Američka kompanija NCR najavila je planove za širenje poslovanja u Srbiji, a u sklopu ovih planova predviđena je i gradnja poslovne zgrade i kampusa u bloku 42, kao regionalnog centra.
NCR Corporation (National Cash Register) sa sedištem u Atlanti je kompanija fokusirana na kreiranje softverskih rešenja i različitih vidova tehničke podrške za klijente iz sektora finansija, maloprodaje, telekomunikacija i ugostiteljstva. Krajem 2020. godine oko 4.000 zaposlenih u NCR Srbija će raditi u najmodernijem tehnološkom kampusu u novobeogradskom bloku 42, a Beobuild nam donosi članak o tome kako će zgrada izgledati.
Planirani objekat nalaziće se u severoistočnom delu bloka 42 ka Bulevaru Milutina Milankovića. Razvoj ovog bloka bio je predmet arhitektonsko-urbanističkog konkursa iz 2014. godine na kome je izabrano i nagrađeno rešenje Proaspect tima – Milana i Vladimira Lojanice sa saradnicima. Kasnije tokom razrade plana detaljne regulacije došlo je do izvesnih izmena na pobedničkom rešenju, tako da je dozvoljena gradnja dodatnih kvadrata poslovne namene u zoni kod železničke stanice. Formirana je nova parcela za gradnju lamelnog objekta, gde će američka komapnija sagraditi zgradu od preko 55.000 kvadrata bruto prostora sa podzemnom garažom sa 440 parking mesta. Arhitektonsko rešenje nove zgrade takođe je delo Milana i Vladimira Lojanice, čime su autori pobedničkog rešenja sa konkursa direktno uključeni u dalje oblikovanje.
Kombinacija alukobonda i stakla; Foto: Beobuild
Najupečatljiviji element svakako čini sistem ramova i vertikalnih brisoleja od alukobonda.
Spoljna materijalizacija i fasada podržavaju horizontalnu usmerenost volumena objekta. Najupečatljiviji element svakako čini sistem ramova i vertikalnih brisoleja od alukobonda, čija je najveća koncentracija fokusirana ka uglu i središtu železničkog trga, dok se ka drugom kraju fasade osipa. Međutim, zanimljivo je i da promenu u oblikovanju ravanske plastike od alukobonda prati i smena staklene fasadne zavese iza brisoleja, kombinacijom panela transparentnih i reflektujućih karakteristika. Kompozicija zadnje fasade koja je okrenuta ka železničkoj pruzi karakteriše nešto jednostavnija forma sa naglašenim horizontalnim brisolejima.
Ukupna vrednost ove investicije treba da dosegne 90 miliona evra, a kao državni podsticaj projektu iz budžeta je dodeljeno 10,2 miliona evra. Radovi na izgradnji treba da počnu u aprilu, a otvranje NCR kampusa u bloku 42 na Novom Beogradu planirano je početkom 2021. godine.
Izgradnja zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku bila je velika pobeda za internacionalnu modernu arhitekturu oslobođenu istorijskih konotacija pojedinih nacija.
U jednom od prethodnih tekstova na temu moderne arhitekture, govorili smo o njenoj ulozi u širenju revolucionarnih ideja (političkih, naučnih itd.), ali i kao faktoru pomirenja među narodima. Ova poslednja uloga svoju kulminaciju doživljava nakon Drugog svetskog rata, kada se centar svetskog uticaja iz Evrope preseljava u Sjedinjene Američke Države. Preuzimanje ove političke štafete možda najbolje može da se sagleda kroz arhitekturu jedne svetske organizacije – Lige Naroda, kasnije preoblikovane u Ujedinjene Nacije.
Nakon Prvog svetskog rata pojavljuje se potreba za osnivanjem jedne internacionalne organizacije, koja bi se brinula o svetskom miru i odnosima među državama. To je i učinjeno, pa je nakon Pariske mirovne konferencije, održane 1919. godine, osnovana Liga Naroda. Njeni ciljevi bili su razoružavanje ratnih učesnika (naročito poraženih), sprečavanje rata preko kolektivne bezbednosti, rešavanje međudržavnih razmirica putem pregovaračke diplomatije i poboljšanje globalnog blagostanja. Inicijator osnivanja Lige Naroda bio je američki predsednik Vudrou Vilson, ali SAD nisu ratifikovale Povelju Lige, najviše zbog tadašnje izolacionističke politike i nemešanja u međudržavna pitanja Evrope (američki političari su ovu organizaciju doživeli kao evropsku). Sama organizacija nije uspela u svojim ciljevima, a jedni od glavnih razloga su bili nedostajanje sopstvene vojske, kao i pogrešni koraci u rešavanju gotovo svih tada aktuelnih problema, a koji su podrazumevali isključenja određenih država članica. Period od pred izbijanje Prvog svetskog rata se ponavljao, a evropske države gotovo da nisu doživele društveno-politički napredak, što se odrazilo i na arhitekturu zgrade sedišta Lige Naroda.
Le Korbizje je u projektu Ujedinjenih nacija uvideo „revanš“ za propuštenu šansu na konkursu za Ligu Naroda.
Ova zgrada, locirana na Ženevskom jezeru, očekivano je dobila naziv Palata Naroda, a zidana je od 1929. do 1938. godine. Lokacija u Švajcarskoj, kao sedište Lige, opravdana je vojnom neutralnošću ove alpske države, ali zato dugačak period izgradnje i njena arhitektura nisu opravdale svoje ideje. Sve započinje internacionalnim konkursom, na koji je po rečima jednog od učesnika konkursa – Le Korbizjea, pristiglo 377 radova. Među tim radovima našao se i veliki broj projekata u duhu internacionalne moderne, arhitektonskom izrazu koji je bio najpogodniji da iskaže neutralnost i nadnacionalne ideje koje je Liga postavila za svoje ciljeve. Ali umesto progresivne moderne arhitekture, žiri je odabrao konzervativni, monumentalizovani, akademski projekat, koji je u neku ruku najavio epohu totalitarnih režima u Evropi. Zgrada je jednostavno oslikavala duh epohe u kojoj je nastala, to jest, raspoloženje u društvu koje nimalo nije napredovalo nakon Prvog svetskog rata.
Zaokret nakon Drugog svetskog rata
Sve se ovo menja završetkom Drugog svetskog rata i preuzimanjem liderske pozicije u svetu od strane SAD-a. Već 1944. godine, dok je rat i dalje trajao, u San Francisku se osnivaju Ujedinjene Nacije, a nakon rata 1945. godine, njihovo sedište se seli u Njujork, kada bivaju prepoznate kao organizacija koja je zamenila Ligu Naroda. Ovaj sled događaja nije se odigrao nimalo slučajno. SAD su iz Drugog svetskog rata izašle na pobedničkoj strani, sa važnom činjenicom da ratna razaranja nisu preneta na njihovo tlo, ali i još značajnijom činjenicom da su prvi razvili atomsko naoružanje, omogućili su im lidersku poziciju u daljem razvoju društva.
Kako su počeli da diktiraju političke i privredne uslove razvoja, finansijski centar seli se iz Londona u Njujork (ili London pada na drugu poziciju po važnosti), gde ubrzo dolazi i sedište UN-a. Porodica Rokfeler je donirala prestižnu lokaciju od oko 7 hektara na Ist Riveru, a prve pripreme započete su neposredno posle Drugog svetskog rata. Kao rukovodeća osoba na projektu izabran je arhitekta Valas Harison, čiji zadatak je bio da okupi vodeća arhitektonska imena iz celog sveta, koja će učestvovati u izradi rešenja za sedište UN-a. Ovo su pre svega bili modernisti po svom stručnom ubeđenju, a od predstavnika iz 10 različitih država, u startu su počeli da se ističu Oskar Nimajer i njegov učitelj Le Korbizje.
Tokom procesa usaglašavanja predloga, stručni tim je razmotrio oko 50 predloženih projekata. Le Korbizje je u ovom projektu uvideo „revanš“ za propuštenu šansu na konkursu za Ligu Naroda, pa je svim snagama lobirao da se usvoji njegovo rešenje, takozvani „projekat 23“. S druge strane, u nadmetanje se uključio i Nimajer, sa svojim „projektom 32“. Tim je bio pred konačnom odlukom da usvoji Nimajerovo rešenje, ali je rukovodilac tima, Harison, odlučio da se usvoje i određeni elementi iz Le Korbizjeovog rešenje. Time je konačni „projekat 23-32“ bio konačno uobličen, sa monolitnim horizontalnim objektom, izvedenim u čeliku i staklu, u koje je smešten kompletni Sekretarijat UN-a, dok su pored njega organizovani manji, organski oblikovani i horizontalno postavljeni objekti Generalne Skupštine i Saveta bezbednosti UN-a. Izgradnja je započeta postavljanjem kamena temeljca 1949, a završena 1952. godine.
Izvedeno stanje: Ujedinjene nacije u Njujorku; Foto: UN, Flickr
Umesto na nacionalnom identitetu i istorijskim motivima, prednost je data funkciji i autorskom izrazu arhitekte.
Ovo je bila velika pobeda za modernu arhitekturu. Izgradnjom zgrade, ključne za uređenje svetskih političkih dešavanja, u arhitektonskom pravcu koji je u startu isključio istorističke, nacionalističke i religijske karakteristike, u mnogome govori u kom pravcu je Svet na čelu sa SAD-om krenuo u drugoj polovini 20. veka. Svetski, to jest, američki politički i privredni lideri uvideli su da svet postaje globalan i da je njegovo dalje umrežavanje mnogo praktičnije uz internacionalnu modernu arhitekturu, oslobođenu istorijskih konotacija pojedinih nacija. Umesto na nacionalnom identitetu i istorijskim motivima, prednost je data funkciji i autorskom izrazu arhitekte. Kompleks Sedišta UN-a ubrzo postaje model po kojem su upravne zgrade svojih institucija počele da grade države širom Sveta, naravno angažujući arhitekte moderniste.
Palata SIV-a prepravljena da što više poseduje koncept novih skupštinskih objekata
Odjeci u SFRJ
Šema monolitne staklene kule i organske betonske skupštinske sale, nakon odbacivanja socrealizma i prihvatanja internacionalne moderne (sredinom 50-ih), dolazi i u Socijalističku Jugoslaviju. Palata SIV-a (Srbije) naknadno je tokom same izgradnje prepravljena da što više poseduje koncept spomenutih skupštinskih objekata, dok je Zgrada DPO (popularna CK, sada Ušće) dobila formu monolitne staklene kule. To je bio recept koji su jugoslovenske arhitekte, učenici Le Kobizjea i sledbenici njegovih ideja, primenjivali širom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Najveći sajamski događaj u građevinskoj industriji u regionu Jugoistočne Evrope, Sajam građevinarstva u Beogradu, održaće se od 17. do 20. aprila 2019. godine na Beogradskom sajmu.
Pre svega važna za struku, ova specijalizovana međunarodna manifestacija obuhvata najrazličitije segmente građevinske industrije – od istraživanja i projektovanja, preko izgradnje i održavanja objekata u visokogradnji, niskogradnji i hidrogradnji, do predstavljanja najsavremenijih materijala, građevinskih mašina, uređaja i alata.
Nove tehnologije će biti prisutne i vidljive u svakom segmentu manifestacije, upravo zbog konstantne potrebe za inovativnošću i napretkom u građevinskoj industriji. To posebno važi za IT, digitalne, komunikacione tehnologije, sve vrste specijalizovanog, aplikativnog softvera, koji odavno u građevinarstvu nije novost i ekskluzivitet – već uspostavljeni standard.
Posebno značajan segment su dve, od prošle godine prisutne, robne grupe: “Nekretnine i investicije” i “Arhitektura i urbanizam”.
Posebno značajan segment su dve, od prošle godine prisutne, robne grupe: “Nekretnine i investicije” i “Arhitektura i urbanizam”. Očekuje se dolazak kompanija koje posluju u oblasti građevinarstva, agencija za nekretnine i arhitektonskih biroa.
Na sajmu će biti predstavljeni investicioni projekti koji su šansa za domaće i regionalne građevinare.
Kao zasebna tematska celina predstaviće se 11. Međunarodni sajam kamena STONEEXPO SERBIA, najveća međunarodna sajamska manifestacija u oblasti prirodnog kamena i prateće industrije.
U okvirima nacionalnih izložbi predstaviće se države koje su i do sada uzimale učešće na smotri, a neke zemlje predstaviće se prvi put. SEEBBE 2019 je mesto za ispitivanje tržišta, uspostavljanje saradnje i pokretanje novih projekata, a za domaće izlagače svakako i način da uvek budu u centru inovacija i na nivou kriterijuma koje zahtevaju svetski standardi.
Sajam građevinarstva SEEBBE ima neosporno najveću ulogu u afirmaciji građevinske struke i to potvrđuje veliki broj inostranih učesnika i posetilaca. Predstavlja mesto okupljanja eksperata iz oblasti građevine, arhitekata, projektanata, izvođača radova i proizvođača građevinskih mašina i materijala.
Sajamski popusti do 30%
Jedan od osnovnih komercijalnih ciljeva Sajma građevinarstva je da gradnju, građevinske materijale i projekte plasira što širem krugu posetilaca i učini ih dostupnijim. U tom smislu Sajamske akcije i pogodnosti sastavni su deo izlagačkog nastupa. Učesnici nastoje da izađu u susret posetiocima sajma i svojim klijentima, odobravaće ekskluzivne sajamske pogodnosti i popuste od 5 do 30% na svoje proizvode i usluge.
Perspektivnost domaćeg građevinarstva, u kontekstu velikih građevinskih projekata od međunarodnog značaja, jasna je sugestija poslovnim posetiocima i partnerima da će ovogodišnji Sajam građevinarstva biti mesto susreta, globalne ponude i razmene ideja.
Gradnja.rs medijski sponzor
I ove godine portal Gradnja.rs je medijski sponzor Sajma građevinarstva SEEBBE, što znači da ćete na našem portalu moći da pronađete najiscrpniji izveštaj iz sajamskih hala. Jeste li pročitali izveštaj sa BAU 2019?
U saradnji sa Institutom za pomorske nauke u Sidneju i organizacijom Reef Design Lab, kompanija Volvo stvorila je jedinstveni živi zid koji strukturom podseća na korenje prirodnih mangrovih stabla i obezbeđuje stanište živim organizmima iz mora.
Ovaj koncept pomaže biodiverzitetu sidnejske luke i privlači organizme koji apsorbuju i filtriraju zagađivače – kao što su čestice i teški metali – održavajući vodu čistom.
Zid je konstruisan od 50 „ploča“ sa strukturom mangrovog stabla, što znači da može da privuče veliki broj ovakvih organizama. Očekuje se da će vremenom ovi organizmi kolonizirati čitav zid u luci, a kompanija navodi da će istraživači saradnici nastaviti da prate stanje u narednih 20 godina.
Kada Volvo pozeleni
Inače, ovaj projekat deo je inicijative Volvo Ocean Race, odnosno velikim akcijama čišćenja obala i mora pod pokroviteljstvom ove kompanije. Volvo je takođe obećao da će u svojim kancelarijama izbaciti iz upotrebe sve jednokratne plastične predmete poput čaša i escajga i zameniti ih održivim alternativama.
Kompanija se nada da će do 2025. godine prodati milion električnih vozila, a zanimljivo je da se njihovi naučni programi finansiraju od prodaje midela Volvo V90 Cross Country. U nastavku pogledajte kako je tekao razvoj ovog ekološkog projekta.
O plastici i budućnosti
U našem ranijem tekstu o razgradnji PVC ramova, izneli smo zvanične podatke o količini plastike koja na godišnjem nivou dospeva u naše okeane, a oni kažu sledeće:
Danas na svetu imamo 9,2 milijardi tona plastike, s tim da 6,9 potpada pod smeće, od čega 6,3 milijardi tona nije reciklirano – i pored ogromnog potencijala za reciklažu.
Preko 40% plastike se upotrebi samo jednom, a najveći deo plastičnog otpada završava u okeanima gde je potrebno 450 godina da se ona razgradi.
Samo 18% plastike u svetu se danas reciklira – a ta praksa nije ni postojala do sredine osamdesetih.
Plastični materijali koji se koriste u građevinarstvu spadaju u kategoriju materijala koji se vrlo teško recikliraju, pa tako samo 5% PVC-a biva obrađeno.
Hotel Shimao Wonderland iz čuvenog lanca InterContinental impresivan je objekat u Kini koji se nastavlja na nekadašnji majdan kamena dubok 88 metara.
Dizajnerski studio Jade + QA, s kancelarijama u Londonu i Šangaju, potpisuje nesvakidašnji projekat hotela sa 337 soba organizovanih kroz 16 spratova koji se spuštaju ispod nivoa zemlje.
Celokupna čelična konstrukcija ankerovana je u stenu u okviru nekadašnjeg kamenoloma dubokog 88 metara tako da je hotel jednom stranom zatvoren, otvorena strana mu je organizovana tako da samo dva sprata izlaze van nivoa zemlje, dok se dva najniža spuštaju ispod nivoa vode. Tako je nastao prvi „zemljoder„, koji za razliku od nebodera ne dere nebo već zemlju.
Foto: Blakstation & Kevin
Koncept zgrade je bio inspirisan samim kamenolomom, njegovim prirodnim okruženjem, ali i principima jin-janga.
Arhitekta Martin Jochman je sa ovim koncept hotela u kamenolomu osvojio konkurs još 2006. godine dok je radio za biro Atkins. Kasnije je osnovao studio Jade + KA, gde je nastavio projekat. „Koncept zgrade je bio inspirisan samim kamenolomom, njegovim prirodnim okruženjem, ali i principima jin-janga“, rekao je Jochman za portal Dezeen.
Foto: Blakstation & Kevin
Fasada kao vodopad
Objektom ovalne forme dominira centralna struktura koja svojim izgledom fasade podseća na vodopad.
Krov celokupnog hotela uređen je u kombinaciji zelenih vrtova, krovnih terasa i šetališta.
Foto: Jade+QA
14 spratova ispod površine zemlje
Javne zone hotela organizovane su ispod i iznad glavnih nivoa na kojima su sobe. Na dve etaže iznad nivoa zemlje nalazi se recepcija, restoran i konferencijske prostorije.
Bazen, kao i ostatak konferencijskih prostorija smešteni su na obali jezera, što je 14 spratova ispod površine zemlje.
Foto: Blakstation & Kevin
Više od 12 godina utrošeno je na projektovanje i izvođenje ovog impresivnog hotela u kamenolomu.
Na dva najniža sprata, koja su ispod nivoa vode, su restoran i nekoliko apartmana koji imaju pogled na podvodni akvarijum.
Ovakav projekat, koji je imao mnogobrojne strukturalne izazove, zahtevao je godine rada, pa je 12 godina utrošeno na njegovo projektovanje i izvođenje.
Foto: Jade+QA
Požari, poplave i seizmika
„Najveći izazov je, po mom mišljenju, bio zadovoljiti seizmičke i strukturalne kodove kod ovako neviđenog tipa objekta gde je njegova visoka struktura fiksirana na dva kraja.“ rekao je arhitekta Jochman.
Najveći izazov u projektovanju bili su evakuacija u slučaju požara, odbrana od poplava kao i od obrušavanja stene. Svi ovi elementi su uspešno prošli proračune.
Američki umetnik Doug Atiken izradio je jedinstvenu kuću na Alpima koje ne samo što reflektuje okolinu, već i nestaje u njoj!
Čitava površina ove kuće praktično je popločana ogledalima – njima je prekriven svaki milimetar fasade, kao i unutrašnji zidovi. Jedini delovi kuće u kojima ne možete da se ogledate zapravo su njen krov, pod i plafon. Štaviše, posmatrajući okolinu iz središta kuće postiže se maltene pravi kaledioskopski efekat, budući da odrazi u ogledalima počinju da se mešaju s panoramom pred očima posmatrača.
Originalni objekat je iz Amerike donet na Alpe u delovima, ne bi li ga majstori spojili na licu mesta… i popločali ogledalima.
Inače, staklena struktura ovde je dograđena na klasičnu rančersku kuću kakve su se u dvadesetim i tridesetim godinama prošlog veka zidale u američkim predgrađima. Atiken je naglasio da mu je bilo posebno drago što je dobio priliku da se poigra sa ovako generičkim dizajnom i što je od njega uspeo da napravi nešto egzotično.
Gradnja u zimu?
Još jedna zanimljivost vezana za ovu kuću je to što je ona građena tokom zime, što se na Alpima gotovo nikad ne radi, piše Dezeen.
Originalni objekat je iz Amerike donet na Alpe u delovima, ne bi li ga majstori spojili na licu mesta.
Naravno, kuća kao takva prvenstveno će služiti kao umetnički eksponat i retka turistička atrakcija u ovom gradiću blizu Berna. Objekat je podignut za potrebe godišnje izložbe Frequencies: Elevation 1049, koja je proteklog vikenda održana u Gstaadtu.
Kako će potpuna zabrana pušenja uticati na arhitekturu i građevinarstvo u Srbiji? Pitali smo domaće stručnjake ali smo i bacili pogled kod komšija da bismo saznali kakva su njihova iskustva u primeni ovakvih zakona.
Direktorka Kancelarije Svetske zdravstvene organizacije (SZO) u Srbiji Žofija Pustai nedavno je izjavila da je vreme da Srbija konačno uvede potpunu zabranu pušenja. Povod za tako nešto je da od posledica duvanskog dima u Srbiji godišnje umre 15.000 ljudi, što znači da svake decenije nestane populacija veličine jednog Kragujevca. Od demokratskih promena pa do sada, cigarete su, na primer, ubile ceo jedan Novi Sad. Drugim rečima, slika zdravstva u zemlji u kojoj trećina stanovništva čini aktivne pušače nije baš najsvetlija. Ipak, pušenje nije samo tema zdravlja. Postavlja se pitanje kako će potpuna zabrana pušenja uticati na način na koji projektujemo stambene zgrade, poslovne centre i ugostiteljske prostore?
Duvanski dim, pored nedvosmisleno lošeg i pogubnog uticaja na zdravlje, ostavlja loše posledice za enterijere objekata u kojima borave ljudi. Međutim, ključni uticaj može imati na dimenzionisanje kanalskih sistema za ventilaciju, kaže za naš portal arhitekta Nebojša Glišić iz firme Modulux. „Prostorije s duvanskim dimom zahtevaju 30 litara vazduha po čoveku i najmanje deset izmena vazduha na sat, što pored potrošnje energije ujedno predstavlja i dodatnu buku u sistemu.“ Dakle, zabranom pušenja ne samo da dobijamo zdravije okruženje već i smanjujemo potrošnju energije kao i buku u prostoru.
Zabranom pušenja ne samo da dobijamo zdravije okruženje već i smanjujemo potrošnju energije kao i buku u prostoru.
Celokupan ventilacioni sistem u prostorijama za pušenje mora biti nezavistan od ostalog. Dok se u nepušackim zonama radi na maksimalnoj rekuperaciji vazduha (isti vazduh se koristi uz dodatni filtriranje i manje ubacivanje svežeg vazduha), u pušačkom sistemu potreba za svežim vazduhom rapidno se povećava, a samim tim i priprema tog vazduha (grejanje ili hlađenje) u zavisnosti od spoljašnje temperature.
„Ustanovljeno je da povišene temperature i vlažnost značajno negativno utiču na komfor i prijatnost u prostorijama s duvanskim dimom nego sa istim uslovima u prostorijama bez pušenja.“ – kaže Glišić. Zato se dodatno mora sniziti temperatura i povećati količina svežeg vazduha.
„Sve u svemu, duvanski dim treba prognati iz svih javnih prostora kao odgovor države na jedan potpuno dokazan štetni i pogubni uticaj koji duvanski dim ima“ – zaključuje Nebojša Glišić.
Pušenje je srpski neprijatelj broj 1; Foto: Nuno Silva on Unsplash
Priprema Zakona o potpunoj zabrani pušenja na javnim mestima najavljuje da će u ovoj zemlji konačno moći da se diše.
Potpuna zabrana pušenja može dovesti isključivo pozitivne stvari u građevinarstvu, ističe za naš portal Marko Stojanović iz BAB-a. „Za početak, arhitekte više neće morati da projektuju posebne zone, koji su fizički odvojeni od ostatka prostora, kako bi pušačima obezbedili odeljenost od nepušača.“ – kaže Stojanović. U većim restoranima ili barovima to dosta olakšava organizaciju prostora. To se odnosi i na ventilaciju, koja niće morati posebno da se razvlači za pušačku zonu. U krajnjoj liniji, postoji i izvesna ušteda u renoviranju, jer zidovi, prozorski zastori (zavese, draperije) neće više morati da se osvežavaju istim intenzitetom kao kada je prostor namenjen pušačima, zaključuje Stojanović.
Kadilnice u Sloveniji smanjile promet 20%
Da je uvođenje potpune zabrane pušenja moguća i sasvim normalna stvar, govori i podatak da su mnoge zemlje u Evropi odavno donele takav zakon i da se on uspešno primenjuje. Tako se, na primer, u Sloveniji pušenje na javnim mestima reguliše od 1996. godine. Na početku je, kao i sada kod nas, postojala mogućnost za odvojene prostorije za pušače, a potom je zakon pooštren pa su se morale uvesti tehnički sređeni prostori za pušenje – takozvane kadilnice. „Poenta je bila smestiti posebnu ventilaciju da se zagađen vazduh vodi spolja preko kanala, što nije bilo uvek jednostavno ili jeftino obezbediti.“ – kaže za naš portal arhitekta Andrej Stehovec, i dodaje da već duže vreme važi zabrana pušenja u zatvorenim prostorijama. „Na gubitku su bili ugostitelji i vlasnici kladionica, koji su prijavili pad prometa od 20 posto.“ – dodaje Andrej.
Pušenje se preselilo na terase i ulicu ispred kafića i restorana ali ni to nije dugo trajalo. Naime, 2017. godine je u Sloveniji uvedena i dodatna restrikcija za pušenje na terasama, gde je u zakonu tehnički definisano šta znači „otvorena terasa“. „Do sada je važilo da je „pušačka terasa“ moguća ako je barem pola prostorije otvoreno, a taj zakon definisao je i ogradu ili korita za cveće kao zatvorenu stranicu.“ – kaže Strehovec. Tako je javila potreba za dodatnom kreativnošću ali i za dodatno finansijsko ulaganje kako bi se dobila otvorena terasa za kafiće u kojima može da se puši.
Srpski neprijatelj broj 1
„Uvođenje novog Zakona zapravo je objavljivanje rata najvećem neprijatelju srpskog naroda – duvanskom dimu.“ kaže za naš portal Dragan Marković. Kako je pušenje prostorno, usvajanje Zakona o potpunoj zabrani pušenja na javnim mestima direktno će uticati na način kako koncipiramo, organizujemo i oblikujemo prostore javne namene (kafiće, restorane, aerodrome…).
Normiranje dopustivih i nedopustivih oblika ponašanja i aktivnosti, uključenih i isključenih aktera, usloviće nove organizacione tipologije ali i drugačiji odnos prema mašinskim instalacijama.
Priprema Zakona o potpunoj zabrani pušenja na javnim mestima najavljuje da će u ovoj zemlji konačno moći da se diše, zaključuje Marković.
Zahvaljujući proširenoj stvarnosti i naprednom softveru, rad građevinaca mogao bi da se iz korena promeni. Pogledajte kako je napravljen ovaj kompleksni zid!
Virtuelnu realnost je do sada najčešće koristila industrija video-igara kako bi igrače ubacila u jedan novi svet koji kombinuje realnost i kompjuterske prikaze. Međutim, i građevinarstvo dobija svog takmaca u ovom polju.
Naime, firma Fologram je kroz praksu predstavila novo rešenje za zidanje konstruktivno složenijih zidova od opeke koje podrazumeva korišćenje naprednih alata u formi proširene stvarnosti (augmented reality). Spajajući digitalnu tehnologiju i fizički prostor, Fologram nastoji da olakša manuelnu izgradnju kompleksnih konstrukcija, kao što su oni parametrijskog dizajna. Zahvaljući VR naočarima na glavi i specijalnom softveru, majstori sada mogu da slažu opeku u slogovima koje samo računar može da osmisli!
Pogledajte kako to izgleda:
Zidar u svakom trenutku zna gde i pod kojim uglom treba da postavi opeku kako bi napravio zid neobičnog oblika.
Zahvaljujući digitalnim instrukcijama koje majstori dobijaju u realnom vremenu pomoću specijalizovanih VR naočara na glavi, proces zidanja je daleko lakši. Zidar u svakom trenutku zna gde i pod kojim uglom treba da postavi opeku kako bi napravio zid neobičnog oblika, piše ArchDaily
„Istraživačke institucije i velike kompanije rade s industrijskim robotima kako bi automatizovali izazovne građevinske zadatke. Međutim, roboti nisu pogodni za nepredvidive konstrukcije i situacije, pa čak i najsofisticiraniji algoritmi ne mogu se poklopiti sa intuicijom i veštinom iskusnih zidara.“ – izjavili su nadležni iz kompanije Fologram.
Majstori su na delu pokazali kako je moguće zidati u proširenoj stvarnosti. Oni su sa VR naočarima na glavi sazidali zid neobičnog oblika kojeg su do sada mogli napraviti samo roboti.
Gradilište bez crteža?
Nadležni iz Folograma očekuju da bi ovakav sistem izgradnje mogao postepeno u potpunosti da izbaci tehničke crteže sa gradilišta, istovremeno izbegavajući greške i nesporazume, a povećavajući brzinu i preciznost izgradnje. Doduše, postavlja se pitanja koliko je isplativo da se ljudska snaga angažuje na pravljenju ovako kompleksnih zadataka, kada roboti to rade mnogo brže… i ne prave pauze.
Majstori su očito bili srećni što su uspeli da sazidaju ovako složen zid.
Prvonagrađeno rešenje iz madridskog biroa Fenwick Iribarren Architects inspirisano je oblikom starog železničkog točka, na osnovu kojeg su autori radijalno segmentirali prostor trga.
Izložba arhitektonsko-urbanističkih radova koji su pristigli na internacionalni konkurs za Savski trg u Beogradu otvorena je (i zatvorena) u utorak 5. februara. Možda se ovo ne može baš nazvati izložbom, već više kraćim prezentovanjem radova i obraćanjem gradske uprave i predsednika žirija, jer je celokupna postavka kroz par sati već bila uklonjena. Razlog ovako kratkog izlaganja radova nije nam tačno poznat (možda je u pitanju bezbednosni faktor jer je u pitanju palata Gradske skupštine), tek cela situacija je (negativno) iznenadila učesnike, stručnjake, ali i sve druge koji su želeli da pogledaju konkursne radove.
Kako gotovo ni jedan medij nije podrobnije prikazao „izložbu“, sve se završilo na par slika prvonagrađenog rešenja i jednog rendera, koji je na društvenim mrežama objavio gradski urbanista Milutin Folić, na osnovu kojih je javnost pokušala da iskaže stručnu kritiku. Ovom prilikom objavljujemo slike i koncept prvonagrađenog rešenja, ali i neke druge radove koji su ostali zapaženi na postavci.
Radijalno segmentiran prostor trga: Fenwick Iribarren Architects
Pobedničko rešenje karakteriše koncept „trga unutar trga“ kojim se stvara neka vrstu pešačke urbane pozornice.
Prvonagrađeno rešenje španskih kolega iz madridskog biroa Fenwick Iribarren Architects, predstavio je predsednik žirija slovenački arhitekta Janez Koželj. Koncept projekta je inspirisan oblikom starog železničkog točka, na osnovu kojeg su autori radijalno segmentirali prostor trga.
Nagrađeno rešenje: Fenwick Iribarren Architects
Elementi pobedičkog rešenja
Arhitekta Koželj je istakao tri osnovna elementa projekta. Za početak tu je povezivanje starog i novog urbanog tkiva grada Beograda, gde se misli na zgrade iz međuratnog perioda, koje sa jugoistočne strane okružuju trg i nove zgrade Beograda na vodi, čija izgradnja je u toku i koje će zatvarati prostor s druge strane zgrade stare Železničke stanice. Kao drugi element navedeno je dobro integrisanje svih oblika saobraćaja i pešačkih zona, a kao treći i možda najzanimljiviji element naveden je koncept „trga unutar trga“. Ovo se odnosi na prostrani parter, neku vrstu pešačke urbane pozornice, koja će se prostirati od ulaza u Železničku stanicu/budući Muzej Nemanjića do spomenika Stefanu Nemanji.
Apsurd: Šine presecaju nešto što bi trebalo da predstavlja pešačku zonu ispred spomenika.
Kod prvonagrađenog rešenja, ali i kod još nekih radova, primećuje se stepenasto grupisanje drveća, žbunja i travnatih površina, koje se postepeno upuštaju svakim prstenom koji je bliži spomeniku, a razmatrano je i parkovsko uređenje ulica i mikroprostora koji se nalaze u neposrednoj blizini Savskog trga.
Međutim, mogli smo primetiti i jedan potpuno apsurdni pristup rešavanja tramvajskog saobraćaja, pa tako kod svih ovih rešenja šine presecaju nešto što bi trebalo da predstavlja pešačku zonu ispred spomenika. Na taj način kretanje pešaka i sagledavanje spomenika biće otežano tranzitom tramvaja, koji će na taj način i konstantno zaklanjati spomenik. Rešenje koje je veoma jednostavno, a koje se zapaža tek kod nekolicine radova, jeste trasirati tramvajske šine kroz prstenastu zonu drumskog saobraćaja, koja prolazi duž oboda (polu)kruga.
Bojkot domaće scene?
Generalno, konkurs je pokazao izvesne simptome bojkota domaće arhitektonske scene. Iako je sa pristiglih 25 radova konkurs generalno uspešan, na prikazanoj postavci nije zapaženo nijedno glasovito arhitektonsko ime iz Srbije ili regiona. Skreće se pažnja na jedan od otkupa, Studio ARSA iz Novog Pazara, kao i dva tima koji su konstantni na svim konkursima u Srbiji – arhitekte Đorđe Mandrapa i Marko Bilbija iz Beograda i arhitekte Ilja i Igor Mikitišin iz Novog Sada.
Drugo nagrađeno rešenje za Savski trg, Medprostor iz LjubljaneOtkup, Studio ARSA iz Novog PazaraRešenje Mandrapa i BilbijaRešenje Ilje i Igora Mikitišina
Ako nešto znače „glasovi publike“ autoru ovog teksta se najviše dojmio rad arhitekte prof. Petra Arsića. Ako se prisetimo, Arsić se našao u timu čije rešenje za spomenik Stefanu Nemanji je pobedio na takođe internacionalnom konkursu, gde se doprinos ovog beogradskog arhitekte ogledao u predlogu za rešenje okoline spomenika, to jest, neku vrstu preliminarnog urbanističkog predloga. Međutim, grad je prihvatio isključivo spomeničko rešenje, pa je Arsić odlučio da ponovo okuša sreću na konkursu. Iako je sa prvobitnim predlogom praktično trasirao ideju mnogih učesnika sadašnjeg konkursa, Arsić je odlučio da ode još dalje, ulazeći u dubinu konteksta spomenika i budućeg muzeja.
Inspiraciju je pronašao u osnovi Studeničkog manastira, čiji zidovi, konaci i druge zgrade, u osnovi okružuju zgradu budućeg Muzeja Nemanjića. Osnova glavne Bogorodičine crkve zauzela je centralno mesto, u samoj osnovi spomenika, dok su u okolini trga, takođe u osnovima vidljive i druge manje crkve Manastira Studenice (Kraljeva crkva, Nikoljača itd.). Možda će neko reći da je ovo isuviše asocijativan koncept, to jest, da se prostor trga isuviše vezuje za temu spomenika i zgrade, koja možda i ne postane Muzej Nemanjića, već možda jedan od prostora Istorijskog muzeja Srbije.
Gradska uprava je najavila rok izrade spomenika za kraj leta, koji bi već na jesen bio postavljen na rekonstruisanom trgu.
Ovogodišnji Salon arhitekture u Beogradu, 41. po redu, održava se od 27. marta do 30. aprila 2019.
Salon arhitekture organizuje Muzej primenjene umetnosti iz Beograda i predstavlja izložbu radova iz oblasti arhitekture. Izložba Salona je međunarodnog karaktera, a ovogodišnja tema je „Na ivici / On the Egde.“
Konkurs će biti otvoren od 21. januara do 21. februara 2019. godine, a prijava radova će se obavljati elektronskim putem preko portala Salona: www.salonarhitekture.rs
Propozicije o učešću na 41. Salonu arhitekture
Pravo izlaganja i učestvovanja u takmičenju za nagrade Salona imaju sva fizička i pravna lica koja profesionalno deluju u oblasti arhitekture, kao i studenti, bez obzira na njihovu teritorijalnu pripadnost i njihove lične osobine.
U konkurenciji za nagrade na Salonu arhitekture radove mogu izlagati profesionalci i to u sledećim kategorijama:
1. Arhitektura
2. Urbanizam
3. Enterijer
4. Eksperiment i istraživanje
5. Publikacije
6. Arhitektonska kritika
7. Arhitektonska fotografija
8. Konkursni projekti
9. Studentski radovi
Radovi realizovani van teritorije Republike Srbije biće selektovani i vrednovani u kategoriji – Gost Salona.
Nije velika tajna da su mnogi dizajneri mlađe generacije svoju naklonost prema arhitekturi otkrili igrajući popularnu igru The Sims. Međutim, ono šta je za neke bila samo uvertira u pravu stvar, za druge je zapravo način života.
Magazin FastCompany nedavno je objavio priču o mladoj Australijanki koja je je iz zabave krenula da postavlja YouTube tutorijale o izgradnji i uređenju virtuelnih kuća u igri The Sims i vremenom zahvaljujući tome počela (ozbiljno) da zarađuje. Njen kanal Deligracy danas broji debelo preko 800.000 pratilaca, a među njenim najpopularnijim snimcima nalaze se tutorijali o izgradnji podzemnog bunkera, nekoliko malih kuća i jedne ogromne vile sa bazenom na spratu.
Kanal Deligracy je nakon lansiranja munjevitom brzinom postao izuzetno popularan, te je ova mlada Australijanka ubrzo napustila posao dizajnera-početnika u jednoj firmi i počela da zarađuje isključivo preko YouTubea. Osim medijskih saradnji koje joj predstavljaju glavni izvor zarade, ovaj kanal zarađuje i prodajom tematskih predmeta poput majica, šolja i maski za telefon.
Male kuće u velikom simuliranom svetu
Zanimljivo je da Deligracy postao popularan usred velike pomame za malim kućama na internetu, a u poslednje vreme se čini da su video tutorijali o izgradnji pravih malih domova skoro pa podjednako popularni poput onih iz The Sims virtuelnog sveta.
„Generalno gledano, u dizajnerskom svetu, i to na globalnom nivou, ljudi sve češće gledaju na male kuće kao na odličnu alternativu. Fascinantno je posmatrati kako ljudi koriste ove male prostore ne bi li u njih uklopili čitav svoj život“ – kaže australijska dizajnerka za FastCompany.
Još jedan popularan YouTube kanal posvećen „projektovanju“ malih kuća u The Sims svetu je The Sim Supply sa preko milion korisnika. Njegov voditelj, James Turner, smatra da je glavna prednost Simsa to što u ovoj igri sve „funkcioniše kako treba“. Pregledi njegovih tutorijala takođe se broje u milionima.
Druga strana medalje
Pomenuti članak na portalu FastCompany ukazuje na jednu ne baš tako svetlu činjenicu koja stoji iza „globalne pomame“ za malim kućama. Naime, istraživanja pokazuju da je u svetu mnogo manji broj milenijalaca platežno sposoban da trajno reši stambeno pitanje. Činjenica da se ogromni broj mladih seli u urbana gradska područja (gde su nekretnine i stanarine skupe) zbog boljih poslovnih opcija dodatno otežava situaciju. Iz tog razloga, veliki broj mladih okreće se malim kućama ne samo kao alternativnom i privremenom vidu stanovanja, nego kao jedinoj mogućoj opciji u datom momentu.
Gorenavedeno zapravo znači da određenom broju gledalaca tutorijali na YouTubeu ne predstavljaju samo puku razonodu, nego da u njima doslovno traže inspiraciju za uređenje vlastitih (malih) domova.
Ambasade Švajcarske u Beogradu uputila je otvoreni poziv za konkurs „Privatna vrednost 2019“ za vizuelne umetnike rođene 1993. godine i kasnije.
Ambasada Švajcarske u Beogradu po drugi put pruža podsticaj mladim srpskim vizuelnim umetnicima i umetnicama, nastavljajući da neguje instituciju godišnjeg konkursa pod nazivom „Privatna vrednost“. Priliku da dobiju finansijsku potporu za realizaciju svojih radova i učešće na kolektivnoj izložbi koja će se realizovati od kraja juna do kraja jula 2019. u rezidenciji ambasadora Švajcarske u Beogradu, dobiće najviše petoro autora i autorki iz Srbije.
Tema konkursa je „Lično angažovanje” koje se može ispoljiti u različitim umetničkim oblicima.
U fokusu izložbe, u skladu sa kontinuitetom od prethodne godine, biće „Privatna vrednost”, ali je specifična tema na koju bi trebalo da odgovore učesnici i učesnice konkursa „Lično angažovanje” – koje se može ispoljiti u različitim umetničkim oblicima.
Na konkurs se mogu prijaviti umetnici i umetnice rođeni 1993. godine i kasnije, sa stalnim boravkom na teritoriji Republike Srbije od najmanje tri godine. Umetnička dela sa kojima apliciraju mogu biti: slike, fotografije, video radovi, instalacije i skulpture (u zatvorenom prostoru i na otvorenom).
Svaki umetnik ili umetnica koji budu izabrani da učestvuju na izložbi dobiće 500 evra, kao pomoć za pripremu radova. Među autorima i autorkama čiji radovi budu izloženi, stručni žiri će izabrati jednog umetnika ili umetnicu, koji će biti dobitnik posebne nagrade od 2.000 evra. Takođe, radovi će, uz dozvolu autora i autorki, biti na aukciji tokom trajanja izložbe.
Prijave do 1. marta
Prijave za konkurs „Privatna vrednost 2019“ moraju biti poslate u PDF formatu maksimalne veličine 10 MB, koji treba da sadrži tri do pet radova, uključujući naslove, dimenzije i godinu nastanka dela. Dokument treba da sadrži i biografiju umetnika i motivaciono pismo (maksimalno 300 reči). Neće biti prihvaćeni dropboks, wetransfer ili slični fajlovi. Prijave se mogu poslati najkasnije do 1. marta 2019. na: bel.opencall2019@eda.admin.ch
Detalji u vezi sa otvorenim pozivom, mogu se naći na zvaničnoj internet stranici Ambasade Švajcarske u Beogradu na ovom linku.
U najužem centru prestonice otvorena je knjižara u kojoj je najveći arhitektonski izazov bio da se navedu kupci da istraže kompletan prostor koji se prostire na 820 kvadrata.
Pri projektovanju knjižare Laguna u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, arhitekti Dejanu Matejiću i dizajneru Jovani Matejić iz biroa PROAMBO, najveći prioritet bio je uspostaviti jasnu horizontalnu i vertikalnu komunikaciju uz optimalno pozicioniranje žižnih tačaka u prostoru, kako bi posetilac bio naveden na korišćenje sve četiri etaže. Ovo je postignuto uvođenjem niza poprečnih ramova amorfnog oblika koji uvode dinamiku svojom pozicijom, oblikom, materijalizacijom i rasvetom.
Ritam ramova amorfnog oblika naglašava perspektivu i dubinu prostora navodeći korisnike da uđu u prostor.
Ritam poprečnih ramova dodatno naglašava perspektivu i dubinu prostora navodeći korisnike da uđu u prostor. Takođe, na prvoj etaži ramovi imaju funkciju razdvajanja prostora u tri veće celine međusobno imaju različite funkcionalne teme. Geometriju prostora animira izraženi kontinuitet visokih knjižarskih polica kao i ostalih elemenata u prostoru.
Poigravanje oblicima
Posebna pažnja je data dizajnu nameštaja u dečijem delu knjižare. Poigravanje sa geometrijskim oblicima kroz ceo prostor dovelo je do oblika heksagona koje smo implementirali u visoke police za dečije knjige. Ovaj motiv je ponovljen u dizajnu stolica i stolova za decu. Akcenat na heksagone je dat igrom različitih boja u materijalizaciji.
Odabir kolorita i materijala
Počevši od Delfi knjižare u SKC-u pa sve do Laguna/Delfi knjižare u Knez Mihailovoj ulici, nameštaj je pratio moderne tokove dizajna. Posebna pažnja je data izboru materijala toplog tona sa ciljem postizanja prijatne atmosfere. S obzirom na to da se objekat prostire na četiri etaže, cilj je bio da se korisniku sugeriše korišćenje svih etaža. Zato je veliko centralno stepenište kroz materijalizaciju tretirano tako da sugeriše funkciju na suptilan način.
Veliko centralno stepenište kroz materijalizaciju tretirano tako da sugeriše funkciju na suptilan način.
Koncept je dodatno podržan projektom rasvete. Počev od tipa i rasporeda osvetljenja pa sve do boje i geometrije, odabir samog osvetljenja dodatno ističe enterijer samog objekta.
Sve što vam treba za postavljanje Radbota, malenog termostatskog ventila jesu radijatori koji rade na toplu vodu, kakvi su u upotrebu u našem podneblju i ostatku Evrope.
Za razliku od konvencionalnih termostatskih ventila, Radbot reaguje ne samo na temperaturu, već i na promene u jačini svetlosti. Naime, zahvaljujući brojnim senzorima ovaj uređaj može da zaključi da se nalazite u njegovoj blizini, i onda će ugrejati prostoriju na punu zadatu temperaturu. Ako, pak, „misli“ da biste uskoro mogli da se nađete u toj prostoriji, on će je ugrejati za stepen ili dva manje od predviđene temperature i tako uštedeti energiju. U slučaju da je prostorija dobro osvetljena, Radbot će spustiti temperaturu prostorije i do 3°C čime se postiže i najveća ušteda energije od 30%. Noću se temperature snižavaju do 6°C.
Radbot upakovan u kutiji, Foto: Lloyd Alter/CC 2.0
Radbot će u ostavi držati niže temperature, a u kupatilu više da se ne biste smrzavali nakon izlaska iz kade.
Mala veličina uređaja i jednostavnost korišćenja su njegove najveće prednosti, budući da bez problema možete da ga ugradite u svaki radijator i potom temperature prilagođavate svakoj prostoriji ponaosob. Drugim rečima, Radbot će u ostavi držati niže temperature kako se namirnice ne bi kvarile, a u kupatilu više da se ne biste smrzavali nakon izlaska iz kade. Štaviše, dosadašnji klijenti potvrdili su da im opcija kupovine više termostata odjednom pokazala kao najisplatljivija, budući da kompanija Vestemi daje značajne popuste na kupovinu četiri ili više komada, piše TreeHugger.
Na kraju da napomenemo da vam se ovakav uređaj može odlično pokazati i u slučaju da živite u objektu / stambenoj zgradi sa starim instalacijama gde su računi za struju obično malo viši nego što biste očekivali budu.
Planinari koji se odluče za ekspediciju na planini Storfjellet u norveškom okrugu Hammerfest, od sada će moći da se odmore i uživaju u jedinstvenom planinarskom domu koji je napravljen najsavremenijim sistema gradnje i mapiranja terena.
Projekat su, po želji Norveškog planinarskog udruženja, osmislile arhitekte iz studija SPINN (Oslo) a inženjeri iz firme FORMAT (London) odgovorni su za izvođenje radova. Baza ove majušne brvnare od 15 kvadrata napravljena je tačno tako da odgovara predviđenoj lokaciji, tako što je teren mapiran pomoću fotogrametrijskog softvera zakačenog za dron. Snimak je pružio detaljnu, trodimenzionalnu mapu terena na osnovu koje je izrađena osnova projekta.
Foto: Tor Even Mathisen
Iglo je napravljen od 77 panela od lameliranog drveta koji se uklapaju zajedno kao 3D slagalica.
Inicijalni oblik kućice dobijen je u Sketchupu i Rhinou, dodatno je optimizovan od strane inženjera u programima Kangaroo i Grasshopper, uz korišćenje skripti koje je razvio FORMAT – firma specijalizovana za napredne drvene konstrukcije.
Konačni dizajn predstavlja moderni iglo sa lameliranim drvenim omotačem od 77 jedinstvenih panela koji se uklapaju zajedno kao 3D slagalica. Projekat je zatim testiran u uslovima jakog simuliranog vetra kako bi se osiguralo da može da izdrži zimske arktičke oluje i ekstremne vetrove, u periodu kada se topi sneg. 3D štampanje je u velikoj meri korišćeno da bi mogle da se isterstiraju različite opcije spoljnog omotača.
100.000 evra za 15 kvadrata
Zanimljivo je da je, na kraju, deo novca potrebnog za izvršenje ovog projekta dobijen putem crowdfunding kampanje, a da su na izradi projekta volonterski učestvovali članovi Planinarskog udruženja. Konačna cena projekta iznosila je oko 100.000 evra. Naredne godine, ovaj tim će podići isti objekat i na planinskom vrhu Tyven u istom okrugu.
Unutra, brvnarica sadrži samo nekoliko klupa, stolove i peć na drva, dok sa velikog prozora puca fantastičan pogled na okolinu. Foto: Tor Even Mathisen
U nastavku pogledajte i detaljne instrukcije za sklapanje projekta:
Ostrva će biti napravljena od 26 miliona kubika zemlje koja je ostala neiskorišćena nakon izgradnje gradskog metroa i drugih građevinskih objekata.
Danska vlada objavila je megalomanski plan koji podrazumeva izgradnju devet veštačkih ostrva na teritoriji grada Kopenhagena koja bi trebalo da generišu obnovljivu energiju. Radovi na projektu Holmene (u slobodnom prevodu „Ostrvca“) trebalo bi da počnu 2022. godine, a veruje se da će prvo ostrvo u kompleksu postati funkcionalno za već šest godina.
Čitav kompleks prostiraće se na površini od oko 3 miliona kvadrata i nalaziće se samo 10 kilometara južno od užeg jezgra Kopenhagena. Urbanističko-arhitektonska kompanija Urban Power dizajnirala je projekat tako da zadovolji sve standarde održivosti, što možete videti na priloženim vizualizacijama.
Ovako će kroz nekoliko godina izgledati „najzelenija“ industrijska zona na svetu. Vizualizacija: Urban Power
Na najvećem ostrvu izgradiće se elektrana na otpad koja zadovoljava potrebu četvrtinu građana Kopenhagena za strujom.
Magazin Inhabitatprenosi da će po ovim ostrvima biti „raštrkani“ objekti različitih funkcija. Pored postrojenja za proizvodnju energije na bazi obnovljivih resursa, u kompleksu će se naći i veliki tehnološki centar, brana za sprečavanje poplava, kao i nekoliko objekata za sport i rekreaciju.
Reciklaža energije i sirovina u prvom planu
Inače, ostrva će biti napravljena od 26 miliona kubika zemlje koja je ostala neiskorišćena nakon izgradnje gradskog metroa i drugih građevinskih objekata. Od ovih ostataka biće napravljene i velike brane, odnosno „zeleni pojasevi“ na svakom od ostrva. Izgradnjom devet ostrva Kopenhagen će dobiti i nove plaže koje su ukupno dugačke 17 kilometara.
Zanimljivo je da će nekoliko ostrva i grebena u okolini ostati potpuno netaknuto, što se uklapa u generalni plan o očuvanju biodiverziteta u ovoj regiji. Vizualizacija: Urban Power
Na najvećem od ovih devet ostrva će biti izgrađena i nova elektrana za proizvodnju energije od otpada. To će biti najveće postrojenje ovakvog tipa u Evropi i zadovoljiće četvrtinu potrebe građana Kopenhagena. Da podsetimo, ovaj grad je nedavno obnovio resursni centar ARC, staru elektranu koja električnu energiju takođe proizvodi od otpada, a na čijem se krovu sada nalazi funkcionalna ski staza otvorena za sve građane Kopenhagena.
Evropska prestonica održivosti
Pomenuta elektrana, u kombinaciji sa vetrenjačama i drugim održivim tehnologijama, proizvodiće 300.000 MWh obnovljive energije. Ta količina ekvivalentna je količini energije koju upotrebljava četvrtina građana danske prestonice, kojih ima 1,5 miliona.
Pogled iz vazduha na budući projekat. Vizualizacija: Urban Power
Realizacija do 2040.
Projekat Holmene koštaće dansku vladu 425 miliona evra i očekuje se da će usloviti mogućnosti za otvaranje 380 novih firmi i oko 12.000 radnih mesta. Na realizaciji projekta učestvovaće inženjerske kompanije COWI, DHI grupa, MOE, Aglaja i Rambol. Predviđa se da će kompleks biti završen do 2040. godine.
Nakon planirane restauracije, za koju će biti zaduženi Selldorf Architects, drevni kineski kompleks vrta Ćianlong moći će uživo da vidi i šira javnost.
Organizacija World Monuments Fund proglasila je američku arhitekticu Annabelle Selldorf kao vodećeg arhitektu na projektu rekonstrukcije Palate velikog mira sa vrtom Ćianlong, zahvaljujući kojoj će posetioci u budućnosti moći da vide ovaj deo čuvenog Zabranjenog grada.
Annabella Selldorf biće jedna od malobrojnih američkih arhitekata koji su imali priliku da rade na ovoj lokaciji, a upravo kroz novi Centar za posetioce, koji će ona projektovati, biće omogućen pristup ovoj drevnoj lokaciji, piše ArchDaily
Annabella Selldorf biće jedna od malobrojnih američkih arhitekata koji su imali priliku da rade na ovoj lokaciji.
Zauzimajući oko dva hektara Zabranjenog grada, Palata velikog mira sa okolnim vrtom datira još od 1771. godine, kada ga je izgradila dinastija Ćing. Vrtovi su izgrađeni kao privatni smeštaj porodice i imali su četiri dvorišta oko kojih je bilo organizovano 27 paviljona i drugih struktura, koji nikada nisu bili otvoreni za javnost.
Mesto za mir i kontemplaciju
Prema šemi predstavljenoj od strane Selldorf Architects, zapadna dvorana će služiti kao izložbeni prostor u kom će se predstaviti dizajn i proces nastanka vrta Ćianlong, dok će u istočnoj dvorani biti prezentovana konzervacija kompleksa. Glavna dvorana je osmišljena kao otvoreni prostor sa pogledom na jedno od dvorišta, te će se tako posetiocima pružiti mogućnost da na miru razmišljaju o čitavom kompleksu.
Zabranjeni grad nije zabranjen
Selldorf će tokom projekta sarađivati sa kustosicom Nancy Berliner, kako bi se prostor svake dvorane na što bolji način restaurirao i predstavio posetiocima kroz raznovrsne didaktičke materijale.
„Projekti poput novog Centra za posetioce u vrtu Ćianlong, koji okupljaju ljude u cilju istraživanja, predstavljaju suštinu naše prakse. Veliko je zadovoljstvo i čast raditi sa fondom World Monuments, a zahvaljući ovoj saradnji posetiocima će se pružiti prilika da saznaju više o vrtovima i iskuse njihovu lepotu iz prve ruke.“ – rekla je Annabelle Selldorf. Time će se stvoriti prilika da se zaviri u zaboravljene delove Zabranjenog grada, kojeg godišnje poseti 14 miliona turista.
Rekonstrukcija Palate velikog mira, koji je deo sveobuhvatnog projekta restauracije vrta, trebalo bi da počne krajem 2019. godine.
Ko bi rekao da će se elektrane budućnosti kriti u našim đonovima? No, po svemu sudeći, naučnici su pronašli još jedan razlog zbog kojeg bi trebalo više vremena da provodimo u šetnji.
Sistem Pavegen je ime nove vrste trotoara koji proizvodi električnu energiju od koraka prolaznika. Iza ovog inovativnog proizvoda stoji istoimeni startap iz Londona.
Izum se sastoji od trouglastih kompozitnih pločica oslonjenih na elektromagnetne generatore. Dok pešaci hodaju po pločicama, oni svojom težinom pritiskaju generatore i tako stvaraju male količine energije. Nakon što više stotina ljudi tokom jednog dana prošeta ovim trotoarom tokom jednog dana, moguće je prikupiti dovoljnu količinu energije da bi se napajala ulična rasveta tokom noći!
Prometni trotoar generiše dovoljno električne energije da može da napaja uličnu rasvetu tokom noći.
U brojkama gledano, svaki korak na Pavegen stazi generiše 2 do 4 džula struje, iliti do 7 vati električne energije za vreme trajanja jednog koraka.
Zanimljivo je da sistem šalje i Bluetooth signale koji se povezuju sa pametnim telefonima kako bi pešaci dobili obaveštenja o tome koliko su energije generisali tokom svoje kratke šetnje.
Odlično rešenje za tržne centre
Pavegen sistem već je dobio priličan broj investicija i uključen u je u grandiozni projekat novog održivog aerodroma u Abu Dabiju gde će po njemu hodati oko 8.000 posetilaca dnevno.
U nastavku pogledajte kratak video o Pavegen sistemu:
Fasadne zavese AlgaeClad sposobne su da skladište iste količine ugljen dioksida kao i dvadeset odraslih stabala zajedno.
Godinama su se istraživači iz polja arhitekture i dizajna trudili da uposle biologiju kako bi dobili rešenja koja će naše gradove učiniti održivijim i zelenijim. Izgleda da su u na dobrom tragu!
Naime, kolaborativna grupa Photo.Synth.Etica, koju čine ecoLogicStudio, Urban Morphgenesis Lab i Synthetic Landscapes, napravila je fasadni zastor s kanalicama ispunjenim algama koje sakupljaju ugljen dioksid iz vazduha, prerađuju ga i ispuštaju čist kiseonik.
Zagađeni vazduh ulazi na dnu zavese, alge hvataju ugljen dioksid, a fotosinteza od njih pravi kiseonik koji izlazi na vrhu zastora.
Moduli funkcionišu kao fotobioreaktori, gde se dnevna svetlost koristi za hranjenje žive mikro-algalne kulture. Pri dnu zavese ulazi nefiltrirani zagađeni vazduh koji prolazi kroz nju i dolazi u kontakt s mikroorganizmima zelenih algi koje hvataju i skladište CO2. Tokom daljeg procesa fotosinteze, stvara se kiseonik koji prolazi dalje kroz zavesu sve do vrha, gde se oslobađa, piše TreeHugger.
Pogodno za rekonstrukcije
Kako kažu arhitekte, ove zavese predstavljaju arhitektonske dodatke koje su sposobne da skladište iste količine CO2 kao i dvadeset odraslih stabala zajedno, što je oko kilogram CO2 na dnevnom nivou.
Fasadni sistemi AlgaeClad čine moduli dimenzija 16,2×7 metara, koji su osmišljeni tako da budu integrisani kako u postojeće, tako i u nove zgrade.
Prednost ovih zastora je što su izuzetno otporni, ne zahtevaju posebno održavanje, a posebno su pogodni za rekonstrukcije objekata. Moduli se samo okače na fasadu, a i izgledaju veoma zanimljivo.
Zahvaljujući saradnji sa Climate-KIC, prototip sistema postavljen je u Dablinu, tokom Samita o klimatskim inovacijama. Evo kako je izgledala fasada koja čisti okolni vazduh:
Dekarbonizacija gradova
Istraživačka grupa koja je radila na projektu AlgaeClad ističe da bi ovaj i slični sistemi mogli da pomognu u procesu dekarbonizacije gradova i omoguće dodatnu fotosintezu koja će pružiti zdraviji vazduh stanovnicima gradova. Inače, tim trenutno osmišljava kako da naprave zastore većih dimenzija koji mogu ući u masovnu proizvodnju.
Pešački most dužine 26,3 metra i širine 3,6 metara, nastao je po uzoru na 1.400 godina staru pasarelu zvana Anji koji je i najstariji kineski most.
Iako je svojom formom zasnovan na drevnom objektu, smatra se da je ovaj most u Šangaju korak ka ostvarivanju plana da se savremena tehnologija koristi sve više u svakodnevnim inženjerskim projektima.
Lučni pešački most izveden je od 176 betonskih jedinica koje su nastale metodom 3D štampe za samo 450 sati. Za konstrukciju mosta otišlo je 44 jedinice, gazišni deo mosta broji 68 jedinica ispunjenih belim šljunkom, a preostala 64 elementa čine rukohvat mosta. Svi elementi izvedeni su od kompozita polietilenskog betona i odgovarajućih aditiva.
Most je za trećinu jeftiniji nego da se gradio klasičnom metodom, jer nije upotrebljavana ni armatura ni oplata.
Most, čiji je projekat urađen pod mentorstvom profesora Xu Weiguo s arhitektonskog fakulteta Tsinghua, izveden je od strane šangajske kompanije Wisdom Bay. Prema njegovim rečima, izgradnja mosta bila je znatno jeftinija nego da su se opredelili za tradicionalnu metodu gradnje, piše Dezeen.
„U poređenju s konvencionalnim metodom gradnje, cena izgradnje ovog mosta je za jednu trećinu jeftinija. Glavni razlog za nižu cenu je to što se za izgradnju glavnog dela mosta metodom 3D štampe nisu koristili nikakvi kalupi, oplata niti armatura, što značajno smanjuje troškove.” – istakli su članovi projektnog tima.
U most je ugrađen sistem koji će tokom vremena pratiti kako se beton deformiše, a te informacije će se koristiti prilikom daljeg razvijanja 3D štampe u inženjeringu.
Zbog 3D štampe, površina nosača ima specifičnu, rebrastu teksturu.
