. u Vreocima nadomak Beograda, gde deceniju i po uspešno proizvodi građevinske materijale visokih energetskih performansi. Pored upotrebe postojećih industrijskih objekata, za proizvodnju Kompanija Xella Srbija najvećim delom koristi vodenu paru iz susedne termoelektrane kao primarni energetski izvor. Ovakvom proizvodnom tehnologijom znatno se smanjuje upotreba energetskih resursa, dok se trošenje prirodnih sirovina svodi na minimum. Priroda se štiti, a ušteđeni novac ulaže se u razvoj poslovanja, mladog i talentovanog kadra.

Xella je već dostigla cilj postavljen za 2020. godinu, a to je da se 70% građevinskog materijala reciklira.

Najvažnije od svega, ideji održivosti kompanija Xella Srbija pristupa na sveobuhvatan način. „Zaštitu životne sredine posmatramo isključivo kroz koncept sveobuhvatne održivosti, što znači da primenjujemo sistem recikliranja proizvoda, koji se prečišćavanju i koriste ponovo u proizvodnji blokova. Izuzetno smo ponosni što je kompanija Xella već dostigla cilj postavljen za 2020. godinu, a to je da se 70% građevinskog materijala reciklira“ – ističe generalni direktor kompanije Xella Srbija, Dragan Lazić. Pored navedenog, prepoznatljiva žuta YTONG folija koja se koristi za zaštitu proizvoda na paleti je samorazgradiva i ne zagađuje prirodnu okolinu.

Energetska efikasnost i racionalnost gradnje ključne su prednosti Xella proizvoda. Benefiti primene ovih materijala u gradnji stambenih, komercijalnih i poslovnih objekata su višestruki. Ušteda se ostvaruje na vremenu ugradnje materijala i na kvadraturi jer YTONG blokovi imaju nizak koeficijent toplotne provodljivosti. Zbog značajnih ušteda u troškovima grejanja i hlađenja (čak i do 50%), YTONG objekti su dugoročno isplativiji od objekata koji su zidani klasičnom opekom.

Da li je održiva gradnja u interesu privatnih investitora?

Gradnja objekta u privatnoj inicijativi je riskantan poduhvat. Nekoliko pogrešnih odluka lako može dovesti do velikih gubitaka. Neophodno je misliti na vreme.

Iz ugla projektnog investiranja, ističu se dve posebne prednosti Xella proizvoda. Efektivnost u ugradnji materijala doprinosi bržoj finalizaciji velikih izvođačkih pozicija kao što su zidarski radovi, što skraćuje rok završetka objekta i period povratka investicije. Visoki koeficijent toplotne provodljivosti čini da YTONG termoblok i Xella sistemska rešenja imaju manju debljinu od klasičnih zidarskih i termoizolacionih paketa. To doprinosi efektivnijem korišćenju bruto razvijene građevinske površine, odnosno većoj količini neto kvadrata za prodaju. Sagledano u celini, održiva i ekonomski efektivna gradnja od najvećeg je važnosti upravo za privatne investitore.

Ka energetski i ekonomski održivijoj gradnji

Svrha svakog poslovanja je maksimalni profit uz minimalne troškove. Izgradnja objekata u privatnoj inicijativni nije jednostavan proces. Diverzifikacija tržišta stambenih nekretnina sve više nameće kvalitet gradnje kao jedan od opredeljujućih faktora prilikom izbora mesta stanovanja. U cilju opstanka na tržištu, neophodno je jeftinije, brže i kvalitetnije graditi. Da bi uspeh bio zagarantovan, potrebno je osloniti se na materijale koji pouzdano dovode do pozitivnih rezultata.

Održiva gradnja nije apstraktni ideal već pitanje konkretnih brojeva. U središtu svake održivosti su objedinjeni ekonomski i ekološki interesi. Od proizvodnog procesa, preko pakovanja do višegodišnje eksploatacije objekata, Xella Group garantuje uštedu novca, energije i resursa. Kada se računica stavi na papir i podvuče crta, Xella proizvodi su dobar izbor za sve privatne investitore koji svoj novac planiraju da ulože u izgradnju poslovnih ili stambenih objekata.

Kad ste već ovde…

• Farma u Čurugu u kojoj krave pored organskog mleka daju i struju
• Naš inženjer dobitnik stipendije Marije Kiri za beton koji čuva životnu sredinu
• Naša studentkinja u Italiji predstavila predlog rekonstrukcije devastiranog dvorca u Beočinu

Svima je poznato kakav nemili događaj je obeležio istoriju Černobilja, ali da li ste upoznati s planovima za njegovu budućnost?

Eksplozija nuklearne elektrane u Černobilju desila se 26. aprila 1986. godine i ovaj događaj uzrokovao je stradanje velikog broja ljudi. Pored širenja radioaktivnog oblaka širom Evrope, koji je svojevremeno stigao i do nas, ova katastrofa dovela je nemogućnosti odvijanja bilo kakvog života u radijusu od 30 kilometara oko fabrike.

Na 33. godišnjicu od ove nuklearne katastrofe, počelo je emitovanje HBO mini-serije Černobilj koja je postala neverovatan televizijski hit. Zato je sada možda pravo vreme da se sagleda prošlost, sadašnjost ali i budućnost Černobilja, u kojem se trenutno gradi jedno ekološko postrojenje.

Prošlost

Nuklearna elektrana Lenjin izgrađena je u periodu između 1970. i 1977. godine i nalazila se oko 100 kilometara severno od Kijeva. Ova elektrana bila je prva nuklearna elektrana u Ukrajini i sastojala se od četiri reaktora, a planovi za izgradnju dodatna dva reaktora obustavljeni su nakon katastrofe koja se dogodila 1986. godine.

Industrijski grad Pripjat evakuisan je je nakon nuklearne katastrofe i ostao je prazan do dan danas.

Zajedno sa izgradnjom kompleksa elektrane izgrađen je i grad Pripjat u kom su bili smešteni radnici i njihove porodice i u ovom gradu je živeo više od 13.000 ljudi, postojalo je mnoštvo škola, bolnica, a čitav grad bio je duhu sovjetske modernističke arhitekture. Ovaj industrijski grad evakuisan je nakon katastrofe i ostaje prazan do dan danas, piše ArchDaily

Sadašnjost

Tokom vremena razvila su se dva potpuno različita čitanja urbanog pejzaža u Černobilju i Pripjatu. U Černobilju se težilo zaštiti razorenog nuklearnog reaktora, što je rezultovalo izgradnjom najveće na svetu pokretne čelične konstrukcije. Ovaj čelični sarkofag, koji je toliko velik da se ispod njega može postaviti Kip slobode ili dva Boinga 777, koštao je čak 1,7 milijardi dolara, a završen je nedavno.

Zgrade su obrasle u drveće, a jedini dokaz povremenog boravka ljudi vidi se u grafitima ali i u pljačkanju prozora i kablova.

Međutim, grad Pripjat demonstrira kontrapunkt gde su, kao posledica potpunog ljudskog odsustva, urbani i prirodni pejzaž sada potpuno isprepletani. Zgrade su prekrivene travom i drvećem, a jedini dokaz povremenog boravka ljudi vidi se u grafitima ali i u pljačkanju prozora i kablova. Danas je ovaj grad postao središte velikih intriga, s obzirom da se slike napuštenog grada mogu videti širom društvenih mreža, kao i televizijskih programa.

Budućnost

Iako je nuklearna katastrofa učinila ovo područje previše opasnim za život ljudi i poljoprivredne aktivnosti, budućnost Černobilja sadrži prizvuke optimizma. Na lokaciji na kojoj se nekada nalazila prva nuklearna elektrana u Ukrajini, uskoro će se izgraditi prva solarna elektrana u ovoj zemlji.

Na samo 100 metara od epicentra katastrofe, instalirano je preko 3.800 solarnih panela, postavljenih na betonskoj podlozi. Novo postrojenje će koristiti neke delove infrastrukture nekadašnje elektrane, a njim će se daljinski upravljati iz Nemačke, kako bi se u što većoj meri smanjila interakcija ljudi sa ovim i dalje veoma opasnim područjem. Kada bude puštena u pogon, solarna elektrana će napajati 2.000 kuća, a planovi za budućnost ukazuju da će ovo postrojenje proizvoditi više električne energije od uništenog reaktora 4.

Slabost i snaga

U međuvremenu, Pripjat dobija na turističkom značaju, pa se sve češće organizuju posete ovom gradu koje mogu da traju maksimalno dva sata jer je radijacija i dalje prisutna. Posetioci mogu sagledati grad zarobljen u trenutku prošlosti, njegove sablasne arhitektonske znamenitosti, poput točka u nekadašnjem zabavnom parku.

Događaj u Černobilju neminovno je najveća nuklearna katastrofa koja je zadesila našu planetu, a težnja da se održi ovaj opasni lokalitet ujedno naglašava i slabost i snagu moderne tehnologije. Ponovno rađanje Černobilja kao solarne elektrane svakako predstavlja pozitivnu priču za budućnost arhitekture ali i čovečanstva.

Pogledajte i najnoviji video Černobilja snimljen dronom:

Novo zelene površine hladiće tople vetrove sa jugozapada, dok će novi vodotokovi čistiti regiju od zagađivanja i omogućavati prijatnu mikroklimu.

Arhitektonska firma OMA i lokalni arhitektonski biro Laboratorio Permanente osvojili su konkurs za transformaciju dva železnička dvorišta u Milanu, i kroz projekat nazvan Klimatski prečišćavači trebalo bi da stvore nove gradske zone koje će pozitivno uticati na ekologiju grada.

Plan je zasnovan na korišćenju snage biljaka i vode u čišćenju okruženja, ali i organizovanju rekreativnih prostora koji bi doprineli kvalitetnijem životu stanovnika Milana ali i dodatnom hlađenju grada.

Nove zelene površine uticaće na hlađenje toplih vetrova sa jugozapada, a ujedno će se smanjiti i zagađenje vazduha u ovoj zoni.

Projekat Klimatskih prečišćavača podrazumeva transformaciju nekadašnjeg severnog železničkog čvorišta Scalo Farini, površine 468.000 kvadratnih metara, dok je druga lokacija Scalo San Cristoforo, površine 140.000 kvadratnih metara, koja se nalazi na jugu Milana.

Arhitekte su Scalo Farini u projektu označili kao zelenu zonu koja će imati prostrane zelene površine koje će uticati na hlađenje toplih vetrova sa jugozapada, a ujedno će se smanjiti i zagađenje vazduha u ovoj zoni.

Nove vodene površine

Scalo San Cristoforo je označena kao plava zona u skladu sa budućom namenom prostora. Naime, projekat predviđa da se u ovoj zoni organizuje linearni vodeni tokovi koji će čistiti ovu regiju od zagađivanja i koji će omogućiti prijatnu mikroklimu.

Grad 21. veka, koji ima nezajažljive potrebe za električnom energijom, mora da prevaziđe principe koji obeležavaju urbani razvoj još od klasične ere.

„U trenutku kada se dešavaju dramatične transformacije životne sredine i kada je prisutna konstantna ekonomska neizvesnost, naši prioriteti se menjaju. Grad 21. veka, koji ima nezajažljive potrebe za električnom energijom, mora da prevaziđe principe koji obeležavaju urbani razvoj još od klasične ere.“, istakao je Ippolito Pestellini Laparelli iz arhitektonske firme OMA za Inhabitat.

Kako bi se nove zone što bolje prilagodile uslovima života u budućnosti, samo će primarni elementi novog projekta biti fiksni, što uključuje vodene tokove, zelenilo i mostove, dok će ostatak sadržaja na lokaciji zavisiti od budućeg ekonomskog razvoja grada.

Rendering: OMA, Laboratorio Permanente

Kad ste već ovde…

• Ova odživa škola briše granice između ekologije i dizajna
• Beogradski Landscape Factory ozelenjava najvišu zgradu u Ljubljani
• Zeleni krovovi na novim objektima u Njujorku postaju obavezni po zakonu

Karakteristike klasičnih stubova koriste se i danas, ali mnogi i dalje ih teško razlikuju. Poteškoća je što ih nema samo tri, već zapravo pet!

Prema rečima mnogih istoričara arhitekture, ali i sudeći po radovima drevnih arhitekata, stubovi su ti koji karakterišu arhitekturu objekta i definišu njegov stil. Prema Džonu Samersonu, autoru knjige Klasičan jezik arhitekture, stubovi određuju i da li je neki objekat klasičan ili ne.

Postoji pet vrsta klasičnih stubova: dorski, jonski, korintski, po grčkom stilu kao i toskanski i kompozitni red stubova po rimskom stilu. Oni se međusobno razlikuju najpre po kapitelu, odnosno najvišem delu stuba. Pored kapitela tu su i ostali sastavni delovi stuba: telo, stopa i postolje, a venac, friz i arhitrav, koje stub nosi, takođe nam mogu pomoći prilikom određivanja vrste stuba, piše Matheus Pereira za ArchDaily. Ali krenimo redom!

Dorski, muški stub

Dorski stub je najjednostavniji i najstariji klasični stub i nastao je tokom 7 veka pre nove ere. S konstrukcijom i estetikom koja je zasnovana na proporcijama muškog tela, dorski stub se koristio u grčkim objektima koji su odavali čast muškim božanstvima. Prema rečima čuvenog Vitruvija, dorski stub ilustruje „proporciju, snagu i milost muškog tela“. Kapitel stuba je bez veće ornamentike, a telo stuba je kaneluirano.

Jonski, ženski stub

Formiran kroz lagane i fluidne linije, jonski stub aludira na linije ženskog tela, i okarakterisan je „ženskom vitkošću“. Prema izgledu kapitela uočavaju se orijentalni uticaji što je i logično imajući u vidu da je ova vrsta stubova nastala u 6 veku p.n.e u jugozapadnom obalnom području i ostrvima Male Azije.

Prema rečima Vitruvija, jonske stubove bi trebalo koristiti u hramovima koji su posvećeni „mirnim božanstvima, ni suviše jakim ni preslabim“.

U konstruktivnom smislu ovaj stub ima široku osnovu, koja omogućava prihvatanje većeg opterećenja, zatim sledi tanko kaneluirano telo, da bi se završilo sa kapitelom čiji su ukrasi u obliku spirala. Zanimljivo je da su na nekim građevinama kapiteli jonskog stuba zamenjeni isklesanim ženskim likovima.

Korintski, prefinjeni stub

Kao najprefinjeniji i najdekorativniji stub od tri glavna reda, korintski stub je zasnovan na grčkoj estetici, sa mnoštvom detalja, koji su osmišljeni sa ciljem da takođe oponašaju „tanku figuru devojke“. Ovaj red stubova viši je i tanji i od jonskog i od dorskog.

Toskanski, minimalistički dorski stub

Osmišljen od strane Rimljana, toskanski stub reniterpretira dorski stub. Karakterističan je po svojoj jednostavnoj formi, a njegovo telo za razliku od dorskog nije kaneluirano. Prema arhitekti Sebastijanu Serliju, ova vrsta stubova je „adekvatna za utvrđenja i zatvore“.

Kompozitni red, spajanje jonskog i korintskog stila

Ovaj red stubova nastao je spajanjem jonskog i korintskog. Složenom ornamentikom kapitela dominiraju jonski spiralni ukrasi i korintski ukrasi u formi listova.

Sredinom petnaestog veka, hiljadu četiri stotine godina nakon Vitruvija, firentinski arhitekta i humanista Leone Batista Alberti opisao je redove, delom pozivajući se na Vitruvija, a delom prema vlastitom neposrednom proučavanju rimskih ruševina. Njega su lična zapažanja navela da doda peti red – kompozitni – u kojem su spojena obeležja korintskog i jonskog reda. Alberti je, međutim, ostao u svom pristupu potpuno objektivan i veran Vitruviju. Tek je, gotovo vek kasnije, Sebastijano Serlio uspostavio kanonski, simbolički i gotovo legendarni autoritet redova – kojih je ovog puta pet.

Kad ste već ovde…

• Nikola Nestorović – arhitekta koji prvi u Beogradu uvodi armirano-betonske tavanice
• Nimajerova zgrada u kojoj živi 5.000 ljudi i koja ima sopstveni poštanski broj
• Menhetn u Beogradu: Neizgrađeni neboderi i projekti u prestonici

Vizijom modularnog i privremenog hotela vodopad Kravice u BiH ima potencijal da postane više od destinacije za jednodnevni izlet.

U Studencima, lokalitetu oko 40 km jugozapadno od Mostara, nalazi se prirodni fenomen slapa Kravice nastao hiljadugodišnjim radom reke Trebižat. Scena vodopada izgleda nestvarno lepo, a svi oni koji su posetili ovo mesto, teško mogu da prepričaju kako Kravice zaista izgledaju dok im isto vreme niko ne veruju da su fotografiju napravili u Hercegovini.

Nekadašnji mnogobrojni mlinovi i valjarice za valjanje vune danas ovde više ne postoje pa je ovaj romantični pejzaž sada jedan od najvažnijih prirodnih područja Bosne i Hercegovine. Visina slapa Kravice iznosi oko 30 metara, a vodeni amfiteatar u njegovom podnožju u najširem delu je prečnika samo 120 metara. Karakterističan doživljaj svakog posetioca zbog vrlo malog vodenog amfiteatra predstavlja osećaj visine slapa.

Taj prostorni osećaj bio je polazište koncepta za projekt niskog paviljonskog hotela koji bi se uklopio u prirodni ambijent i koji ne zahteva nikakve ozbiljnije građevinske zahvate na terenu. Projekat potpisuju doc. dr. sc. Vedran Ivanković i Marta Međugorac, koji su viziju počeli da razvijaju 2015. godine u sklopu diplomskog rada na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu, iz čega proizlazi ovaj koncept.

Niski paviljonski hotel bi se uklopio u prirodni ambijent, i ne zahteva nikakve ozbiljnije građevinske zahvate na terenu.

Kravice kao prirodni fenomen ovog naizgled šturog, ali prirodom i nasleđem itekako bogatog područja – Hercegovine – jedan je od najvećih njenih aduta. Mnogobrojni posetioci kojih je oko 200.000 godišnje, privučeni netaknutom prirodom, dolaze iz obližnjih turističkih lokacija poput Dubrovnika, Mostara i Međugorja, ali su zakinuti za sadržaje koji bi ih zadržali u srcu Hercegovine.

Međutim, vodopad Kravice ima potencijal da postane više od destinacije za jednodnevni izlet. Ta je činjenica bila misao vodilja za razvoj koncepta jednog suptilno osmišljenog hotela koji bi uz minimalnu građevinsku intervenciju na vodi podno slapa i na obalama Trebižata omogućio duži boravak turista.

Sve sobe s pogledom na slap

„Vođeni idejom čovekove iskonske intervencije u prirodu i pokušaja da iskoristi njenu snagu, inspirisani disperzijom nekadašnjih mlinova i valjaonica za valjanje vune, osmislili smo koncept paviljonskog hotela visoke kategorije s oko 30-ak smeštajnih jedinica. Smeštajne jedinice su planirane u modularnom ortogonalnom rasteru na vodi, zaokrenutom prema eliptičnom obruču krune slapa tako da sve sobe imaju pogled na slap, ali i da hotel po potrebi može dodavati niz takvih istih, tipskih smeštajnih jedinica. Zamislili smo i dve grupe malih građevina. U jednoj bi se nalazila recepcija s hotelskim foajeom, bar, restoran i paluba s koje se čamcima odlazi u sobe te nešto dalje još jedan restoran s vinskim podrumom ispod vode. U drugoj grupi malih građevina nalazio bi se spa centar s malim zatvorenim bazenom i teretanom“ – kažu autori za Jutarnji list.

Ekološki pristup gradnji

Do njih bi se dolazilo postojećim putevima kroz šumu. Parkiranje je rešeno izvan najužeg zaštićenog područja slapa i vodotoka pa se do recepcije dolazi posebnim električnim vozilima kojima se ujedno obavlja i nabavka kao i odvoz otpada. Skladište i servisni prostori zamišljeni su kao ukopane građevine uz recepciju.

Odvod otpadnih voda rešio bi se biološkim filterima spojenim u veći sistem za prečišćavanje.

Za gradnju bi bili korišteni lokalni prirodni materijali – drvo i kamen, a energetski bi paviljoni bili autonomni pasivni – struju bi dobijali solarno.

Paviljoni bi poput sojenica bili temeljeni na dnu reke, a svi drveni delovi – u prvom redu svi paviljoni na vodi – montažni. Mogli bi se u bilo kojem trenutku ukloniti i koristiti na nekoj drugoj lokaciji.

Udaljenost hotela čije su smeštajne jedinice „sojenice“ od vodopada prve linije smeštajnih jedinica tako bi iznosila manje od 30 metara.

Odvod otpadnih voda rešila bi se pojedinačnim biološkim prečišćivačima s mikrofiltracijom koji su spojeni u veći sistem za pročišćavanje, a tako pročišćena voda može se upotrebiti za zalivanje biljaka.

Kad ste već ovde…

• Jedan od najvećih građevinskih projekata u istoriji Bosne u 360 stepeni
• Mostovi okruga Pelješac: Treći pokušaj gradnje mosta koji Hrvatsku razdvaja od BiH
• Avaz Ski Tower: U Sarajevu niče nova najviša kula na Balkanu

Stanovanje gradu daje socijalni i urbanistički pečat i svojevrsni je zglob između čoveka i grada. Grad treba da planira kooperativno i participativno, u šta trebaju da budu uključene grupe investitora i izvođača.

Investitorskim urbanizmom, stihijski i bez strategije, naši gradovi se sve više udaljavaju od svojih urbanističkih tradicija i sada se skoro uopšte ne ugledaju na uzore poput Pariza, Budimpešte ili Beča. Nema sumnje da se rast gradova ubrzao u odnosu na prošle decenije, međutim mnoge gradske sredine nisu kadre da prostorno planiranje dovedu u stanje praćenja dinamike ekspanzije, a o predviđanju problema i planiranju više nema govora. Ipak, grad Beč nije takav grad i takve pojave nastoji da reši pokretanjem mehanizama stambenih politika.

Investitori predstavljaju svoj projekat gradu, a struka procenjuje kakva mu je socijalna održivost, arhitektura, ekologija i ekonomičnost.

Beč je jedan od vodećih gradova po kvalitetu života, a jedan od razloga zašto je to tako leži u činjenici da Grad uporno i odlučno traži nove puteve i usmerenja kako bi se žiteljima Beča omogućilo dostojanstveno i kvalitetno stambeno okruženje.

Više od 60 posto populacije živi u zgradama subvencionisane stanogradnje. Sam Grad vlasnik je oko 220.000 stanova, čineći ga tako najvećim vlasnikom nekretnina u Evropi, a više od 200.000 stanova u vlasništvu je i pod upravljanjem privatnih kompanija, koje su gradile po programu subvencionisane stanogradnje, piše Jutarnji list.

Princip četiri stuba

Beč je razvio brojne inovativne alate da postigne kvalitetnu stambenu politiku. Jedan od njih je i osnivanje Bečkog stambenog fonda koji kupuje i preuređuje zemljišta za novu subvencionisanu stanogradnju u cilju sprečavanja špekulacije zemljištima, a drugi je sprovođenje takozvanog investitorskih konkursa, koji polaze iz sistem “četiri stuba”.

To znači da investitori s celim svojim timom saradnika i stručnjaka, koji uključuju arhitekte, pejzažne arhitekte, sociologe, ekologe i ekonomiste, predstavljaju svoj projekt gradu. Zatim interdisciplinaran ocenjivački sud nezavisnih stručnjaka procenjuje svaki projekat prema četiri kriterijuma: socijalna održivost, arhitektura, ekologija i ekonomičnost, a svaki “stub” se tretira jednako. Najbolji projekti dobijaju zemljište i subvencije za gradnju.

Kako je na stručnom skupu “Stanovanje: pokus kao fokus”, održanom na Arhitektonskom fakultetu u Zagrebu rekla Katarina Bajer iz biroa Eins zu eins Architektur, „stanovanje gradu daje socijalni i urbanistički pečat i svojevrsni je zglob između čoveka i grada. Grad treba planirati kooperativno i participativno, u što trebaju biti uključene grupe investitora i izvođača.“

Grad Beč je poznat po tome da ima kvalitetnu stambenu politiku. Oko 60 posto stanova se iznajmljuje i većina ih je u vlasništvu grada; tako se kontroliše cena i kvalitet stanovanja. Kako Grad već ima ekonomski pritisak na stanogradnju i cene, pokušava da se različitim modelima bori protiv toga, što i uspeva. – zaključuje Saša Bradić, suosnivač arhitektonskog biroa NMPB.

Bečki model:

• 60% i više gradske populacije živi u zgradama subvencionisane stanogradnje
• 200.000 stanova u vlasništvu je i pod upravljanjem privatnih kompanija, koje su gradile po programu subvencionisane stanogradnje
• 4 stuba prezentacije Gradu prolaze zainteresirani investitori
• 60 hiljada stanova u vlasništvu je Grada

Kad ste već ovde…

• Grad koji je pre 25 godina bankrotirao, danas je jedan od najboljih mesta za život

Kina je svojim novim ponudama i kreditnim aranžmanima privukla države Višegradske grupe i dobrog dela Balkana. Među njima se našla i Srbija…

U toku je globalni privredni rat između SAD-a i NR Kine oko prevlasti nad digitalnim komunikacijskim sektorom. Kineske kompanije, među kojima je i Huawei, za kratko vreme postali su pravi giganti, a čim su prevazišli polje obične proizvodnje (pametnih) telefona, počeli su da ugrožavaju delatnost koja već vekovima pripada Zapadu – kontrola građana. U prevodu, Kina je počela da pobeđuje Ameriku njenim oružjem, na njenom terenu, što se u svetu visoke politike i privrednih interesa jednostavno ne prašta.

A tu je i držani projekat „Jedan pojas, jedan put“, koji se uveliko razvija i kojim Kina želi da umreži Evropu i Afriku sa Azijom, čime bi svojom privredom privukla veći broj država da sarađuju i investiraju u zajedničke projekte. Ponovo na scenu stupa zapadni adut u vidu dugoročnih kredita, koji su kod Kineza još povoljniji, a kao zalog daju se geostrateške lokacije – ostrva, zemljišta, luke, aerodromi, koji su važne pozicije i odskočne daske za kinesku dominaciju euro-afričko-azijskim regionom.

Tu su i privatizacije raznih manjih ili većih kompanija, kojim se stvara konkurentnost na tržištu. Ovo posebno važi za region jugoistočne Evrope, koji je u odsustvu „treće strane“ (Rusija kao „druga strana“ ostala je neprihvatljiva opcija zbog negativnog iskustva iz perioda SSSR-a i Varšavskog bloka) morala da prihvati uslove geopolitičkih integracija i privrednih uslova koje su postavile EU i Amerika.

Međutim, na scenu je ubrzanim koracima stupila Kina i svojim novim ponudama i kreditnim aranžmanima privukla države Višegradske grupe i dobrog dela Balkana. Među njima se našla i Srbija, koja sada dobija novu ili možda staru ulogu u još jednom Hladnom ratu između Istoka i Zapada.

Kao zalog za kredite daju se geostrateške lokacije – zemljišta, luke, aerodromi, koji su važne pozicije za kinesku dominaciju euro-afričko-azijskim regionom.

Ne računajući dolazak sitnih trgovaca i zemljoradnika tokom 90-ih i početkom 2000-ih, ozbiljniji prodor kineskih kompanija zabeležen je skoro deceniju kasnije. Značajnije prisustvo najavljeno je početkom izgradnje Pupinovog mosta tokom 2010/11. godine. Nakon mosta, prisustvo kineskih građevinskih kompanija sve je veće, naročito kod radova na završetku Koridora 10 i početku radova na Koridoru 11, ali i na obilaznici oko Beograda.

Tu je i ugovor koji je Infrastruktura železnica Srbije potpisala sa kineskom kompanijom CCECC (China Civil Engineering Construction Corporation) za projekat rekonstrukcije određenih segmenata železničke mreže Srbije. Na ovim poslovima niskogradnje, kineske kompanije polako potiskuju evropske, naročito austrijsku kompaniju Štrabag, koja je do skoro bez konkurencije dominirala na srpskim tenderima.

Sa druge strane, poslovi izgradnje ili kreditiranja i izgradnje drumske i železničke mreže u Srbiji i Balkanu, samo su jedan segment projekta „Jedan pojas, jedan put“. Najava krupnijih privrednih investicija ostvarena je otvaranjem filijale Kineske Banke, u januaru 2017. godine i to u zgradi na Novom Beogradu, gde se pre toga nalazilo sedište Banka Inteze. Ovaj potez je bio neophodan, jer sve privredno-investicione aktivnosti inostranih kompanija unutar neke države, prate i daju garancije njihove državne i privatne banke. To je jedan od razloga zašto srpske kompanije više nemaju tako dobru prođu na inostranim tržištima jer za njihove poslove nema ko da pruži garancije.

Naredni investicioni poduhvati bili su otkup Smederevske železare, gde je kineski Hesteel železaru otkupio od američkog US Steela, kao i kupovina RTB Bor od strane kineske kompanije Ciđin. Kupovina železare bio je veliki strateški potez, jer se ona sa svojom lokacijom na Dunavu, pojavljuje kao značajna odskočna daska za plasiranje kineskog čelika u države centralne i zapadne Evrope. Kupovina RTB-a, gotovo pred nosom jedne kanadske kompanije, uklapa se u poslove vađenja i otkupa zlata za potrebe uvećanja zlatnih rezervi Centralne banke Kine.

Budimpešta – Beograd – Skoplje – Atina

Koliko su kineski planovi za Balkan i jugoistočnu Evropu ozbiljni, govori nam njihovo prisustvo u gotovo svim regionalnim državama. U svojim naučnim istraživanjima, stručnjak za geopolitička dešavanja, politikolog Katarina Jonev, dotakla se i istraživanja kineskih regionalnih investicija. U svom naučnom radu The new Silk Road and the regional cooperation of The West Balkans, Jonev skreće pažnju na kupovinu atinske luke Pirej, od strane kineske kompanije Kosko Suj Ližung, ali i investicija u Srbiji i Bosni i Hercegovini u oblasti železara i termoelektrana.

Tu je i projekat izgradnje Pelješkog mosta, kojim bi se spojile dve obale hrvatskog primorja, za koji je najviše zainteresovana kineska kompanija CBRC (China Road and Bridge Corporation), koja će po svemu sudeći graditi i Fruškogorski koridor sa pripadajućim tunelom ispod Fruške gore koji će biti najduži u Srbiji. Kao jedan od ključnih pozicija u povezivanju svih delova Balkana navodi se i ruta Dunav-Morava-Vardar, tačnije Budimpešta-Beograd-Skoplje-Atina, koja je ključna za umrežavanje svih strateških projekata navedenih kineskih kompanija.

Negativne strane prodora kineskog uticaja

Pored onih uobičajenih negativnih posledica, kao što su kupovina državnog zemljišta ili njegovo preuzimanje usled nemogućnosti otplate kreditnog duga, pojavljuju se i druge anomalije koje se vezuju za poslovanje pojedinačnih kompanija. Jedna od njih, CCCC (China Comunications Construction Company), zadužena za izgradnju auto-puta Požega-Preljina i rekonstrukciju železničke pruge Novi Sad-Kelebija, ukupne vrednosti 1,7 milijardi dolara, dovođena je u vezu sa “prevarljivom poslovnom praksom”, pa se od 2009. do 2017. godine nalazila na crnoj listi Svetske banke i nije smela da učestvuje ni na jednom projektu koji je ona finansirala.

S druge strane, više kineskih kompanija dovodi se u vezu sa lošim tretmanom radnika u Africi, pre svega onih zaduženih za građevinske i saobraćajne usluge, sektoru kojim Kinezi besprekorno dominiraju na Afričkom kontinentu. Da li je sve ovo u potpunosti tačno ili je u pitanju negativni marketing plasiran od strane konkurencije, ne možemo u potpunosti da proverimo, ali bi valjalo biti na oprezu.

Možda najveći problem nedovoljne informisanosti o kineskim aktivnostima jeste izostanak ozbiljnih stručnih i naučnih tekstova, koji bi se bavili tematikom razvoja druge po redu svetske privrede. Do sada, vredni tekstovi o razvoju kineskih gradova i građevinskog sektora pojavljivali su se u časopisu National Geographic Srbija, dok je geopolitički razvoj projekta “Jedan pojas, jedan put” i sukob Kine sa SAD, najviše ispraćen kroz časopis Horizons.

Sve druge informacije koje se pojavljuju u domaćoj javnosti isključivo su vezane za lokalna dešavanja kupovine regionalnih kompanija i izvođenja velikih građevinskih projekata. Naravno, tu je i kruna sveopšteg prisustva NR Kine u vidu velike zgrade kulturnog centra, koja će biti izgrađena u Beogradu i kojom će ovaj azijski gigant pokušati da zaseni prisustvo i akivnosti svih drugih zapadnih država.

Kad ste već ovde…

• Kako Hangdžou koristi arhitekturu kao adut u takmičenju s ostalim kineskim gradovima
• Projekat najlepše knjižare u kineskoj oblasti Čengdu
• Kineska garaža u kojoj se automobili sami parkiraju

Projekat stadiona inspirisanog jedrima tradicionalnih trgovačkih jedrilica, potpisuje biro slavne arhitektice Zahe Hadid.

Jedan od centralnih stadiona narednog Svetskog kupa u fudbalu, zakazanog za zimu 2022. godine , otvoren je daleko pre i samih kvalifikacija. Naime, lopta se na stadionu Al Janoub u gradu Al Wakrah u Kataru zavrtela sredinom maja u okviru Amir kupa, a ulaznice za ovaj događaj bile su potpuno rasprodate, što nije nimalo zanemarljivo budući da stadion trenutno broji 40.000 sedišta.

Pogledajte kako je stadion izgledao neposredno pred otvaranje:

Izgled stadiona inspirisan je jedrima tradicionalnih trgovačkih jedrilica kakve se često mogu sresti na Nilu.

Kao što smo i ranije pisali, projekat stadiona Al Janoub, koji potpisuje studio slavne Zahe Hadid, prihvaćen je 2013. godine, a radovi su počeli odmah narednog leta.

„Izvanredan stadion za avanturistički grad„, kako ga opisuju dizajneri iz studija ZHA a prenosi DesignBoom, smešten je u jedno od najstarijih naseljenih područja u Kataru. Za izvedbu radova i organizaciju infrastrukture u ovom delu grada bio je zadužen Vrhovni komitet za transport i nasleđe u Kataru. Iz ovih kompanija poručuju da kompleks u Al Wakrahu ne čini samo stadion, već i niz pratećeg sadržaja poput muzeja, marketa i uređenog šetališta oko objekta.

Krov koji se razvlači

Stadion krasi upečatljiv krov koji po potrebi može da se u potpunosti razvuče i, samim tim, koristi tokom čitave godine, pa čak i po najvećoj vrućini. Napredni klima uređaji, ugrađeni po svim delovima stadiona, gledališta mogu da rashlade do 18°C (a teren do 20°C).

Odmah nakon finala, broj sedišta će biti smanjen za 20.000, a klupe viška biće donirati sportskim projektima u inostranstvu.

Zanimljivo je da će se nakon Svetskog prvenstva kapacitet i površina stadiona značajno smanjiti, i to zahvaljujući modularnim elementima konstrukcije. Naime, odmah nakon finala, broj sedišta će biti smanjen za 20.000, a klupe viška Komitet će donirati sportskim projektima u inostranstvu. Nakon toga, stadion pripada domaćinskom sportskom klubu Al Wakrah.

Inspiracija

Izgled stadiona inspirisan je jedrima tradicionalnih trgovačkih jedrilica (dhow) kakve se često mogu sresti na Nilu, u Crvenom moru i Indijskom okeanu. Ovim dizajnom, arhitekte iz studija ZHA želeli su da podsete na stare zanate i prakse u regionu, u šta neminovno spadaju ribolov i lov na bisere.

Pogledajte kako izgledaju zelene površine unutar stadiona.

U nastavku pogledajte i originalne planove projekta koje potpisuje studio Zaha Hadid Architects:

Stadion Al Janoub u Kataru; - Zaha Hadid Architects

Stadion Al Janoub u Kataru; - Zaha Hadid Architects

Stadion Al Janoub u Kataru; - Zaha Hadid Architects

Stadion Al Janoub u Kataru; - Zaha Hadid Architects

Stadion Al Janoub u Kataru; - Zaha Hadid Architects

Stadion Al Janoub u Kataru; - Zaha Hadid Architects

Stadion Al Janoub u Kataru; - Zaha Hadid Architects

Stadion Al Janoub u Kataru; - Zaha Hadid Architects

Stadion Al Janoub u Kataru; - Zaha Hadid Architects

Stadion Al Janoub u Kataru; - Zaha Hadid Architects

Stadion Al Janoub u Kataru; - Zaha Hadid Architects

Stadion Al Janoub u Kataru; - Zaha Hadid Architects

Na kraju, podsetite se i (ne baš tako) malih arhitektonskih čuda koje su zvog prošlog Prvenstva izgrađena širom Rusije.

Naše severne komšije objavile su ambiciozni plan za izgradnju gigantskog staklenika koji će se napajati obnovljivom energijom, uz koji će nići ceo jedan grad.

Projektom Hegyeshalom-Bezenye predviđena je izgradnja poljoprivrednog centra na granici Mađarske, Austrije i Slovačke. Staklenik bi zauzimao površinu od 330 hektara, što je srazmerno površini 500 fudbalskih terena.

Mađarski ministar poljoprivrede, Ištvan Nagi istakao je da će ovaj projekat predstavljati prelaz u novu epohu poljoprivrede. Na predstavljenom projektu mađarska Vlada sarađuje sa nemačkom firmom FAKT, kao i dobavljačem energije kompanijom EON, koja će obezbediti napajanje farme pretežno solarnom energijom i biogasom, dok će geotermalne elektrane stvarati energiju za hlađenje. Funkcionisanje farme, kao i proces njene izgradnje biće karbonski neutralno, piše Bloomberg.

U gigantskom stakleniku, veličine 500 fudbalskih terena, tokom cele godine će se uzgajati raznovrsne vrste voća i povrća.

„Potrošači, odnosno celokupno današnje društvo, zahteva inovativna, održiva rešenja koja menjaju način života i rada. Održiva, pouzdana i pristupačnija energetska rešenja neophodna su za oblikovanje životnih i radnih prostora budućnosti.“, istakao je Alexander Fenzl, direktor kompanije EON.

U gigantskom stakleniku tokom cele godine će se uzgajati raznovrsne vrste voća i povrća, poput patlidžana i paradajza. Na delu farme će biti organizovano i najveći kopneni ribnjak u Evropi, kao i hladnjače i drugi logistički objekti.

U neposrednoj blizini staklenika biće izgrađeno stambeno naselje za zaposlene i njihove porodice, koje će sadržati i vrtić, osnovnu školu, kao i hotele i prodavnice.

Izbegavanje katastrofe

Mađari su bez sumnje ozbiljno shvatili izveštaj UN prema kom je čitavom svetu izdato upozorenje da imamo samo 12 godina da sprečimo globalno zagrevanje za više od 1,5 stepeni Celzijusa kako bismo izbegli globalnu katastrofu.

Obzirom da novi urbani razvoj širom sveta daje prioritet održivosti, preostaje nam da se nadamo da nas takva sudbina neće zadesiti, ali da naravno i svako od nas deluje lokalno.

Pročitajte i ovo:

• Milano transformiše zapuštene gradske zone u ekološke filtere
• Hoće li ovo biti prvi neboder izgrađen od recikliranih materijala?
• Zeleni krovovi na novim objektima u Njujorku postaju obavezni po zakonu

Autori idejnog rešenja za rekonstrukciju i dogradnju objekta u Resavskoj ulici 40b su arhitekte Jelena Ivanović Vojvodić, Goran Vojvodić i Jovana Grujevska iz studija Biro VIA.

Još je u decembru 2006. godine doneta odluka da se Muzeju grada Beograda dodeli zgrada Nove vojne akademije u Resavskoj ulici 40, podignuta 1899. godine po projektu arhitekte Dimitrija T. Leka.

Nakon konkursa raspisanog pre tri godine, sada smo konačno dobili i izgled buduće zgrade mada još uvek nije izvesno da će gradnja početi uskoro. Ipak, kako piše Beobuild, prethodnih dana usvojen je urbanistički projekat za rekonstrukciju i dogradnju objekta, a ugovor za izradu tehničke dokumentacije takođe je dodeljen početkom prošlog meseca.

Rekonstrukcija postojećeg zdanja biće izvedena uz isticanje originalne materijalizacije, posebno livenih stubova balske dvorane, delova plafona, zidova…

Novoizgrađeni aneks, kojeg potpisuju arhitekte Jelena Ivanović Vojvodić, Goran Vojvodić i Jovana Grujevska iz firme Biroa VIA, nalaziće se u unutrašnjosti bloka i predstavljaće proširenje centralnog trakta duž Resavske ulice. Postojeći objekat i novoizgrađeni deo biće iste visine (Su+Pr+2), ali će nova ivica biti 5 metara dublje ka dvorištu.

Rekonstruisan deo će sa novim krilom biti povezan nizom horizontalnih komunikacija na međuspratovima. Međuprostor između postojećeg i novog gabarita biće pokriven kontinualnom lanternom, koja će omogućiti prosvetljavanje protora prirodnom svetlošću, a planirano je i postavljanje dva panoramska lifta u veznom delu.

Spajanje starog i novog

Da bi se realizovala ova atraktivna arhitektura potrebno je srušiti postojeću stepenišnu vertikalu u dvorištu i izgraditi novo otvoreno stepenište, koje će integrisati dva dela objekta i stvoriti prostran hol na glavnom ulazu iz Resavske ulice. Glavni ulaz takođe će biti arhitektonski istaknut – širenjem i formiranjem ostakljenog portala dobiće se reprezentativna ulazna zona.

Rekonstrukcija postojećeg zdanja biće izvedena uz isticanje originalne materijalizacije, posebno livenih stubova balske dvorane, delova plafona, zidova itd. Unutrašnje dvorište isto postaje deo Muzeja, i to kao arheološki lapidarijum sa spoljnim amfiteatrom i uređenim platoom. Pored izložbi na otvorenom dvorište može da posluži za organizaciju događaja, skupova, predavanja i slično.

Procenjena vrednost ovog projekta je 15 miliona evra… isto kao Kalemegdanska žičara.

Finski koncept podrazumeva da svi beskućnici imaju pravo na stalan smeštaj, bez dodatnih uslova.

Finska je jedina zemlja Evropske Unije u kojoj stopa beskućništva konstantno opada. U čemu je njihova tajna, pitate se? Po svemu sudeći, u beskompromisnom poklanjanju stambenih jedinica.

Autor Jon Henley za Gardijan opisuje jedan od takvih domova. U pitanju je dvospratni blok sa zajedničkim prostorijama u prizemlju i spavaonicama s kupatilima na spratu. Pod zajedničke prostorije spadaju veliki dnevni boravak i trpezarija, kuhinja, teretana i sauna (što se u Finskoj ne smatra nikakvim posebnim luksuzom). Na spratu živi ukupno 21 osoba, i to muškarci i žene uglavnom mlađi od 30 godina.

Osnove programa Housing First

Ovaj demokratski koncept osmišljen je pre skoro deset godina, a danas je poznat po nazivu Housing First. Ono što mu je prethodilo najlakše se može opisati kao klasičan model pružanja socijalne pomoći u okviru kojeg beskućnici prolaze kroz razne varijante privremenog smeštaja, dok se stalan dom dodeljivao na samom procesa poput nagrade. Sa druge strane, Housing First koncept podrazumeva da svi beskućnici imaju pravo na stalan smeštaj, bez dodatnih uslova.

Od lansiranja programa Housing First 2008. godine, broj beskućnika u Finskoj pao je za više od 35%. Na ovo je najviše uticala činjenica da je u prvoj fazi programa otvoreno 3.500 novih domova (iako je u planu bilo „samo“ 2.500). Spavanje na otvorenom gotovo da je iskorenjeno u Helsinkiju u kojem temperature tokom zime idu i do -20°C.

Spavanje na otvorenom gotovo da je iskorenjeno u Helsinkiju u kojem temperature tokom zime idu i do -20°C.

No, glavni kvalitet programa Housing First nije sam smeštaj, već usluga koju ovde pružaju stručni negovatelji. Naime, mnogi beskućnici se bore sa bolestima zavisnosti, imaju probleme sa mentalnim zdravljem i pate od zdravstvenih stanja koja zahtevaju stalnu negu. U pomenutom hostelu Rukkila, na primer, sedam negovatelja pazi na 21 stanara.

Pomoć u nezi i obezbeđivanju smeštaja prati i pomoćni program koji se mahom vodi na edukaciju i stručno usavršavanje (u raznim sferama). Zahvaljujući ovom programu, stanari dolaze do radnih pozicija, što im omogućava da plaćaju malu kiriju. Stanari se u domovima obično zadržavaju od oko dve do sedam godina, dok se potpuno ne osamostale.

A koliko sve to državu košta?

Podaci pokazuju da, u slučaju pružene prikladne nege i smeštaja, jedna od ovih osoba košta Finsku 15.000 evra godišnje – a uzevši u obzir visinu troškova u Skandinaivji, ova brojka nije uopšte velika.

Finska je, inače, za potrebe projekta Housing First potrošila 250 miliona evra za kupovinu i prilagođavanje novh objekata, a uz to je zaposlila 300 staratelja i pomoćnih radnika.

Helsinki u brojkama

U vlasništvu grada nalazi se 60.000 socijalnih stambenih jedinica, što znači da jedan od sedam stanovnika živi u stanovima u vlasništvu grada. Helsinki takođe poseduje 70% zemljišta u okviru gradskih granica, ima sopstvenu građevinsku kompaniju i trenutno planira da izgradi još 7.000 novih domova godišnje.

U svakom novom okrugu, grad održava strogi „stambeni miks“ kako bi ograničio socijalnu segregaciju. To znači da 25% čine jedinice socijalnog stanovanja, 30% subvencionisani stanovi, dok 45% pripada privatnom sektoru. Potrebno je naglasiti da Helsinki takođe insistira na vidljivim razlikama između privatnog i javnog stanovanja.

U čitavoj Finskoj danas živi oko 5.500 beskućnika. No, olakšavajuća okolnost je to da njih 70% živi privremeno kod prijatelja ili porodice. „Nijedan model nije savršen; još uvek brojimo neuspehe, ali smo ponosni što smo imali hrabrosti da to probamo.“

Povezani tekst:

• Grad koji je pre 25 godina bankrotirao, danas je jedan od najboljih mesta za život

Na ovom krovu snimani su kadrovi nekoliko domaćih filmova, ali i muzičkih spotova poput hita Rama Lama Ding Dong grupe Vampiri, pre nego što je mesto utonulo u tridesetogodišnji zaborav.

Priča o misterioznoj pozornici započinje pre skoro 15 godina. Bar onaj deo priče vezan za moj život… Kao srednjoškolac ATŠ-a voleo sam posle časova da se šetam po gradu. Jednog dana, dok sam hotelu Moskvi prilazio iz pravca Palate Albanije (tada poslovna zgrada B2 još nije bila izgrađena), primetio sam neke čudne oblike na krovnoj terasi jedne zgrade u Balkanskoj ulici. Kada sam prišao bliže shvatio sam da je to zgrada zatvorenog bioskopa 20. oktobar. Popeo sam se na pretposlednji sprat i jednim koridorskim hodnikom došao do izlaza na terasu. Slika koju sam ugledao je bila nestvarna.

U čelu terase se otvorila ruinirana letnja pozornica, za koju u tom trenutku nisam imao pojma čemu je služila niti kada je izgrađena. Naokolo su bile razbacani razni predmeti, starudije i đubre, a cela scena delovala je kao da je zamrznuta u nekom postapokaliptičnom trenutku. Izlazeći iz zgrade dobio sam ideju šta bih mogao da uradim sa ovim prostorom. Kao romantični klinac, nakon par meseci, na krovnu terasu sam izveo tadašnju devojku. Iako je bilo veče, pogled na Novi Beograd i savsku padinu bio je fascinanatan. Iskustvo koje je tada na mene ostavilo snažan utisak i nateralo me da se pozabavim istraživanjem ovog, za mnoge Beograđane, zaboravljenog mesta.

Po istoričaru dr Vidoju Goluboviću, zgrada bioskopa s letnjom baštom je postojala još u vreme Balkanskih ratova.

Kao student istorije umetnosti počeo sam da istražujem beogradske zgrade iz raznih epoha, pa i ovu. Isprva sam saznao da je prethodni bioskop koji je radio u zgradi nosio drugo, egzotično ime – Luksor. O zgradi i bioskopu nisam mogao da pronađem puno informacija.

Po istoričaru dr Vidoju Goluboviću, zgrada bioskopa s letnjom baštom je postojala još u vreme Balkanskih ratova, međutim mislim da je tu reč u nekom prethodnom objektu niže spratovnosti jer arhitektura sadašnje zgrade odgovara onoj koja je nastajala u međuratnom periodu. U medijima se pojavila i fenomenalna fotografija, datirana u 1928. godinu, koja prikazuje zgradu slikanu sa boka, gde se jasno vidi monumentalna letnja pozornica.

Krstio je Nušić?

Zgrada tog tipa su bile veoma česte u centru tadašnjeg Beograda. Kako je potražnja za stambenim prostorom bila sve veća, građevinske parcele su bile veoma ekonomično korišćene, sa puno stambenih jedinica u jednoj zgradi. Zgrade su bile zidane iz dva trakta, prvog čiji su stanovi grupisani oko stepenišnog prostora i koji su gledali na ulicu i drugog, do kojeg se stizalo koridorskim hodnicima, koji su gledali na unutrašnje dvorište. Prvi su bili obično veći i raskošniji, dok su drugi bili znatno skromniji, najčešće namenjeni nižim socijalnim slojevima.

Na krovu unutrašnjeg trakta, vlasnici bioskopa Luksor podigli su otvorenu pozornicu, namenjenu letnjim bioskopskim projekcijama i pozorišnim predstavama. Istoričar Golubović navodi da je u arhivskim podacima pronašao i podatke da je za rad bioskopa Luksor bio vezan književnik i komediograf Branislav Nušić. Ne bi ništa čudilo da je on možda kumovao imenu samog bioskopa, što ne bi bilo nemoguće na osnovu njegovih ličnih sklonosti ka ezoteriji, egiptologiji i raznim egzotičnim mestima i temama, kojima se do smrti bavio (1938). Dovoljan je pogled na njegovu piramidalnu grobnicu na Novom groblju i činjenicu da je bio predratni slobodni zidar i mnoge stvari postaju jasnije. Sama letnja pozornica bila je aktivna sve do aprilskog bombardovanja 1941. godine, kada je pretrpela izvesna oštećenja.

Nakon Drugog svetskog rata, bioskop menja naziv u 20. oktobar, a oštećena pozornica ponovo ulazi u upotrebu, ali ne samo za bioskopske projekcije već i za svirke i igranke. U zgradi se od 1946. godine nalazi i sedište AKUD Branko Krsmanović, koje je nekoliko decenija takođe koristilo letnju pozornicu. Na njoj su snimani kadrovi nekoliko domaćih filmova, ali i muzičkih spotova poput hita Rama Lama Ding Dong grupe Vampiri, pre nego što je mesto utonulo u tridesetogodišnji zaborav.

Kako spasiti pozornicu od devastacije

Kako se zgrada nalazi u procesu restitucije, to jest, ne zna se pravi nalsednik letnje pozornice (možda više i ne postoji), stanari zgrade, useljeni nakon Rata, koji žive na spratu trakta koji izlazi na krovnu terasu u potpunosti su prisvojili ovaj prostor i spore se oko njegovog korišćenja.

Zarad svoje privatnosti, na vrata su postavljene čelične rešetke, a sami stanari često su neprijatni prema osobama koje bi imale želju da vide krovnu terasu i pozornicu. Postoje neke priče oko potencijalne rekonstrukcije, ali ne i ponovne upotrebe, jer kako išta da se ponovo upotrebljava jer nečija spavaća soba, kuhinja ili potkrovni sobičak gledaju na pozornicu…?!

Nadamo se da će neka od nadležnih institucija imati sluha i vremena da se pozabavi ovim kulturno-istorijskim biserom arhitekture i kinematografije/pozorišta, jer će u protivnom ova celina doživeti potpunu devastaciju. Jedino rešenje je raseliti tih nekoliko stanova koji izlaze ili gledaju na krovnu terasu (što je očigledno teže nego bilo šta u ovom gradu), a nju zajedno s letnjom pozornicom, ponovo privesti nameni za koju je isprva i izgrađena.

Kad ste već ovde…

• Barokni Beograd: Dragulj u centru grada kojeg više nema

Neki od njih nisu uspeli da izguraju fakultet do kraja, dok drugi nisu ni razmatrali opciju upisivanja arhitektonskih škola…

Pali ste ispit? Dok u očaju čitate ovaj tekst, možda vam na pamet padne misao da možda ipak ne morate završiti fakultet kako biste projektovali kao ove čuvene arhitekte.

To baš i ne ide tako, jer moramo biti svesni da osobe koje su bez formalnog znanja i diplome dogurali tako visoko u struci, zapravo su u manjini. Možda neko i može uspešno razviti karijeru bez adekvatne diplome i stečenog znanja, ali oni su veoma retki. U daljem tekstu kojeg prenosimo sa Via ArchDaily pogledajte koje su to slavne arhitekte uspele da bez diplome uspešno ostvare svoju karijeru.

Frenk Lojd Rajt

Čovek koga je Američki institut arhitekata 1991. godine proglasio „najvećim arhitektom svih vremena“ zapravo nije imao diplomu iz arhitekture, iako mu je Univerzitet u Vinskonsinu, koji je napustio 1887. godine, izdao počasnu diplomu doktora finih umetnosti, kada je bio u svojim osamdesetim godinama.

Nakon napuštanja fakulteta posle prve godine studiranja, Rajt se seli u Čikago kako bi stekao praktično iskustvo kao asistent arhitekte J.L. Silsbee. Zatim se prijavljuje za posao u prestižnoj firmi Adler & Sullivan, gde ostaje da radi šest godina kao pripravnik, a zatim osniva svoju praksu 1893. godine.

Iako je njegova karijera bila obeležena skandalima i tragedijom, njegov doprinos američkoj arhitekturi kao i njegova popularnost kao arhitekte svakako su bez premca. O njegovom skeptičnom mišljenju prema formalnom obrazovanju svedoči i zapažanje iz 1955. godine: “Obrazovanje vam pokazuje šta je bilo i ostavlja vas da napravite zaključak o tome šta bi moglo biti.“

Luis Salivan

Rajtov “lieber meister” Luis imao je formalno obrazovanje, mada neobično. Vunderkind i tvorac čuvenog principa „forma prati funkciju“, završio je srednju školu 1872. godine i bio je primljen na MIT, jedinu arhitektonsku školu u Americi u to vreme.

Zbog svoje nestrpljivosti za intenzivnijim sticanjem znanja, Salivan napušta školu i zatim su usledile dve kraće prakse, prva kod arhitekte Frenka Furnesa u Filadelfiji, a druga kod arhitekte Vilijama le Barona Dženija, koji je bio istaknuta ličnost u razvoju Čikaške škole arhitekture. Tokom leta 1874. godine, Salivan odlazi u Evropu i upisuje se na prestižni École des Beaux-Arts u Parizu, gde se takođe zadržao samo godinu dana. Nakon povratka u Čikago kratko je radio kao crtač u nekoliko firmi, da bi se zatim pridružio firmi Dankmar Adler, u kojoj zatim postaje i partner. Njegova četrnaestogodišnja saradnja sa Adlerom iznedrila je više od sto projekata zgrada, koje je karakterisala moderna arhitektura, sa elementima dekorativne estetike.

Le Korbizje

Čak i čuveni Korbizje nije imamo diplomu iz arhitekture! Švajcarski arhitekta i urbanista, kao mlad počeo je da uči zanat emajliranja i graviranja satova od svog oca. Sa 15 godina je upisao École des Arts Décoratifs, da bi njegov profesor istorije umetnosti tri godine kasnije insistirao na tome da mladić postane arhitekta, te mu je baš on pomogao pri dobijanju prve prakse na lokalnim projektima, da bi ga tokom predstojećih godina uputio u gradove širom Evrope u kojima je Korbizje sticao znanje u nekoliko arhitektonskih biroa: Auguste Perret, Pariz (1907), Josef Hoffmann, Beč (1908) i Peter Behrens, Berlin (1910-11). Zatim se 1912. godine vraća u svoj rodni grad, kao bi podučavao zajedno sa svojim profesorom i otvorio sopstvenu arhitektonsku praksu, pre nego što se 1917. godine odselio u Pariz.

Mis van der Roe

Čovek za kog se vezuje izraz „manje je više“ odrastao je u skromnoj kamenorezačkoj porodici u Nemačkoj, te mu društvena i finansijska situacija nije dozvoljavala formalno obrazovanje. Nakon svog prvog pripravničkog staža kao zidar, Mies je radio za brojne arhitekte iz Ahena, gde je u najvećoj meri crtao ornamente na zgradama, što je doprinelo njegovoj crtačkoj veštini. U svojoj 19 godini seli se u Berlin, gde je njegov samostalni projekat Riehl House izazvao interesovanje Pitera Berensa, koji mu je zatim i ponudio posao u njegovoj firmi.

Njihovo četvorogodišnje družbovanje pomoglo je Misu da uspostavi mnogobrojene veze sa istomišljenicima i zanatlijama, koji su se zalagali za „brak između umetnosti i tehnologije“. Nakon što je 1912. godine napustio Berensa, započinje samostalno da projektuje kuće za berlinsku elitu.

Bakminster Fuler

Fuler, koji se smatra jednim od najvećih umova našeg vremena, bio je izbačen s Harvarda čak dva puta i nikada nije diplomirao. On je svoje životne okolnosti detaljno predstavio tokom jednog predavanja 1961. godine kada je rekao: „Moj otac je preminuo kada sam bio veoma mlad i obzirom da je moja porodica bila relativno siromašna nisam se adekvatno uklopio na Harvardu, koji su pohađali mladi iz dobrostojećih porodica. Nisam mogao biti uključen u klubove, u koje bi i mogao stupiti da sam bio bogat i da sam imamo oca koji bi pazio na mene. Bio sam u panici zbog raspadanja mog idealnog uverenja o Harvardu, te sam zbog mog stava uzrokovanim okolnostima bio izbačen. Nakon toga sam se zaposlio i vredno radio.

Izveštaji o mom radu i pohvale da sam sposoban i dobar momak su stigli i na Harvard, te su me oni ponovo primili na Univerzitet. Međutim, ponovo sam osetio klasne razlike, osećao sam se kao disident, te sam na kraju godine ponovo izbačen.

Ponovo sam se zaposlio i naporno radio. Da nije došlo do Prvog svetskog rata siguran sam da bi me Univerzitet ponovo vratio i ponovo izbacio. Svaki put kada sam se vratio na Harvard ušao bih u svet gnusnih strahova, a ne u obrazovnu ustanovu i to je zapravo bio problem.“

Luis Baragan

Meksički arhitekta, koji je dobitnik i Prickerove nagrade i čiji je rad okarakterisan kao minimalistički, emocionalan i mističan, pohađao je Escuela Libre de Ingenieros (Free School of Engineers), gde je diplomirao 1923. godine. Ipak, u praksi je nastavio da radi poslove stručnije od svog zvanja. Tokom posete izložbi 1925. godine u Parizu, Luis se upoznao sa radovima francuskog pejzažnog arhitekte i ilustratora Ferdinanda Baka, sa kojim se, kao i sa Korbizjeom, sreće ponovo šest godina kasnije. Baš ovih dvojica čuvenih arhitekata imali su veliki uticaj na Luisov dalji rad.

Karlo Skarpa

Čovek koji je poznat zbog svog specifičnog pristupa arhitekturi i dizajnu, pohađao je Royal Academy of Fine Arts u Veneciji, koju je i završio kao diplomirani neprofesionalni profesor arhitektonskog crtanja, što mu je onemogućavao da se samostalno bavi arhitekturom.

Svoju karijeru otpočeo je kao profesor arhitektonskog crtanja na venecijanskom Royal Superior Institute of Architecture. Tek nakon Drugog svetskog rata dobija zvanje arhitekte, u najvećoj meri kao priznanje za uspešan rad na renoviranju muzeja Kastelvekio u Veroni.

Tadao Ando

Japanski arhitekta, dobitnik Prickerove nagrade, u mladosti je bio profesionalni bokser. Zahvaljujući svom nastavniku matematike, kao i lokalnim stolarima Tadao se zainteresovao za arhitekturu. Međutim, Tadao nije bio u mogućnosti da sebi priušti univerzitetsko obrazovanje, pa je odlučio da se samostalno obrazuje. Čitao je knjige iz oblasti arhitektrure, pohađao večernju školu i posećivao i proučavao zgrade u Japanu i inostranstvu kada god je bio u mogućnosti. Nakon godina neformalnog sticanja znanja i veština, Tadao je otvorio samostalnu arhitektonsku praksu 1969. godine, sa svojih 29 godina.

Piter Cumtor

Još jedan dobitnik Prickerove nagrade, rođen u Bazelu, otpočeo je svoj stručno školovanje na Basel Arts Basel Arts and Crafts School, na kom su ga podučavali profesori koji su pripadali Bauhausu. Nakon završene škole Cumtor je kratko pohađao njujorškom Prat insitutu, gde je učio o industrijskom dizajnu. Nakon povratka u Švajcarsku, počinje da radi u odeljenju za očuvanje spomenika u Graubundenu. Tek nakon 12 godina otvara sopstvenu praksu.

Cumtor je često ponosno isticao da nikada nije stekao zvanje arhitekte, objašnjavajući to na sledeći način: „Mis van der Roe Le Korbizje potiču iz tradicije u kojoj su arhitekte još uvek znale kako su stvari napravljene i kako da se naprave dobro. Sada arhitekte žele da budu filozofi ili umetnici.“

Pročitajte i ovo:

• Neobični prvi poslovi poznatih svetskih arhitekata

Savamala tvrdoglavo ne odustaje od umetnički nastrojene holandske prestonice. To možemo videti na primerima dva hotela – Savamala i Amsterdam.

Potez Savamale ne prestaje da biva aktuelan turistima, a samim tim i investitorima, koji neprestano otvaraju nove barove, restorane, klubove i hotele. Vremenom, ovaj kraj se toliko razvio da više ne privlači samo jednu subkulturu (hipstersku) već čitav niz drugih socijalnih aktera, koji se odlično uklapaju u ovaj, sada već heterogeni, ali i dalje autentični ambijent. Izgradnja novih hotela posebno je zanimljiva, a vidimo da je za neke od njih uzor amsterdamska škola arhitekture ili kako laici to primećuju – kuće od ciglica.

Zanimljivo je da Beograd ne može da se poredi sa Amsterdamom, već više sa globalnom metropolom kao što je Roterdam, ali Savamala tvrdoglavo ne odustaje od umetnički nastrojene holandske prestonice. To možemo videti na primerima dva hotela – Savamala i Amsterdam.

Industrijske ciglice

Hotel, bed & breakfast Savamala otvoren je 2016. godine u jednoj industrijskoj zgradi u ulici Kraljevića Marka. Ova zgrada izgrađena je 1908. godine po projektima arhitekte Milana Kapetanovića, za potrebe poslovnog prostora i magacina Izvozne banke. Savamala je u to vreme već uveliko bila trgovačko jezgro grada, pre svega zbog blizine rečnog pristaništa i železničke stanice, pa su ovakve i slične industrijske zgrade, pre svega izvedene u opeci, nicale širom ovog prostora.

Otvoreni su originalni bačvasti svodovi od opeke, dok su zidovi obrađeni u sirovom malteru ili ostavljeni u cigli.

Jednu od njih je maštoviti investitor zakupio i pokrenuo hotel, čiji enterijer je po svojim idejama dizajnirala arhitektica Ana Ostojić. Kako su glavni turisti koje je hotel prepoznao kao glavne klijente mlada, urbana populacija, odlučili su da ambijent hotela preurede u duhu oživljavanja retro motiva. Ovo je možda najpopularnije kod hipstera iz celog sveta, ali i svi drugi gosti veoma pozitivno gledaju na retro motive.

Zidovi i plafoni su obrađeni po industrijskom principu, to jest, otvoreni su originalni bačvasti svodovi od opeke, dok su zidovi obrađeni u sirovom malteru ili ostavljeni u cigli. Ugrađena je diskretna viseća rasveta u vidu tankih LED štapića, koja svojim oblikom i jačinom svetla ne ugrožava ambijent ili vizuru gostiju.

Naravno, kompletan prostor lobija i bara su opremljeni originalnim nameštajem iz 60-ih i 70-ih godina, koji je pre svega veoma kvalitetno redizjaniran. Ima i nešto novih komada nameštaja, ali su se oni odlično uklopili u ovu retro celinu. Može se reći da ceo prostor odiše umetničkim duhom, kakav se dosta sreće u holandskoj prestonici.

Da bi ovaj retro-amsterdamski šmek bio potpun, u manjem prostoru koji se nalazi u okviru iste zgrade, svoja vrata je od skoro otvorila i firma koja se bavi iznajmljivanjem bicikala i biciklističkih tura po Beogradu, pod nazivom Belgrade Bike Central. Dakle, turisti na jednom mestu mogu dobiti kompletnu uslugu, najpre odsedanja, a zatim i biciklističkog prevoza, a to dodatno afirmiše ekološki saobraćaj i podstiče i domaće stanovništvo da se i samo sve više opredeljuje za ovaj vid prevoza.

Moderne ciglice

Par stotina metara uzbrdo, na samom Zelenom vencu, od pre godinu dana, možemo da vidimo sličnu sliku. Ne samo da je investitor po arhitekturi želeo da se pozove na holandsku prestonicu, već je to uradio i po nazivu hotela Amsterdam. Neverovatno, ali i pored toga što je izgrađen na veoma nepovoljnoj lokaciji autobuske okretnice, koju konstantno prati gužva, buka i izduvni gasovi, hotel od svog otvaranja beleži sve veću posećenost.

Arhitektonski je veoma jednostavan, pročišćenih linija, a po likovnosti možemo ga uporediti sa Ziegel Housom, gde je izvedena ventilirajuća fasada od tanke tamno crvene fasadne opeke. Jedino akcentovanje zgrada poseduje na poslednjem, sedmom spratu, koji je projektovan kao zastakljeni vidikovac, u kojem je locirana sala restorana, koju zbog atraktivnog pogleda sve češće iznajmljuju i domaći gosti.

Ne samo da je investitor po arhitekturi želeo da se pozove na holandsku prestonicu, već je to uradio i po nazivu hotela Amsterdam.

Za dizajn najatraktivnijeg dela hotela, lobi-bara, angažovan je beogradski A4 studio, koji je i ovde ostavio svoj prepoznatljiv potpis. Ovaj tim se već uveliko bavi projektovanjem hotela i drugih ugostiteljskih objekata, a prepoznatljiva crta njihovih enterijera je naglašeno prisustvo različitih detalja i skladno kombinovanje različitih materijala u obradi površina ili nameštaja. Tople tkanine sofa ili stolica vešto se kombinuju sa hladnim metalom stolova i paravana.

Naravno da su boje i oblici takođe nešto sa čime A4 studio voli da eksperimentiše, pa se u svakom njihovom enterijeru zapažaju drugačiji oblici rasvete, a boje se kombinuju u skladu sa tipom ambijenta ili profilima klijenata koji posećuju određeni prostor. Tako je i sa hotelom Amsterdam, gde je akcenat stavljen i na veći broj biljaka u žardinjerama, čime je napravljen prijatan, relaksirajući ambijent, koji odudara od spoljne gužve i buke.

Amsterdamski ambijent u savamalskom okruženju

Kada se uporede ova dva hotela, mogu se pronaći zanimljive sličnosti i razlike. Za početak, oba nose kategorizaciju 4 zvezdice, ali su im kapaciteti veoma različiti. Savamala poseduje desetak soba i pruža uslugu noćenja sa doručkom, dok Amsterdam ima znatno više soba, a ponuda sadržaja ide i do korišćenja spa centra.

Kod oba hotela je uočljivo ugledanje na holandski, amsterdamski ambijent, koji je u slučaju manjeg hotela postignut već postojećom industrijskom arhitekturom, dok je kod većeg hotela to postignuto novoprojektovanom arhitekturom. I enterijeri im se razlikuju jer je manji uređen u retro, a veći u modernom duhu. Različiti jesu, ali se oba odlično uklapaju u savamalsko okruženje, pružajući različitim gostima sličan doživljaj ovog dela Beograda.

Kad ste već ovde…

• Zašto se zatvaraju kultna beogradska mesta?

Krajem 2021. godine od Novog Sada do Beograda vozom će moći da se stigne za pola sata, rekao je danas predsednik Pokrajinske vlade Igor Mirović.

Mirović je danas sa ministarkom građevinarstva Zoranom Mihajlović obišao radove na izgradnji brze pruge Beograd-Budimpešta, na deonici Stara Pazova-Novi Sad, piše 021.

Predsednik Pokrajinske vlade je još dodao da je ovaj projekat veoma značajan za građane u Vojvodini, jer je reč o najvažnijem pravcu koji će povezati Beograd, Staru Pazovu, Inđiju, Sremske Karlovce, Petrovaradin i Novi Sad.

Mihajlović je naglasila da je značajna vest da je na brzoj pruzi Beograd–Budimpešta postavljeno gotovo 17 kilometara novih koloseka pruge, gde će se vozovima ići 200 km/h.

Na brzoj pruzi Beograd–Budimpešta postavljeno je 17 kilometara novih koloseka pruge, gde će se vozovima ići 200 km/h.

Ona je naglasila da Srbija prvi put gradi brzu prugu.

„Ova pruga od Beograda do Budimpešte je veoma značajna za Srbiju i njene građane. Radimo je sa partnerima iz NR Kine, a na najtežoj deonici radi je jedna od naboljih svetskih kompanija RŽD iz Rusije“, naglasila je Mihajlović.

Radovi ne otvorenoj pruzi Stara Pazova-Novi Sad vredni su 247,9 miliona dolara, a izvodi ih ruska kompanija RŽD International.

Predviđeno je da deonica bude završena do kraja decembra 2021. godine. Modernizacija i izgradnja dvokolosečne železničke pruge uključuje i izgradnju tunela i vijadukta „Čortanovci“.

Kad ste već ovde…

• Vozom iz Beograda u Tokio prugom dugačkom 10.000 km?

Usvojene su sledeće trase beogradskog metroa: Linija 1, Železnik – Mirijevo, dužine 21,3 km, sa 23 stanice. Linija 2, Železnička stanica Zemun – Mirijevo, dužine 19,2 km, sa 20 stanica.

Francuska kompanija Egis, prema Ugovoru sa Gradom Beogradom, završila je Generalni projekat i Prethodnu studiju opravdanosti za Metro linije 1 i 2 Beograda i Finalni izveštaj je prihvatila gradska Komisija za sprovođenje ove faze projekta, ekskluzivno saznaje eKapija.

Kako je za ovaj portal rekao Goran Tadić, senior inženjer mostogradnje i građevinarstva u ovoj francuskoj kompaniji, Generalni projekat i Prethodna studija opravdanosti metroa obuhvatili su elemente predviđene srpskim zakonima i projektnim zadatkom.

On je naveo da je Egis uradio studiju tražnje transportnih zahteva, predlog urbane integracije metroa i povezivanja sa drugim vidovima gradskog, prigradskog i međugradskog saobraćaja (voz, BG voz, tramvaj, autobus, trolejbus) na osnovu Smart plana iz 2016. godine i podloga dobijenih od javnih komunalnih preduzeća.

– Analizirano je više varijanti za dve linije metroa, sa predlogom koloseka, stanica sa peronima, tehnologija izgradnje „Cut & Cover„, dubokim tunelima, na terenu i na vijaduktima. Predložene su „Park & Ride“ lokacije i reorganizacija i redukcija linija gradskog saobraćaja. Rađena je studija organizacije i upravljanja u eksploataciji, prikazani su potrebni sistemi, elektromotorne kompozicije, energetski kapaciteti, radionice i depoi. Izvršena je procena investicionih i eksploatacionih troškova, troškova održavanja, kao i neposredne ekonomske koristi. Rađena je socio-ekonomska procena i navedeni indirektni efekti – kaže za Tadić.

Usvojena je Linija 1, Železnik – Mirijevo, i linija 2, Železnička stanica Zemun – Mirijevo

Projektom su predviđene sledeće stanice na Liniji 1: Železnik, Ranžirna, Makiš, Žarkovo i Bele vode, Trgovačka, Požeška, Pijaca Banovo Brdo, Most na Adi, Sajam, Gazela Bridge, Palata pravde, Savski Trg, Trg Republike, Francuska, Luka Beograd, Dunav Stanica, Pančevački most, Železnička stanica Karaburma, Diljska, Višnjička, Mirijevski bulevar, Gimnazija i Mirijevo.

Stanice na Liniji 2 predviđene projektom su: Mirijevo, Ustanička, Mite Ružića, Cvetkova pijaca, Vojislava Ilića, Šumatovačka, Južni bulevar, Makenzijeva, Manjež, Savski trg, Sava centar, Arena, Merkator, Opština Novi Beograd, Aleksandra Dubčeka, Senjski trg, Stadion Zemun, Filipa Višnjića, Novi novosadski put, Železnička stanica Zemun.

Tunel ispod Save i vijadukt

– Uglavnom je predviđena podzemna trasa, sem u Makiškom polju, gde bi trasa Linije 1 bila na nasipu prosečne visine 2,0 m. Dve linije se ukrštaju i imaju denivelisane podzemne stanice na Savskom Trgu, gde je omogućen prelaz putnika sa jedne na drugu. U Mirijevu su planirane paralelne stanice za obe linije. Predviđen je tunel ispod Save za Liniju 2. Deo Linije 2 na Novom Beogradu je moguće izgraditi i na vijaduktu – navodi Tadić.

U prvoj fazi radova bi se verovatno gradio deo Linije 1 od Železnika do Karaburme.

Kad ste već ovde…

• Nove metro stanice u Oslu pozitivno će uticati na raspoloženje putnika

Nagradu za arhitekturu “Đorđe Tabaković” za 2019. dobio je novosadski arhitekta Lazar Kuzmanov.

Ovo priznanje Društva arhitekata Novog Sada, ustanovljeno 1995. koje nosi ime jednog od pionira moderne arhitekture, dodeljuje se za izuzetan stvaralački i pregalački doprinos u ovoj oblasti i istaknuta i plodotvorna ostvarenja na teritoriji Vojvodine.

Veće Tabakovićeve nagrade u obrazloženju ukazuje na visoki kreativni domet dela Lazara Kuzmanova, stručnu i naučnu delatnost i publicistiku, rad u stručnim organizacijama i nastavi na Odseku za arhitekturu Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, kao i konstantnu angažovanost na braniku arhitekture i kulture uopšte. Po njihovoj oceni on je primer kako se razvija jedan arhitekta, učešćem na konkursima i na njima dobijenim nagradama, priznanjima i otkupima, piše Dnevnik.

U poplavi objekata formalne, dekadentne postmoderne, njegovi objekti povratili su „novo-stari“ duh gradskoj stambenoj arhitekturi.

Graditeljski opus arhitekte Lazara Kuzmanova čini četrdesetak ostvarenja različite sadržine koje je radio sam ili u koautorstvu sa više svojih kolega, u početku najviše s Iljom Mikitišinom, a u poslednje vreme sa Miljanom Cvijetićem. U poplavi objekata formalne, dekadentne postmoderne, njegovi objekti, po mišljenju članova Veća povratili su „novo-stari“ duh gradskoj stambenoj arhitekturi. Uvođenjem pročišćenih likovnih elemenata složenih u prostudirane višebojne celine, vratili su arhitekturu u jednu od njene tri osnovne komponente – u umetnost.

U saglasju s okolinom

Svaki objekat je u saglasju je sa okolinom. Poznavanje protekle i praćenje savremene svetske arhitekture omogućava mu da je interpretira na njemu svojstven način, bez direktnog preuzimanja oblika i rutine. U obrazloženju su navedene i neke od stambenih zgrada u Novom Sadu koje je projektovao Lazara Kuzmanov sa detaljima koji prerastaju u simbol čineći ih posebnim i prepoznatljivim. Izdvajaju se crveni kvadrat na zgradama u ulicama Cara Dušana i Cara Lazara, plava stola u ulici Danila Kiša, plavi medaljoni u Železničkoj ulici, igra belih parapeta i kontinualnih prozorskih traka u ulici Laze Nančića, lođama razlučeni uglovi u ulici Stanoja Stanojevića i Železničkoj, igra crno belih polja u ulici Vase Stajića, koja je bila u izboru za Najlepšu zgradu u Novom Sadu u izboru portala Gradnja i osvojila četvrto mesto.

Za realizacije i projekte Kuzmanov je dobio dvadesetak nagrada i priznanja, izlagao je na desetak izložbi od kojih su dve bile samostalne, a kao ovogodišnjem laureatu biće mu priređena i monografska postavka na kojoj će mu biti uručena i nagrada.

Kad ste već ovde…

• Milenija i Darko Marušić dobitnici nagrade za arhitekturu Đorđe Tabaković za 2018.

Foster + Partners prva je firma iz svoje branše koja je potpisala takozvani Net Zero Carbon Buildings Commitment i time se obavezala da će svoje buduće objekte projektovati kroz potpuno održivi sistem.

Ovaj renomirani arhitektonski biro, vođen vizionarskim idejama osnivača Normana Fostera, priključio se grupi od 23 grada, uključujući Njujork, London i Tokio u sprovođenju misije smanjenja uticaja izgrađenog okruženja na klimatske promene.

Svi koji prihvate ovaj sporazum, prihvataju obavezu da će sve njihove nove zgrade imati nultu emisiju ugljenika do 2030. godine i da će isto to učiniti i za svoje stare objekte do 2050. godine.

Sporazum je predstavljen na svetskom samitu o klimatskim promenama održanom u septembru prošle godine, koji je sprovela neprofitna organizacija World Green Building Council (WGBC), posvećena sprovođenju ciljeva Pariskog klimatskog sporazuma.

WGBC je predstavio plan prema kojem bi emisija ugljen dioksida trebalo da se smanji za 84 gigatona u narednih 30 godina.

“Ponosni smo što smo prva arhitektonska firma koja je potpisala sporazum Net Zero Carbon Buildings Commitment i time podržala Advancing Net Zero Status Report za 2019. godinu.” – istakao je za Dezeen Chris Trott, partner u Foster + Partners i direktor sektora održivosti.

Kao vremenski cilj postavljena je 2050. godina, do kada bi trebalo smanjiti emisiju ugljen dioksida i ograničiti globalno zagrevanje na 1,5 stepeni. Kako bi se ovo postiglo, WGBC je postavio cilj potpune dekarbonizacije zgrada i kompletne građevinske industrije.

S obzirom na činjenicu da je građevinarstvo industrija koja intenzivno koristi ugljenik, WGBC je predstavio plan prema kojem bi emisija ugljen dioksida trebalo da se smanji za 84 gigatona u narednih 30 godina.

Nastavak dobrog puta

Foster + Partners su firma koja intezivno teži održivom dizajnu. Oni su prošle godine osvojili nagradu Stirling za projekat londonskog sedišta kompanije Bloomberg, koje je proglašeno najodrživijom poslovnom zgradom na svetu. Na fasadi objekta postavljene su bronzane pokretne žaluzine, koje omogućavaju prirodnu ventilaciju, a plafonski paneli u obliku latica sadrže na hiljade LED dioda koje štede energiju.

Foster + Partners trenutno rade i na master projektima koji u prvi plan postavljau održivost, poput projekta održivog glavnog grada u Indiji, i karbonski neutralnog tehnološkog grada Masdar u Abu Dabiju.

Kad ste već ovde…

• Milano transformiše zapuštene gradske zone u ekološke filtere