Oko 60% građevine nalazi se ispod nivoa zemlje, a zahvaljujući ozelenjenom krovu i transparentnosti nadzemnih delova muzej je i po obimu prilagođen okruženju.

Višestruko nagrađivani projekat Etnografskog muzeja u mađarskoj prestonici otvoren je nedavno za posetioce u budimpeštanskom Gradskom parku, poznatom kao Varošliget.

Novi objekat deo je najvećeg evropskog urbano-kulturnog razvoja Liget Budapest Project, a projekat za idejno rešenje potpisuje lokalna arhitektonska firma Napur Architect.

Zgradu novootvorenog muzeja karakterišu dinamične ali jednostavne linije koje su istovremeno usklađene sa okruženjem parka i komuniciraju sa okolnim urbanim područjem.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Kuća muzike po Fudžimotovom projektu otvorena u Budimpešti
• Ovako će izgledati budući muzej transporta u Budimpešti

Prvi put u svoja četiri zida

Kako piše ArchDaily, Gradski park nije nepoznata lokacija za Etnografski muzej, jer je njegova zbirka predstavljena davne 1896. godine baš na ovom mestu, tokom Nacionalne milenijumske izložbe.

Zbirka, koja sada obuhvata 250 hiljada predmeta iz Karpatskog basena i iz ostalih delova sveta, bila je smeštena u raznim objektima od osnivanja muzeja 1872. godine, ali ova ustanova nikada do sada nije radila u zgradi koja je projektovana isključivo za njene potrebe.

Etnografski muzej je konačno dobio novi dom u zaista modernoj zgradi svetskih standarda.

Sadašnja lokacija, na kojoj se nekada nalazila mađarska kurija, bila je daleko od toga da ispunjava zahteve muzeja i ozbiljno je ograničena u smislu prostora i mogućnosti.

Ipak, kao rezultat međunarodnog konkursa, zatim i uspešne izgradnje i otvaranja krajem maja, Etnografski muzej je konačno dobio novi dom u zaista modernoj zgradi svetskih standarda, koja će uspeti da zadovolji profesionalne zahteve ustanove, kao i potrebe kolekcije i posetilaca podjednako.

Dinamičan ali jednostavan dizajn

Prema odluci međunarodnog žirija na konkursu je pobedio mađarski arhitektonski studio Napur Architect, nadmašivši vodeće arhitektonske firme poput BIG-a i Zaha Hadid Architects projektom koji karakteriše dinamičan ali jednostavan dizajn.

Blago zakrivljene linije omogućavaju zgradi da funkcioniše kao kapija i prolaz koji povezuje grad i park. Oko 60% ove građevine nalazi ze ispod nivoa zemlje, a zahvaljujući ozelenjenom krovu i transparentnosti određenih delova nad zemljom, novi muzej je i po obimu prilagođen okruženju.

Pikseli su umetnuti u laserski sečenu aluminijumsku mrežu pomoću specijalnog robota.

Zeleni, pažljivo uređeni krov biće svakako prijatan dodatni društveni prostor za posetioce Varošligeta.

Spektakularni zaštitni znak objekta, osim zakrivljenog zelenog krova, je staklena zavesa koja okružuje uređenu krovnu baštu i koju krasi skoro pola miliona piksela, odnosno rastera napravljenog od metalne mreže zasnovane na etnografskim motivima odabranim iz kolekcije muzeja.

Pikseli su zapravo umetnuti u laserski sečenu aluminijumsku mrežu pomoću specijalnog robota, te je više od 2.000 njih pričvršćeno za zgradu.

Nagrade i priznanja

Može se reći da je etnografski muzej već prepoznat kao jedna od najuzbudljivijih savremenih zgrada na našem kontinentu.

Dokaz za to je činjenica da je izabran za Best Mega Futura Project of Europe, kao deo Liget Budapest projekta MIPIM Awards 2017, a u veoma oštroj konkurenciji osvojio je i titulu za najbolju svetsku arhitekturu na International Property Awards 2018.

Bio je jedan od 1.700 prijavljenih projekata iz 115 zemalja, koje je pregledao žiri kojim predsedavaju četiri Lorda Ujedinjenog Kraljevstva, kao i preko 80 svetskih stručnjaka.

Kreativno dizajnirani prostori otvoriće nove mogućnosti za komunikaciju sa posetiocima.

Svakako, jedno je bitno, da će nove funkcije i fleksibilni prostori savremene zgrade muzeja olakšati razumevanje istorijskog nasleđa sačuvanog u zbirci.

Pored prenošenja istorijskog nasleđa, realizacija novijih stručnih i istraživačkih tema i perspektiva nastaviće da bude među prioritetnim ciljevima muzeja.

Kreativno dizajnirani prostori otvoriće nove mogućnosti za komunikaciju sa posetiocima, omogućavajući uporedo predstavljanje svakodnevnih predmeta, pojava i ideja iz prošlosti i sadašnjosti.

Grafički prilozi

Foto-galerija

Etnografski muzej u Budimpešti; Foto: Gyorgy Palko

Faktografija

• naziv projekta: Etnografski muzej
• autori: Napur Architects
• glavni arhitekta: Ferencz Marcel
• mesto: Gradski park, Budimpešta, Mađarska
• površina: 34.000 kvadratnih metara
• godina završetka gradnje: 2022.
• fotografije: Gyorgy Palko

Izabrali smo za vas…

• Kanjon od armiranog betona za Prirodnjački muzej u Njujorku

Stara austrougarska opeka našla se u ulozi omotača fasade, dok je rekonstruisana porodična kuća dobila „mušku” – prednju avliju i „žensku” – zadnju avliju.

Nakon “Jedne male kuće i bazena” u Raspotočju, dipl. ing. arh. Vedina Babahmetović iz zeničkog biroa Entasis potpisuje i projekat nadogradnje i rekonstrukcije stambenog objekta Hiža Mišljenova u Puhovcu kraj Zenice.

Istorija ovog bosansko-hercegovačkog sela doseže čak do 14. i 15. veka, kada su na tom prostoru živeli bogumili, o čemu i dan-danas svedoči stećak Gosta Mišljena, spomenik od neprocenjive kulturne i istorijske vrednosti pronađen u centru Puhovca.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Kako su rekonstrukcijom objekta u Zenici dobijeni jedan mali bazen i kuća
• Kako je stara kuća u Petrovaradinu postala savremen dom sa bazenom

Prvobitna ideja otišla u drugom pravcu

Selo Puhovac specifično je po vrlo povezanoj zajednici sa par prezimena, među kojima je najviše Spahića, odakle je rodom i investitor ovog projekta, vlasnik izdavačke kuće, koji je sa Hižom Mišljenovom želeo da promoviše i vrednosti stare bosanske kuće.

Stare, a ispostavilo se opet nove – prvobitna ideja, rekonstrukcija stare male porodične kuće, sagledavanjem stanja i analizom, otišla je u nekom sasvim drugom pravcu.

Tačnije, ispostavilo se da je kuća u takvom stanju da se objekat mora srušiti, te da se na njegovom mestu mora napraviti novi.

Sva opeka iz zidova je sačuvana, ali na novom objektu ona je dobila ulogu omotača fasade.

Kako saznajemo od zeničkih arhitekata, proces projektovanja započet je analizom stare bosanske kuće i njenih osnovnih načela od bogumila pa nadalje – jedna prostorija, centralno ognjište, dimaluk, četvorovodni krov.

Zajedno sa razvijanjem rešenja, paralelno se rušio objekat, te se u tom procesu otkrilo da postojeća magaza može biti zadržana, jer se ispod maltera otkrio vrlo zdrav kamen.

Sva opeka iz zidova, tzv. austrougarska je sačuvana, ali na novom objektu ona je dobila ulogu omotača fasade. Sačuvane su i stare hrastove grede tavanjače, kao i „šašovci“ – ispuna između greda, te nadprozornici i nadvratnici.

Podela na „mušku“ i „žensku“ avliju

Tipološki, kuća ostaje u istim dimenzijama, a po uzoru na tradicionalnu bosansku kuću, dobija „mušku” – prednju avliju i „žensku” – zadnju avliju.

Muška avlija je javna, sa prednje strane kuće, dok je ženska intimna, privatna, relaksirajuća, sa vodom i cvetnim mirisom.

„I rušenje kao i gradnju rade lokalni majstori – Majstor Sifet hekla kamene zidove, sadi cveće na ulaznim žardinjerama – presađuje jasmin, jer ne može ulaz u kuću, makar bila i gradilište, biti bez cveća“ – kažu u studiju Entasis.

Naravno da je magaza bila niska, pa se i dubilo u zemlju i išlo malo u visinu.

Magaza, koja je uvek postajala u ovakvim objektima na pola kuće i služila kao hladna ostava, postaje sastavni deo kuće kao ulazno prizemlje i unutrašnjim stepenicama se vezuje na gornju etažu.

„Naravno da je magaza bila niska, pa se i dubilo u zemlju i išlo malo u visinu. I našao se sličan kamen da se dozida visina, a nismo lagali – vidi se gde smo dodavali nove redove kamena“ –navode autori.

Kako dodaju, sa prirodno prijatnom klimom zbog debelih kamenih zidova, ona postaje kuhinja i prolazni deo kuće prema ženskoj avliji.

Stare grede sad nose betonsku ploču

„Stare grede ponovno dolaze na svoje mesto, ali sad nam one nose betonsku ploču. Ispunu pravimo od originalnih šašovaca“ – objašnjavaju dalje arhitekti za naš portal.

Na spratu iliti gornjem nivou, razvijaju se dnevni boravak, spavaća soba za vlasnike i gostinska soba.

„Četvorovodno krovište i centralno ognjište su koreni tradicionalnih kuća na ovim prostorima. Mi ga opet pravimo, samo bez streha“ – kažu iz Entasisa.

Reminiscencija na originalne materijale

Princip centralnog ognjišta se primenjuje i ovde sa kamenim ognjištem u magazi i opečnim na spratu kao reminiscencija na originalne materijale od kojih je kuća bila napravljena.

I dimaluk, odnosno centralni dimnjak, izlazi tačno na vrhu četvorovodnog krova, dok se krovište ne zatvara sa unutrašnje strane, nego se ostavlja kao galerija – biblioteka.

S obzirom na lokaciju objekta – stećak Gosta Mišljena je pronađen u njegovoj neposrednoj blizini – kako se projekat razvijao i kuća je dobila ime Hiža Mišljenova.

Budući da je vlasnik bosanski izdavač, kuća će se koristiti i kao kuća za pisce, a u budućnosti i kao Biblioteka sela Puhovac.

Za uspešno izvođenje završnih radova na kući zaslužne su lokalne zanatlije.

Završni radovi trajali su, detalj po detalj, čitave dve godine, a za njihovo uspešno izvođenje zaslužne su lokalne zanatlije – stolar Mujo, bravar Ibrahim, moler Emir i mnogi drugi.

Kako navode zenički arhitekti, kući trenutno fale trave po dvorištu i krovu, žubor vode u ženskoj avliji, mirisi katmera i ruža, i jedna ašlama, odnosno trešnja.

„Nema dvorišta bez behara i precrvenih ašlama. Mesta se znaju. Ono što još ne znamo je kako će ta voda izgledati. Naš Adis radi na njoj, skulptor, specijalista za stećke i bosančicu, i jedva čekamo da vidimo skice. I da voda potekne“ – kažu na kraju za naš portal iz biroa Entasis.

Grafički prilozi

Zatečeno stanje

Foto-galerija

Hiža Mišljenova u Puhovcu kraj Zenice; Foto: Anida Krečo

Po ugledu na stare bosanske kuće; Foto: Aida

Takozvana ženska avlija smeštena je u zadnjem delu placa; Foto: Anida Krečo

Faktografija

• naziv projekta: Hiža Mišljenova
• namena: individualni stambeni objekat
• kategorija: nadogradnja i rekonstrukcija
• lokacija: Puhovac, Zenica
• projektant: Entasis d.o.o. Zenica
• odgovorna projektantkinja: Vedina Babahmetović, dipl. ing. arh.
• arhitekte saradnici: Armel Dautović, arh; Dragan Trivičević, arh; Berina Duranović, građ.ing.
• izvođači: Sifet – glavni majstor građevinac, Mujo – stolar, Ibrahim – bravar, Emir – moler i drugi
• godina izgradnje: 2018–2021.
• površina: kuća 130 m² + spoljna dvorišta 110 m²
• fotografije: Anida Krečo

Izabrali smo za vas…

• „Parazitska“ arhitektura fabrike Artisan u Bosni i Hercegovini

U Udruženju kažu da se netačno navodi da su članovi žirija ujedno i članovi Komisije za javne nabavke koja je obustavila konkurs zbog nedovoljnog broja prispelih radova.

Grad Kragujevac, u saradnji sa Udruženjem urbanista Srbije, raspisao je početkom februara urbanističko-arhitektonski konkurs za urbanu obnovu i rehabilitaciju prostorne kulturno-istorijske celine „Vojno-tehnički zavod u Kragujevcu“.

Osnovni cilj konkursa bio je da se izabere najkvalitetnije urbanističko-arhitektonsko rešenje, koje korespondira sa okruženjem i prilagođeno je vrednostima ambijenta zaštićene prostorno kulturno-istorijske celine.

Obustava postupka

Međutim, na Portalu javnih nabavki 9. juna 2022. godine objavljena je obustava postupka. Kao obrazloženje navodi se da kako je do dana 10.5.2022. pristiglo 14 konkursnih radova, a istovremeno 6 zapečaćenih autorskih koverti na unapred određenoj adresi (od kojih su samo 3 autora dostavili i zapečaćene koverte i konkursne radove putem portala JN), žiri je došao u situaciju da ima samo 3 konkursna rada.

Urbanisti se ograđuju od objave

Udruženje urbanista Srbije, kao sprovodilac ovog konkursa, u potpunosti se ograđuje od navedene objave.

Kako pišu, u Objavi je netačno navedeno da su članovi žirija ujedno i članovi Komisije za javne nabavke koja je obustavila konkurs zbog nedovoljnog broja prispelih radova.

“Niti je žiri obustavio konkurs, niti su članovi žirija članovi Komisije za javne nabavke. Naprotiv, žiri je u predviđenom roku završio žiriranje 13 radova dostavljenih od naručioca i Uprave za javne nabavke, i sačinio izveštaj.” – navodi se u saopštenju.

Niti je žiri obustavio konkurs, niti su članovi žirija članovi Komisije za javne nabavke.

“Do 10. maja 2022. godine, do 13 časova, putem Portala Javnih nabavki pristiglo je 14 konkursnih radova, a istovremeno i šest zapečaćenih autorskih koverata na adresu Sekretarijata za javne nabavke, od čega su samo četiri autora dostavila i zapečaćene koverte i konkursne radove putem Portala Javnih nabavki, (od kojih jedan rad nije zadovoljavao propozicije konkursa, što je kasnije konstatovao Žiri), tako da je deset radova, koji po javnim nabavkama ne zadovoljavaju uslove, poslato Žiriju od strane Naručioca. Od toga je, poslednji pristigli 14-ti rad, greškom Naručioca, a ne Ponuđača – ponovljeni prvi rad, dok faktički pristigli 14-ti rad (šifra KG32016) uopšte nije ni prosleđen Žiriju.” – piše u saopštenju.

Broj pristiglih radova

Dalje se u saopštenju navodi da kada su od naručioca zatražene koverte radi dešifrovanja nagrađenih radova, najpre je saopšteno da je uručeno šest koverata.

“Dakle, šest radova da bi sada bilo konstatovano da su stigle samo tri.“

U Udruženju urbanista Srbije pitaju se zbog čega sprovodilac nije obavešten, od strane korisnika, o izmeni načina dostavljanja koverti, već je na svim konkursnim dokumentima ostao prvobitni način dostave. Dalje se pitaju zbog čega je Kancelarija za javne nabavke dostavila osam neispravnih radova, čije su koverte stigli posle „njihovog“ roka, kao i zašto naručilac nije formirao komisiju za javne nabavke.

Da su koverte otvorene na vreme problem bi bio daleko manji, a konkurs okončan na zadovoljstvo svih, zaključuje se na kraju u saopštenju UUS.

Odabrali smo za vas:

• U Kragujevcu planirana izgradnja stambeno-poslovne sedmospratnice

Spektrom različitih materijala taktilnost porcelana prevedena je i na sam prostor u kojem se akcenat stavlja na iskustvo kupovine.

Na 44. izdanju Salona arhitekture, koji je tokom aprila održan u Muzeju primenjene umetnosti, nagrada u kategoriji Enterijer pripala je Milici Tasić iz studija Situacije i Staši Radmilović Diklić iz studija Dello za uređenje prodavnice ručno izrađenog porcelanskog posuđa Boya Porcelain u Beogradu.

Tim povodom, porazgovarali smo sa osnivačicom studija Situacije, arhitektkinjom Milicom Tasić, koja nas je upoznala sa dosadašnjim radom svoje firme i iscrpno nam predstavila nagrađeni projekat.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Kuća od konoplje i Dometi urbanizma osvojili Grand Prix 44. Salona arhitekture
• Evo kako projektovati enterijere za osobe sa oštećenim sluhom

Mlad, energičan i tehnički superioran tim

Kako navodi Tasić, studio Situacije koncipiran je kao arhitektonski poligon u kojem spektar različitih inženjerskih, tehnoloških i umetničkih disciplina realizuje otvoreniju, konkretniju vezu.

“Do formiranja studija došlo je nakon uviđanja podvojenosti u sopstvenom dugogodišnjem profesionalnom delovanju u kome su se arhitektonski projekti uvek kretali odvojenim trasama u odnosu na scenske, produkcione, dizajnerske i umetničke” – kaže naša sagovornica.

Dodaje da je fokus rada studija na iskustvu prostora u kome je fizička struktura tek jedan od učesnika u događaju, ali i element koji može da realizuje novi, neočekivani, kvalitet. Tu, kako ističe, multidisciplinarno polje delovanja otvara nove mogućnosti samog prostora, bez obzira na tipologiju projekta.

U pojedinim projektima studio proširuje krug saradnika uključujući druge arhitektonske studije, dizajnere i umetnike. Tako je na projektu Boya Porcelain u Carigradskoj 7 zajedno sa arhitektkinjom Stašom Radmilović Diklić oformljen mlad, energičan, tehnički superioran tim.

U prostoru od 45 kvadrata u Zetskoj ulici bila je organizovana celokupna proizvodnja i prodaja.

Saradnja studija sa Boyom porcelain traje od 2016. godine, odnosno od inicijalnog ateljea u Zetskoj ulici, pešačkoj zoni nadomak Skadarlije.

Tasić navodi da je do projekta novog enterijera došlo spontano, organski, u trenutku kada je Boya fizički, ali i konceptualno, nadrasla svoj prvi prostor.

Zetska ulica je, dodaje, bila poligon učenja i rasta, ali takođe i eksperimenta – u prostoru od 45 m² bila je organizovana celokupna proizvodnja i prodaja, tako da je kupac bio i neposredni svedok kreiranja.

Zaokruženi put porcelana

“Iako je prelazak u novu fazu poslovanja mogao da znači omasovljivanje proizvodnje, Boya se usmerila ka pronalaženju načina da eksperiment Zetske prevedemo u stabilan proizvodno-prodajni sistem. Dakle, unutar jednog prostora zaokružiti put porcelana od sirovine do umetničkog, ručno izrađenog upotrebnog proizvoda” – objašnjava Tasić i dodaje:

“Jasno je da proizvodi Boye ne postoje bez ruku, od onih koje su ga formirale kroz niz različitih faza do onih koje će ga koristiti. U tom prenošenju iz ruke u ruku, mirni, gotovo teatralni prostor kupovine dolazi kao logičan nastavak dinamičnog, glasnog života proizvodnje” – navodi naša sagovornica.

Ne postoji vizuelno razgraničavanje prostora, već ista baza uvezuje dva programski različita segmenta.

Klijent je, kako kaže, u proces uneo filozofiju svog brenda, širu od same proizvodne delatnosti, a arhitektama je prepušteno da je pretvaraju u prostor.

„Dokle god istu ideju slobodno sprovodimo svako svojim sredstvima, ta vrsta prepuštanja i uzajamnog poverenja uvek rezultira opštom sinergijom“ – objašnjava Tasić i dodaje:

„Lepota porcelana je u njegovoj dvostrukoj prirodi. On je koliko umetnička, tolika i egzaktna zanatska disciplina. Projektovanje prostora podrazumevalo je istu razinu. Kretati se u normama i iz njih razvijati slobodu“ – navodi ona.

Tako je, napominje, arhitektura postavljena isključivo kao platforma na kojoj se dalje odvija život, jer ne postoji vizuelno razgraničavanje prostora, već ista baza uvezuje dva programski različita segmenta.

Prostor posmatran kroz planove

Proizvodni segment organizovan je maksimalno funkcionalno.

„Radnje se nadovezuju prirodno, bez ikakvih ukrštanja putanja, nalik profesionalnoj restoranskoj kuhinji. Sa druge strane, u prodajnom prostoru razigranost donosi tek prodajni predmet i sami korisnici“ – kaže Tasić.

Dodaje da se ceo prostor može posmatrati i kroz planove. Prvi, prezentacioni, jedini u dvostrukoj visini, predstavlja suštinski ishod celog procesa i sponu svih segmenata.

Sledeći plan u prizemlju je prodajni, dok je u poslednjem prostor namenjen sastancima i administraciji. Paralelno, na povučenoj galeriji se odvijaju proizvodnja i radionice.

Prevazilaženje granice unutrašnjeg prostora

Program je formiran pre samog fizičkog prostora, a lokal u Carigradskoj ulici bio je trenutak prepoznavanja, pronalaženja doma. Prostorna organizacija lokala potvrdila je osnovnu podelu programa – proizvodi se na galeriji, prezentuje u prizemlju.

Sa druge strane, otvaranje lokala portalima pozicioniranim celom površinom fasade ka Carigradskoj ulici unapredilo je kvalitet koji smo inicijalno planirali na nivou enterijera.

„Neposrednija, otvorena komunikacija prevazišla je granicu unutrašnjeg prostora. Spontano je počelo da se komunicira sa ulicom, slobodno može da se kaže i gradom“ – ističe Tasić.

U formiranju prodajnog prostora tragalo se za prirodom okupljanja, bliskosti, ali i usporavanja, posvećivanja sebi.

Inspiracija za prostor pratila je inspiraciju brenda.

„Nesumnjivo da nam je svima polazni resurs sama priroda materijala, toplota, snaga, istovremeno i krhkost. Međutim, Boya porcelain kroz svoj umetničko-zanatski pristup produbljuje i temu svakodnevice, posebnih rituala, jutarnjih kafa, svadbene večere“ – objašnjava naša sagovornica.

Iskustvo kupovine posmatrano je kao otvoreno polje u kojem je svakome ostavljen prostor da se prepozna ili otkrije nešto novo u vezi sebe.

„Jasno je da to nije moguće učiniti između klasičnih rafova. U formiranju prodajnog prostora tragalo se za prirodom okupljanja, bliskosti, ali i usporavanja, posvećivanja sebi. Težilo se prostoru u kojem kupac već pri prvom ulasku oseća pripadnost i slobodu da istražuje“ – ističe Tasić.

Porcelan kao platno za novu boju

Kako dalje navodi, komuniciranje bojom možda je najintuitivniji vid prostornog komuniciranja emocijama, te upravo zbog toga ona i jeste osnovno sredstvo ovog projekta.

Monohromatska paleta formirana je oko prirodnog tona, boje okarakterisane kao “nude”, a već sam naziv govori o njenoj ogoljenoj, ljudskoj dimenziji.

„Obojen prezentacioni prostor, isto kao i ruke, stoji kao podloga belini porcelanskih formi, a porcelan je dalje postavljen kao platno za novu boju. Sa druge strane, boja elemenata i zidova u proizvodnom delu, poput lakmus papira, notira ono što standardni beli proizvodni prostori pokušavaju da anuliraju i sterilizuju – realan, dinamičan, često prašnjav i umazan radni proces“, kaže Tasić za Gradnju.

Materijali ostavljeni u naturu iznova podvlače dvostruku prirodu projekta.

Spektrom različitih materijala taktilnost porcelana prevedena je i na sam prostor. Najveći broj elemenata završno je tretiran bojom – od fleksibilnih pregrada u vidu zavesa, perforiranih metalnih ograda-polica, do komada masivnog nameštaja slobodno raspoređenog u prostoru.

U ovom “nude”– zemljanom matriksu, objašnjava dalje Tasić, materijali ostavljeni u naturu iznova podvlače dvostruku prirodu projekta.

Kako u proizvodnom tako i u prezentacionom segmentu preklopljeni su industrijski mikrocementni pod i akcenti u masivu hrasta, štofu, tkanini.

Širok spektar rasvetnih tela

Rasveta je u ovom projektu grupisana u celine različitog karaktera, što otvara mogućnost različitih scenarija korišćenja. U slojevitoj svetlosnoj slici sve vreme se vodilo računa između obavezne funkcionalnosti i prostornih akcentovanja.

Pored opšte rasvete kojom je obuhvaćen ceo prostor, posebna pažnja bila je na adekvatnom radnom svetlu, kao i na prezentacionom svetlu. Tako je primenjen širok spektar rasvetnih tela – od spot svetala i reflektora do krajnje ambijentalne, trpezarijske rasvete.

Jedini dominantan enterijerski detalj je ručno izrađeni porcelanski predmet.

Sagovornica Gradnje smatra da je jedini dominantan enterijerski detalj ručno izrađeni porcelanski predmet.

„Naš trud je bio usmeren u tom smeru. Svaki arhitektonski element u prezentacionom prostoru pažljivo je kreiran kako bi bio tek podloga za niz različitih predmeta koji će na njemu smenjivati“, kaže Tasić.

U toj otvorenosti, dodaje, došlo je i do realizacije autorske umetničke instalacije Boye porcelain na arhitektonskom stubu u ulaznoj zoni, što je u prostoru rasterećenom krutih definicija dobrodošla intervencija.

Pažljivo tumačenje svih elemenata

Izazov u projektovanju bio je usmeren na modifikaciju prodajnog prostora i iskustva kupovine od generičkog ka ličnom prostoru, objašnjava naša sagovornica.

Bez upadanja u zamku simuliranja postojećih kućnih ambijenata, nijedan element ove zajedničke (društvene) trpezarije, odnosno dnevne sobe, nije doslovno preuzet već pažljivo protumačen, navodi Tasić.

„Dva elementa su posebno važna: sto za kojim sedimo upućeni jedni na druge i polica na kojoj ćemo odložiti ono što nam je najdragocenije“, dodaje ona.

Novo promišljanje već poznatog enterijerskog elementa donelo je i njegovo novo tumačenje.

Kako naglašava, upravo polica koja se proteže kroz dve etaže ponela je možda i najvažniju, prostornu i konceptualnu ulogu – ujedinjujući element celog procesa.

To se, dodaje naša sagovornica, odrazilo u njenim dimenzijama, konstrukciji, boji, svetlosnom tretmanu, tretmanu zida uz koji je naslonjena.

„Realizovanje police kao stabilnog i pristupačnog elementa u punoj visini iziskivalo je posebna tehnička rešenja ukrućenja i mobilnih integrisanih penjalica. Tako je novo promišljanje već poznatog enterijerskog elementa donelo i njegovo novo tumačenje“ – kaže na kraju za Gradnju Milica Tasić.

Foto-galerija

Enterijer prodavnice Boya Porcelain u Beogradu; Foto: Lumina Images

Projekat uređenja potpisuju Milica Tasić i Staša Radmilović Diklić; Foto: Lumina Images

Faktografija

• naziv lokala: Boya Porcelain
• lokacija: Carigradska 7, Beograd
• investitor: Boya Porcelain
• autorke projekta: Milica Tasić (Studio Situacije) i Staša Radmilović Diklić (Studio Dello)
• godina projektovanja: 2020.
• godina realizacije: 2020.
• površina: 160 m²
• fotografije: Lumina Images

Izabrali smo za vas…

• Salone del Mobile 2022: Enterijeri kao oaza mira i spokoja za post-pandemijsko doba

U Likovnoj galeriji KCB-a biće prikazana sva 532 nominovana projekta iz 41 zemlje, a poseban segment izložbe činiće prikaz srpskih selekcija od 2009. godine.

Izložba „Evropska nagrada za savremenu arhitekturu 2022/EU Mies Award“ Fondacije „Mis van der Roe“ biće otvorena od 16. juna do 7. jula 2022. u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, u okviru programa 17. Beogradske internacionalne nedelje arhitekture – BINA.

Nagrada Evropske unije za savremenu arhitekturu „Mis van der Roe“ dodeljuje se svake druge godine, i njome se odaje priznanje kvalitetnoj arhitektonskoj produkciji u Evropi, i skreće pažnja na veliki doprinos evropskih profesionalaca, razvoj novih ideja i tehnologiju gradnje.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Konkursi, Mies nagrada i Dobrović u fokusu manifestacije BINA 2022
• Proglašeni dobitnici nagrade Mies Van Der Rohe za 2022.

Srpske selekcije kao poseban segment

Na izložbi u Beogradu će, u digitalnom formatu, biti prikazana sva 532 nominovana projekta iz 41 zemlje. Biće istaknuto 40 projekata koji su ušli u uži izbor, 7 finalista i dva nagrađena projekta.

Poseban segment izložbe činiće prikaz srpskih selekcija koje od 2009. godine redovno učestvuju u nominaciji za ovu prestižnu nagradu.

Kustos izložbe je Ivan Blasi, koji će biti prisutan na otvaranju i zajedno sa Snežanom Vesnić, komesarom srpske selekcije otvoriti izložbu.

Kandidate za ovu nagradu predlaže velika grupa nezavisnih stručnjaka iz cele Evrope, kao i udruženja arhitekata.

Ova nagrada ima za cilj da neguje arhitekturu na dva značajna načina: podsticanjem povećanog kretanja profesionalnih arhitekata u celoj Evropskoj uniji, kao odgovor na transnacionalne narudžbine i podržavanjem mladih arhitekata koji započinju svoju karijeru.

Kandidate za ovu nagradu predlaže velika grupa nezavisnih stručnjaka iz cele Evrope, kao i udruženja arhitekata.

Svake dve godine, žiri bira dva pobednika: jednog koji dobija Nagradu Evropske unije za savremenu arhitekturu, kao priznanje konceptualnog, tehničkog i konstruktivnog kvaliteta, i drugog koji dobija Nagradu za mladog arhitektu.

Svi nominovani radovi uvršteni su i u katalog nagrade i izložbu.

Film o Lili Rajh u petak u Dvorani KCB

U okviru programa posvećenog saradnji sa Fondacijom “Mis Van der Roe”, u Dvorani Kulturnog centra Beograda će 17. juna u 17 časova biti održana i projekcija filma „[Na setu sa] Lili Rajh”, koji su kreirale autorke Laura Lizondo Sevilla, Débora Domingo Calabuig i Avelina Prat García.

Radi se o kratkometražnom filmskom projektu koji kombinuje originalne dokumentarne izvore sa novim vizuelnim materijalom čiji je cilj da dočara ograničeno priznanje ove žene u profesionalnoj oblasti, kao i mnogih drugih žena.

Film prikazuje karakterističan doprinos Lili Rajh u oblasti arhitekture, počev od njenog profesionalnog iskustva u oblasti dizajna, efemerne arhitekture i izložbenih prostora, i ukazaće na distorziju u predstavljanju Lili Rajh usled pretpostavke o rodnim ulogama u društvenom i kulturnom kontekstu, ne samo tog doba već i narednih decenija 20. veka.

Izabrali smo za vas…

• Arhitekte u kamenolomu: Stručnoj javnosti predstavljen autohtoni srpski mermer

Sa proslavljenom britanskom arhitektkinjom razgovaramo o konkursima i nagradama, kao i o saradnji sa Ričardom Rodžersom, Janom Kaplickim i studijom Zabriskie.  

Krajem pretprošle godine Program Ujedinjenih nacija za razvoj je uz brojne vladine institucije iz Srbije raspisao međunarodni arhitektonski konkurs za idejno rešenje Koncertne dvorane Beogradske filharmonije. Posle dva kruga, u jakoj konkurenciji pobedio je predlog londonskog arhitektonskog studija Amande Levit (Amanda Levite Architects – AL_A).

Ovih dana Amanda Levit je sa svojim timom boravila u Beogradu, održala predavanje na Arhitektonskom fakultetu i prezentaciju u Beogradskoj filharmoniji. Razgovarale smo o muzici i arhitekturi, o Filharmoniji, gradu i prirodi, o održivosti i saradnji. A počele smo sa Beogradom: „Bili smo ovde u aprilu, kada je bila prva prezentacija našeg konkursnog rada.“

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Zgrada bez prednje i zadnje strane: Ovako će izgledati nova Beogradska filharmonija
• BIG nije osvojio Beograd ali jeste Prag: Ovako će izgledati filharmonija na Vltavi

Tada ste prvi put posetili Beograd?

Ne. Prvi put je bilo na kratko 2006. I sve je bilo mnogo drugačije. Sada je to grad sa mnogo više samopouzdanja.

Sada?

Da. Sada je mnogo samopouzdaniji. Uživam hodajući. Zgodan je za pešake, jako je lepo grad istraživati peške.

Manji je od Londona…

Naravno, a možete ga i brže obuhvatiti od Londona. Oduševila me je rečna obala. Položaj Beograda na ušću dve reke je spektakularan. Nema takvog grada na svetu. Geografski položaj je izuzetan. A onda… hodate obalom i naiđete na Beton halu.

U mnogim kosmopolitskim gradovima previše je turista, a ovde je sasvim drugačija energija.

Iz tridesetih godina prošlog veka…

Betonske zgrade…

Bila su to skladišta… podseća na londonske dokove…

Tačno… To je divno videti… Restorani, barovi… Mislim da je to izdvaja Beograd od drugih evropskih gradova, to što je život u gradu skoro u potpunosti lokalan, što je zaista posebno. U mnogim kosmopolitskim gradovima previše je turista, a ovde je sasvim drugačija energija. Osećate da je autentična, pozitivna, optimistična… oseća se radost života na ulicama. Niste pretrpani turistima. Beograd je malo sakriven, poseban.

Čitajući istoriju umetnosti otkrila sam arhitekturu koja, iskreno govoreći, uopšte nije bila na mom radaru.

Između Istoka i Zapada smo… i politički.

Na vrlo ste važnom strateškom mestu, na ekvidistanci između Istanbula i Beča, kod vas se susreću Istok i Zapad i u različitim delovima Beograda vidim uticaje ta dva grada u arhitekturi. Oseća se to i u hrani… I sve je to jako zanimljivo.

Kako ste se opredelili za arhitekturu?

Bilo je to prilično nekonvencionalno. Napustila sam školu sa 16 godina i otišla u Umetničku školu (fakultet). Bilo je to prilično rano, bila sam jako mlada. Većina to radi sa 18 godina. Mislila sam da ću biti umetnica. Mnogo sam čitala o umetnosti i istoriji umetnosti. To me je jako zanimalo. Čitajući istoriju umetnosti otkrila sam arhitekturu koja, iskreno govoreći, uopšte nije bila na mom radaru. Nemam nikakve porodične veze sa arhitekturom, niti se iko u mojoj porodici njome bavio. Nisam o njoj posebno razmišljala, ali sam shvatila koliko toga arhitektura obuhvata, kako dodiruje ogroman broj različitih svetova i koliko je otporna. Bez obzira da li je u pitanju istorijska otpornost ili otpornost na regule, ili kad je reč o odgovornosti, ili kad su u pitanju socijalne teme… Pa kultura, estetika, funkcija… Arhitektura obuhvata čitav naš život što je mnogo više od svih ostalih disciplina. Postala mi je izuzetno privlačna. Kad ste umetnik nemate ograničenja, a ja dosta dobro poznajem sebe, i znam da najbolje radim, da sam najbolja kad se s nečim borim. I pomislila sam – to je perfektna profesija za mene. I prijavila sam se u arhitektonsku školu, otkrila sam asocijaciju arhitekata, to je za mene bila veličanstvena umetnička škola. I zaista, osećala sam se slobodnom, bila je konceptualno inovativna, u to vreme su tamo radili izuzetni profesori. Predavao mi je Dejvid Grin (David Green), jedan od osnivača Arhigrama (Archigram). Bilo je to vrlo plodonosno vreme škole. A na intervjuu za upis bila sam tako naivna…

Svi smo u tim godinama…

Imala sam to mladalačko samopouzdanje koje vas napušta s godinama. Nisam donela portfolio sa arhitektonskim projektima, već onaj iz umetničke škole. I primili su me.

Početkom 20. veka arhitektura je bila uglavnom muška profesija, danas više nije.

Tačno.

Kako je bilo kad ste studirali, koliko je bilo devojaka?

Nije nas baš bilo pola pola, ali skoro. Mislim da smo danas već došli do tačke da smo iznad pitanja pola. Zaha Hadid je bila među najpoznatijim arhitektima sveta. Bila je predvodnica. Imate premijerku, mi smo imali premijerku… kod nas je na čelu policije žena… Mislim da je došlo vreme da se to pitanje više uopšte ne postavlja.

Znala sam da je objekat u užem izboru ali nisam očekivala da ćemo pobediti.

Za Vašu karijeru bila je veoma značajna Stirlingova nagrada. Džejms Stirling (James Stirling) bio je važan arhitekta. Kakva je to nagrada u britanskom kontekstu?

Stirlingova nagrada bila je prva britanska nagrada za arhitekturu koja ima i međunarodni značaj. Naravno da s tim ima veze i ko je bio Džejms Stirling. Odmah je zapažena na međunarodnoj sceni. Kada smo je Jan (Jan Kaplický) i ja dobili 1999, još je bila relativno nova i pratio ju je vrlo pristojan novčani iznos. To nam je u to vreme bilo neverovatno važno. Tek što smo završili media centar (The Lord’s Media Center) i bukvalno nismo imali novih poslova, bili smo pred bankrotom. Bilo nas je troje-četvoro u birou, uključujući i nas. Jako teško vreme… zaboravili smo da tražimo posao. Pretpostavljali smo, da pošto završimo media centar (proglašena kasnije za jednu od najinovativnijih zgrada 20. veka) da će nas zasuti poslom iz celog sveta. Ali ništa. Bili smo slavni, a nismo imali posla. Uz nagradu je išlo skoro 25.000 funti, što je bila ogromna suma u to vreme i s njom smo mogli da preživimo godinu dana. Znala sam da je objekat u užem izboru ali nisam očekivala da ćemo pobediti. Svi koji su bili u užem izboru pozvani su u Glazgov na dodelu, a mi nismo imali da platimo avionske karte za naš tim. I onda nam je neko rekao da ne bi bio red da ne odemo.

Stirling je bio izuzetan arhitekta koji je lako mogao da se prebacuje iz jednog stila u drugi.

Da li je Stirlingova nagrada još uvek tako ugledna?

Još uvek je važna na arhitektonskoj sceni ali mislim da nije više i novčana. Nisam sigurna, ali mislim da je tako. Poštovana je i svako je priželjkuje.

Kad se danas pomene Džejms Stirling, na šta se misli? Kako se procenjuje njegov opus? Bila sam u Britaniji devedesetih, baš u vreme kada se rušilo jedno od njegovih čuvenih stambenih naselja.

Bio je izuzetan arhitekta koji je lako mogao da se prebacuje iz jednog stila u drugi. Bio je izuzetna ličnost, propovednik (postmoderne), bio je zabavan… veliki učitelj. Ja baš nisam volela njegovu postmodernu, nije to moj omiljeni stil, ali njegova Gradska galerija (Neue Staatsgalerie) u Štutgartu me je oborila s nogu. Iako je ne volim kao objekat, jako je uspešna i veoma dobra kao umetnička galerija. Uživala sam hodajući tim prostorom. To mi je otvorilo oči, oslobodilo me predrasuda, stilskih predrasuda, učinilo da im manje sudim.

A knjižara u Veneciji, da li Vam se sviđa?

Da.

Kako ste odlučili da radite konkurs za Beogradsku filharmoniju?

Ne znam kako bih mogla da ga ne radim. Uvek smo želeli da projektujemo koncertnu dvoranu. Muzika i arhitektura, su na vrlo različite načine reprezenti zajednice. One okupljaju ljude, a Beogradska filharmonija je mnogo, mnogo više od koncertne dvorane. Na veoma je važnoj strateškoj poziciji. Ovde se Istok susreće sa Zapadom, na ušću je dve reke, u Novom Beogradu je, u blizini je i stari Beograd, pored je Palate Srbija i Muzeja savremene umetnosti, ima tu i teških uspomena… Kapacitet lokacije je veliki… to treba da bude i mesto pomirenja. Ne mogu da zamislim da postoji bolja lokacija sa koje bi se bolje mogla poslati poruka o Beogradu i napretku. To je velika prednost. I zbog svega toga jako smo želeli da stvorimo oblik, prostor koji će biti takav da se Beogradska filharmonija zaista može čuti i na međunarodnoj sceni. Dobiće prostor u kojem mogu da rastu.

Ne mogu da zamislim da postoji bolja lokacija sa koje bi se bolje mogla poslati poruka o Beogradu i napretku.

Znate li da je na tom mestu bila započeta izgradnja Muzeja revolucije?

Naravno. To je blok 13. Do sada smo uradili dva konkursa za koncertne dvorane. Jedan je bio za univerzitet MIT u Bostonu, a drugi za londonski simfonijski orkestar. Čini mi se da smo ih dobro uradili. Ali, nismo pobedili. I onda, kada sam čula za ovaj beogradski, znala sam da moramo da ga radimo. Bilo je naporno, trudili smo se da dobijemo esenciju onoga što bi to zdanje moglo da bude. A u stvari imate malo vremena da smislite šta to znači vama, šta gradu, a šta orkestru. Bili smo oduševljeni kad smo ušli u drugi krug. Ovo je najveća investicija u kulturu u regiji u poslednjih nekoliko decenija. I već to, samo po sebi, šalje važnu poruku.

Verujete li da će biti izgrađena?

Naravno. Koliko shvatam ovaj projekat ima jaku političku podršku. Sve vode Ujedinjene nacije, što je vrlo pametan strateški potez, jer je sve podignuto na viši nivo. A mislim da je Beogradu to potrebno.

U Zabriskie timu imamo savršene partnere od samog početka.

Na kom nivou projekta, kad radite u inostranstvu, birate lokalni biro s kojim ćete sarađivati?

Još pre nego što smo ušli u drugi krug zapazili smo Zabriskie studio. To su beogradski arhitekti s kojima smo želeli da sarađujemo na ovom projektu. Pozvali smo ih, i oni su nam rekli da su već uključeni u drugi tim na ovom konkursu. A onda, kada smo ušli u uži izbor, čini mi se da su oni nas pozvali i rekli da sa drugim arhitektom nisu ušli u drugi krug i zatražili sastanak. Mislim da su svi želeli da rade s njima, i ispalo je skoro da oni intervjuišu nas zarad moguće saradnje. U Zabriskie timu imamo savršene partnere. Od samog početka. Odlični su, dobro ukorenjeni i dobro povezani, entuzijastični, pružaju mnogo i velika su podrška. Imamo jak međusobni afinitet. Apsolutno je zadovoljstvo raditi s njima. Potrebna nam je lokalna saradnja, ne možemo to sami. Inače, imamo internacionalan tim i na ovom projektu. Sa odličnim peizažnim arhitektima iz Libana (Vladimir Djurovic Landscape Architecture) smo radili muzej u Lisabonu (MAAT – Museum of Art, Architecture and Technology). Tako sam upoznala Vladimira Đurovića koji je poreklom iz Crne Gore, a sada živi u Bejrutu. Sarađujemo sa inženjerskim biroom iz Portugalije (AFA Consult). I s njima smo radili muzej u Lisabonu. Sa Arup Akustiksom (Arup Acoustics) sarađujem skoro 35 godina. Znam ih još iz vremena kada sam radila za Ričarda Rodžersa (Richard Rogers) pre mnogo decenija. Na direktorskom nivou su ljudi sa tri kontinenta. U timu su nam ljudi iz celog sveta, ali sam sasvim svesna da smo ovde relativno nepoznati. Imamo realizacije po celom svetu i veoma smo zadovoljni što smo pozvani u Beograd da govorimo o projektu, jer to je prilika da se predstavimo ovdašnjoj arhitektonskoj zajednici. Jako mi je važno da ih pridobijemo i da nas podrže.

Vaš projekat je zavodljiv, a kao što znamo od ideje do realizacije mnogo toga se dogodi. U stvari, koliko se ideja najčešće razlikuje od onoga što se izgradi?

Uvek ima razlike, ali mislim da je najvažnije boriti se za ono što je esencija projekta i njegov konceptualni integritet. Čini mi se da sam dosta dobra i u pregovaranju i da imam osećaj kada treba da se promeni kurs. A to se dogodi kad shvatite da su ograničenja prejaka, bilo da je reč o regulacijama, budžetu ili planiranju. Planiranje je strašno važno. Uradićemo sve što je u našoj moći da realizujemo ono što smo projektovali. Naravno, na svakom nivou se istražuje više, jako vodimo računa o balansu akustike i arhitekture. Važno nam je i da zainteresovanim stranama pokažemo kakve sve mogućnosti postoje za Beograd u ovom poduhvatu. Kao što rekoh, ovo je mnogo više od koncertne dvorane.

Uradićemo sve što je u našoj moći da realizujemo ono što smo projektovali.

To je i tačka okupljanja.

Tačno. Lokacija je važna strateška tačka i ljudi će joj gravitirati. Blizu je Muzeja savremene umetnosti, koja je divna građevina i vrlo je cenim. Projektovali smo prostore okupljanja, ta lokacija je zanimljiva ne samo u urbanom, već i u socijalnom i društvenom smislu. To je na neki način i gradski trg. U parku je, a park nije još dovoljno izrastao. Naša strategija za okolni zeleni prostor je divlja priroda. Potpuno smo svesni snage prirode Velikog ratnog ostrva koje je u neposrednoj blizini. To nema ni jedan grad na svetu. Takvu divljinu usred grada. To je nešto izuzetno i treba mu odati počast. Divljina koja se planira za park i ivicu reke je u stvari proširenje divlje prirode Velikog ratnog ostrva. Bukvalno i metaforički. Želimo da podstaknemo diverzitet flore i faune… i želimo mesto za muziku. Zamislite, kad dolazite, hodate tom lepom… šumom. Bez obzira da li ste umetnik ili posetilac. I taj osećaj otkrivanja – zgrada se ne otkriva odjednom u celini. Možete joj prići sa nekoliko strana, i uvek ćete je drugačije sagledati.

Vrlo ste entuzijastični i strastveni kad govorite o Filharmoniji.

Naravno da jesam, ja to živim i dišem.

Kada ste arhitekta ne možete da prestanete da mislite o arhitekturi.

Imate nekoliko paralelnih projekata. Kako uspevate da ih vodite?

Imamo tim od pet direktora, uključujući i mene, svi su izuzetni arhitekti i svi smo prilično različiti. Sastajemo se svaki dan i razgovaramo o projektima ili samo da razgovaramo. Bili smo vrlo disciplinovani u tome pre pandemije. Za vreme pandemije – pošto smo morali da radimo na daljinu – jako smo se trudili da budemo međusobno povezani. Sad smo nastavili u živo, i to je mnogo bolje. Komentarišemo svaki projekat ponaosob i razvijamo ih zajedno. Rad studija je rad tima. Mi smo ništa bez našeg tima.

Da li je to vreme kad razmišljate o arhitekturi?

Kada ste arhitekta ne možete da prestanete da mislite o arhitekturi. Tako je i kad ste muzičar, to je deo vašeg bića, onoga što ste suštinski. To je način na koji gledate svet, deo je vašeg senzibiliteta. Iskušavamo jedni druge, i uvereni smo da kad se svi složimo oko nečega, kad smo svi uzbuđeni zbog nečega, da je to dobro. Ali, ako i jedan od nas ima neku sumnju, čak i ako se jako želi da taj izazov nestane, znamo da to moramo jako ozbiljno da uzmemo u obzir, jer tada nešto nije baš kako treba, da moramo ponovo to da razmotrimo. Po meni je snaga saradnje u tome da uživate u izazovu i da uvek ne znate kuda idete, pa istražujete.

Ponekad se od nekih saradnji umori. Da li menjate partnere ili dugo opstajete zajedno? Mislim posle nekog dužeg perioda, ne svake druge godine.

Naš studio je osnovan tek 2009… (smeh)

Mislim metaforično, ne bukvalno.

Zajedno smo kao grupa, kao tim, a nikad nismo imali tako interesantne radove kao sada. Počinjali smo u vrlo teškom trenutku pod utiskom Janove smrti, i potcenila sam činjenicu koliko teško može biti promeniti ime. Imam svoj stari tim, ostali su da rade sa mnom. A bilo je mnogo, mnogo teško. Bila sam jako naivna kad sam zamišljala da će to biti jednostavno. Mislim da moramo da razumemo ko smo postali. Imamo dobro nasleđe, ali moramo da budemo svesni koliko smo bili drugačiji. Trebalo nam je vremena… Morala sam da dokažem da sam dobra i fer. Bilo je teško, ali sam uspela.

Rekli ste da ste radili za Ričarda Rodžersa…

Da, četiri i po godine.

Veoma sam zainteresovana da budem mentorka mladim arhitekticama, da ih ohrabrim da predstave svoje ideje.

Pre mnogo decenija… Imate li sebe kao početnicu na umu kad u studio primate novog mladog arhitektu?

Ne. Ne stavljam se u tu situaciju, ali… Naučila sam mnogo od Ričarda. Ne samo o arhitekturi. Bio je izuzetno velikodušna osoba, ogromna podrška. Svako u birou može da mi se obrati u svakom trenutku… Uživam u prirodnim talentima, uživam u tome da podržim mlade arhitekte, veoma sam zainteresovana da budem mentorka mladim arhitekticama, da ih ohrabrim da predstave svoje ideje. A mentorstvo nije nešto ekskluzivno. Mislim da ima nečeg i u kulturi koju smo ustanovili u našem birou. To je najvažnija stvar koju sam od Ričarda naučila. Kad smo se videli poslednji put pred njegovu smrt, bili smo na večeri, samo nas dvoje. Ogovarali smo sve i svašta, a onda mi je rekao – uspostaviti kulturu u birou je mnogo teže nego raditi. I bio je u pravu. Kad se to uspostavi onda rad ide sam od sebe. Morate ozbiljno da se potrudite da stvorite kulturu podrške, izazova u najboljem značenju te reči, otvorenosti prema idejama… da budete jaki, vredni, zabavni… Mislim da sve to imamo u birou. Pitali su me pre neki dan iz nekog časopisa, ko je moja inspiracija.

I ko je?

Odgovorila sam – kad svako jutro uđem u biro čeka me velika gomila izuvenih cipela – mi izuvamo cipele u birou. Tad osetim energiju mladosti, talenta… To je moja inspiracija.

Da li je bilo lakše biti arhitekta u vreme Ričarda Rodžersa? Govori se da se menja uloga arhitekte, da su manje važni.

Nisam sigurna da je tako. Izuzetno je teško biti arhitekta, imate mnogo konfliktnih zahteva. Morate imati vrlo razvijenu moć ubeđivanja, koja mora biti duboko ukorenjena u intelektualnoj analizi i razumevanju, lokacija, klijenta, grada… Ako razvijete tu vrstu narativa, onda ste mnogo ubedljiviji. Nije ovde reč o ubeđivanju u vezi sa stilom, više je zauzimanje za filozofsku, intelektualnu ili socijalnu poziciju. Mislim da arhitekti danas imaju veliku odgovornost kad je reč o održivosti. To je na prvom mestu. Jer ako ne bude tako… Gradimo jer verujemo u budućnost. Zato arhitektura postoji. Ali, ako održivost ne bude na prvom mestu, onda nemamo budućnost. Moramo da žaštitimo naše gradove i učinimo ih lepšim, čistijim, i zelenijim… treba da uvedemo što više prirode u naše gradove. Beogradska filharmonija je amblematski primer te želje.

Mislim da arhitekti danas imaju veliku odgovornost kad je reč o održivosti, to je na prvom mestu.

Koliko vremena mislite da će biti potrebno da se Filharmonija izgradi?

Svim velikim, komplikovanim kulturnim projektima od ideje do realizacije treba minimum pet godina. MAAT u Lisabonu je nešto brže izgrađen, ali je bio na čekanju godinu dana. Svakom projektu se nešto dogodi. To je jako komplikovan put, a stvari se događaju.

Kao arhitekta osećam odgovornost, želim da budem ambasador i da se borim za ono u šta verujem. Nisam prestala da projektujem zgrade, uradiću sve što mogu da se objekat dogodi, tu spadaju i politički kontakti, razvijanje odnosa sa ključnim ljudima, ili pomoć da se sakupi novac… Šta god da je u pitanju, to je takođe rad na projektu. Uvek. Svi smo u tome.

Morate da budete diplomata.

Da. A nisam uvek.

Svaka generacija želi da napreduje i proba nešto novo i drugačije.

Posedujete umeće pregovaranja, a i susrećete se sa vrlo različitim ljudima tokom rada na projektu – od onih na visokim pozicijama, do onih na gradilištu. A ovi poslednji u stvari grade zgradu.

Oni stvaraju, oni je prave. Jako mnogo tražimo od naših partnera. Kad smo radili renoviranje Viktoria i Albert muzeja (Victoria and Albert Museum) u Londonu sarađivali smo sa najstarijom porcelanskom kompanijom u Holandiji (Tichelaar). Želeli smo da s njima proizvedemo posebne porculanske pločice kakve još nisu radili. Taj posao je zahtevao ogromnu posvećenost i obostrano poverenje. Bila je apsolutna radost sarađivati s njima – to su zanatlije koji imaju osmo čulo za materijal. Iskustvo se prenosi sa generacije na generaciju – to se ne može naučiti, to se upija. I zato oni to mogu da naprave. I u Lisabonu (MAAT) smo radili sa porodičnom firmom (Ceramica Cumella), a one imaju posebnu motivaciju. Kod njih nije reč samo o onom komercijalnom, već i o nečemu u njima, hoće da napreduju.

Ima tu i ponosa.

Apsolutno. Svaka generacija želi da napreduje i proba nešto novo i drugačije. Sa Cumellom smo radili na velikim dimenzijama pločica sa posebnom glazurom. S njima smo sarađivali kasnije, na mnogo manjem projektu, na Centru za kancer u Sautemptonu (Maggie’s Southampton) koji smo završili prošle godine. Tamo smo koristili prvi put keramiku kao noseći element. Uspelo je, jer smo imali dobru vezu s njima, pa smo mogli da probamo i da grešimo, i da probamo… dok ne uspemo. Kad bi se to stavilo na tender, niko to ne bi hteo. Morate da znate s kim radite, jer jako mnogo zahtevate, a svako to ne može. Tražite vreme, posvećenost, veru… i želju da pomerite granice… Kad nađemo takve ljude, onda želimo s njima da radimo ponovo, i ponovo, i ponovo… jer se tako napreduje.

Imate li vremena za svoj privatni život?  

Naravno.

Idete li na odmore?

Nisam najbolja osoba za odmore. Nije zato što ne mogu, ni zato što mi je dosadno… nemam isti osećaj sebe kad sam na odmoru… uznemirava me.

Tokom projektovanja nauči se mnogo, od medicine do kulture. Uči se i o građenju. Arhitekti u svari imaju jako široko obrazovanje. Kako stoje stvari sa mladim arhitektima koji dolaze u vaš biro?

Ne znam zašto je tako, ali mislim da mladi diplomanti nemaju isto razumevanje istorije arhitekture kao što je to imala moja generacija i one pre mene. To je bio način kako se poučavalo. Ipak, ne kažem to kritički, mladi lakše putuju, sve je jeftinije, može se otići bilo gde, izloženi su internetu…. Ponekad kad razgovaramo o projektima i referencama pomene se Arhigram, a oni ne znaju da je to jedna od konceptualno najuticajnijih arhitektonskih grupa koja nije gradila, ali čiji se uticaj oseća čak i danas.

Mladi diplomanti nemaju isto razumevanje istorije arhitekture kao što je to imala moja generacija i one pre mene.

Razumeju li arhitekturu 20. veka?

O da. Nisam rekla da ne razumeju. To je tipično. Imamo u ofisu arhitekte iz celog sveta, što je karakteristično za biroe koji rade na internacionalnom nivou. Svako od njih donosi različito obrazovanje, kulturne reference, senzibilitete. I to čini razgovore mnogo bogatijima. Što to je jako pozitivno.

Znači sretni ste?

Jesam, ali moram da kažem da je Bregzit naštetio pristupu Evropskoj uniji i slobodnom kretanju arhitekata Evropom.

Izabrali smo za vas…

• Vladimir Đorić, Zabriskie: Nisam ništa izgubio od strasti za bavljenjem arhitekturom

Iako često politički kontroverzni, projekti koji u središte stavljaju vožnju biciklom mogu biti od višestruke potencijalne koristi za velike gradove.

Nakon što je koronavirus izazvao drastične promene u načinu života u urbanim sredinama, sve više svetskih metropola nastoje da postanu „magični“ biciklistički gradovi.

Može se reći da je biciklizam trenutno najveći globalni trend, imajući u vidu da neke gradske vlasti, posebno u Evropi ali i šire, imaju hrabre ambicije da automobile u gradovima u potpunosti zamene biciklima.

Vill Batler-Adams, generalni direktor firme za sklopive bicikle Brompton, kaže da je u poslednje dve godine došlo do „seizmičkog pomaka“, te da nam je Kovid pružio refleksiju o tome kako želimo da živimo u našim gradovima.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Ovih 10 gradova su uključili bicikle u srž urbanističkog planiranja
• Inženjer iz BG ima rešenje za „Pančevac“: Na mostu izgraditi biciklistički tunel (FOTO)

Post-kovid preispitivanje gradskih prostora

Pariz je tokom oktobra otkrio planove da do 2026. godine postane „100% biciklistički grad“, a Milano čak želi da u narednih 13 godina izgradi još više biciklističkih staza nego francuska prestonica. Berlin pak planira da stvori područje bez automobila koje će biti veće od Menhetna.

Evropska Unija trenutno razmatra planove da se od 424 grada širom kontinenta zahteva da razviju „planove održive urbane mobilnosti“ sa davanjem prioriteta biciklizmu i pešačenju i to do 2025. godine.

Na drugom kraju sveta, Ostin u Teksasu je u novembru glasao za novi porez koji će prikupiti 480 miliona dolara za aktivne projekte transporta, dok je Montreal ubrzao svoj program za novu ekspresnu biciklističku mrežu u dužini od 184 kilometra.

Zdravlje, klima, socijalna pravda, ekonomija ili kvalitet vazduha – sve su to stvari u kojima biciklizam može pomoći.

Dok je pandemija primorala mnoge da preispitaju svoje fizičko zdravlje, svetskim vladama je ukazala na finansijske troškove koji su povezani sa nezdravom populacijom, te se ponudila prilika da se preispitaju naši gradski prostori.

Jačanje biciklizma ima višestruke potencijalne koristi za gradove, kao što su smanjenje emisije ugljenika, poboljšanje zdravlja ljudi, smanjenje zagušenja u saobraćaju, poboljšanje bezbednosti na putevima i oslobađanje prostora kojim trenutno dominiraju automobili.

„Bilo da je u pitanju zdravlje, klima, socijalna pravda, ekonomija ili kvalitet vazduha, sve su to stvari u kojima biciklizam može pomoći“, rekla je za Dezeen Meredit Glaser, direktorka Instituta za urbani biciklizam u Amsterdamu.

Velika važnost infrastrukture

Kako onda transformisati metropolu zakrčenu saobraćajem u biciklistički grad? Može se reći da je osnovni faktor bitan za razvoj biciklizma u gradovima infrastruktura.

To znači da su biciklističke staze dizajnirane prema standardima najbolje prakse, jednosmerne, sa prostorom na putu koji je oduzet automobilima kako bi se ustupio biciklima i ograničen fizičkom barijerom koja štiti bicikliste od drugih vozila.

Veoma je bitno da se biciklističke staze pravilno i bezbedno uspostave kako bi se ljudi podstakli da ih koriste. Navodi se primer Sevilje, koja je sagradila 80 kilometara prilično uobičajenih ali zaštićenih biciklističkih staza za nekoliko meseci tokom 2020. godine, te je do danas zabeležila skok od skoro 7% u proporciji putovanja biciklima.

Bez potrebe za velikim inovacijama

Druge vrste infrastrukture su takođe važne i za njih je dobar dizajn od vitalnog značaja. Tako Holandija prednjači u biciklističkim parkovima, a između ostalog ima izgrađenu i veoma efikasnu garažu za bicikle u Hagu.

London se može pohvaliti firmom koja gradi sigurnosne hangare za više bicikala sa otiskom jednakim jednom parking mestu za automobile. S druge strane, Malme je razvio senzorni sistem koji upozorava vozače automobila kada se biciklisti približavaju raskrsnici.

Nisu potrebne nikakve velike inovacije, već samo ono što je uspešno smišljeno za automobile primeniti na biciklima. Takođe, nije potrebna nikakva velika infrastruktura, već je potrebno da ona bude efikasno osmišljena i postavljena baš tamo gde treba.

Suština plana finske prestonice je izgradnja 130 kilometara biciklističke infrastrukture po uzoru na najbolje prakse.

Slično mnogim drugim gradovima, Helsinki radi na brzom akcionom biciklističkom planu, sa ciljem da poveća udeo putovanja biciklima sa trenutnih 11% na 15% do 2025. godine i najmanje 20% do 2035. godine, što bi smanjilo emisiju ugljenika u gradu za 2%. Suština plana finske prestonice je izgradnja 130 kilometara biciklističke infrastrukture po uzoru na najbolje prakse.

Zapravo, Helsinki trenutno ima 1.300 kilometara biciklističkih staza, što je duplo više od Kopenhagena. Ipak, osim 50 kilometara duge trase, ostatak je lošeg kvaliteta i zasniva se na modelu iz 1960-ih koji vidi bicikliste pomešane sa pešacima, što nije adekvatno ni za pešake ni za bicikliste.

Imajući ovo u vidu, prvi korak je detaljno razmatranje plana nove infrastrukture, odnosno razmatranje grada kao celine i kako ljudi žele da se kreću kroz njega.

Upliv politike koči planove

Trenutno se u mnogim gradovima teži primenjivanju snažnih mera smirivanja saobraćaja kako bi čak i neiskusni biciklisti mogli bezbedno i prijatno da se voze uz prisustvo četvorotočkaša. Ipak, i dalje postoje mnogi gradovi koji su prenatrpani automobilima.

Nekim gradovima u Sjedinjenim Državama dominiraju motorna vozila i u njima se oko tri četvrtine putovanja čija je relacija kraća od pet kilometara obavlja automobilom, a samo 1% putovanja biciklom, dok je u Kopenhagenu i Amsterdamu taj postotak oko 50%.

Ali ti planovi često su i politički kontroverzni i mnogi uspešni pilot-projekti koji u središte stavljaju bicikliste bivaju poništeni zbog odluka vlasti, jer ipak postoji veliki broj ljudi koji ne želi da im se ograniči kretanje automobilom ili da izgube svoje parking mesto u komšiluku nauštrb prostora za bicikle.

London, Los Anđeles, Pariz ili Seul mogu postati „magični gradovi“, ali to zahteva promenu u načinu razmišljanja.

Efikasna komunikacija je stoga važna isto kao i planiranje i dizajn infrastrukture kada je u pitanju izgradnja biciklističkog grada. Ako bi se ove političke prepreke mogle prevazići, biciklizam bi mogao otvoriti vrata za duboke promene u gradovima širom sveta.

„Moramo da zapamtimo da ulice nisu samo mesta kretanja, već i mesta za boravak. Mislim da je tu vožnja bicikla zaista sjajna, jer to je ono što se zove granični način. Bicikl jeste vozilo, ali lako možete sići sa njega i po potrebi postati pešak“, rekla je Meredit Glaser.

Imajući ovo na umu stručnjaci smatraju da London, Los Anđeles, Pariz, Seul i San Francisko između ostalog mogu postati „magični gradovi“, ali to zahteva promenu u načinu razmišljanja.

Izabrali smo za vas…

• Trg u Kopenhagenu rekonstruisan je po meri biciklista i biodiverziteta

Polovina od deset najboljih kompanija u Sjedinjenim Državama prijavila je povećanje prihoda od arhitekture u odnosu na prethodnu godinu.

Architectural Record predstavio je svoju listu 300 najboljih američkih arhitektonskih firmi za 2022. godinu, rangiranih prema prihodu od arhitektonskih usluga izvršenih u 2021.

Gensler, Perkins & Will i HDR nastavili su trogodišnji niz kao vodeći u godišnjoj rang listi najboljih 300 arhitektonskih kompanija u SAD, a pridružio im se i AECOM, koji je zabeležio jedno od najvećih prijavljenih povećanja prihoda od arhitekture, popevši se sa osmog na četvrto mesto.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Koliko zarađuju arhitektonske firme u Americi
• Foster + Partners skoro udvostručili profit tokom pandemije

HGA skoro učetvorostručili prihode

Kako piše ArchDaily, polovina od 10 najboljih kompanija prijavila je povećanje prihoda od arhitekture u odnosu na prethodnu godinu, te je tako Gensler prihodovao čak 1,37 milijardi dolara, skočivši sa 1,32 milijarde dolara prijavljenih 2021.

IBI Group, firma sa sedištem u Kolumbusu, u državi Ohajo, skočila je sa 20. na 13. mesto, Ware Malcomb se popeo se sa 24. na 15. mesto, dok se SmithGroup iz Detroita sa 23. pomerio na 16. mesto. Biro HGA (Hammel, Green and Abrahamson) prijavio je skoro četvorostruko povećanje prihoda, skočivši sa 34 na 129 miliona dolara.

Firme koje su zabeležile pad prihoda uključuju Kohn Pedersen Fox Associates, koja je pala sa 13. na 18. mesto, i Leo A Daly, koja je sa 17. ove godine dospela na 34. mesto.

Lista 25 najboljih arhitektonskih firmi u Sjedinjenim Državama izgleda ovako:

1. Gensler
2. Perkins & Will
3. HDR
4. AECOM
5. Jacobs
6. HKS
7. HOK
8. CannonDesign
9. Stantec Inc.
10. Perkins Eastman
11. Skidmore, Owings, & Merrill
12. ZGF Architects
13. IBI Group Inc.
14. Corgan
15. Ware Malcomb
16. SmithGroup
17. DLR Group
18. Kohn Pedersen Fox Associates PC
19. Populous
20. Arcadis North America/Callison RTKL
21. PBK
22. Page
23. HGA
24. Flad Architects
25. Gresham Smith

Čitavu listu Top 300 arhitektonskih firmi u Sjedinjenim Američkim Državama možete pronaći ovde.

Izabrali smo za vas…

• Zaha Hadid Architects platili 12 miliona funti za korišćenje imena svoje osnivačice

Ova stručna publikacija je uporedni pregled savremenih praksi u oblasti stanovanja, koji na drugačiji način prikazuje istaknute projekte najnovijih kuća i zgrada.

Knjiga “Put do kuće, osam priča o stambenoj arhitekturi”, urednika Nevene Novaković i Igora Kuvača, upravo je objavljena i to u izdanju Istraživačkog centra za prostor i Univerziteta u Banjoj Luci. Ona u centar pažnje stručne zajednice postavlja pitanje stambene arhitekture, našeg odnosa prema domu i privatnosti.

Na zanimljiv i nov način, u formi kolaža i kroz razigrani format, ova knjiga arhitektama i studentima arhitekture daje neposredan uvid u savremenu arhitektonsku produkciju u oblasti porodičnog i višeporodičnog stanovanja, i to kroz osam kratkih priča napisanih u formi eseja. Priče o zgradama i o ljudima koji u njima žive propraćene su mnogobrojnim fotografijama, ilustracijama i dijagramima.

Svaka priča o stambenoj arhitekturi predstavlja slojevitu i zaokruženu celinu, a koje su međusobno veoma raznolike.

„Svaka priča o stambenoj arhitekturi predstavlja slojevitu i zaokruženu celinu, a koje su međusobno veoma raznolike“ – ističe prof. dr Saša Čvoro u tekstu svoje recenzije.

„Multiplicitet perspektiva koje izdanje donosi doprinosi razvoju istraživanja u području stambene arhitekture, postavljajući raznorodna ishodišta“ – navodi, s druge strane, prof. dr Mia Roht Čerina u svojoj recenziji.

Srodni članci na portalu Gradnja:

• Zbogom Lenjine: Knjiga o napuštenoj sovjetskoj arhitekturi
• 10 odličnih knjiga o arhitekturi koje besplatno možete pročitati na internetu

Osam priča o stambenoj arhitekturi

Autori prikazanih projekta pripadaju mlađoj generaciji arhitekata koje deluju u širokom geografskom rasponu između Norveške i Grčke, sa zajedničkim nasleđem arhitektonske kulture nekadašnje Jugoslavije (sa jednim izuzetkom).

Prikazani primeri zgrada i kuća obuhvataju različite razmere, podneblja i poreklo projekata. Bez obzira na to, u njima se isprepliću lične priče, različita projektantska uverenja, društveni uticaji i duh vremena.

Sadržaj knjige čini osam priča, uvod i pogovor:

• Put do kuće. U potrazi za arhitekturom zadovoljstva (uvod)
• Porodična kuća M
• Putopis sa Salamisa
• Betonska butovnica
• Pravo na stan
• Kuća kao dio grada
• Dominum
• Biti kod kuće
• Rasteretite misli i zgrade će doći
• Kuća i čovjek unutar nove urbane ekologije (pogovor)

U poglavlju „Pravo na stan“ posebna pažnja posvećena je Regionalnom stambenom programu u Republici Srbiji – Stanovanje za izbeglice i raseljena lica, iza kojeg stoje arhitekte Zoran Abadić i Jelena Bogosavljević iz beogradskog biroa 1×2 STUDIO.

Dostupna i onlajn

Prema svojoj temi i sadržaju ova knjiga je odlično štivo za sve arhitekte koje se bave projektovanjem i renoviranje stambene arhitekture (porodične i višeporodične). S druge strane, ona je izuzetno korisna za sve studente i mlade profesionalce koji žele dublje i detaljnije da se upoznaju sa dometima regionalne arhitektonske scene.

Prema rečima urednika, knjiga je u štampanoj formi podeljena bibliotekama arhitektonskih fakulteta u ex-Yu regiji i dostupna je arhitektama, nastavnicima i studentima na uvid.  

Osim toga, PDF izdanje knjige u online formatu možete u celosti pogledati na Issuu profilu izdavača.

O urednicima

Nevena Novaković je docent na Arhitektonsko-građevinsko-geodetskom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci. Doktorirala je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2014. godine. Bavi se istraživanjem istorije i teorije urbanog dizajna i urbane forme kroz različite razmere. Jedan od urednika edicije knjiga Reviews of Sustainability and Resilience of the Built Environment for Education, Research and Design u izdanju TU Delft Open i trenutno je urednik naučnog časopisa AGG+. Član je osnivačkog odbora Do.co.mo.mo. Bosna i Hercegovina.

Igor Kuvač je docent na Arhitektonsko-građevinsko-geodetskom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci. Doktorirao je na Univerzitetu u Granadi (Španija) 2017. kao stipendista Erazmus Mundus projekta JoinEUSee, sa temom Prisilne tranzicije – izgradnja novih naselja za izbjegla i raseljena lica poslije rata (1992-1995) u Bosni i Hercegovini. Suosnivač je i voditelj Istraživačkog centra za prostor koji eksperimentiše sa inovativnim modelima urbanog dizajna, u kojem koordinira Small SCALE odeljenje i druge projekte. 

Nevena Novaković

Igor Kuvač

Faktografija:

• naslov: Put do kuće, osam priča o stambenoj arhitekturi
• izdavač: Istraživački centar za prostor i Arhitektonsko građevinsko geodetski fakultet Univerziteta u Banjoj Luci
• urednici: Nevena Novaković i Igor Kuvač
• autori: Adnan Harambašić, Stilijani Dauti, Jorgos Mitrulias, Majkldžon Raftopulos, Nevenka Mančeva Adžievska, Marija Antik Nikolova, Jelena Bogosavljević, Zoran Abadić, Luka Korlaet, Tomaž Krištof, Nerma Linsberger, Mirza Mujezinović i Ana Nikezić
• recenzenti: prof. dr Mia Roth Čerina i prof. dr Saša Čvoro
• godina izdavanja: 2022.
• dizajn i prelom: Maja Ilić
• prevod: Jelena Pažin
• lektura i korektura: Igor Simanović
• štampa: Vilux, Banja Luka
• pokrovitelji: Alumil, Xella, Knauf Insulation i Velux

Urednik je izdvojio za vas:

• Formati za urbani život – Porodična kuća u savremenom gradu
• Mlada dizajnerka iz Srbije osvojila treću nagradu na Salone Satellite u Milanu
• Mustafa Musić: Arhitekta s beogradskog asfalta

Sa višedecenijskom karijerom i preko 100 izgrađenih projekata, nekadašnji Le Korbizjeov učenik postao je međunarodno priznat po doprinosu arhitektonskoj sceni.

U sredu, 15. juna, 94-godišnjem indijskom arhitekti Balkrišni Došiju zvanično je uručena Kraljevska zlatna medalja za arhitekturu 2022. od strane predsednika RIBA-e Sajmona Olforda.

Godišnja nagrada Kraljevskog instituta britanskih arhitekata, dodeljuje se u ime Njenog Veličanstva Kraljice „osobi ili grupi ljudi koji su imali značajan uticaj, direktno ili indirektno, na unapređenje arhitekture“.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Le Korbizjeov učenik osvojio Pritzkera za 2018. godinu
• Brick Award 2022: Wienerberger nagradio inovativnu arhitekturu od opeke

Plodan i inspirativan i nakon devedesete

Glavna figura u oblikovanju arhitekture Indije i njoj susednih regiona, poznat posebno po svom vizionarskom urbanističkom planiranju i projektima socijalnog stanovanja, Balkrišna Doši je „kombinovao pionirski modernizam sa narodnim jezikom“, dok njegove zgrade karakteriše „duboko uvažavanje tradicije indijske arhitekture, klime, lokalne kulture i zanata”.

Sa višedecenijskom karijerom, preko 100 izgrađenih projekata i radom u obrazovanju, postao je međunarodno priznat po doprinosu arhitektonskoj sceni. Aktivan i nakon što je napunio 90 godina, on „ostaje podjednako plodan koliko i inspirativan“, navodi RIBA Komitet časti za 2022.

Osećam se zaista prezadovoljnim što sam dobio istu nagradu kao i moj guru Le Korbizje.

„Prijatno sam iznenađen i duboko ponizan što sam dobio Kraljevsku zlatnu medalju od engleske kraljice. Kakva velika čast! Vest o ovoj nagradi vratila mi je sećanja na vreme kada sam radio sa Le Korbizjeom 1953. godine kada je upravo dobio vest da dobija Kraljevsku zlatnu medalju. Živo se sećam njegovog uzbuđenja što je primio ovu čast od Njenog Veličanstva. Metaforički mi je rekao: ’Pitam se koliko će ova medalja biti velika i teška’. Danas, šest decenija kasnije, osećam se zaista prezadovoljnim što sam dobio istu nagradu kao i moj guru Le Korbizje – u čast mojih šest decenija prakse“ izjavio je Balkrišna Doši nakon dodele, a preneo ArchDaily.

Ovogodišnji događaj pratila je virtuelna proslava koja se prenosila uživo iz studija Balkrišne Došija u Ahmedabadu u Indiji, kao i iz sedišta RIBA-e u Londonu. Digitalna ceremonija je uključivala i obraćanje arhitekata širom sveta, uključujući Frenka Gerija, Alvara Sizu i Benedetu Taljabue.

Uticaj na generacije arhitekata

Komisiju za selekciju Kraljevske zlatne medalje 2022, kojom je predsedavao arhitekta i predsednik RIBA Simon Olford, sačinjavali su: Sir David Adjaye, arhitekta i dobitnik Kraljevske zlatne medalje za arhitekturu 2021; Alison Bruks, osnivačica firme Alison Brooks Architects; Kejt Čejn, arhitektkinja i direktorka Škole za umetnost, dizajn i arhitekturu na Univerzitetu De Montfor, te Dr Gus Kejsli-Hejford, osnivač i direktor projekta V&A East i profesor prakse na SOAS (Školi za orijentalne i afričke studije u Londonu).

„Bila mi je čast i zadovoljstvo predsedavati komitetom koji je izabrao Balkrišnu Došija za osvajača Kraljevske zlatne medalje 2022. Sa devedeset i četiri godine uticao je na generacije arhitekata kroz svoju divno svrsishodnu arhitekturu. Originalan i nezavisan mislilac – on je u stanju da poništi, ponovi i evoluira. U dvadesetom veku, kada je tehnologija omogućila mnogim arhitektama da grade nezavisno od lokalne klime i tradicije, Balkrišna je ostao usko povezan sa svojim zaleđem: to su klima, nove i stare tehnologije i zanati. Svojim izuzetnim doprinosom umetnosti arhitekture, građevinskom zanatu i praksi urbanističkog projektovanja Balkrišna Doši postaje najzaslužniji dobitnik ove nagrade“ – rekao je na ceremoniji Sajmon Olford.

Izabrali smo za vas…

• Fransis Kere dobitnik Prickerove nagrade za 2022. godinu

Kako arhitektura doprinosi firmama da razviju svoje biznise centralno je pitanje prvog Business Development Night događaja koji organizuje portal Gradnja sa svojim partnerima.

Cilj svake arhitektonske prakse jeste da klijentu omogući i pruži „dodatnu vrednost“. Ali, kada pokušamo da tačno odredimo šta tačno ta vrednost podrazumeva, kako se manifestuje, meri i na koje sve načine je arhitekte stvaraju i komuniciraju, stvari postaju nejasne i komplikovane.

Sa namerom da rasvetlimo odnos između arhitektonskih biroa i njihovih B2B klijenata u oblasti maloprodaje, ugostiteljstva i arhitekture poslovnog prostora pozvali smo troje istaknutih predstavnika arhitektonske profesije da podele svoja lična viđenja  i profesionalna iskustva.

Kako se domaće prakse prilagođavaju brzim potrebama tržišta i pojavi krupnog kapitala, te na koji način razvijaju svoju konkurentsku prednost.

Učesnici stručnog panela, pod nazivom „Kako arhitektura stvara vrednost?“ su Dejan Mitov (Modelart Arhitekti), Lela Alempijević (Studio Zabriskie) i Marija Simeunović (Arhitektura Biznisa). Moderator diskusije je Igor Conić (Gradnja.rs).

U centru stručnog panela biće pitanje kako arhitektura doprinosi drugim firmama da razviju svoje biznise, koji su mogućnosti, dometi i izazovi B2B poslovnog modela u savremenih okolnostima tržišta i društva. Takođe, biće reči o tome kako i na koji način arhitektonsku vrednost predstaviti ekonomskim sredstvima. Pored toga, govorićemo o tome kako se domaće prakse prilagođavaju brzim potrebama tržišta i pojavi krupnog kapitala, te na koji način razvijaju svoju konkurentsku prednost – da li kroz jedinstvenost ili najpovoljniju cenu?

Kad i gde?

Panel diskusija biće održana u utorak (21. juna), u prostoru ICT Hub-a (Kralja Milana 10, Beograd), sa početkom u 19 h.

Kapacitet prostora je ograničen. Registracija je obavezna.

Agenda:

• Obraćnje predstavnika kompanije Tarkett
• Panel diskusija
• Pitanja publike
• Networking koktel

Generalni sponzor događaja je kompanija Tarkett, dok su zlatni sponzori komapnije EuroDOM i Hörmann.

Poslovna strana arhitekture

Business Development Night je serijal stručnih panela, predavanja i događaja koje pokreće i organizuje portal Gradnja.rs sa svojim partnerima u cilju okupljanje struke, unapređenja konkurentnosti domaćih biroa, pokretanja pitanja od profesionalnog značaja za arhitektonsku zajednicu u Srbiji.

Učesnici panela su istaknute arhitekte i projektanti sa lokalne i regionalne arhitektonske scene. Namera organizatora je da se paneli organizuju više puta  godišnje.

Tema narednog događaja i stručnog panela je OUTSOURCING.

Kao što možemo da budemo šampioni u segmentima gejming industrije ili IT-a, uz kreiranje dobrog ekosistema to možemo i u arhitekturi.

U poslednjoj deceniji stasala je čitava nova generacija arhitektonskih firmi koje deluju svesni činjenice da je uspeh svake pojedinačne firme zapravo uspeh čitavog ekosistema, da svaki pojedinačni uspešni projekat pomera granicu u percepciji arhitekture kod šire javnosti i ohrabruje investitore da krenu da primenjuju nove ideje i principe u svojim investicijama.

Upravo iz ovih razloga, pre tri meseca osnovana je Asocijacija srpskih arhitektonskih praksi (ASAP) – prvo poslovno udruženje arhitektonskih firmi. Asocijacija je vođena idejom da je pravi trenutak da se na jednom mestu okupe arhitektonske firme savremene prakse, kojima će udruživanje dati potrebnu snagu i glas da utiču na napredak arhitekture u Srbiji i njenu promociju van granica.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Vladimir Đorić, Zabriskie: Nisam ništa izgubio od strasti za bavljenjem arhitekturom
• Ana Ferik-Ivanovič: Grad će se ponositi lepom arhitekturom ukoliko je bude bilo

Svečano promovisan ASAP-a

Tim povodom, u Beogradu je 14. juna svečano je predstavljena Asocijacija srpskih arhitektonskih praksi. Promociji ASAP-a prisustvovao je pomoćnik ministra građevinarstva Đorđe Milić, dekan arhitektonskog fakulteta prof. Vladimir Lojanica, gradski urbanista Beograda Marko Stojčić, predstavnici najvećih kompanija iz oblasti Real estate i građevinske industrije, predstavnici strukovnih organizacija, predstavnici građanskih inicijativa, medija kao i predstavnici najvažnijih arhitektonskih i inženjerskih firmi iz Srbije.

“Iako tek treba da zaslužimo i zaradimo kredibilitet i uvažavanje institucija i partnera, u ovaj posao ulazimo sa najvišim ambicijama i željom da postanemo ključni sagovornik i platforma koja povezuje real estate i građevinsku industriju sa jedne, državnu upravu i fakultete sa druge strane ili građanske inicijative i predstavnike javnosti sa treće strane.”, – rekao je Vladimir Đorić, predsednik upravnog odbora Asocijacije.

Zvuči šokantno, ali skoro 70% aktivnih biroa, studija, firmi je nastalo posle 2005. godine.

Cilj ASAP-a je da se kroz razmenu ideja, iskustava i znanja utiče na formiranje arhitektonske zajednice i veću konkurentnost srpske arhitekture na regionalnom tržištu, te promovišu projekti domaćih arhitekata na globalnoj sceni.

„U ovoj rečenici su sadržani kratkoročni, srednjoročni i dugoročni ciljevi Asocijacije“ – naglašava za naš portal Igor Marsenić, izvršni menadžer u ASAP-u.

Kako Marsenić naglašava, ASAP je, pre svega, poslovno udruženje koje štiti i zastupa poslovne interese svojih članica, napominjući pritom da je arhitektonsko preduzetništvo izuzetno mlada poslovna delatnost.

„Zvuči šokantno, ali skoro 70% aktivnih biroa, studija, firmi je nastalo posle 2005. godine. Mislim da je važno da se ovaj podatak što češće iznosi u javnom polju“ – ističe naš sagovornik.

Mi stojimo na ramenima svih onih koji su zadnjih 150 godina stvarali arhitekturu i borili se za njeno mesto u srpskom društvu.

Ključ uspeha, kako kaže, videli su u povezivanju svih onih firmi i autora koji su razumeli da njihov posao nije dominantno kreativan, kako su učeni kroz obrazovni sistem.

„Da su oni prvenstveno preduzetnici, kreativni, ali da su kao i svi drugi preduzetnici izloženi zakonima i stihijama tržišta, da pored estetskih kriterijuma i vrednosti na kojima gradite karijeru i ugled, godinu bi ipak trebali da završite sa profitom“ – objašnjava Marsenić.

Zato, ističe, veruju da firme udružene u Asocijaciju srpskih arhitektonskih praksi mogu uticati na promenu poslovne klime i kulture.

Prema Marsenićevim rečima, želja ASAP-a je da se otvori dijalog u vezi mnoštva izazova sa kojima su suočeni svi entiteti koji čine „taj zaista veliki i šarenoliki ekosistem arhitekture u Srbiji“, te da se nijedan problem neće rešiti ukoliko ne bude dijaloga i gradnje poverenja.

„Mi ne želimo da bilo koga definišemo ili procenjujemo. Smatramo da u ovako kulturološki i ekonomski redukovanim društvima, i na kraju u velikom svetu koji redefiniše svoje vrednosti i obrasce, nestanak bilo koga sa scene je ravan tragediji. Mi stojimo na ramenima svih onih koji su zadnjih 150 godina stvarali arhitekturu i borili se za njeno mesto u srpskom društvu. U tom smislu, verujemo da su sve organizacije i udruženja važna“ – napominje naš sagovornik.

Fokus na građenju zajednice

Kako Marsenić dodaje, trenutni fokus ASAP-a je na građenju zajednice, tzv. bonding, te su tako kreirali ASAP TALKS meet-up format, koji se sastoji od uvodnih prezentacija od strane gosta ili nekog od članova Asocijacije i diskusije koja se kasnije razvije.

Do sada su održali tri ovakva događaja i, kako ističe Marsenić, uverili se u blagotvorno dejstvo razmene znanja, iskustava i razgovora.

„Znati za nekog ili za njegovo poslovanje preko Instagram profila ili LinkedIn-a, nije isto kao i da ga zaista poznaješ i da shvatiš da bez obzira na grad u kojem delujete, nišu na tržištu ili veličinu firme, da ste izloženi sličnim izazovima i problemima“ – navodi naš sagovornik.

Kako je ASAP organizovan i ko su sve članovi

Kao i svaka druga neprofitna organizacija, upravnu strukturu ASAP čine Skupština, Upravni odbor i Zakonski zastupnik, a Marsenićeva uloga je da sprovodi odluke donete na Upravnom odboru. Statutom su predviđeni i statusi Partnera kao i pridruženih članova ASAP-a. Rol model za slična udruženja na globalnom nivou predstavljalo je Dansko udruženje arhitektonskih firmi.

Asocijacija ima brojne radne grupe u čijem delovanju učestvuju predstavnici firmi članica.

„One su vrlo važne za naše delovanje, jer se operativno bave temama od taktičkog značaja za organizaciju. I, što je najvažnije, sve odluke se donose konsenzusom“ – ističe izvršni direktor ASAP-a.

Asocijaciju je formiralo trinaest firmi, a u vrlo kratkom periodu njenog delovanja taj broj se popeo na dvadeset i pet.

Asocijaciju je formiralo trinaest firmi, a u vrlo kratkom periodu njenog delovanja taj broj se popeo na dvadeset i pet. To su abecednim redom: A4 studio, Antipod, Aris, Architonic, Autori, Beging, Danilo Dangubic Architects, Fluid, Focal one, Inka studio, Ksenija Djordjevic Architects, Kontra studio, Main studio, MADA, MAPA, Mart architecture, Moba studio, Modelart arhitekti, Remorker architects, Studio Obe, Ten studio, Teking, Unknown studio, Ured studio i Zabriskie.

Proces širenja članstva arhitektonskim firmama kao i strateških partnerstava sa firmama iz građevinske industrije i real estatea je u toku.

„Mi više nemamo nikakvu sumnju oko daljeg života i funkcionisanja Asocijacije i da je business-wise pristup u njenom delovanju pun pogodak“ – naglašava Marsenić.

Objašnjava da ASAP-u mogu pristupiti pre svega one firme koje su registrovane na teritoriji Republike Srbije i to za obavljanje arhitektonske delatnosti i, što je po rečima našeg sagovornika još važnije, one koje dele vrednosti sadržane u Statutu, koji će, kao i ostali javno važni dokumenti, biti uskoro dostupni na veb sajtu asap.org.rs.

Zemlja dobre arhitekture

Kada je pak reč o benefitima koje imaju firme članice, Marsenić navodi da su oni brojni, te nam pominje neke od njih:

„Zato što je ASAP platforma za razmenu znanja i iskustva, zato što imate pristup novim informacijama o metodologijama, softveru, porezima, osiguranju, zbog povećanje vidljivost kroz kanale komunikacije udruženja i zajednički marketing. Zbog networkinga i mogućnosti direktne poslovne saradnje između firmi članica“ – kaže naš sagovornik.

A budući da su firme članice, kako je već napomenuto, registrovane za obavljanje delatnosti na teritoriji RS, iz Asocijacije veruju da je prirodno da su upućeni i na saradnju s državom, jer, kako naglašava Marsenić, „rezervnu zemlju nemamo“.

„Zadnjih godina je dosta promenjena klima oko sektora kreativnih industrija, kojem i mi pripadamo. Verujem da ćemo u institucijama Srbije imati partnera koji će razumeti potencijale naše industrije i da Srbija može biti percipirana kao zemlja dobre arhitekture i dizajna, isto kao što je prepoznata po filmskoj ili gejming industriji“ – zaključuje na kraju Marsenić za Gradnju.

Foto-galerija

Predstavljanje ASAP-a u Hotelu Indigo u Beogradu; Foto: Jakov Simović

Igor Marsenić izvršni menadžer i Vladimir Đorić predsednik UO ASAP-a; Foto: Jakov Simović

Igor Marsenić, izvršni menadžer u ASAP-u; Foto: Jakov Simović

Odabrali smo za vas:

• Amanda Levit za Gradnju: Filharmonija je mnogo više od koncertne dvorane

Osim niskog sadržaja ugljenika, ovaj građevinski materijal ima i mehanička, fizička i termička svojstva konkurentna betonu na bazi portland cementa.

Firma Prometheus Materials iz Kolorada razvila je građevinske blokove koji ispunjavaju standarde Američkog društva za testiranje i standarde (ASTM), a napravljeni su od organskog materijala nalik cementu, uzgojenog u bioreaktorima koji se reprodukuju na način sličan koralima.

Tačnije, ovaj biocement je napravljen od biomineralizujućih cijanobakterija koje se uzgajaju korišćenjem sunčeve svetlosti, morske vode i ugljen-dioksida.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Novi materijal skladišti i emituje toplotu menjajući svoje agregatno stanje
• Singapurski naučnici napravili biocement od mulja i urina

Efikasna zamena za portland cement

Blokovi su napravljeni mešanjem biocementa sa agregatom kako bi se stvorio građevinski materijal sa niskim sadržajem ugljenika, ali sa mehaničkim, fizičkim i termičkim svojstvima konkurentnim betonu na bazi portland cementa.

„Koralni grebeni, školjke, pa čak i krečnjak koji danas koristimo za proizvodnju cementa pokazuju nam da je priroda već smislila kako da poveže minerale zajedno na snažan, pametan i efikasan način. Radeći sa prirodom na korišćenju postojećih mikroalgi za povezivanje minerala i drugih materija zajedno, kako bismo stvorili nove tipove održivih biokompozitnih građevinskih materijala, možemo eliminisati većinu, ako ne i sve emisije ugljenika povezane sa tradicionalnim građevinskim materijalima na bazi betona“ – rekao je za Dezeen suosnivač Prometheus Materialsa Vil V. Srubar III.

Proces odvaja kalcijum, koji je ključni sastojak cementa, od ugljenika koji se oslobađa u atmosferu.

Biocement bi se mogao masovno proizvoditi kao alternativa portland cementu, koji je ogroman izvor emisije ugljenika jer se oslanja na klinker napravljen od usitnjenog i spaljenog krečnjaka. Proces odvaja kalcijum, koji je ključni sastojak cementa, od ugljenika koji se oslobađa u atmosferu.

„Ne možete jednostavno dekarbonizovati fosilna goriva, kao ni menjati fosilna goriva. Morate dekarbonizovati građevinske materijale. Građevinski materijali su veliki problem iz perspektive CO2“– rekao je Loren Barnet, izvršni direktor Prometheus Materialsa.

Odgovor na poziv Ministarstva odbrane

Kompanija zapravo trenutno koristi postojeće objekte kako bi prikupila biomaterijale neophodne za izradu blokova, ističući da je adekvatno iskoristiti neke od velikih objekata koji su već uspostavljeni za industriju biogoriva pre nekoliko godina, ali su u ovom trenutku neaktivni ali ipak dostupni.

Materijal je prvobitno razvijen od strane profesora sa Univerziteta Kolorado u Bolderu, kao odgovor na poziv Ministarstva odbrane Sjedinjenih Država da osmisle održive nove materijale.

Kompanija Prometheus Materials je zatim osnovana 2021. godine kako bi materijal bio dostupan i za javnu upotrebu, a njegova prva primena su ovi građevinski blokovi.

Kada je firma osnovana, dobila je sredstva od Microsoft Climate Innovation Fund, evropske kompanije Sofinnova Partners i globalne arhitektonske firme Skidmore, Owings & Merrill –  SOM.

SOM koriste mnogo betona i cementa i veoma su svesni potrebe za dekarbonizacijom procesa.

Učešće SOM-a u ovom razvoju podstaknuto je prethodnim vezama sa suosnivačem Srubarom, koji je dobio stipendiju od SOM fondacije 2006. godine.

Studio koji je projektovao Burdž Kalifu – najvišu zgradu sveta koja ima betonsku konstrukciju – i ranije je ulagao u istraživanja materijala sa niskim sadržajem ugljenika.

„SOM koriste mnogo betona i cementa i veoma su svesni potrebe za dekarbonizacijom procesa“ – rekao je Barnet.

Materijal trenutno prolazi kroz fazu testiranja u gradu Bolder u Koloradu, a proći će kroz sve predviđene protokole Američkog društva za testiranje i materijale kasnije tokom 2022. godine.

Kompanija planira da u naredne dve godine napravi i adekvatan materijal za izradu crepa, zidnih panela, zvučnih barijera i drugih betonskih elemenata.

Izabrali smo za vas…

• Beton i klima: Mračna tajna građevinske industrije

Za pocket park sa parterom u tradicionalnoj vojvođanskoj matrici čeka se i saglasnost fondacije Balašević kako bi grad dobio javni prostor na dobrobit svih.

Projekat memorijalnog pocket-parka “Balaševićev park” započet je inicijativom građana Zrenjanina tokom aprila 2021. godine, a zatim je, od strane stručnih konsultanata, podržan i pro bono izradom KTP-a, kao i arhitektonskog idejnog rešenja rekonstrukcije javne zelene površine koju potpisuje lokalni biro Arhitelier.

Odabrana lokacija za izvođenje ovog projekta smeštena je uz gradsko Jezero 3, a kako za naš portal navodi osnivač Arhiteliera arhitekta Stevan Šušak – odredili su je frekventnost pešačkog saobraćaja, neposredna blizina objekata kulture i obrazovanja, fokusna tačka “Malog mosta”, postojeća mikroklima, kao i potreba za unapređenjem ambijentalne vrednosti postojeće zelene površine.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• U Zrenjaninu planiran stambeno-poslovni kompleks sa pogledom na jezero
• Atelje snova Đorđa Balaševića: Od slovenačkih arhitekata za Novi Sad

Klinker opeka i granitne kocke

Prema rečima našeg sagovornika, idejnim rešenjem rekonstrukcije su predviđene intervencije krajnje svedenog obima, pri skromnom budžetu, i uz zadržavanje postojećeg zelenila i infrastrukture.

Prostorom novoprojektovanog parka površine od oko 14 ari dominira višenamenska pjaceta, sa sedenjem u zaleđu pod hladom bloka jarebika, a sa zapadnom vizurom ka panorami i aktivnostima nižeg amfiteatra jezera sa fokusnom tačkom “Malog mosta”.

Rešenje parternog popločanja je fleksibilnog tipa, uz primenu reciklirane žute klinker opeke u kombinaciji sa tamnim/svetlim cepanim granitnim kockama, kroz transponovanje tradicionalne vojvođanske matrice.

Parkovski parter se ujedno nadovezuje na prethodno realizovano rešenje rekonstrukcije.

Na taj način, dodaje Šušak, parkovski parter se ujedno nadovezuje na prethodno realizovano rešenje rekonstrukcije centralne pešačke zone, prema projektu prof. arh. Branislava Mitrovića i Zrenjaninke arh. Jelene Grujin (2015).

Superpozicijom starog i novog KTP-a utvrđene su linije desne i leve obale poslednjeg od ukupno pet nekadašnjih meandara Begeja, a koji je ukinut nasipanjem 1985. godine tj. formiranjem današnjih jezera. Ova informacija je preneta projektom kroz detalj “čitanja partera”.

Džepno odmorište i kamerna scena

Uz saobraćajnicu i gradski parking je predviđen buffer pojas niskog zaštitnog zelenila, sa dve nove pešačke “kopče”, objašnjava za portal Gradnja arhitekta Šušak.

Osim “sedeće zone”, pocket-park je pre zamišljen i kao ekstenzija centralne pešačke zone u vidu urbanog “džepnog” odmorišta i fleksibilne kamerne scene, pri čemu je kontinuitet zelenila i pešačkog saobraćaja podržan putem ozelenjavanja postojeće pasarele ka susednom Plankovom parku, uz “ležeću” zonu travnjaka.

Za dalju realizaciju pocket-parka neophodno je pribavljanje saglasnosti fondacije Balašević.

“Iskustvo sa ovog mini-projekta se razlikuje od dosadašnjih, najpre u slušanju niza specifičnih zahteva ove, ne male grupe građana, i njihovom viđenju razrade detalja: Možemo li ovde pored stola da metemo pendžer u Bečkereku? Tu sedimo u hladu i pričamo dok gledamo kroz pendžer ka Malom mostu, odmah pored česme, a na svaku klupu po jedan stih ugraviran u mesinganu pločicu… Tako smo i uradili” – kaže Šušak.

Čeka se na saglasnost

Za dalju realizaciju pocket-parka sa nazivom velikog umetnika, neophodno je pribavljanje zatražene saglasnosti fondacije Balašević, kao i prenos vlasništva predmetne parcele sa Republike na Grad, a zrenjaninski arhitekta nada se skorom razrešenju ovih pitanja na dobrobit svih.

Grafički prilozi

Faktografija

• naziv objekta: Pocket-park
• lokacija: javna zelena površina između Jezera 3 i gradskog parkinga, Zrenjanin
• površina: 13,74 a
• vrsta tehničke dokumentacije: IDR – idejno rešenje rekonstrukcije (2021.)
• investitor: grad Zrenjanin
• autori: Stevan Šušak dipl. inž. arh., Radenka Kolarov mast. inž. pejz. arh., + građani Zrenjanina

Izabrali smo za vas…

• Prvi parametarski park na Balkanu projektovan za Banjaluku

Poznati modni brend, čiji su logo i vizija inspirisani prirodom, predstavio je svoje viđenje zelene urbane sredine tokom nedavno završene smotre dizajnera.

Urbano ozelenjavanje fundamentalni je korak u borbi protiv efekata klimatskih promena i težnja ka poboljšanju kvaliteta života građana. Sa tim ciljem na umu, gradovi moraju težiti tome da budu zeleniji – urbane šume mogu poslužiti kao prilika za poboljšanje zdravlja životne sredine i obnavljanje biodverziteta za buduće generacije.

Instalacija koja nosi naziv čuvenog proizvođača obuće i odeće Timberland, čija je misija da inspiriše i podstakne novu generaciju da pokrene svet napred, naglašava viziju brenda koji teži zelenijoj i pravednijoj budućnosti kao i koncept cirkularnosti, prema kom ništa ne odlazi u nepovrat.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Zelena fasada u Parizu kao arhitektonski manifest nove ere
• Gradnja bez investitora: Ovako izgleda prvo samoodrživo plutajuće naselje u Evropi

Spajanje i pomirenje prirode i ljudi

Ovaj projekat – koji je bio deo Tortona Design Weeka i koji potpisuju Stefano Boeri Interiors – ima za cilj da naglasi posvećenost brenda da bude snaga za društveno i ekološko dobro ne samo promovisanjem ponovnog ozelenjavanja urbanih područja, već i isticanjem najnovijih eko-inovativnih proizvoda,  piše Archdaily.

Ova značajna i upečatljiva atrakcija, stvorena na vodama Darsene u Milanu, svakako je veoma dominantan element urbanog pejzaža. Cilj projekta Floating Forest, ipak, nije samo da prenese nove oblike ekološke odgovornosti i nove načine zauzimanja za prirodu, te transformacije urbanizovanih prostora, već i da ponudi mesto spajanja i pomirenja između prirodne sfere i ljudi.

Šuma je konceptualno i fizički proučavana kao nezavisan ekosistem.

Šuma, postavljena u gradskom okruženju, je konceptualno i fizički proučavana kao nezavisan ekosistem, gde 610 biljaka i 30 vrsta doprinose biodiverzitetu i urbanom šumarstvu zajedno sa drugim zelenim površinama u Milanu.

Ova privremena instalacija nudi ne samo prijatno okruženje u kojem možete ponovo otkriti važnost biodiverziteta i prednosti prirode, već i potpuno nesvakidašnje iskustvo, kako fizičko tako i vizuelno, gde mirisi cveća i taktilni ugođaji uključuju sva čula.

Interakcija s najnovijim inovacijama

Na lokaciji se mogu videti stabla javora, breze i jabuke, kao i grmova biljaka poput aronije, hortenzije, mahonije i pitosporuma, te višegodišnje trave poput stipe, eulalije, anemone, ljiljana, ljubičaste vrbene i pampasa.

Put kroz instalaciju ima četiri osnovne tačke vezane za različita čula i vodiće posetioce do interakcije sa najnovijim ekološkim inovacijama, kako na polju proizvoda, tako i vrednosti brenda.

Senzorni elementi će biti spojeni kroz digitalno iskustvo na licu mesta, a „saradnja“ sa instalacijom će biti dostupna i onlajn za sve one koji nisu mogli da prisustvuju manifestaciji Fuorisalone.

Vraćeni proizvodi mogu se popraviti radi ponovne prodaje ili se rastavljaju

Prva oblast je vezana sa Timberloop Take Back Program, koji ohrabruje potrošače da vrate svoje istrošeni Timberlandov proizvod u ponuđenu Timberlandovu prodavnicu ili putem pripejd opcije slanja od kuće direktno do proizvođača.

Vraćeni proizvodi mogu se popraviti radi ponovne prodaje ili se rastavljaju – pri čemu se neki delovi ponovo koriste, a ostali recikliraju.

Vizija usmerena na zeleniju budućnost

Druga oblast je posvećena GreenStride, jednoj od najnovijih tehnologija koje je brend lansirao. Naime, GreenStride đonovi su napravljeni korišćenjem 75% obnovljive šećerne trske i gume sa drveća, što obuću čini veoma laganom i udobnom.

Treća zona, nazvana Hear & Breathe, predstavlja dalje objašnjenje pozitivnog uticaja koji priroda ima na grad Milano i na naše živote, kroz koncept šume kao nezavisnog ekosistema i njene uloge u apsorpciji CO2.

Na samom kraju, posetioci se mogu upoznati sa vizijom Timberlanda koja je usmerena na zeleniju budućnost. Posetioci se u ovom delu mogu angažovati kroz stvaranje sadržaja na društvenim mrežama i ostaviti pozitivan trag.

Foto-galerija

Privremena instalacija kompanije Timberland; Foto: © Daniela Di Corleto

Fotografije: © Daniela Di Corleto

Izabrali smo za vas…

• Izgradnja kuće u Srbiji – Kako do zelenog standarda?

Sa dobitnikom Velike nagrade za životno delo razgovaramo o obrazovanju, konkursima i nagrađenim projektima, kao i o budućnosti ustanove na čijem je čelu.  

Jedan od najznačajnijih protagonista savremene srpske arhitektonske scene, profesor Vladimir Lojanica, rođen je 1969. godine u Beogradu. Godine 1995. diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je pohađao i poslediplomske studije na smeru Arhitektonska organizacija prostora, kao i poslediplomski kurs studija umetnosti iz oblasti arhitektonskog i urbanističkog projektovanja.

Od 1996. godine zaposlen  je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a 2004. osnovao je samostalnu arhitektonsku praksu, arhitektonski studio Proaspekt, u okviru kojeg redovno i uspešno učestvuje na javnim nacionalnim i međunarodnim konkursima, na kojima je osvojio brojne nagrade – među kojima i deset prvih.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Vladimir Đorić, Zabriskie: Nisam ništa izgubio od strasti za bavljenjem arhitekturom
• Amanda Levit u Beogradu: Filharmonija je mnogo više od koncertne dvorane

Njegovi radovi izlagani su i objavljeni na domaćim i međunarodnim profesionalnim kongresima i izložbama.

Autor je serije projekata i realizovanih objekata u zemlji i inostranstvu, a uporedo sa arhitektonskim i urbanističkim projektovanjem objavio je radove i tekstove u brojnim monografijama i profesionalnim i javnim publikacijama.

Njegovi radovi izlagani su i objavljeni na domaćim i međunarodnim profesionalnim kongresima i izložbama, uključujući i dva izlaganja u okviru nacionalne selekcije na Arhitektonskom bijenalu u Veneciji.

Dobitnik je više značajnih stručnih priznanja, od kojih je ono poslednje – Velika nagrada arhitekture Udruženja arhitekata Srbije za životno delo – bilo povod da sa profesorom Lojanicom napravimo rekapitulaciju njegovog dosadašnjeg rada u arhitekturi i osvrnemo se na budućnost ustanove na čijem je čelu od 2021. godine.

S obzirom na izbor srednje škole – kulturološki smer, jeste li u mladosti možda razmišljali i o nekoj drugoj karijeri osim arhitektonske?

Gotovo izvesno svaka osoba prođe kroz fazu različitih vizija sebe u budućnosti od najranijih, a najčešće i nanovo, tokom zrelijih godina. Te projekcije vezane su za preispitivanje sebe kroz paletu mogućih bavljenja različitim disciplinama. Kako odrastamo i sazrevamo, menjamo i afinitete i karakter, spoznajemo svet, ti izbori postaju sve jasnije profilisani i što je najvažnije – objedinjuju različite želje i potrebe u nama. Svakako je i u mom slučaju bilo aktuelno mnoštvo najrazličitijih zanimanja u različitim periodima života shodno životnoj dobi, ali ključan je taj prvi korak ka jasnijem odabiru kulturološkog usmerenja iniciran sveprisutnijom težnjom i željom za bavljenjem profesijama koje su društveno angažovane i čiji rezultati obuhvataju široko polje implikacija na društveni i kulturni kontekst. A arhitektura je upravo takva, sa svojim sveobuhvatnim rezultatom predstavlja neizmeran poligon različitih mogućnosti bavljenja strukom.

Biti arhitekta sigurno znači ovladati velikim brojem znanja i veština.

Odluku za ovakav izbor došla je upravo zbog tog kapaciteta arhitekture da objedini najrazličitije težnje i afinitete u meni: od interesovanja za kreativni rad, preko afiniteta ka preciznom i inženjerskom delovanju i projektovanju, do interesovanja za različite zanate i rad sa konkretnim materijalima. Da ne podsećam koliku je ulogu odigrala činjenica da sam odrastao u ambijentu zidova oblepljenih, za mene tada krajnje imaginarnim, čudnim prikazima prostornih volumetrijskih varijacija, bojenih putanja i šemata, nekakvih tada nerazumljivih matrica i dezena, maketa i modela, preskačući preko, iz nepoznatog razloga, poslagane hrpe kamenova različitih boja i tekstura po sred dnevne sobe… Biti arhitekta sigurno znači ovladati velikim brojem znanja i veština. Kako je to lepo definisao Emanuel Petit (Emmanuel Petit) – arhitekta je stručnjak koji sa jedne strane mora da zaprlja ruke u blatu, a sa druge strane mora da čita Kjerkegora ili Hegela. Fascinantno je to što uvek sedite sa Janusovim licem između neskladnih svetova realnih fizičkih stvari i sveta ideja, fikcija odnosno zamisli.

Neka priznanja, možda i najvažnija, jesu ona koja prebrode značajniju istorijsku vremensku distancu.

Koliko je posvećenosti i truda potrebno da bi se Arhitektonski fakultet završio sa prosečnom ocenom 9,31 i nagradom za studenta generacije? Takođe, da li vam je takav uspeh predstavljao breme ili pak podsticaj za rad u struci nakon diplomiranja?

Pitanja ovog tipa zaista su pomalo nezahvalna, rizična. Ukoliko uopšte uspete da se odgovorom izbegnete opasnosti da zvučite pretenciozno, uvek postoji i opasnost da odgovorom ne odete dalje od dobro poznatih floskula. U pokušaju da izbegnem bar jednu od ovih opasnosti, vratio bih se na ono što predstavlja ključnu karakteristiku poziva arhitekte, pa i od najranijih, studentskih dana, a to je – da biste u tom pozivu bili dobri morate zaista biti posvećeni onome što radite i konstantno promišljati pa i voleti svoju praksu. Zaista verujem da se ključ odgovora na pitanje šta je dobar student arhitekture, mladi arhitekta, arhitekta u zrelim i poznim godinama, pa i onaj nagrađivani u svim tim stadijumima, nalazi zapravo na tragu ličnih zapitanosti o arhitekturi, šta je ona za vas, poziv ili način života, od vremena koje joj dajete, od afiniteta i načina kako koncipirate svoje ideje do načina na koji rešavate tehničke detalje, kako uopste gledate na svet. U svakoj umetnički orijentisanoj profesiji – a takva je i arhitektura, ne postoji jasna i direktna ekvivalencija između same uspešnosti u praksi i priznatosti te prakse u vremenu u kojem se ona realizuje. Neka priznanja, možda i najvažnija, jesu ona koja prebrode značajniju istorijsku vremensku distancu. A ono što nagrade i priznanja nose kao svoj najveći potencijal, jeste ohrabrenje da svoje ideje plasirate na adekvatan i savremen način i da one stižu do javnosti i da javnost reaguje na njih. To je jedna od bitnih karakteristika bilo kog umetničkog dela – jasna i direktna rečitost novih ideja i koncepata.

Šta smatrate najvažnijim lekcijama koje ste naučili od profesora Marušića?

Profesor Darko Marušić bio je jedan od profesora uz kojeg je tekla prva faza mog akademskog obrazovanja i karijere. Bio je pripadnik plejade istaknutih arhitekata koji su tada činili moćnu okosnicu naše škole (Milenković, Stjepanović, Lojanica, Keković, Cagić, Ličina, Živadinović, Vulović…). A kontekst u kome se tada živelo bio je primetno drugačiji od današnjeg, pored mnogo čega ostalog, pogotovo za rad u oblasti naše arhitektonske struke. Jedna posebna dimenzija vremenskog komfora i autoriteta struke u društvu bila je, čini se, ključna razlika.

Kontekst u kome se tada živelo bio je primetno drugačiji od današnjeg, pogotovo za rad u oblasti arhitektonske struke.

Svojim pristupom radu profesor Marušić se uklapao u ovaj kontekst, a sam njegov odnos prema zadatku bio je, kao i kod većine pomenutih profesora te generacije, koncentrisano usmeren ka fokusiranom, upornom prosejavanju kvaliteta po svim nivoima. Određenim problemima, temama ili stvarima od značaja imali su mogućnosti da se posvećeno bave u vremenskom okviru o kome mi u današnje vreme možemo samo da sanjamo, odnosno zamišljamo. Sa današnjim načinom života, tempom koji se višestruko ubrzao i društvom koje posve drugačije gleda na struku, izgubila se ova prefinjena mera stvari i jedna lirska, kreativna ležernost, istraživačka upornost i promišljanje koje je ovoj profesiji zaista davalo specifičan, viteški šarm a za sobom donosilo vrhunske kvalitete.

Koliko i kakvo god da je vaše obrazovanje, u konkretnim životnim zadacima čovek se uvek iznova obrazuje.

Vaš prvi veći realizovani objekat bila je Nacionalna biblioteka Ruande u Kigaliju, projekat za koji ste dobili prvu nagradu na međunarodnom konkursu 2000. godine. Koje su bile specifičnosti tog projekta i kako na njega gledate nakon 20 godina?

Nacionalna biblioteka Ruande je bila jedna od važnih lekcija u ličnom pogledu na profesiju. Kako je naš posao usmeren i organizovan od teme do teme, svaki novi projekat uglavnom predstavlja i novi zadatak za sebe. Završetkom jednog i prelaskom na drugi vi zapravo menjate mnogo složeniji kontekst od same promene projektantskog zadatka. Menja se investitor, načini finansiranja, klimatski i kulturološki okvir u kome radite i još bezbroj činilaca, sve u svemu mora se u dosta toga upustiti i učiti. U projektu za Nacionalnu biblioteku su sve ove promene – pojedinačno, svaka za sebe – bile drastične, da ne kažem u potpunosti opozitne svemu meni tada poznatom. Od odnosa arhitekture prema lokalnom kontekstu, preko klime i biološkog diverziteta, do kulturološkog konteksta, tehnoloških procesa realizacije, pa i odnosa privatne svojine i javnih institucija… sve je bilo potpuno drugačije u odnosu na ono očekivano. Tu se pokazuje na delu teza da koliko i kakvo god da je vaše obrazovanje, u konkretnim životnim zadacima čovek se uvek iznova obrazuje – u pitanju je opet ključni fenomen preispitivanja. Tako da na ovaj objekat zaista čuvam jedinstveno sećanje jer sam i kroz njega puno naučio. Ono što mi je posebno ostalo u sećanju je vrlo diferencirana ideja i saznanje o tome da suštinski uvek gradite za neko mesto i neke ljude koji su tu, ali i za neko novo vreme i nove ljude koji tek dolaze, i da je i zbog toga važno hrabro se oslobađati tvrdih klišea i predubeđenja i biti otvoren za nove moguće, buduće alternative.

Osim za zemlje tzv. Trećeg sveta projektovali ste i za Rusiju, Kinu, SAD… Kakva ste iskustva stekli učešćem u projektima za inostranstvo?

Prethodno rečeno u nekoj meri predstavlja i uvod za odgovor na ovo pitanje. Zapravo projektovanje u različitim kontekstima vam daje jednu pokaznu vežbu – koliko stvari koje usvojite i smatrate rutinom i standardom uvek iznova treba da budu preispitivane. Kada menjate tako drastično različita društvena uređenja u kojima radite postoji mnoštvo okolnosti na koje se morate navići u svom svakodnevnom funkcionisanju, postoji čitav sled različitosti koje morate da usvojite kako biste mogli da funkcionišete u tom novom okviru: prvenstveno preispitivanje nekih usvojenih projektantskih šema koje u drugim kontekstima prosto „ne rade“ i upoznavanje nekih novih koje su adaptirane za taj konkretni slučaj; zatim „zalančavanje“ radnog vremena (ponekad se vremenske zone uopšte i ne preklapaju); privikavanje na nove standarde projektovanja i na određeni zahtev za kvalitetom i sadržajem projektne dokumentacije, i na kraju potpuno drugačija politika poslovanja – funkcionisanje u korporativnim sistemima sa veoma nefleksibilnom dinamikom rada i slično. I kada svemu ovome dodate i određeni stepen jezičkih barijera zaista dobijete složen algoritam poslovnih uslovljenosti u gde morate disciplinovano i dosledno razvijati svoje kreativne ali i poslovne strategije.

Ono što smatram najodgovornijim zadatkom je upravo rezultat koji dajete u novoj sredini.

I povratno sa druge strane – sve ove različitosti vas obogate nekim neprocenjivim saznanjima i izvuku ili razviju iz vas veštine koje niste ni bili svesni da možete da posedujete. Ono što smatram najodgovornijim zadatkom je upravo rezultat koji dajete u novoj sredini. Kako arhitektura uvek predstavlja proizvod koji treba da da novu kulturnu vrednost, u smislu u kojem je Bodrijar govorio o kulturnoj vrednosti, onda ovim korakom zaista preuzimate jednu odgovornost da se upoznate sa specifičnostima i karakteristikama novog ambijenta kulture u kojem stvarate.

Koja ideja stoji iza partnerstva Proaspekta i Business Arta? Kako se kao arhitektonska firma prilagođavate trendu globalizacije na tržištu rada?

Moglo bi se reći da arhitektura u svetu u savremenom trenutku postaje zaista timski rad na mnoštvu slojeva, a iza svakog velikog autorskog potpisa zapravo stoji čitav tim stručnjaka. I sami arhitektonski zadaci postaju toliko kompleksni da traže ne samo veći broj ljudi da bi ih savladali, nego i različite vrste i nivoe ekspertiza. Pa tako, u stvari, govorimo o pravim transdisciplinarnim i multidisciplinarnim timovima, ne samo u fazama razrade, nego podjednako i u konceptualnim fazama. Kao u svim oblicima partnerstava i u našem slučaju zapravo se radi o otvaranju novih mogućnosti i novih poslovnih prilika kroz udruživanje resursa: kako kreativnih i intelektualnih, tako i fizičkih, vremenskih i ekspertskih. Spajanje dve firme daje potpuno nove mogućnosti za razvoj obe pojedinačno, a i zajedno za njihovu transformaciju u neke nove oblike i modele rada. U nekim okolnostima, kada su poslovne prilike manjeg obima, vi zapravo sa veoma malim timom možete postići vrhunske rezultate – ali kada broj ponuda raste i kada se otvaraju nove mogućnosti – javlja se potreba da nešto promenite. Voleo bih da verujem da je ovo partnerstvo takođe prelazna faza ka stvaranju nekog još složenijeg sistema – koji bi u naš tim uključivao eksperte iz mnogobrojnih oblasti – uključujući i one iz umetničkih i humanističkih disciplina.

Iza svakog velikog autorskog potpisa zapravo stoji čitav tim stručnjaka.

Koliko je zahtevan bio projekat prve „Energy House“ u Srbiji? Kako vidite dalji razvoj koncepta održivosti kod nas?

Porodična vila Zero Energy u mnogim aspektima predstavljala je veliki izazov. Vreme projektovanja i gradnje ovog objekta je period kada je regulativa iz ove oblasti u našoj državi bila u samom začetku. U tom periodu nije zakonom bilo moguće da privatni proizvođači vrate struju u mrežu (što je sada moguće i značajno olakšava projektovanje ovakvih objekata). Tako je projektovanje ovog objekta zapravo išlo u susret toj ideji, trebalo je spregnuti sve uticaje, kao i sve tehničke i tehnološke aspekte bez ikakvog prethodnog modela i primera u našoj sredini. Samo projektovanje i izgradnja ovog objekta predstavljala je za mene potpuno novo iskustvo, a najpovoljnija okolnost u svemu je bila želja, razumevanje i tehničko obrazovanje investitora i koautora, Saše i Maje Macanović – tako da smo zajednički mogli da se posvetimo ovom zadatku iz više rakursa. Moram priznati da sam u nekim situacijama zaista bilo u dilemi kako prevazići određene izazove, i kada se sada osvrnem na ceo proces rada zaista mi se čini da je naš celokupan trud rezultirao objektom koji se može razumeti i kao određeni eksperiment ili pilot-projekat u ovoj oblasti. Čak i danas ovoj temi se kod nas ne posvećuje dosta pažnje i još uvek ne postoji suštinska povezanost sa samim integrisanim modelom projektovanja. Iako postoje brojni novi primeri, neretko se dešava da se svode na primenu i aplikaciju već gotovih tehničkih rešenja. A postoji čitav jedan novi dijapazon projektantskih tema u ovoj oblasti kojima bi se moglo baviti i razvijati ekspertize u odnosu na uslove lokalnog konteksta.

Ne bih se ni osmelio da neki rad izdvajam kao vrhunac profesionalne karijere, za to je malo prerano.

Budući da ste ove godine dobili Veliku nagradu arhitekture Udruženja arhitekata Srbije za životno delo, zanima nas postoji li projekat koji smatrate za „krunu“ Vaše dosadašnje karijere? Ili pak mislite da je tako nešto tek pred Vama?

Kada sagledam iz ove pozicije dijapazon različitih tema kojima sam se do sada bavio, nisam siguran da je uopšte moguće na taj način ih upoređivati. Postoji čitava serija različitih pristupa i obima projektantskih izazova koje sam prihvatao, da ne pominjem najrazličitije razmere ovih zadataka, a u svakom bih pronalazio neki drugačiji motiv i izazov. Tu su, na primer, Hotel i Ekspo hala Holidej in, Hotelsko-komercijalni centar Rajićeva i Kompleks autobuske i železničke stanice Novi Beograd, (oba zajedno sa M. L.), Poslovni objekat multinacionalne kompanije NCR, brojni prvonagrađeni konkursi za Narodni muzej, ekstenziju Specijalnog suda, Banka Intesu, rezidencijalne vile, vinarije… Stavljati sve njih na istu liniju i napraviti izbor tog tipa praktično nije moguće. Radi se o ponekad dijametralno različitim karakterima i kapacitetima gde je nemoguće njihovo međusobno poređenje. Na kraju krajeva, ne bih se ni osmelio da neki rad izdvajam kao vrhunac profesionalne karijere, za to je malo prerano, a prisutna je i želja za dalji razvoj.

Kako biste sumirali Vaš dosadašnji pedagoški put? Vidite li njegov uticaj u radu vaših bivših studenata?

Celokupan pedagoški rad kojim se bavim usmeren je na to da pokušam da svoje stečeno profesionalno iskustvo i znanje stavim na raspolaganje studentima i budućim mladim profesionalcima, kako bi oni dalje sami u svojim projektantskim izazovima dolazili do novih ideja i koncepata. Smatram da nije suštinska forma pedagoškog delovanja samo u paketu informacija i znanja kojima neminovno moramo da opremimo studente, nego u građenju kritičkog stava prema praksi i profesiji, kulturi, sredini, jer je polje znanja i ekspertiza u arhitekturi postalo toliko divergentno. U savremenom trenutku, pored egzaktnih, pozitivnih znanja i veština koje im možemo dati, čini mi se da je od najveće koristi upućivanje mladih na moguće forme projektantskih strategija i taktika kojima onda oni dalje mogu rešavati najrazličitije probleme i zadatke.

Projektantski studio i studijska nastava na fakultetu pruža veoma intenzivan okvir za pojavu svežih ideja.

Kada pogledam raznolikost profesija kojima se danas bave moji nekadašnji studenti, zaista postaje očigledno koliko se transformisala naša profesija samo u poslednjih dvadeset godina. Postoji čitava serija novih specijalnosti koje u prethodnih deset ili dvadeset godina nismo uopšte razmatrali kao arhitektonske ekspertize. Ono što našu struku čini tako složenom i tako inventivnom je to što bez obzira kojim segmentom se bavite, uvek morate da pokušate da povežete novi izazov i novo istraživanje sa sopstvenom praksom i obrazovanjem.

Polje mog posebnog interesovanja, kada govorimo o pedagoškom radu predstavlja rad u studiju. Projektantski studio i studijska nastava na fakultetu pruža veoma intenzivan okvir za pojavu svežih ideja. U tom smislu, studio je dragocena laboratorija za rađanje i transformaciju arhitektonskih ideja, a crteži, modeli, skice, renderi su neka vrsta alata, puta i konsekvenci, kao i tekući razgovori koji su u osnovi dijaloški. Mislim da arhitekturu treba izučavati kao živu stvar, razapetu i sublimiranu kroz dobronamerno dijaloško oponiranje različitih stavova.

Možete li teoriju koju ste predavali uporediti sa arhitektonskom školom stanovanja danas?

Teorijski predmeti na kojima radim kontinuirano se unapređuju i ažuriraju, i pre bih rekao da se radi o jednoj genezi i transformaciji nego o teoriji koja se predavala nekada i teoriji koja se predaje danas. Naša sredina je primer neposredne rapidne transformacije celokupnog društveno-političkog sistema – a tranzicioni i post-tranzicioni period je sam po sebi dugo trajao, a možda i još uvek traje? Ovi novi konteksti u kojima smo se našli neminovno su nametali nove paradigme i modele stanovanja i stambenih politika. Ključna poenta je da se kontekst projektovanja i gradnje stambenih objekata u poslednjih pedeset godina zaista drastično transformisao, i da su određeni postulati i načela nekadašnje Beogradske škole stanovanja ostali kao tekovina, ali je više nego jasno da se njihova interpretacija danas uglavnom potpuno iskrivljeno primenjuje. Ono što je uočljivo i na globalnom nivou, a na našem primeru je očigledno, je da je stanovanje zaista tema koja fizički obuhvata jedan ogroman građeni fond – i da je za karakter, izgled i vrednost naših gradova ključno da se njen kvalitet kontinuirano kontroliše i unapređuje.

Kontekst projektovanja i gradnje stambenih objekata se u poslednjih 50 godina zaista drastično transformisao.

U savremenom trenutku u našoj sredini ne postoji jasno diferenciran obrazac stambene politike – koji bi mogao kao pandan ili opozit da se postavi nasuprot zastrašujućeg tržišnog modela gradnje. A i ako nešto i postoji, de fakto se ne poštuje. Ukoliko bismo svoje aktivnosti usmerili na formiranje jednog ovakvog modela oslonjenog, kao nekada, na kreativne napore pojedinaca/autora, kao i na pomenute tekovine naše škole stanovanja, imali bismo mnogo jasniju sliku i mnogo više načina da iskustva i saznanja koja smo nasledili iz prethodnih vremena implementiramo, koristimo i na zdravim osnovama nastavimo da ih razvijamo i danas. Naša poruka uvek treba da bude ta da je „proizvodnja“ arhitekture, posebno stambene, analogna proizvodnji opšte kulture, kulture življenja, kao i da ideje, vrednosti, tekovine i paradigme struke moraju biti pretpostavljene pragmatičnoj tržišnoj manipulaciji čiji je jedini cilj da se ono što se sagradi što više proda i na tome što bolje zaradi.

S kakvim očekivanjima ste preuzeli titulu dekana? Kako uz sve izazove današnjice vidite budućnost Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i arhitekture u Srbiji?

Sa velikim očekivanjima, rekao bih. U suprotnom verovatno ne bih ni preuzimao ovu ulogu. Arhitektonski fakultet predstavlja najznačajniju akademsku instituciju arhitektonske i urbanističke struke u regionu, i kao institucija takvog ranga predstavlja mesto za inicijalni razvoj i unapređenje profesije. Arhitektonsko obrazovanje je zaista srž ili suština bilo kakvog daljeg razvoja struke, a fakultet je mesto gde se mora generisati ovaj podsticaj jednako kroz humanističke, umetničke i tehnološke aspekte. Promišljanje i arhitektonsko obrazovanje mora istovremeno biti i umetničko i analitičko, koliko i eksperimentalno.

Promišljanje i arhitektonsko obrazovanje mora istovremeno biti i umetničko i analitičko, koliko i eksperimentalno.

Zadatak Arhitektonskog fakulteta je da formira slobodnu bazu i poligon za sva nova istraživanja, modele intelektualnog mišljenja. Verujem da akademski kontekst pored toga što treba da da odgovor na realnost i spremi buduće stručnjake za rešavanje problema i zadataka realnog sveta, treba da bude i potraga za alternativnim svetovima kao deo avangardne misije celog visokog obrazovanja. Pored toga akademski kontekst treba i da jasno profiliše svoju ulogu u društvu, a to nije mala ambicija. Kao institucija imamo mnogo planova na kojima aktuelno radimo i očekujemo da će se rezultati videti već u narednom periodu. Smatram da doprinos Fakulteta može biti veliki kroz njegov širi društveni angažman i da je ovo posebno važna tema za razvoj celokupne struke, ne samo segmenta arhitektonskog obrazovanja, kao i da tu leži potencijal ka promeni klime opšteg neuvažavanja struke. Ovo nije izazov samo za arhitekturu već i za sve discipline u univerzitetskom sistemu. Drugim rečima, treba da se angažujemo i suočimo sa nizom problema. Arhitektura ima veliki potencijal u društvu i presudno je da se njen istinski angažman desi na pravi način, kako bi izgrađeni prostor danas po mnogo čemu devastiran i ugrožen prevede u humaniji ambijent za život.

Izabrali smo za vas…

• Lazar Kuzmanov: Umesto Yuga, od prvih para kupio sam računar

Kreativni crteži koje je na fotografijama nacrtao umetnik Robin Jajla mogli bi vas inspirisati da vidite svet oko sebe iz potpuno drugog ugla.

Nedostaje vam inspiracija? Pogledajte svet oko sebe. Možda ne deluje inspirativno, ali ipak jeste. Kako, možda ćete se zapitati?

Pa, znate kako se kaže –  lepota sveta je u oku posmatrača, a ne u samom svetu. Drugim rečima, da biste pronašli inspiraciju, potrebna vam je samo prava perspektiva.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Arhitektonske skulpture izvedene od samo jednog lista papira
• Lampe i saksije od betona i šperploče inspirisane zgradama iz vremena SSSR

Nov način doživljaja slike

Ilustrator iz Istanbula Robin Jajla (Robin Yayla) pronalazi inspiraciju svuda, a njegova umetnička dela to iskreno pokazuju: on samo crta ilustracije na prelepim fotografijama i pronalazi potpuno nov način doživljaja slike.

„Moja umetnička avantura počela je crtanjem u mladosti. Kada sam odrastao, počela je i moja strast za istraživanjem novih mesta. Tako da sam želeo da spojim ove dve strasti zajedno, a ova kombinacija je stvorila moj umetnički jezik“ – izjavio je Jajla za BoredPanda.

Pogledajte 20 Robinovih ilustracija koji arhitektonske projekte širom sveta predstavljaju u sasvim novoj dimenziji.

1. Uvrtanje kule

2. Na sladoledu u Kremlju

3. Neka sila bude s tobom

4. Kad Neo udara

5. Dugoruki Roki

6. Gitarski most

7. Venecijanska limunada

8. Pravac na Mars

9. Saobraćajne špagete

10. Osveženje među zidinama

11. Svetionik kao sprej

12.  Džek Sperou napada

13. Mlada u potrazi za Bilom

14. Balerina na krovu

15. Zipovana fasada

16. Cheers!

17. Kula od peska

18. Zatrpan poslom

19. Most Džona Lenona

20. Kajgana na kupoli

Izabrali smo za vas…

• Arhitekta koji je odlučio da postane umetnik – Nikola Mihajlović Kori

Od kontrole osvetljenja do povezivanja sistema za zabavu i funkcija pametnog doma, Unica je spremna da zadovolji trenutne i buduće potrebe svih klijenata.

Napravljen od brojnih sofisticiranih materijala i sa ciljem da domovi postanu još udobniji i pogodniji za svakodnevni život, novi Unica asortiman uređaja po svemu prati najnovije estetske trendove i dizajn prilagođen korisniku.

Glavne prednosti novog asortimana – koji odlikuju jednostavnost, lepota i svakodnevnica kakvu žele klijenti – pored ostalog, čine i laka ugradnja, osiguravanje više prostora za ožičenje, kompatibilnost sa prethodnim sistemima, kao i prilagođenost neravnim zidovima.

Poboljšana bezbednost i energetska efikasnost

Pogotovo prilagođen vlasnicima pametnih kuća, Nova Unica asortiman uključuje sve uređaje za ožičenje koji su potrebni u cilju poboljšanja stila, udobnosti i sigurnosti domova.

Od kontrole osvetljenja do povezivanja sistema za zabavu i funkcija pametnog doma, Unica je spremna da zadovolji trenutne i buduće potrebe svih klijenata. Automatska kontrola svetla sa senzorima pokreta poboljšava bezbednost i energetsku efikasnost. 

Pametna inovacija dizajna čini Unica asortiman lakim za instalaciju na zid.

Okretni i tasteri za zatamnjenje, kompatibilni i sa konvencionalnim i sa LED osvetljenjem, pomažu da se lako prilagodi ambijentu. Pametna inovacija dizajna čini Unica asortiman lakim za instalaciju na zid, ali i na OptiLine45 parapete montažom „na klik“.

Novi Unica asortiman uključuje tri dizajna okvira: Unica Studio, Unica Pure i Unica Pro.

Da li ste već pročitali na portalu Gradnja.rs?

• Rekonstrukcijom hale Novkabela do novog IT centra u Novom Sadu

Nulta količina otpada u fazi proizvodnje

Unica proizvodi dizajnirani su i proizvedeni sa fokusom na održivost i kvalitet u svakoj fazi životnog ciklusa proizvoda. Uređaji se lako demontiraju kako bi se olakšala reciklaža.

U fazi proizvodnje, više od 50% sirovog materijala koji se koristi za Unica uređaje dolazi iz recikliranih izvora, a 100% materijala se interno ponovo koristi za stvaranje nulte količine otpada.

U fazi pakovanja, optimizovana je veličina ambalaže proizvoda i materijala, kako bi se izbegao otpad. To su sve postulati na kojima Schneider Electric insistira.

Jednoslojni okviri dostupni su u jednobojnoj varijanti – bela, bež, aluminijum i antracit.

Asortiman Unica Studio nudi izbor okvira koji se lako uklapaju u različite tipove enterijera – karakteristično zaobljeni mogu biti deo klasičnog, tradicionalnog ili minimalističkog, modernog prostora. Napravljeni od termoplasta visokih performansi, robusni su i dugotrajni.

Asortiman Unica Studio dolazi u dve verzije:

• Jednoslojni okviri dostupni u jednobojnoj varijanti (bela, bež, aluminijum i antracit).
• Verzija u dva sloja ima okvire sastavljene od obojenog ili metalnog sloja preko bele, bež, ili antracit osnove – Unica Studio Color i Unica Studio Metal.

Unica Studio Color

Sa devet boja – od mekih i svetlih do odvažnih i živahnih, savršeni su za uređenje svih enterijera. Zahvaljujući modernom obliku i glatkoj zaobljenoj površini, dekorativni okviri Unica Studio Color se uklapaju u svaki enterijer.

Unica Studio Metal

Za enterijere sa odvažnim, modernim izgledom, Unica Studio Metal je odličan izbor. Ovaj asortiman sadrži pet ultramodernih metalnih završnih obrada, koje kombinuju kvalitet i robusnost sa elegantnim dizajnom.

Okviri su napravljeni od lima sa eloksiranom završnom obradom, kako bi se stvorila sjajna glatka površina. Dodatni tretman visoke otpornosti pomaže da se obezbedi dugotrajan izgled minimiziranjem uticaja starenja i uslova okoline.

Unica Pure

Ova linija pruža eleganciju i prefinjenost. Upravo izvanredni materijali – drvo, kamen, staklo, metal, guma – pružaju niz završnih obrada koje odgovaraju vrhunskim enterijerima.

Okvir Unica Pure počiva na izvajanoj ivici – beloj ili antracit, u zavisnosti od tona prednje ploče – za stvaranje zanimljivog i zadivljujućeg izgleda.

Unica Pro

Dekorativni okviri Unica Pro savršena su ravnoteža stila i funkcionalnosti. Prepoznatljivim dizajnom s prozirnim prstenom oko dekorativnih okvira u beloj, aluminijum i antracit boji svaki zid čine posebnim.

Održivost kao glavni postulat

Prema tome, sa svim ovim karakteristikama, materijalima, pojednostavljenim instalacijama i primenom u prostoru novi Unica proizvodi napravljeni su da osvoje srca i podupiru održivi razvoj što je glavni postulat Schneider Electrica.

Urednik je izdvojio za vas:

• Milutin Mitrović: Tehnologije koje će oraspametiti naše zgrade
• Zgrade budućnosti: Koliko Srbija ide u korak sa svetskim trendovima?

Prostor starog brodogradilišta „naseljen“ je novim zgradama u savremenom stilu, ali sa reminiscencijama na skandinavsku tradiciju gde god je to bilo moguće.

Puno se prašine podiže svaki put kada se neki grad „spušta na vodu“, bila to reka, kao u slučaju Beograda, Bilbaoa ili Londona, ili kanali, kao što je to slučaj kod Mančestera, ili pak, more, kao što je to slučaj kod Barselone ili Osla.

Stara industrijska postrojenja, kranovi i luke nestaju, hangari se ruše, a onda se postavlja pitanje – šta umesto toga? U Oslu su možda našli i najharmoničnije rešenje.

Kvart Aker Brygge (Dok Aker) je jedan od najboljih primera šta se može uraditi sa deindustrijalizovanim delom u samom centru grada – odnosno, da nije potrebno praviti „Dubai“ na svakom mestu koje iskrsne, jer, kao što i sami znamo, Dubai baš i nije poznat kao grad sasvim po meri čoveka.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Papirøyen u Kopenhagenu – Tradicija venčana sa novim dizajnom i materijalima
• Ova futuristička brvnara u srcu norveške šume čuva okolno drveće od oštećenja

Crvena opeka kao zaštitni znak

Nekada je postojala samo zgrada od crvene opeke prepoznatljivog skandinavskog oblika (fasada u obliku „velike kuće“), koja je služila kao hangar (i danas je „zaštitni znak“ kvarta), kao i još jedna pravougaona zgrada, takođe od crvenih cigala, manje upečatljiva i jednako korišćena kao hangar.

Ostalo je bilo – pa, u službi luke i brodogradilišta. Aker Brygge se, naime, nalazi u prostoru bivšeg brodogradilišta Akerove mehaničke radionice, koja je zatvorena 1982. godine.

Pre nego što je radionica ovde osnovana 1854. godine, oblast se zvala Holmen. Bila je to stara petlja u kojoj su se osnivale industrijske kompanije i ranih 1800-ih izraslo prigradsko naselje. Luka je iseljena, brodogradilište takođe, a onda je počela džentrifikacija i Oslo je počeo da se „spušta na vodu“.

Jedan broj starih industrijskih objekata je srušen, a nekoliko velikih hala preuređeno je u poslovne prostore.

Razvoj Aker Bryggea je u četiri faze sprovela kompanija za nekretnine Aker Eiendom AS. Jedan broj starih industrijskih objekata je srušen, a nekoliko velikih radioničkih hala preuređeno je u poslovne prostore.

Prva faza izgradnje završena je 1986. godine sa arhitektonskim studiom Telje-Torp-Aasen. Četvrta i poslednja faza izgradnje, tj. nova zgrada Osiguravajućeg društva Storebrand, završena je 1998. godine.

Norwegian Property je danas najveći vlasnik Aker Bryggea i renovirao je velike delove zgrada i otvorenih površina za više od 2 milijarde norveških kruna (oduzmite jednu nulu za evre) u periodu između 2010. i 2015. godine.

Prema Dagensu Næringslivu, od sredine 1980-ih smatra se najboljom – i najskupljom – poslovnom i stambenom četvrti u Norveškoj. Danas oko 6.000 ljudi radi u Aker Bryggeu i oko 900 ljudi ovde ima svoje domove u 400 stambenih jedinica.

Prazan prostor na ekskluzivnoj lokaciji

Šta je tako specijalno kod Aker Bryggea? Pa to što su Norvežani – koji su bogati tek odskora, za razliku od Šveđana i Danaca, koji su bogati odavno i imaju bogatu staru arhitektonsku tradiciju – uočili da imaju „prazan prostor“ na ekskluzivnoj lokaciji i rešili su da ga „nasele“ novim zgradama u savremenom stilu, ali sa reminiscencijama na stari skandinavski stil, gde god je to moguće.

Brojne zgrade imaju samo „kosture“ od čelika i stakla, a fasade su, gde god je to bilo moguće – od crvenih, hrapavih opeka tamnih nijansi. Nove zgrade poštuju spratnost prvobitnih zgrada, i nijedna nova ne „štrči“ iznad – u praksi to znači 6 do 8 spratova.

Koliko god je bilo moguće, stanovi i poslovni prostori su okrenuti vodi – rivi ili kanalima.

Staklo, terase i široki prozori donose puno svetlosti u domove grada koji nije poznat po puno svetlosti, te je nezaklanjanje neba i sunca ovde krucijalno. Koliko god je bilo moguće, stanovi i poslovni prostori su okrenuti vodi – rivi ili kanalima.

Trgovi koji su formirani u zaleđu imaju klasičan oblik starih gradskih trgova, ali sa savremenom arhitekturom, koja katkad podražava staru norvešku u tragovima, a ponekad smelo kroči napred u modernost i prave linije.

Džentrifikacija za primer

Sve u svemu, „Oslo na vodi“ je jedan primer kako se može džentrifikacija sprovesti na pravi način, uz malo više mašte, više ulaganja u kvalitetne i nemonotone projekte, uz poštovanje spratnosti i tradicije.

To je sve ono na šta svi treba da se ugledaju kada se bave ovakvim urbanističkim zahvatima u gradskim tkivima.

Dokaz? Ovo je najživlja četvrt grada i ovde vrvi od turista koji jednakim žarom obilaze Aker Brygge, kao i stari centar grada iz vremena kada se oslo zvao Kristijanija. Za neke gradove već je kasno da krenu ovim putem.

Foto-galerija

Foto; Unsplash (Eirik Skarstein)

Kvart Aker Brygge u norveškoj prestonici; Foto: Wikimedia

Fotografije: Žikica Milošević, Unsplash, Wikimedia

Izabrali smo za vas…

• Bullring – Najružnija zgrada u Britaniji ili smela arhitektonska ideja?

Dok eksterijerom dominiraju škriljac i zeleni krov, najupečatljiviji element enterijera predstavlja instalacija napravljena od 400 lobanja irvasa.

Nakon osam godina dugog rada na projektu i uz brojna odlaganja, u Oslu je pre desetak dana otvoren Nacionalni muzej umetnosti, arhitekture i dizajna, koji će od sada čuvati i najpoznatije delo slikara Edvarda Munka (1863–1944).

Zvanično najveći muzej nordijskih zemalja, sa lokacijom u centru norveške prestonice, novi objekat okupiće na jednom mestu kolekcije već postojeća četiri norveška muzeja.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Rapsodija u parku: Otvorena zgrada Etnografskog muzeja u Budimpešti
• Kanjon od armiranog betona za Prirodnjački muzej u Njujorku

Hrastovo drvo i bronza u enterijeru

Zgrada, čija je izgradnja koštala oko 600 miliona evra, zauzima mesto stare železničke stanice i u njoj će se čuvati 6.500 norveških ali i inostranih umetničkih dela iz različitih istorijskih perioda.

Među ovom impozantnom kolekcijom se nalazi i jedna od četiri verzije Munkovog „Vriska“, piše Domus Web.

Eksterijerom novootvorenog muzeja dominira škriljac, a upečatljiv element objekta je i zeleni krov. Sa druge strane, enterijer karakterišu podovi od hrastovog drveta i bronzani elementi.

Najupečatljiviji element enterijera u ulaznoj zoni predstavlja instalacija od 400 lobanja irvasa.

Verovatno najupečatljiviji element enterijera je rad koji se može videti u ulaznoj zoni, a predstavlja instalaciju od 400 lobanja irvasa i nosi naziv „Pile o’Sápmi Supreme“.

Delo umetnice Mare An Sara iz 2017. godine (pogledajte video dole) kritikuje čin ubijanja životinja, a poručeno je od strane norveške Vlade.

Osim na ovu instalaciju, akcenat je stavljen i na umetnost autohtonog stanovništva Sami, koje je živelo u severnom delu Skandinavije.

Instalacija „Pile o’Sápmi Supreme“ autorke Mare An Sara

Izabrali smo za vas…

• Norman Foster smestio muzej u piramide ukopane u zemlju