Možda najveći kuriozitet idejnog rešenja jesu unutrašnji atrijumi koji se prostiru celom visinom objekta i omogućavaju prodor prirodnog svetla u objekat.

Po projektu arhitektonskog biroa ZAP iz Beograda gradiće se novi univerzitetski objekat u Bloku 67a, između tehničke škole “Novi Beograd” i Ruske škole. Planom generalne regulacije ovde je planirana zgrada Fakulteta bezbednosti, za oko 1.800 studenata, ali je kasnijim odlukama Ministarstva obrazovanja odlučeno da se gradi kompleks za čak tri ustanove, Fakulteta bezbednosti, Geografskog i Biološkog fakulteta. Ova lokacija sada treba da ponese objekat koji će približno koristiti preko 5.200 studenata i oko 450 zaposlenih, što je značilo i značajne žrtve pri izradi idejnog rešenja, piše Beobuild.

Projektom je ostvarena zauzetost parcele od čak 64 procenata.

Parcela za ovakvo korišćenje je jako ograničenih dimenzija, tesno ugurana između dva već izgrađena objekta, pa će nova zgrada zauzimati najveći deo parcele. Iako je Planom generalne regulacije utvrđena optimalna zauzetost parcele od 50%, ovde taj parametar nije bilo moguće ispuniti, već je projektom ostvarena zauzetost od čak 64%. Razuđenost dva susedna objekta će delimično ublažiti efekte njenih gabarita.

Prostor između novog objekta i bočnih građevinskih linija iskorišćen je za smeštanje kružne servisne saobraćajnice za kolski pristup garažama, ekonomskom ulazu i tehničkim službama, tako da na parceli nema mesta za javne površine i zelenilo. Ukupna bruto kvadratura budućeg kompleksa iznosi skoro 32.000m2, od čega oko 8.500m2 otpada na podzemne etaže (2Po+Pr+3+Te). Objekat će posedovati i podzemnu garažu sa 153 parking mesta, kao i 15 parking mesta na parceli.

Glavni i centralni ulaz u objekat projektovan je iz Rjepinove ulice, odakle će se i kolski pristupati garažama.

Atraktivni atrijumi

U objektu je planiran jedan veliki centralni amfiteatar u službi sva tri fakulteta (~ 400 mesta), sa još dve izdvojene manje sale za potrebe Geografskog i Fakulteta bezbednosti (~ 200 mesta). Možda najveći kuriozitet idejnog rešenja jesu unutrašnji atrijumi ukupne površine blizu 800 kvadrata.

Atrijumi se prostiru celom visinom objekta i omogućavaju prodor prirodnog svetla u objekat. Veći atrijum, u zoni centralnog ulaza sadrži „eksperimentalnu baštu“ Biološkog fakulteta sa zelenilom u direktnom kontaktu sa tlom, kako bi se omogućila sadnja visokog drveća unutar objekta. Drugi, manji, atrijum je zamišljen kao studentski i vizitorski, gde bi se smestio studentski restoran, skriptarnice, knjižare, fotokopirnice, mesto za učenje studenata i obavljanje jednostavnijih zadataka, kao i izložbene prostorije (Geografski muzej).

Kad ste već ovde…

• Filipović: Kako mi je fakultet u Japanu nesebično pomogao u doba korone

The post Tri fakulteta gradiće se u Bloku 67a na Novom Beogradu first appeared on Gradnja.

Kako bi dobili što veći broj dozvoljenih kvadrata za izgradnju kuće, ukućani su se odlučili da iznad dnevnog boravka nemaju krov.

Cena zemljišta u Tokiju je izuzetno velika, a pritom postoji regulativa prema kojoj je po članu domaćinstva dozvoljeno izgraditi maksimalno 12 kvadrata, što znači da bi ova petočlana porodica mogla da ima kuću od maksimalno 60 kvadrata. Međutim, u Japanu se pod korisnom stambenom površinom računa samo prostor smešten ispod krova, što je ova petočlana porodica iskoristila na domišljat način..

Kako bi „prevarila“ zakon, porodica je odlučila da živi u kući bez krova iznad zone dnevnog boravka, što je gotovo oko polovine površine kuće, i time su sebi obezbedili veću kvadraturu kuće.

U Japanu se pod korisnom stambenom površinom računa samo prostor smešten ispod krova. Eto ideje!

Dnevni boravak bez krova

Projekat ove neobične kuće, koja po papirima ima samo 57 kvadrata, potpisuje firma Yoshitaka Suzuki and Associates, koja je formu kuće osmislila tako da gledano sa ulice kuća deluje poput svojih suseda, dok se u unutrašnjosti potpuno drugačija situacija, pišu arhitekte za ArchDaily.

Gledajući osnove dvospratne kuće može se reći da je njena organizacija prostora jednostavna i uobičajena, sve kod ne vidite fotografije i shvatite da iznad dnevnog boravka ne postoji krov.

Iako je kuća izložena padavinama i vetrovima, ova porodica na život u kući gleda kao na avanturu.

Svakodnevni život u kući izložen je nebu i potpuno usmeren na trenutne klimatske uslove prirode. Kako krov ne postoji, u unutrašnjost kuće može ući kiša, sneg, prodreti vetar a i bube mogu da posete objekat. Međutim, ova porodica uživa u svakom danu i na život u kući gleda kao na avanturu.

U kući s kišobranom

Naravno, ipak nije baš sve tako izloženo. Zahvaljujući pokretnim zastorima, unutrašnjost kuća može se zaštititi od kiše ili sunca. Međutim, dešavaju se i situacije da deca trčkaraju po kiši ispod kišobrana, dok tokom vrućih dana postavljaju bazen usred dnevne sobe, pišu arhitekte. Tokom letnjih noći, u kamperskim vrećama i pored vatre uživaju sa prijateljima pod otvorenim nebom.

Tokom letnjih noći, u kamperskim vrećama i pored vatre uživaju sa prijateljima pod otvorenim nebom.

Polovni nameštaj

Par je bio posvećen i uređenju enterijera, pa su sami radili inicijalne skice. Takođe vole da samostalno prave nameštaj, koristeći se često kupljenim polovnim komadima nameštaja koje izrađuju prema svojim potrebama i estetici.

Svakodnevni život u kući izložen je nebu i potpuno usmeren na trenutne klimatske uslove prirode.

U unutrašnjost kuće može ući kiša, sneg, prodreti vetar a i bube mogu da posete objekat. To ukućanima ne smeta.

Preseci

Kad ste već ovde…

• Dve generacije pod jednim krovom zahvaljujući atrijumu

The post Ova kuća nema krov iznad dnevnog boravka kako bi ispoštovala zakon first appeared on Gradnja.

Kompanija CarbonCure procenjuje da godišnje može ukloniti 500 megatona ugljen-dioksida.

Amazon i Microsoft investirali su u kompaniju CarbonCure koja smanjuje emisiju štetnih gasova ubrizgavanjem recikliranog CO2 u betonsku mešavinu. Ovaj kanadski start-up osmislio je proces ubrizgavanja precizno određene količine CO2 u betonsku mešavinu kako bi stvorio kalcijum-karbonat (CaCO3), što čini strukturu čvršćom – i ne pretvara se nazad u CO2 kada se zgrada sruši.

Ove nedelje kompanija CarbonCure pokrenula je novi krug ulaganja predvođenih Amazonovim fondom Climate Pledge i Breakthrough Energy Ventures, fondom milijardera iza kojeg stoji Bill Gates, ali i imena kao što su Jeff Bezos, Marc Benioff, Reid Hoffman i Jack Ma. Među ostalim investitorima bili su Microsoft, BDC Capital, 2150, Thistledown Capital, Taronga Ventures i GreenSoil Investments.

CarbonCure ubrizgava CO2 u betonsku mešavinu kako bi stvorio kalcijum-karbonat (CaCO3), što čini strukturu čvršćom.

„Ovo zajedničko ulaganje kompanija u razvoj tehnologije sjajna je potvrda za CarbonCure koji nudi rešenje u vidu građevinskih materijala sa niskim sadržajem ugljenika“, rekao je Robert Niven, izvršni direktor i suosnivač kompanije CarbonCure Technologies.

Amazon je najavio da planira da koristi tehnologiju u svojim novim zgradama, uključujući i predstojeći HK2 u Virdžiniji. Microsoft je bio manje siguran oko toga da li će koristiti beton u bliskoj budućnosti, samo rekavši da će im to „pomoći da ispune cilj da do 2030. budu CO2-negativna kompanija“.

Kilo CO2 u toni betona

Na web sajtu CarbonCure navodi se da se u 30 standardnih betonskih blokova može ubrizgati 0,45 kg CO2. Kako je standardni blok težak oko 16 kg, to znači da se otprilike 1 kilogram CO2 može spakovati u tonu betona.

Međutim, izrada te tone betonskih blokova proizvešće više od 70 kilograma CO2. Kako izveštava Sustainable Concrete Forum betonska industrija uspela je da smanji emisije tokom poslednjih deset godina za otprilike 16 kg po toni, kao i da je trenutni cilj oko 72 kg po toni.

Svako smanjenje emisije CO2 u proizvodnji betona je veoma važno, jer je industrija cementa odgovorna za proizvodnju osam procenata štetnih gasova globalno – što je više od vazduhoplovstva (2,5 procenta).

Industrija cementa odgovorna je za proizvodnju osam procenata CO2; Foto: CarbonCure

Skoro dobro kao šume

CarbonCure je već ostvario saradnju s kompanijom Compass Datacenters koja najavljuje svoje planove u vezi s redukcijom emisije CO2.

„Procenjujemo da će upotreba tehnologije CarbonCure smanjiti naš otisak CO2 u proseku za 1.800 tona po kampusu“, rekla je Nancy Novak, direktorica IT službe kompanije Compass Datacenters . „To je ekvivalent količini CO2 koju zarobi 850 hektara šume.“

Kad ste već ovde…

• Šampanjac beton: Ploče s mehurima za lakše konstrukcije

The post Microsoft i Amazon ulažu u kompaniju koja ubrizgava CO2 u beton first appeared on Gradnja.

Hotel Bauhofstrasse, svedenog dizajna, prva je karbonski neutralna zgrada u nemačkom gradu Ludvigsburg.

Arhitektonski studio iz Štutgarta Von M, potpisuje projekat novog gradskog hotela koji se nalazi nedaleko od baroknog zamka i šoping centra iz 1970tih godine. Poštujući kontekst lokacije ali sa željom za njenim podmlađivanjem, kao i planovima o održivosti za budućnost, gradsko odeljenje za planiranje zahtevalo je da hotel postane „ugledni projekat za prvu CO2 neutralna zgrada u Ludvigsburgu“.

Moduli su izvedeni od lokalnog drveta u Austriji, potom su transportovani i instalirani u roku od pet dana.

Drveni moduli

Osim što su baza objekta kao i stepenište izvedeni od betona, Von M su se opredelili za primenu drvenih modula za izgradnju hotela, kako bi se kreirala što održivija zgrada, piše Dezeen.

Zidovi, podovi i plafoni hotelskih soba izvedeni su u fabrici kao moduli, nalik transportnim kontejnerima, od poprečno lameliranog drveta (CLT), čije je sečenje bilo kompjuterski kontrolisano.

Moduli su izvedeni od lokalnog drveta u Austriji, gde su i dodatno opremljeni stolarijom i podnim oblogama. Potom su transportovani u Ludvigsburg i instalirani u roku od pet dana.

440 kubika drveta

Arhitekte studija Von M objasnili su da je upotreba betona u određenoj količini ublažena sa 440 kubika drveta, te se može reći da je objekat karbonski neutralan.

Ovo je ugledni projekat za prvu CO2 neutralna zgrada u Ludvigsburgu.

Zgrada se od svog okruženja suptilno ističe svojom fasadom koja je izvedena od fiber-cementne ploče.

Hotel Bauhofstrasse je iste visine kao i njegov najbliži sused, ali se od okruženja suptilno ističe svojom fasadom, izvedenom od fiber-cementne ploče. Cilj da se stvori kontrast postojećem okruženju, ali da objekat ipak bude u skladu sa lokacijom, postignut je na ovaj način.

Izložene površine

U unutrašnjosti objekta betonske površine su ostale izložene, a lamelirano drvo nije farbano.

Neutralni boji

Ukupno 55 hotelskih soba uređeno je u neutralnim bojama, koje su u harmoniji sa izloženim svetlim drvetom, te je ambijent veoma topao.

Nešto niži parapeti prozora su prekriveni tekstilom kako bi gosti mogli da ih koriste za sedenje i uživaju u pogledu na grad.

Grafičke podloge

Kad ste već ovde…

• Nasukani brod postaće najviša zgrada u Češkoj

The post Zgrada od drvenih modula i fiber cementnih ploča je prijatelj prirode first appeared on Gradnja.

S krova ove zgrade moći će da se vidi planina Fudži koja je od Tokija udaljena 100 kilometara.

Centar Tokija nije tako velik kao što se uglavnom misli – s jednog na drugi kraj može se prepešačiti za sat i po vremena. Međutim, on je veoma gusto naseljen što znači da je na raspolaganju veoma malo slobodne površine za gradnju. Dakle, kada Tokio raste, on može da raste samo u visinu.

Prošle nedelje objavljena je vest da će grad dostići nove, rekordne visine.

Sa svojom visinom od 390 metara, Torch Tower će postati nova najviša kula u Japanu.

Torch Tower postaće novi orijentir Tokija. Sa svojom visinom od 390 metara ne samo da će prestići sve rivale, uključujući i dosadašnjeg rekordera Tokyo Tower (333m), već će postati i nova najviša kula u celom Japanu. Ipak, to nije najviša izgrađena struktura u Japanu pa će taj rekord i dalje držati Tokyo Skytree, piše SoraNews24.

Šetalište od 2 kilometra

Investitor Mitsubishi Estate predstavio je planove gradnje kule koja će se podići preko puta Tokyo Stationa. Prvih šest spratova predviđeno je za prodavnice, restorane i koncertne/bioskopske dvorane, dok će se šetalište dugačko 2 kilometra obavijati oko zgrade i prostiraće se duž brojnih ozelenjenih dvorišta na otvorenom.

Pogled na Fudži

Od sedmog sprata krenuće kancelarijski prostor, dok će od 57 do 61 sprata biti smešten luksuzni hotel sa sjajnim pogledom na grad. Ipak, najlepši pogled biće sa vidikovca na krovu sa kojeg pogled puca od Tokijskog zaliva pa sve do planine Fudži.

Projekat ove razmere neće biti brz niti jednostavno izvesti, pa se završetak izgradnje Torch Towera očekuje tek 2027. godine. Međutim, kad se to otvori, biće to obavezno mesto koje se treba obići kada ste u Japanu.

Kad ste već ovde…

• Filipović: Kako mi je fakultet u Japanu nesebično pomogao u doba korone

The post Osvajanje visina: Torch Tower biće nova najviša kula u Japanu first appeared on Gradnja.

Ovaj održivi materijal za izgradnju puteva pravi se od nečega što inače završi na otpadu.

Tim australijskih inženjera sa melburnškog Univerziteta RMIT osmislio je novi kompozit za izgradnju puteva koji se oslanja na dva ogromna izvora otpada, odnosno na odbačene gume i građevinski šut. Kombinacija ovih recikliranih materijala pokazala se kao veoma efikasna, pružajući potrebnu čvrstoću, kao i fleksibilnost.

Kao što je poznato, sav građevinski šut koji je moguće drobiti, može se pretvoriti u građevinski materijal kojeg nazivamo reciklirani betonski agregat. On se zatim u daljem procesu kombinuje sa drugim materijalima i ponovo se koristi u izgradnji zgrada, te se na taj način smanjuje štetan uticaj na životnu sredinu.

Mešanjem recikliranog betonskog i gumenih agregata dobija se kompozit koji je dovoljno dobar za izgradnju puteva.

Međutim, ovim istraživanjem otvara se nova oblast za primenu građevinskog šuta. Naime, reciklirani betonski agregat može da nađe svrhu i u izgradnji puteva. Istraživači sa RMIT-a eksperimentisali su sa aditivima koji bi mogli da poboljšaju njegove performanse u ovoj oblasti i došli su do zaključka da bi gumeni granulati od otpadnih automobilskih guma bili idealni, piše Construction and Building Materials.

Tim je utvrdio da bi kompozit od 0,5% gumenih granulata i 99,5% recikliranih betonskih agregata bio najbolji odnos za pravljenje smese kojom bi se mogli praviti putevi.

Ovakva mešavina je pažljivo optimizovana kako bi odgovorila bezbedonosnim standardima puteva, a osim što je i ekološki, ovaj materijal bi ujedno trebalo da bude manje sklon stvaranju pukotina na putu što je dokazano na testu.

Ekološka zamena

„Klasične putne podloge prave se od neodrživih materijala – lomljene stene i prirodnog peska“, kaže inženjer dr Mohammad Boroujeni sa RMIT. „Naš mešani materijal je stoprocentno reciklirana alternativa koja nudi novi način ponovne upotrebe guma i građevinskog otpada, istovremeno izvršavajući ključne kriterijume poput fleksibilnosti, čvrstoće i trajne deformacije. Dok se zalažemo za cirkularnu ekonomiju koja može eliminisati otpad i podržati kontinuiranu upotrebu resursa, naša reciklirana mešavina pravi je izbor za bolje puteve i bolju životnu sredinu.“

Otpad našao put do (lokalnih) puteva

Iako ovo istraživanje daje nadu da će građevinski šut i automobilske gume, koje inače završe na otpadu, dobiti novi život, malo je verovatno da će ovakva mešavina naći put do auto-puteva, odnosno do visokofrekventnih saobraćajnica koje moraju da podnesu i teški teretni saobraćaj. Međutim, njegova primena u lokalnim saobraćajnicama nižeg intenziteta, što inače čini veliku procentualnu većinu putne mreže u celom svetu, vrlo je verovatno. Naravno, ako kompozit dobije odgovarajuće sertifikate…

Kad ste već ovde…

• Početak kraja asfalta? Roterdam pravi puteve od reciklirane plastike

The post Hoćemo li puteve graditi od građevinskog otpada i starih guma? first appeared on Gradnja.

Predstavljen objekat osmišljen je za njujorško ostrvo Ruzvelt, a njegova forma inspirisana je biljkom mandragora po kojoj je i dobio naziv.

Pariski arhitektonski studio Rescubika izašao je sa idejnim rešenjem zgrade The Mandragore visoke 737 metara. Njihova zamisao stambenog tornja inspirisana je formom istoimene biljke, koja ima ljudski oblik, te su želeli na taj način da kreiraju vezu između čovečanstva i prirode, ali i kao podsetnik da moramo čuvati našu životnu sredinu kako bismo živeli u simbiozi sa planetom.

The Mandragore bi bila najviša zgrada na svetu koja troši više CO2 nego što proizvodi.

Ovaj projekat predstavlja odgovor na ideju o „gradu budućnosti“ koji će ozbiljno razmotriti emisiju ugljenika i postići karbonsku neutralnost do 2050. godine, piše Designboom. Kako bi se postigao ovaj ambiciozni cilj, studio Rescubika predstavio je rešenje ekološkog stambenog tornja, koji u svojoj unutrašnjosti sadrži rezervoar koji apsorbuje više ugljendioksida nego što ga stvara.

Ako bi se ovaj projekat realizovao, The Mandragore bi bila najviša zgrada na svetu koja troši više CO2 nego što proizvodi.

Obnovljivi izvori energije

Iako još uvek nije poznata detaljan struktura objekta The Mandragore, arhitekte iz Rescubika su predložile upotrebu materijala zasnovanih na drvetu kao i primenu raznovrsnih mera za dekarbonizaciju vazduha. Takođe, predviđena je i upotreba obnovljivih izvora energije, poput toplotnih pumpi na principu funkcionisanja vazduh-zemlja.

Predviđeno je 36 vetrogeneratora, 1.600 stabala, 24.500 m2 zelenih zidova kao i 7.000 m2 fotonaponskih panela.

Kroz predstavljeni projekat razmatra se i koncept nazvan „energetska trezvenost“ kojim se promovišu promene u načinu života građana i raznovrsnim gradskim transformacijama radi postizanja karbonske neutralnosti. Imajući ovaj cilj na umu svaki stan objekta će imati radnu sobu, kako bi što više ljudi moglo da radi od kuće i kako bi se smanjila gužva u saobraćaju.

Prema predstavljenom projektu The Mandragore će imati preko 160 spratova, a čitav kompleks bi sadržao 36 vetrogeneratora, 1.600 stabala, 24.500 kvadrata zelenih zidova, kao i 7.000 kvadrata fotonaponskih fasadnih panela.

Dug put do realizacije

Hoće li ovakva zgrada ikada ugledati svetlost dana? Teško je reći ali jedno je sigurno – ovakve ideje podstiču ljude da više razmišljaju u kakvim uslovima živimo i hoćemo li sačuvati planetu za buduća pokolenja.

Kad ste već ovde…

• Zgradarstvo je tržište koje najviše troši električnu energiju na svetu. Rešenje postoji!

The post Ovaj gigantski neboder mogao bi da troši više CO2 nego što proizvodi first appeared on Gradnja.

Cilj projekta je analiza domaće prakse urbanog planiranja iz rodne perspektive, na osnovu koje će biti izrađen vodič za planere i građane za ko-kreaciju rodno-senzitivnih gradova i javnih prostora dostupnih svima.

Žensko arhitektonsko društvo ŽAD najavljuje saradnju sa Agencijom za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena – UN Women Srbija, na projektu Gradove građankama – Rodno-odgovorno urbano planiranje.

Uloga urbanog planiranja je zaštita javnog interesa i obezbeđivanje fer i ravnopravnog pristupa javnim gradskim površinama. Iako se percipira kao rodno-neutralna disciplina, kroz istoriju vidimo da su gradski prostori i sistemi prilagođeni muškim potrebama, navikama, pa i anatomiji. Iako u mnogim sredinama broj žena i višestruko prevazilazi broj muških stanovnika, fizički, ali i socijalno, gradovi su koncipirani tako da odgovaraju muškom iskustvu.

Na osnovu ankete biće izrađen vodič za planere i građane za ko-kreaciju rodno-senzitivnih gradova i javnih prostora dostupnih svima.

Zagovarajući participaciju građana u svim fazama urbanog planiranja, ŽAD kao jednu od prvih aktivnosti projekta, sprovodi anketu koja treba da ispita stavove građanki i građana Srbije o doživljaju i načinima korišćenja javnih gradskih prostora, ali i da podigne svest najšire javnosti o gorućoj potrebi za promenom.

Informacije koje budu prikupljene ŽAD će upotrebiti za kreiranje svojevrsnog vodiča koji će predstavljati izazove i potrebe svih društvenih grupa jedne urbane sredine, sa posebnim akcentom na potrebe žena i senzitivnih grupacija. Priručnik će sadržati alate i preporuke namenjene ne samo ekspertima, već svim korisnicima gradske infrastrukture. ŽAD će takođe održavati edukativne radionice za planere i arhitekte kako bi se stečena znanja i preporuke što lakše i u što kraćem roku implementirale u podrazumevanu praksu u planiranju javnih gradskih prostora.

Priručnik će biti komplementaran sa UN ciljevima održivosti, kao i smernicama za rodnu ravnopravnost u urbanom razvoju. Finalna verzija dokumenta biće pripremljena i predstavljena javnosti krajem 2020. god, na godšnjoj manifestaciji dodele nagrada udruženja ŽAD istaknutim predstavnicama struke koje se zalažu za unapređenje arhitektonske i urbanističke struke u Srbiji.

Popunjavanjem ankete u nastavku možete postati važan deo ovog projekta i dati svoj doprinos budućim gradovima koji će biti po meri svih: link ka anketi.

Kad ste već ovde…

• Treći pol – novi izazovi za arhitekte i građevince

The post Anketa: Koliko su gradovi prilagođeni građankama first appeared on Gradnja.

Ovaj konkurs je bila prilika za arhitekte širom sveta da predstave svoje najnovije kreativne projekte inovativne arhitekture sa opekom.

Brick Award je internacionalno priznata arhitektonska nagrada, u organizaciji kompanije Wienerberger, koja se dodeljuje kao priznanje modernoj i inovativnoj arhitekturi. Svi prikazani projekti su dokaz da keramički proizvodi mogu biti veoma različiti i prilagodljivi kada se koriste za gradnju zidova, fasade, krova i popločavanje. Ovaj dvogodišnji konkurs započet je 2004. a ove godine je već deveti ciklus konkursa.

Žiri ovogodišnjeg Brick Award-a su renomirane evropske arhitekte: Helena Glantz, Urban Design (Švedska), Toni Gironès Saderra, Estudi d’Arquitectura Toni Gironès (Španija), Tina Gregoric, Dekleva Gregoric Arhitektas (Slovenija), Mette Kynne Frandsen, Henning Larsen Arhitektas  A/S (Danska) i  Jonathan Sergison, Sergison Bates Arhitektas (Engleska).

Brick Award je internacionalno priznata arhitektonska nagrada, u organizaciji kompanije Wienerberger.

Nominovano je 644 projekta iz čak 55 zemalja širom sveta. U prvom krugu izabrano je 50 projekata od kojih je, u finalnom izboru, izabrano 5 pobednika u različitim kategorijama.

Ukupan fond nagrada je iznosio 29.500 evra. Online ceremonija je održana 23. septembra ove godine i imena pobednika se do tog momenta nisu znala.

Pet kategorija u kojima su se projekti takmičili su:

1. Feeling at home (Osećati se kao kod kuće)
2. Living togheter (Živeti zajedno)
3. Working togheter (Raditi zajedno)
4. Sharing public spaces (Deliti javna mesta)
5. Building outside the box (Graditi van okvira standardnog)

Generalni direktor Wienerberger-a, Heimo Scheuch, rekao je da je ovaj konkurs prilika za arhitekte širom sveta da predstave svoje najnovije kreativne projekte inovativne arhitekture sa opekom. Cilj je da se ohrabe arhitekte kao i svi ljudi da podele koncepte dizajna i istraže nove pravce arhitekture i gradnje, naglašava Scheuch.

Pobednici

Grand Prize pobednik, kategorija “Sharing public spaces”: Univerzitet Silesia, Fakultet za radio i televiziju

• Lokacija: Katowice, Poland
• Arhitekta: BAAS Arquitectura (Španija) sa Grupa 5 architekci (Poljska) i Małeccy biuro projektowe (Poljska)

Pobednik u kategoriji “Living together”: Prototype Village House

• Lokacija: Kigali, Ruanda
• Arhitekta: Rafi Segal, MIT Rwanda Workshop Team (US), Rwanda Housing Authority (Rwanda)

Pobednik u kategoriji “Feeling at home”: Iturbide Studio

• Lokacija: Meksiko
• Arhitekta: Taller Mauricio Rocha + Gabriela Carrillo (Meksiko)

Specijalni dobitnik nagrade u kategoriji “Feeling at home”: Can Jaime I n´Isabelle

• Lokacija: Palma, Španija
• Arhitekta: TEd’A arquitectes (Španija)

Pobednik u kategoriji “Working together”: City Archive Delft

• Lokacija: Delft, Holandija
• Arhitekta: Office Winhov (Holandija) & Gottlieb Paludan Arhitektas (Danska)

Pobednik u kategoriji “Building outside the box”: Maya Somaiya Library

• Lokacija: Kopargaon, Indija
• Arhitekta: Sameep Padora & Associates (Indija)

Brick Book 20

Kao i prethodnih godina, Wienerberger će izdati posebno štampano izdanje Brick Book 20, u kom će se naći svih 50 projekata koji su se našli u predselekciji.

Galeriju fotografija ovih projekata možete pogledati na ovom linku.

Kad ste već ovde…

• Nova generacija zidova s integrisanom termičkom izolacijom za velike uštede

The post Najlepša arhitektura od opeke: Saznajte ko je osvojio Brick Award 20 first appeared on Gradnja.

Zašto je građevinski sektor, kao jedna od najbrže rastućih privreda, istovremeno i jedna od najvećih proizvođača otpada? Promene su neophodne, a ovo je jedan od načina.

Godišnje se u građevinarstvu proizvede 1,3 milijardi tona otpada što je količina jednaka 217 piramida u Gizi. Zato Akcioni plan cirkularne ekonomije Evropske Unije, kao i mnoge nacionalne strategije, prepoznaju građevinski sektor kao jedan od najuticajnijih, kao nosioca naprednih koraka u pravcu održivosti gradova.

Format praktične edukacije ima za cilj prenos znanja i uputstava za praktičnu implementaciju cirkularnosti u građevinarstvu i retrofitinga. Savet zelene gradnje Srbije, kao nacionalni član WorldGBC, preneće svoja znanja i uputiti vas kako da ih praktično implementirate na konkretnom izazovu retrofitinga.

Naučite, primenite znanje i učestvujte na konkursu u kojem pobednički tim osvaja 1.200 evra, a svaki član tima i godišnju članarinu u SrbGBC. Ovo je jedinstvena prilika za unapređenje znanja i šansa da se umrežite sa liderima i cirkularne, održive i zelene gradnje.

Naučite, primenite znanje i učestvujte na konkursu u kojem pobednički tim osvaja 1.200 evra.

Savet zelene gradnje Srbije poziva mlade inženjere i master studente, arhitekture, građevine, mašinstva, elektrotehnike, urbaniste, pejzažne arhitekte, inženjere organizacionih nauka, ali i menadžere gradnje i upravljanja objektima da se prijave i pridruže onima koji su spremni da stiču nova znanja i veštine za budućnost. Program počinje online Radionicom u četvrtak 8. oktobra u 13 časova.

Format praktične edukacije će učesnicima omogućiti:

• da prošire znanja iz oblasti implementacije cirkularnih modela gradnje i projektovanja, kroz praktičan rad
• da podeljeni u timove, osmisle i u praksi primene principe cirkularne gradnje na zadatom objektu, na parceli koja se nalazi u Beogradu
• da se konsultuju i rade sa domaćim i internacionalnim stručnjacima iz ove oblasti

Čitav proces praktične edukacije biće realizovan do 15. decembra 2020. godine, a rezultiraće odabirom najboljeg projektnog rešenja. Pobedničkom timu biće dodeljena nagrada kao i mogućnost da učestvuju u studiji izvodljivosti i postanu deo procesa planiranja i uspostavljanja centara (Beacons) koji će delovati kao otvoreni inovacijski prostori koji neguju i grade kapacitete za implementaciju modela cirkularne ekonomije.

Rokovi

Za prijavu je potrebno popuniti registracioni formular na linku najkasnije do 30. septembra do ponoći.

Potvrdu da ste učesnik dobićete najkasnije do 4. oktobra do ponoći.

The post Kako smanjiti otpad u građevinskoj industriji? Naučite i osvojite 1.200 evra first appeared on Gradnja.

Na koji način se uklopiti u okruženje i u lokalno arhitektonsko nasleđe, a da se ne dobije kič? Ova kombinacija savremenog i tradicionalnog je možda prava mera.

Objekat nazvan Ditton Hill House, koji se nalazi u Londonu, izvedena je tako da kombinuje industrijsku estetiku, ali da istovremeno bude u skladu sa svojim okruženjem koje pretežno čine kuće takozvane tjudorske arhitekture. Ovaj zadatak pripao je arhitektonskom birou Surman Weston, koji je kreirao prijatan dom neobičnog ambijenta.

Bazirali smo se na spajanju tipičnog prigradskog jezika s modernim industrijskim materijalima.

„Klijent je želeo kuću otvorenog plana u industrijskom stilu, te je naš inicijalni koncept bio zasnovan na toj temi ali je kuća i dalje u kontekstu svog prigradskog okruženja. Okolina je zapravo preplavljena kućama koje imitiraju tjudorski stil, te smo se bazirali na spajanju ovog tipičnog prigradskog jezika s modernim industrijskim materijalima.“, istakao je za Dezeen Tom Surman, suosnivač firme Surman Weston.

Čelična konstrukcija

Čelična konstrukcija kuće, u zoni prednje i zadnje fasade je izvedena kosim A ramovima, kako bi se reflektovala okolna arhitektura. Unutrašnjost ramova ispunjena je ciglama koje su u završnoj obradi u beloj boji.

„Egzoskeletni čelični okvir deluje strukturalno i spolja nam je omogućio da integrišemo lokalni tradicionalni jezik na savremeni način, a istovremeno nam je u unutrašnjosti omogućio prostor bez stubova.“, dodao je Tom Surman.

Smicanjem cigli u zoni sprata napravljeni su otvori i interesantna čipka na fasadi.

Dok je ulična fasada potpuno zatvorena i jedini transparentni element je šarmantni prozor sa pregradama, fasada usmerena na unutrašnju baštu je znatno razigranija. Smicanjem cigli u zoni sprata napravljeni su otvori i interesantna čipka kojim je napravljen razigran izgled kuće.

Velike površine pod staklom

U zoni prizemlja, čelična konstrukcija omogućila je da velika površina fasade bude zastakljena, te su dnevni boravak i trpezarija potpuno usmereni na vrt.

Još jedan element koji daje modernu interpretaciju drvenih izloženih greda tjudorskih kuća jeste vidna krovna konstrukcija u enterijeru.

Krovna konstrukcija je ostavljena vidna u enterijeru što je jedna veza sa tjudorskom arhitekturom.

Čvorište organizacije prostora je oko hodnika duple spratne visine, koji ima ulogu isticanja industrijske estetike. Ovaj prostor nepravilne forme u osnovi povezuje u zoni prizemlja prostrani dnevni boravak, kuhinju i radnu sobu.

Betonsko stepenište

Betonsko stepenište, postavljeno pod uglom od 45 stepeni u odnosu na druge prostorije, prati liniju hodnika i vodi do sprata na kom su smeštene dve spavaće sobe sa kupatilima, kao i dva garderobera.

Fuzija elemenata

Iako se možda na prvi pogled u estetici kuće ne uočava preobražaj tjudorske kuće, iz Surman Weston se nadaju da se kroz posmatranje detalja može uočiti jasna veza.

„Naša namera nije bila da se rugamo imitacijama tjudorskih kuća, već da nam one posluže kao inspiracija. Iako u blizini ima dosta ružnih imitacija kuća tjudorske arhitekture, ima i nekoliko dobrih primera.“, istakao je Tom Surman.

Kombinacija želje klijenta ka industrijskoj estetici u tipičnom prigradskom ambijentu, dovela je do fuzije elemenata u ovoj čudnoj ali zanimljivoj kući.

Grafičke podloge

Kad ste već ovde…

• Čipka od opeke na kući u Novom Sadu

The post Smaknutom opekom na fasadi nova kuća dobila je tradicionalni izgled first appeared on Gradnja.

Ono što objekte ambasada izdvaja kao tipologiju jesu ekstrateritorijalne privilegije, što ukratko znači da na placu koji je u vlasništvu vlade strane zemlje može da se projektuje i gradi totalno akontekstualno.  

Kada je doktorand  i stipendista Vlade Japana, Ivan Filipović ostao bez stana i zdravstvenog osiguranja u doba pandemije bez mogućnosti da se vrati u Srbiju, univerzitet u Japanu ga nije ostavio samog već mu je nesebično pomogao. Međutim, veza sa Japanom nije nimalo slučajna. Ivan je prvo odbranio diplomski-master rad 2011. godine na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, na temu „Arhitektonski identiteti – Ambasada u Beogradu, Novi Beograd, Blok 11a“. Zanimljivo je da im je bila data ista lokacija na kojoj je kasnije sagrađena nova japanska ambasada! Ivan se potom našao u Japanu gde je napisao doktorat koji privodi kraju, i trebalo bi da ga odbrani tokom ove godine.

Arhitekturu, u tom smislu, posmatram i ispitujem kao kulturni resurs, koji ima moć uticaja na bilateralne odnose, predstavljajući novi termin – Soft Power arhitektura.

Moja tema se bavi koncepcijom, implementacijom i upravljanjem objektima koji su građeni van zemlje svog porekla, koji su izvezeni sa ciljem ideološke reprodukcije (npr. objekti ambasada, diplomatsko-konzularna predstavništva, kulturni centri, itd.). U mom istraživanju, u izvezenu arhitekturu uključujem bilo koju izgrađenu (realizovanu) prostornu manifestaciju koja nije potekla iz okruženja u kojem je smeštena, a specifične je namene – kaže Filipović za naš portal.

Arhitekturu, u tom smislu, posmatram i ispitujem kao kulturni resurs, koji ima moć uticaja na bilateralne odnose, predstavljajući novi termin, „Soft Power arhitektura“, pojam koji sam samostalno skovao i uveo za potrebe ovog istraživanja. Pod ovim terminom podrazumevam projektovanu, izvezenu i državno-kontrolisanu prostornu manifestaciju, sa jasnim ciljevima koji odražavaju težnje politike kulturne razmene. Uvodi se i pojam arhitekture kao instrumenta pregovaranja između različitih aktera, interpretirajući definiciju pojma „soft power“ Džozefa S. Naja (Joseph S. Nye), koja u najosnovnijim crtama predstavlja, iako nema direktan prevod na srpski jezik, sposobnosti privlačenja (često nematerijalnim sredstvima, npr. kultura, umetnost, običaji, itd.), sa privlačnošću koja često vodi ka prihvatanju stavova druge strane. Ove tipologije mogu imati snažan uticaj po više osnova, prvenstveno na prostornu interakciju i nacionalnu reputaciju, međutim, kreatori politike i strategija ostaju nesvesni važnosti ranije pomenutih arhitektonskih manifestacija kao kulturnih resursa, kaže Filipović.

Ekstrateritorijalne privilegije

Ono što objekte ambasada izdvaja kao tipologiju jesu ekstrateritorijalne privilegije, što ukratko znači da na placu koji je u vlasništvu vlade strane zemlje može da se projektuje i gradi totalno akontekstualno, bez obzira na urbanističke smernice i građevinske zakone zemlje-domaćina. Iako se ambasade, u poređenju sa drugim tipologijama relativno retko realizuju, potencijalne posledice po urbanu strukturu gradova i njihovog razvoja mogu biti dalekosežne i često negativne.

Kako tvrdi Filipović, odgovornost naravno leži na institucijama obe zemlje, možda i više na stručnjacima zemlje-domaćina. Na primer, nova ambasada Japana je sagrađena uz usaglašavanje projekta ne bi li odgovarao srpskim propisima i objekat je prošao kroz sve administrativne faze, bez dodatnih privilegija, kao i bilo koji drugi objekat koji se gradi u Srbiji. Sa druge strane, za potrebe gradnje nove američke ambasade 2007. godine je izmenjen GUP 2021, što je legitimno, zbog prirode namene objekta i pratećih bezbednosnih pitanja. Ova tema je nedovoljno istražena, ali i veoma bitna, zbog prostornih posledica koje mogu biti veoma negativne po gradsku matricu i njen kontinuitet.

Upravo tokom kasnijeg rada na izgradnji ambasade, dobio sam jedinstveni uvid na proces „iznutra“ što bilo izuzetno dragoceno iskustvo.

Razvoj ove pomalo specifične teme je bio manje-više pravolinijski a takođe, tokom celokupnog procesa sam imao i puno sreće. Prvo sam odbranio diplomski-master rad (koji se sastojao iz teze i projekta) 2011. godine na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, u studiju profesorke dr Dragane Vasiljević Tomić, na temu „Arhitektonski identiteti – Ambasada u Beogradu, Novi Beograd, Blok 11a“. Zanimljivo je da nam je bila data ista lokacija na kojoj je kasnije sagrađena nova japanska ambasada! Upravo tokom kasnijeg rada na izgradnji ambasade, dobio sam jedinstveni uvid na proces „iznutra“ što bilo izuzetno dragoceno iskustvo i u velikoj meri obogatilo moj dalji teoretski pristup ovom pitanju. Ukratko, prvo sam učio kako se projektuje i promišlja o tipologiji ambasada, onda sam aktivno učestvovao u procesu izgradnje japanske ambasade i na kraju pristupio izradi doktorske disertacije o ambasadama na fakultetu u Japanu!

Pošto je moj rad u srži interdisciplinaran i dotiče se i pitanja politike, ekonomije, prava i međunarodnih odnosa, teorije kulture, studija o Japanu, itd, pohađao sam upravo predmete na tu tematiku u Internacionalnom centru Univerziteta. Imam privilegiju da na izradi svoje teze intenzivno sarađujem sa svojim mentorom, profesorom dr Darkom Radovićem, koji je radio, između ostalih zemalja, u Jugoslaviji, Velikoj Britaniji, Australiji i Japanu.

Na Fakultetu nauke i tehnologije Univerziteta Keio, profesor Radović je jedan od retkih stranaca koji samostalno vode svoj istraživački studio za arhitekturu i urbanizam co+labo, a jedini stranac kog koga se nastava i istraživačke delatnosti odvijaju isključivo na engleskom. Iako nam zajednički jezik olakšava komunikaciju, na obostrani dogovor o mom istraživanju diskutujemo isključivo na engleskom, što je i logično, pošto su i terminologija i moj misaoni proces sa uporištem u engleskom jeziku: duplo prevođenje onda ne bi imalo smisla. Ono na čemu profesor Radović insistira su česte prezentacije razvoja teme i diskusije, za sve nivoe studija (osnovne, master, doktorske), kao i za studente na razmeni. Tako dobijene povratne informacije su izuzetno dragocene, pošto možete da čujete kako su drugi razumeli vaš rad i da konstantno radite na svojim veštinama prezentacije. Prilike koje sam dobio tokom rada u studiju co+labo su ono najvrednije; često smo imali gostujuće predavače, vrsne stručnjake, kao i poznate arhitekte i sjajne predavače. Da izdvojim par: Fumihiko Maki, Kengo Kuma, Kazujo Seđima.

U kom smislu se vaša disertacija bavi implementacijom i upravljanjem objektima koji su građeni van zemlje svog porekla?

Ono čime se bavim, u teorijskom smislu, jesu pitanja pokretanja aktivne bilateralne saradnje različitih profesija na procesu izgradnje objekata ove namene. Naime, planirani rezultat mog rada, između ostalog, jeste objavljivanje smernica kako se pristupa izgradnji ovoj tipologiji objekata, sa projektantske i praktične (izvođačke) strane. Za sve objekte, a posebno ambasade, neophodno je razmišljati o investicionom održavanju, dugoročnom uticaju na životnu sredinu kao i uticaju na urbane funkcije u sredinama gde će biti izgrađene.

Ovi aspekti se dodatno usložnjavaju za tipologiju diplomatsko-konzularnih predstavništva; neophodno je pratiti bezbednosne procene, zahteve dijaspore, kao i najbolje načine za predstavljanje naše zemlje u inostranstvu. Zato se većina ambasada projektuje sa posebnim prostorom namenjenim potrebama kulturnog centra, gde bi se tokom procesa intelektualne razmene zemlja porekla mogla približiti zemlji domaćinu i njenim stanovnicima.

Digitalna diplomatija

Što se tiče stanja naših ambasada u inostranstvu, mogu se uočiti dve osobenosti: pretpostavka odsustva dugoročnog budžeta za održavanje tokom projektovanja, kao i hijerarhijska podela na „bitne“ i „manje“ bitne objekte. Naša zemlja, kao zemlja u razvoju, ima skroman budžet koji ne može uvek da pokrije zahteve svih diplomatskih misija u inostranstvu, često predimenzionisanih u odnosu na realne potrebe, ponekad zaostalih iz doba kada smo bili mnogo veća zemlja. Naravno, u većini slučajeva, bitnija je funkcija nego forma, a fasada je nekada samo to – fasada. Aktivnosti i način interakcije sa lokalnom zajednicom, povezivanje sa drugim organizacijama u cilju razmene informacija i predstavljanja naše zemlje su u većini slučajeva bitniji nego spoljašnji izgled. Doduše, kada govorimo o diplomatiji, nekada je bilo bitno predstaviti se drugima isključivo u najboljem svetlu; danas su stvari malo drugačije. Digitalna diplomatija je uzela maha i često imate primer da ambasadori i drugi zvaničnici (u diplomatiji i šire) imaju aktivne naloge na društvenim mrežama preko kojih komuniciraju sa različitim grupama korisnika, prikazujući različite aspekte kulture ili svoje zemlje ili zemlje domaćina. Što ni u koj meri ne umanjuje značaj ambasada kao objekata, prve prostorne asocijacije na tu zemlju, o kojoj se projektantski mora pristupiti krajnje ozbiljno.

– Kolika je zapravo moć soft power arhitekture?

Potencijalno veoma velika, ali istovremeno zahtevajući i kontinuirani nivo angažovanja pri njenim upravljačkim procesima. Pod ovim podrazumevam sve stadijume koji su neophodni za izgradnju jednog objekta, njegova koncepcija, implementacija i upravljanje objektom. Tema soft power arhitekture je veoma kompleksna i pošto je kao odrednica sasvim nova, neophodno je dodatno proučavati da bi mogli da se izvedu validni zaključci.

U svom istraživanju postavljam metodološke osnove za ispitivanje ove teme, koje će u sledećim iteracijama biti obogaćena novim saznanjima. Ono na čemu se mora insistirati jeste holistički pristup ovoj temi; ranija istraživanja, koliko god dragocena, uglavnom se bave samo jednim segmentom procesa: ili konceptom objekta, ili procesom izgradnje u stranoj zemlji, ili (najređe) uticajem koji su ti objekti imali na urbano tkivo u kojima su izgrađeni. Ono što i tema soft power arhitekture pruža jeste mogućnost sagledavanja teme iz više različitih uglova, povezujući različite discipline. To je ujedno i najbitniji i možda najteži deo pri ovom istraživanju. Ova arhitektura ne može postojati vremenski akontekstualno, već se mora sagledavati šira geopolitička situacija, bilateralni odnosi, procesi konkursa za konceptualno arhitektonsko-urbanističko rešenje, profesionalna praksa u obe zemlje i njeni procesi… itd. Jednostavno, kada razmišljamo o arhitekturi ambasada i/ili objekata namenjenih za ideološku reprodukciju, nužno moramo govoriti o dupliranju procesa, tj. o dva simultana procesa koji će se dešavati u zemlji porekla i zemlji domaćinu. I naravno, cela priča i istraživanje se ne završava nakon izgradnje objekta; upravljanje objektom i procena njegovog uticaja na urbanu sredinu i njene funkcije mora biti deo dugoročnog projektantskog procesa. Ono što je krajnje zanimljivo jeste da se vrednost i uticaj ovih tiplogija mogu meriti ne samo kroz gotov proizvod, nego i kroz sam proces.

Nova japanska ambasada je posebna, pošto je kroz proces izgradnje pokazano neverovatno poštovanje prema domaćinu – Republici Srbiji.

Ako se fokusiramo na ovaj aspekt, npr. nova japanska ambasada je posebna, pošto je kroz proces izgradnje pokazano neverovatno poštovanje prema domaćinu – Republici Srbiji, kada je objekat prošao istu proceduru kao i bilo koji drugi objekat koji se gradi na području naše zemlje. S druge strane, očekivanja javnosti su bila donekle nerealna i odsustvo informacija o objektu od strane Vlade Japana je uticalo na loše prihvatanje novog objekta. Naime, početkom marta 2015. godine, par dana nakon useljenja u novi objekat u „Politici“ je izašao članak naslovljen „Urbanistički promašaj“. Pisano je kako novi objekat podseća na bunker ili zatvor i poteglo se pitanje kako je gradska vlast mogla da ustupi tako atraktivnu lokaciju za takav objekat. Nadovezuju se komentari kako se Japanci ne osećaju bezbedno u našoj zemlji čim su imali potrebu da podignu tako zatvoreni objekat, visoke ograde. Ono što ljudi nisu mogli da znaju jeste prethodni proces izgradnje, ali ni tipološku klasifikaciju objekata ambasada, po kojoj je japanska ambasada poprilično otvorena i pristupačna. Većina je svoj stav donela samo na osnovu završenog objekta, iako su nerealna očekivanja formalnih metafora i interpretacija japanske arhitekture u Beogradu uzele maha.

– Kako vam se dopada soft power arhitektura novih ambasada i centara u Srbiji? 

Možda su moja razmišljanja produkt kritičkog mišljenja koje zahteva izrada doktorske disertacije, ali pošto je ovo primarna tema mog istraživanja, generalno izbegavam da o ovome pričam u kontekstu „dopadanja“. Naravno, kao i svi mi, i ja imam svoje estetske i arhitektonske preferencije; međutim, pošto se radi o temi koju teoretski i praktično istražujem, pokušavam da o njoj razmišljam u širem kontekstu. Ovakav način razmišljanja mi je pomogao tokom studija, da argumentovano objasnim i branim svoje stavove i to je ono na čemu bi trebalo da se insistira tokom arhitektonskog obrazovanja.

Američka ambasada je zanimljiva zato što njihova upravljačka tela imaju veoma jasnu koncepciju procesa izgradnje američkih diplomatsko-kozularnih predstavništva, kodifikovanu u dokumentu SED (Standard Embassy Design). Ukratko, svi objekti su preprojektovani, u odnosu na veličinu parcele (S, M, L) i nema mesta za eksperimente pri arhitektonskom izrazu ukoliko se ne radi o zemljama koje su strateški bitne kao npr. novoizgrađena američka ambasada u Londonu, koja je koštala više od milijardu dolara i koja je izuzetno zanimljiva za istraživanje u arhitektonskom i urbanističkom smislu.

Američka ambasada je zanimljiva zato što njihova upravljačka tela imaju veoma jasnu koncepciju procesa izgradnje.

Nemačka ambasada je bitna za promišljanje o ovoj temi u drugom smislu: jedan od 3D rendera pobedničkog konkursnog rešenja za Beograd prikazuje objekat tokom nereda/demonstracija, kao i shemu prikaza fasade ukoliko bude oštećena. Pretpostavljam da su na ovakve prikaze direktno uticale posledice demonstracija 2008. godine, sa nezavidnim epilogom. Naravno, svaka zemlja vrši bezbedonosne procene u odnosu na zemlju u kojoj će se nova ambasada graditi i iako je njen prostor zaštićen odredbama Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, ne postoje garancije bezbednosti za svojinu i zaposlene ambasade u vanrednim okolnostima.

Kineski kulturni centar

Proces izgradnje Kineskog kulturnog centra je krajnje indikativan i specifičan po više osnova; iako je godinama na mestu nekadašnje kineske ambasade u bloku 11a na Novom Beogradu, oštećene tokom NATO bombardovanja 1999. godine, stajalo, pomalo morbidno, dečije igralište, ubrzo nakon završetka nove japanske ambasade (plac preko puta ulice Trešnjinog cveta), ovaj prostor je reaktiviran. Kreće se sa gradnjom „najvećeg kineskog kulturnog centra na Balkanu“ i dostupne su atraktivne vizuelizacije koje se u velikoj meri poklapaju sa današnjim izvedenim stanjem.

Sa druge strane, na zvaničnom Tviter nalogu kineske ambasadorke, gospođe Čen Bo (@AmbChenBo) nedavno smo mogli da vidimo kako će objekat izgledati i iznutra. To je glavna razlika u procesu komunikacije slika novog prostora, između kineskog kulturnog centra i nove japanske ambasade. Kineska strana malo veštije upravlja i oblikuje mišljenje javnosti, nešto što je japanska strana radila manje uspešno, ali što joj je „oprošteno“ za onakav objekat, pošto je ugled i soft power Japana u Srbiji gotovo nedodirljiv. Sa druge strane, vlast u Beogradu je preimenovala deo ulice Trešnjinog cveta u Konfučijeva, postavljajući njegovu statuu ispred centra, na Trgu kinesko-srpskog prijateljstva, što je moglo da potencijalno bude problematično, uzevši u obzir bilateralne odnose Japana i Kine.

Sada je bitno pratiti i razvoj situacije nakon što kineski kulturni centar zaživi, u smislu prostornog brendiranja Bloka 11a. Ostaje da se vidi koji će atributi i prostorne asocijacije biti pripisani ovom mestu.

Кинески културни центар је при крају изградње. Има библиотеку, учионицу за кинески језик, борилачке вештине и кухињу, такође и салу са 200 седишта у којој могу да се организују концерти итд. Да вама покажем неке слике, и чекамо да се коначно отвори наш заједнички центар. pic.twitter.com/MhxCqsKA8z

— Chen Bo (@AmbChenBo) August 3, 2020

– Imali ste uvid „iznutra“ na izgradnji japanske ambasade u Beogradu? Šta ste tom prilikom sve naučili?

O ovom pitanju nažalost ne mogu da pričam u detalje, budući da sam sa Vladom Japana potpisao ugovor o zaštiti podataka (non-disclosure agreement). Ono što mogu da kažem jeste da su objekti ambasada u projektantskom smislu izuzetno kompleksni, u pogledu organizacije i putanja zaposlenih i posetioca. Nepisana pravila u interakciji zaposlenih diplomata i lokalnog osoblja su veoma značajna, kao i u saradnji između različitih odeljenja (npr. konzularno, kulture, administracije, itd.).

Takođe, objekat nove japanske ambasade u svom sastavu ima i veoma aktivni javni prostor za okupljanja, prezentacije i izložbe, što povlači dodatna bezbedonosna pitanja. Ovaj aspekt je veoma značajan i može predstavljati kamen spoticanja ukoliko projektant teži (ili mu je dopušteno da teži) slobodnijem arhitektonskom izrazu. Tada se moraju primenjivati različite strategije za postizanje otvorenosti ili iluzije otvorenosti. Naravno, nivo bezbednosti će zavisiti od mnogo faktora, ali je ovo jedna od najvažnijih odrednica pri projektovanju ambasada.

Ukratko, ono najvrednije što sam shvatio tokom rada u ambasadi jeste da i nju čine veoma posebni ljudi i ukoliko je neophodno da objekat javnosti izgleda zatvorenije ne bi li se postigao željeni nivo bezbednosti i zaštitili njihovi životi – to se mora uraditi. Ukratko, objekti ambasada nisu poslovni objekti (iako su u svojim segmentima najpribližniji ovoj tipologiji) i moraju se izučavati i u projektantskom i širem arhitektonsko-urbanističkom smislu.

Kad ste već ovde…

• Kako će izgledati Ambasada Republike Srbije u Kanberi

The post Filipović: Značaj ambasada kao soft power arhitekture first appeared on Gradnja.

Snohetta je odnela pobedu na konkursu za dizajn nove predsedničke biblioteke Teodora Ruzvelta u Severnoj Dakoti.

Pobednički dizajn predstavlja objekat masivnog zakrivljenog krova, osmišljen na način da deluje poput produžetka brežuljkastog lokaliteta, u čijoj blizini je nacionalni park Badlands, kao i ranč Elkhorn.

Prema rečima arhitekta iz biroa Snohetta objekat će biti izgrađen od prirodnih i obnovljivih materijala i biće opremljen energetskim sistemima koji će postaviti novi standard za održivi dizajn u regionu.

Projekat je pohvaljen zbog održivosti, jer je to u skladu sa filozofijom konzervacije i očuvanja kakvom se Ruzvelt vodio.

Snohetta su baš zbog svog ovakvog pristupa bili pohvaljeni od strane žirija, jer su u skladu sa filozofijom konzervacije i očuvanja kakvom se Ruzvelt vodio dok je bio 26. predsednik Sjedinjenih Američkih Država u periodu od 1901. do 1909. godine.

„Kada dizajniramo novi projekat, razmišljamo o tome kako da mestu ili zajednici pružimo više nego što su inicijalno tražili od nas. Tako smo predsedničku biblioteku Teodora Ruzvela u potpunosti integrisali u predeo Badlandsa.“, rekli su za Dezeen arhitekte iz biroa Snohetta.

Biblioteka uz nacionalni park

Predviđeno je da se razvoj ovog projekta ne zaustavi samo na ovoj lokaciji, već da se proširi, te da se poveže sa rekom Misuri, bivšim vojnim kampom Cantonment i originalnim železničkim skladištem u kom je Ruzvelt prvi put imao kontakt s ovim područjem.

„Ovo će biti jedina predsednička biblioteka smeštena uz neki nacionalni park. Na ovaj način će se omogućiti posetiocima da vide i osete samu srž konzervacije.“, rekao je Teodor Ruzvelt Peti, čukununuk i imenjak 26. predsednika Sjedinjenih Američkih Država.

Ruzvelt će ostati upamćen i po tome što se pobrinuo da veliki delovi teritorija na zapadu SAD postanu nacionalni parkovi.

Predsednička biblioteka Teodora Ruzvelta gradiće se u Medori u Severnoj Dakoti.

Segmenti lokacije

Za razliku od tipičnih biblioteka, predsedničke biblioteke u Sjedinjenim Državama više liče na arhiv ili muzej, u kome se čuvaju i stavljaju na uvid javnosti predsednička dokumenta i lični predmeti. Te biblioteke se finansiraju iz privatnih fondova, a njima upravlja nacionalni arhiv. Poslednji primer je predsednička biblioteka Baraka Obame.

The post Američki predsednik dobija biblioteku u obliku brežuljka po projektu Norvežana first appeared on Gradnja.

Da li po prvi put u istoriji naših bratskih naroda možemo da neki politički problem rešimo bez arhitektonskog revanšizma?

Ako je pre više od 150 godina, vladika crnogorski Petar II Petrović Njegoš na veoma jednostavan, razumljiv i jezgrovit način iskazivao svoja osećanja prema Bogu i otadžbini, to se ne može reći i za aktuelnu situaciju u Crnoj Gori. Prošlo je puno vrmena, promenilo se nekoliko država i njihovih uređenja, pa je samim tim i razumevanje lika i dela slavnog Njegoša postalo u najmanju ruku komplikovano.

Njegoš je bio pravoslavni vladika i vladar (objedinjena funkcija) Kneževine Crne Gore, po nacionalnom opredeljenju Srbin (za njega u to vreme nije moglo biti drugačije), ali i jedan od naših najvećih mislilaca i filozofa. Upravo u tim višeslojnim segmentima njegove ličnosti leže problemi iščitavanja njegovog lika i dela, što je prouzrokovalo graditeljske nesuglasice, koje evo i do danas traju.

Ponovo se na dnevni red stavlja višedecenijsko pitanje povratka Njegoševe kapele, ali i samim tim rušenje Njegoševog mauzoleja ili cela situacija može biti rešena bez nama dobro poznatog arhitektonskog revanšizma? Da bismo pokušali da damo odgovor, moramo krenuti od početka, sa rasvetljavanjem samog Njegoša, čime možda i dobijemo odgovor šta rušiti, tj. zidati na Lovćenu.

Ponovo se na dnevni red stavlja višedecenijsko pitanje povratka Njegoševe kapele, ali i samim tim rušenje Njegoševog mauzoleja.

Mnogi u opisu Njegoševe ličnosti, pored dobro poznatih činjenica da je bio pravoslavni vladika, gotovo potpuno izostavljaju njegovu ulogu kao filozofa, ali i u neku ruku slobodnog zidara. Sve započinje kada mu za mentora/učitelja njegov stric vladika Petar I Petrović dovodi Simu Milutinovića Sarajliju, značajnu istorijsku ličnost tadašnjeg Balkana, ali poznatog i u intelektualnim krugovima Evrope.

Kao jedan od najučenijih ličnosti tog doba, svoja znanja je preneo i mladom Njegošu. Rukovodeći se njegovim poukama, Njegoš ubrzo uviđa da se u borbi za nezavisnost od Osmanlija, ali i u procesu izgradnje države i društva Kneževine Crne Gore ne mogu koristiti samo kubura i vera u Boga, već i neka druga znanja. Zbog toga, preduzima više putovanja po Evropi, naročito Italiji i započinje upoznavanje sa zapadnom kulturom.

Pod tim uticajem nastaju njegova najznačajnija literarna dela, u kojima vešto spaja zapadnu filozofiju sa mišlju i delom ljudi sa Balkana, naročito njegove Crne Gore. Među tim delima izdvaja se „Luča mikrokozma“ , do današnjih dana nedovoljno rasvetljen spis. Ne čudi zato i njegovo približavanje sa Vukom Karadžićem u borbi za slobodu od Osmanlija i u borbi za pobedu srpskog jezika i gramatike, koju zajedno sa Đurom Daničićem i Brankom Radičevićem izvojevaju 1847. godine, kada na vukovom ćiriličnom pismu biva objavljeno prvo izdanje „Gorskog vijenca“.

Koju godinu ranije, po istorijskim podacima 1845. godine, nastaju planovi i za kuću večnog počinka crnogorskog vladike. Kako je zabeleženo u izvorima, autor projekta je sam Njegoš, a po izgledu građevine, autor je sublimirao svoj život, misao i delo. U pitanju je omanja kružna kapela, sa apsidom, izvedena u potpunosti od kamena, sa jednostavnim, bezornamentisanim enterijerom, posvećena vladiki Petru I Petroviću, a po želji samog Njegoša izvedena na samom vrhu Lovćena.

U pitanju je pravoslavna kapela, ali to znači funerarna građevina, u kojoj se nalazi Njegošev grob, ali pored sakralnih predmeta u vidu poneke ikone, to je bila građevina u kojoj se nije vršilo bogosluženje. Sam kružni oblik mogao je nastati po uzoru na slične centralne građevine na koje je vladika nailazio na svojim evropskim proputovanjima, koja doduše nema značajnije uporište u pravoslavnom kanonskom graditeljstvu. Ovo ne znači da se Njegoš u zagrobnom životu odrekao pravoslavlja, već je želeo da počiva u jednoj skromnoj, jednostavnoj, a opet svojim oblikom savršenoj građevini.

Veličanje Njegoševog lika ili likova potonjih vladara

Problemi nastaju nakon 1916. godine, kada Austrougari bombarduju i ruše kapelicu, nameravajući da na njeno mesto postave nešto što bi više odgovaralo njima kao novoj vlasti u Crnoj Gori. Rat se završava, ali tu ne prestaju problemi. Pobedom u Prvom svetskom ratu, Kraljevina Srbija integriše nove teritorije u jednu zajedničku monarhiju, među kojima i kraljevinu Crnu Goru. Ovaj čin je jedan deo Crnogoraca dočekao sa simpatijama, dok drugi, nezadovoljni proterivanjem njihovog kralja Nikole Petrovića (inače dede kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je i rođen na Cetinju) ovaj čin doživljavaju kao prisilno prisajedinjenje u trojednu monarhiju.

Da bi se nekako i u prostorno-vizuelnom smislu nametnula nova politika i dinastija, pravi poligon za to je bio Lovćen. Kralj Aleksandar potpuno je razumeo šta za Crnogorce znači vladika Njegoš, ali i da dodatno otkriva njegovu višeslojnu ličnost. Zato sredinom 20-ih godina poziva slavnog vajara Ivana Meštrovića da za vladiku osmisli novu spomen-grobnicu u vidu raskošnog mauzoleja.

Meštrović je dizajnirao impozantan objekat ali njegovu gradnju nije odobrio tadašnji patrijarh srpski Dimitrije.

I zaista, Meštrović je dizajnirao impozantan objekat, koji je prevazilazio lokalnu tradiciju i po svemu se ugledao na svetske romantičarske, epske, slobodnozidarske građevine, ali njegovu gradnju nije odobrio tadašnji patrijarh srpski Dimitrije, podržan od većeg broja srpskih intelektualaca. Istini za volju, lično mislim da ni sam Njegoš ne bi voleo da počiva u takvoj građevini jer sebe nije doživljavao kao faraona već kao skromnog pravoslavnog vladiku i slobodoumnog mislioca.

Možda je to bio jedan od problema samog Meštrovića, što nije mogao da se podiči skromnošću, pa je samim tim konstantno gledao da gde god može sebe naturi kao umetnika koji će oblikovati neki prostor, tj. lokaciju. Kralj Aleksandar ga je potpuno razumeo jer je i sam patio od sličnih problema megalomanije (bili su veoma kompatibilni kao poručilac i umetnik), ali je za potrebe rešavanja „lovćenskog problema“ moralo biti pronađeno drugo rešenje.

Odlučeno je da se obnovi Njegoševa kapela, ali ne u izvornom obliku već u novim, nešto većim dimenzijama, sa bogato uređenim enterijerom. Arhitekta nove kapele bio je ruski arhitekta Nikolaj Krasnov, dok je autor unutrašnjeg uređenja, tj. oslikavanja bio poznati slikar Uroš Predić, a tom prilikom je kapela pretvorena u crkvicu gde je moglo da se održava bogosluženje. Desno od oltara bio je postavljen kameni sarkofag sa moštima, dok je iznad njega bila postavljena slika vladike Njegoša. Iako je nova kapela zračila monumentalnošću umeća dvojice genijalnih umetnika, to opet nije odražavalo lik i delo samog Njegoša već možda više želju kralja Aleksandra da kao novi ktitor Crnogorcima podari „lepšu i bolju“ kapelu koja će čuvati mošti i lik vladike Njegoša.

A onda dolazi Tito

Novi problemi nastaju nakon Drugog svetskog rata, kada se pojavljuje i maršal Tito, sa svojim ličnim animozitetom prema kralju Aleksandru, koji je na sve načine gledao kako da izbriše bilo kakav vizuelni trag postojanja njegovog prethodnika. Ako to nije mogao da uradi sa Dvorskim kompleksom na Dedinju, onda je to radio sa nekim drugim rezidencijama, a naročito spomenicima, koji su svi do jednog uklanjani sa svojih javnih lokacija. Ista sudbina je čekala kapelu na Lovćenu, gde su nakon neuspešnog konkursa za mauzolej, crnogorske vlasti odlučile da po pozivu 1951. godine direktno angažuju vajara Meštrovića, koji za svog saradnika angažuje hrvatskog arhitektu i konzervatora Harolda Bilinića.

Novi projekat je bio nešto više čovekomerniji nego prvi, izveden u rustifikovanom kamenu, uz prisustvo neizostavnih karijatida, ali ponovo monumentalan kao i gotovo sva Meštrovićeva dela. Iznutra, centralno mesto zauzima skulptura vladike Njegoša u sedećem položaju, dok mu se iznad glave nadnosi figura orla. Izgradnja je usled raznih problema odložena do 1971. godine, a konačno završena i inaugurisana 1974. godine.

Da bi sve ovo bilo izvedeno, kapela koju je podigao kralj Aleksandar bila je srušena, a kamenje popisano i numerisano, sa idejom da se ona ponovo izgradi na nekom drugom mestu na Lovćenu, do čega ni do današnjih dana nije došlo. Meštrović nažalost nije doživeo da vidi svoje posthumno izvedeno delo, koje iako veoma kvalitetno zamišljeno, srećom nije doživeo da vidi ni sam vladika Njegoš, jer ponovo ne odgovara mestu za večni počinak jednog skromnog duhovnog vladike.

Arhitektonski revanšizam

Posle više decenija, pojavljuje se ideja da se mauzolej, okarakterisan kao isuviše hladan i nedoličan jednog Njegoša, takođe ukloni, a na njegovom mestu ponovo podigne kružna kapela. Da će biti podizana onakva kakvu je sam Njegoš projektovao pa još i nekako, ali pošto su velike šanse da to ponovo bude crkvica podignuta između dva svetska rata, možda je trenutak da se inicijatori novog predloga malo zamisle i preispitaju svoju odluku.

Kako Njegoš zasigurno neće imati kapelu kakvu je sam zamislio, da li to znači da na vrhu Lovćena bolje da ne bude ništa izgrađeno jer ni sami ne možemo da se dogovorimo koji segment ličnosti slavnog vladike želimo da naglasimo i ovekovečimo? Naravno da ne, ali ako već jedni zagovaraju filozofsku, sa elementima primordijalne, evropske monumentalnosti, a drugi duhovnu, pravoslavnu, sa elementima nacionalne monumentalnosti, zašto obe građevine ne bi krasile vrh Lovćena? Zašto se prostor vidikovca, koji se nalazi iza Mauzoleja ne bi iskoristio za prostor gde bi mogla biti podignuta kapela? U kapeli bi mogle biti položene vladikine mošti, dok bi mauzolej mogao biti pretvoren u Njegošev muzej.

Da li po prvi put u istoriji naših bratskih naroda možemo da neki politički problem rešimo bez arhitektonskog revanšizma, tj. koncepta da svaka naredna politička struktura menja, ruši, preimenuje ili izmešta sve ono što je prethodna učinila? Ovakav pristup nas već više od jednog veka skupo košta društvenog diskontinuiteta, pa bi bilo dobro da učimo na svojim greškama i umesto potiranja pristupimo sveobuhvatnoj kulturnoj integraciji.

Kad ste već ovde…

• Prokleto kamenje s Kosova i Metohije

The post Kako ćemo da se odužimo Njegošu? first appeared on Gradnja.

Gradite kuću ili vikendicu i potrebna vam je inspiracija? Imamo za vas zanimljive primere arhitekture i organizacije kuća ispod 100 kvadrata.

Gradnja kuće je pravi izazov i za živce i za budžet. Stoga je veoma važno, ako ste se već odlučili da se uhvatite u koštac s ovim izazovom, da to što gradite bude i kvalitetno i dobro. A sve počinje od osnove kuće! Kako napraviti kuću u kojoj će sve da stane, koja nije velika a da pritom izgleda dobro?

Na ova pitanja kao i na ono kako osmisliti osnovu koja ima potencijal za dogradnju u budućnosti, odgovore možete potražiti u ovom predstavljanju 30 osnova kuća manjih od 100 kvadrata.

Do 70 metara kvadratnih

Casa Lampa / abarca+palma

Rio Bonito House / Carla Juaçaba

Tinhouse / Rural Design

House 28 / studio edwards

Casa BSO / BLOS Arquitectos

Loba House / Pezo von Ellrichshausen

Fiscavaig / Rural Design

Tent House / Chris Tate Architecture

Micro Cluster Cabins / Reiulf Ramstad Arkitekter

LESS House / H.a

Do 80 metara kvadratnih

Quiet House / ARTELABO architecture

Urban Cottage / CoLab Architecture

Remote House / Felipe Assadi

Recycling Housing / Juan Tohme

Termitary House / Tropical Space

Mckenzie House / Atelier Workshop

Tepoztlán Lounge / Cadaval & Solà-Morales

Cozzi House / Germán Müller

MA House / PYO arquitectos

House in the Orchard / ŠÉPKA ARCHITEKTI

Do 90 metara kvadratnih

MAJO House / Estudio 111 Arquitectos

weeHouse / Alchemy

Marindia House / MASA Arquitectos

A House for Children / GRAD arkitekter

Yard House / alberto facundo _arquitectura

Brick House / Ventura Virzi arquitectos

Gaspar House / Alberto Campo Baeza

Retreat in José Ignacio / MAPA

The Aluminum Cabin / JVA

House In Fukaya / Nobuo Araki

Koja vam se najviše sviđa?

Izvor: ArchDaily

Kad ste već ovde…

• Najbolji modeli montažnih kuća domaćih proizvođača

The post 30 dobrih primera osnova kuća ispod 100 kvadrata first appeared on Gradnja.

Studio Newtab-22 koristio je školjke iz industrije hrane kako bi razvio održiv materijal koji liči na teraco, a ima karakteristike betona.

Nazvan Sea Stone (eng: morski kamen), ovaj održivi materijal napravljen je mlevenjem školjki, koje bi završile na deponiji ili na obalama, i dodavanjem prirodnih, netoksičnih veziva. To morskom kamenu daje estetiku sličnu teracu.

Sea Stone bi mogao postati održiva alternativa betonu u dizajnu proizvoda, jer ta dva materijala imaju slična svojstva. To je zato što su školjke bogate kalcijum-karbonatom, inače poznatim kao krečnjak, koji se koristi za proizvodnju cementa – ključnog sastojka betona.

Svake godine odbacuje se sedam miliona tona školjki, a većina ovog otpada završava na deponijama ili na obalama.

Sea Stone evoluirao je iz ambicije studija Newtab-22 da pomogne u ublažavanju problema otpada u industriji morskih plodova iz koje se svake godine odbacuje sedam miliona tona školjki. Većina ovog otpada završava na deponijama ili na obalama.

„Iako su neke školjke reciklirane i korišćene kao đubrivo, većina ih se baca na deponije ili uz obalu“, objasnio je Newtab-22 za Dezeen.

„Odbačene školjke, koje su neočišćene ili pokvarene, već dugo se gomilaju u blizini obala, uzrokujući tako neprijatne mirise i, dugoročno gledano, zagađuju okolno zemljište“, kažu dizajneri iz studija.

„Predlažemo da se odbačene školjke iskoriste za pravljenje ekološki i ekonomski održivog materijala, umesto da doprinose gomilanju smeća“.

Mlevenje i dodavanje aditiva

Proces izrade Sea Stonea uključuje mlevenje školjki i njihovo mešanje sa prirodnim vezivnim sredstvima. Zatim se dodaju u kalup i ostave da se stvrdnu u komade slične betonu.

Ova metoda se trenutno izvodi ručno kako bi se osiguralo da postupak bude što održiviji i pristupačniji. Rezultat svega ovoga su varijacije u veličinama, teksturama i bojama, što znači da je svaki komad morskog kamena jedinstven. Razlike se mogu pojaviti i promenom količine školjki i veziva ili dodavanjem boja.

Nije prava alternativa

Materijal se trenutno razvija u komercijalne svrhe i do sada se koristio za izradu proizvoda poput ukrasnih pločica, stolova, postolja i vaza.

Naravno, on nikada neće biti dostupan kao alternativa betonu za velike ili strukturne projekte. Iako su svojstva betona i morskog kamena slična, da bi se zaista dobila čvrstoća na pritisak kao kod klasičnog betona, bio bi potreban energetski intenzivan proces pečenja. To bi onda bilo uporedivo sa metodom koja se koristi za proizvodnju cementa, koja čini polovinu svih emisija CO2 nastalih upotrebom betona, a to dakle nije održivo.

Kad ste već ovde…

• Microsoft i Amazon ulažu u kompaniju koja ubrizgava CO2 u beton

The post Morski kamen je materijal nalik betonu napravljen od školjki first appeared on Gradnja.

Koje su to zgrade i mesta u našoj zemlji koje treba sačuvati od zaborava.

Koliko cenimo istoriju toliko će nam biti svetla budućnost. Cilj Fejsbuk stranice Baština bez zaštite je da prikupi i dokumentuje sve informacije vezane za ne samo za kulturnu i arhitektonsku baštinu, već i za transportna sredstva (brodovi, lokomotive) kao i šume i parkove – koji imaju jedno zajedničko – nebrigu nadležnih za njihovu zaštitu i čuvanje.

Na ovoj stranici već je dokumentovano na stotine primera važnih objekata iz Srbije koji se nalaze u derutnom stanju. Neki od najistaknutijih primera sa ove stranice su Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić, Zgrada BIGZ-a, železnička stanica u Somboru, Carinarnica u Zemunu ali i brojni druge fabrike, letnjikovci i dvorci u našoj zemlji kojima se ne smeši svetla budućnost.

Pogledajte kako to izgleda:

Cilj Fejsbuk stranice Baština bez zaštite je da prikupi i dokumentuje sve informacije vezane za za kulturnu i arhitektonsku baštinu.

Na ovoj stranici već je dokumentovano na stotine primera važnih objekata iz Srbije koji se nalaze u derutnom stanju.

Ukoliko imate informacije i svoje sredine o slučajevima baštine koja nije pod adekvatnom zaštitom – pošaljite im fotografije i propratni tekst.

Kad ste već ovde…

• Urbano istraživanje Srbije spasava objekte od zaborava

The post Baština bez zaštite: Zapušteni objekti u Srbiji koji vape za obnovom first appeared on Gradnja.

Tehnološka kompanija iz Pekinga kreirala je virtuelnog klona najvećeg kineskog grada… koji je savršeniji od originala.

Pokrivajući gotovo 4.000 kvadratnih kilometara, uz pomoć Unreal Enginea i podataka sa satelita, dronova i senzora u stvarnom Šangaju, napravljena je digitalna replika grada koja bi uskoro mogla da sa neverovatnom preciznošću simulira događaje iz budućnosti.

Ekstremni uspon tehnologije tokom poslednjih decenija ima veliki uticaj na to kako oblikujemo gradove. Suočeni sa brojnim izazovima, poput ogromnog rasta stanovništva, klimatskih promena pa i pandemije, gradovi se sada sve više oslanjaju na digitalne tehnologije u cilju poboljšanje usluga, boljeg urbanističkog planiranja kao i za optimizovanje zgrada.

Ali „digitalni blizanci“ podižu stvari na drugi nivo.

Programeri su uz pomoć Unreal Enginea kreirali kompletan virtuelni model najvećeg kineskog grada.

Digitalni blizanac je digitalna replika fizičkog entiteta koji međusobno komuniciraju. Ovi modeli su precizni virtuelni prikazi fizičkih dobara koji se kontinuirano ažuriraju i mogu pokriti bilo šta, od jednog malog elementa zgrade do čitavog grada.

To je ono što programeri iz kompanije 51World iz Pekinga uveliko rade sa Šangajem. Tim je uz pomoć Unreal Enginea, kreirao kompletan virtuelni model najvećeg kineskog grada – koji se prostire na površini od preko 3.750 kvadratnih kilometara. Iako nivo detalja varira u zavisnosti od modela, više od 20 znamenitih objekata, uključujući poznate zgrade kao što su Oriental Pearl i Šangajska kula, kreirani su sa posebnom pažnjom.

Projekcija stvarnosti

Njihova namera je da ovaj model pretvore u digitalnog blizanca, odnosno u virtuelni odraz živog grada koji se kontinuirano ažurira u realnom vremenu dok prikuplja podatke preko geografskog informativnog sistema (GIS), satelita, dronova i drugih izvora.

To korisniku može da omogući daljinsko upravljanje sistemima zgrade, nadgledanje protoka saobraćaja ili da građanima pokažu kako će se ponašati novi projekat na datoj lokaciji.

Sa digitalnim blizancima, dizajneri mogu predstaviti ideje u živom gradskom okruženju, pre nego što se izgrade, a odluke o, na primer, mestu postavljanja autobuske stanice do veličine novog stambenog naselja, mogu se doneti znajući unapred kakvi će efekti uslediti.

Kao u video-igri

Da bi se optimizovala efikasnost renderovanja u realnom vremenu, cela simulacija Šangaja podeljena je na segmente od dva kvadratna kilometra. Objekti kojima se približavate pojavljuju se detaljnije, prikazujući refleksije okoline, senke na površinama i kao i realne efekte senčenja u skladu sa vremenskim prilikama. Otprilike kao da igrate Fortnite… koji je takođe urađen u Unreal Engineu.

Pogledajte kako to izgleda:

Kad ste već ovde…

• Digitalni blizanac bagera za gradilišta nove generacije

The post Kako su Kinezi klonirali Šangaj first appeared on Gradnja.

Kuća dr Ilije Kolovića iz prve polovine 19. veka pripada grupi građevina nastalih tokom Miloševog doba.

U kući u ulici Svetozara Markovića u Kragujevcu juče oko 17 sati došlo je do požara iz za sada nepoznatih razloga. U požaru nije bilo nastradalih, piše Pressek.

Kuća u ulice Svetozara Markovića 9 u Kragujevcu, poznata kao kuća dr Ilije Kolovića, predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture, rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevac br. 106/1 od 5. marta 1971. godine.

Najvredniji detalji zgrade su svakako bogato ornamentisani stubovi na tremu i doksatu.

Kuća potiče iz prve polovine 19. veka i pripada grupi građevina nastalih u ovoj ulici tokom Miloševog doba. One predstavljaju materijalne ostatke arhitekture starog Kragujevca na osnovu kojih se može naslutiti izgled grada u tom periodu.

Ova kuća je tipična građevina srpske čaršije, sa tremom i doksatom na prilaznoj strani, višeslivnim krovom pokrivenim ćeramidom, zidovima rađenim u bondruku i svim drugim karakteristikama vezanih za ovaj period.

Najvredniji detalji zgrade su svakako bogato ornamentisani stubovi na tremu i doksatu, zatim tavanice rađene od šašovca i autentična lučna vrata na pojedinim prostorijama.

Zgrada poseduje nesumnjive arhitektonske i etnografske vrednosti.

Podsetimo, početkom jula se u Kragujevcu tokom rekonstrukcije urušio objekat Zelene pijace koja je sagrađena davne 1929. godine, pod zaštitom je države i zauzima najreprezentativniji deo Miloševog konaka. Rekonstrukcijom je predviđeno da zadrži prvobitni izgled, ali su predviđeni i novi sadržaje koji će odgovarati samom objektu.

Kad ste već ovde…

• Izgorela kuća Katarine Jovanović

The post U Kragujevcu izgorela kuća pod zaštitom države first appeared on Gradnja.

Iako najčešće probleme u javnim prostorima stvara nedovoljna pokrivenost urbanističkim planovima, postoje apsurdne situacije gde pogrešna „preplaniranost“ lokacije može biti problematična.

Smederevska tvrđava jedna je od najbolje očuvanih srednjevekovnih tvrđava u Evropi, i kao takva predstavlja ključnu tačku identiteta grada Smedereva. Analizirajući turističku ponudu, kao i fokuse urbanog razvoja grada, može se primetiti da Tvrđava sa Dunavom formira atraktivnu celinu čijoj promociji grad teži.

Smederevo je težilo promociji teritorije Tvrđave i akvatorije Dunava i Jezave do te mere, da je na relativno maloj površini koju ove celine obuhvataju zastupljeno najmanje šest planova različite hijerarhije, od kojih su dva plana detaljne regulacije, koji se preklapaju na istočnom bedemu Tvrđave i levoj obali Jezave. Ipak, glavni plan – Prostorni plan područja posebne namene (PPPPN) Smederevske tvrđave, na čiju se izradu pozivaju drugi planovi – i dalje ne postoji.

Tvrđava i usvojeni planovi

Prema Prostornom planu grada Smedereva iz 2005. godine, predviđenom za implementaciju u tri faze – 2010-2015-2020, Tvrđava se prepoznaje kao kulturno dobro od izuzetnog značaja i treba da predstavlja jedan od fokusa politika urbanog razvoja kroz različite planove i strategije, među kojima je i Park kulture na Dunavu, koji je deo međunarodne inicijative za povezivanje gradova Podunavlja u Evropi.

Prostorni plan Smedereva takođe prepoznaje Tvrđavu kao potencijal za formiranje turističke zone sa Marinom Smederevo, i predviđa razvoj infrastrukturnih sistema kojim se podiže ambijentalna vrednost Tvrđave kao elementa kulturnog nasleđa. Za formiranje ambijentalne celine i detaljnije parametre implementacije Prostornog plana, predviđena je izrada PPPPN-a Tvrđave, koji treba da bude najvažniji planski dokument za ovu zonu. Tokom perioda implementacije Prostornog plana, predviđeno je uklanjanje luke i železničke stanice, restauracija i revitalizacija postojećeg nalazišta, kao i stvaranje uslova za sistematska arheološka istraživanja.

Generalni urbanistički plan (GUP) Smedereva iz 2011. godine, Smederevsku tvrđavu posmatra i kao gradski park, sa sportsko-rekreativnom zonom, ali koji mora da se tretira u kontekstu integrativne zaštite graditeljskog nasleđa Tvrđave. Zbog značaja koji ima kao simbol grada, srednjevekovno utvrđenje je i u GUP-u predstavljeno kao tačka fokusa urbanog razvoja u odnosu na čiju zaštitu treba da se oblikuju drugi planovi nižeg ranga.

Problemi planiranja Smederevske tvrđave upravo dolaze do izražaja u planovima detaljne regulacije. Na lokaciji su zastupljeni Plan detaljne regulacije zone „Dunavska obala“ u Smederevu – Veslački klub – Marina iz 2007. godine i Plan detaljne regulacije „Marina Smederevo“ iz 2017. godine. Iako najčešći problem u domaćoj planerskoj praksi predstavlja neusaglašenost sa planovima višeg nivoa, ovde je problem nastao u prevelikoj vremenskoj distanci između planova koji se tretiraju kao „stečene obaveze“ i realnih potreba savremenog grada koji identitet zasniva na srednjevekovnoj kulturi i identitetu Podunavlja. Upravo u planovima detaljne regulacije u Smederevu vidi se koliko može biti opasno detaljnom planiranju pristupati bez revidiranja i preispitivanja delova planova višeg ranga.

Bez postojanja PPPPN-a Smederevske tvrđave, kao jedini plan zaštite utvrđenja važi Plan namene prostora i objekata Smederevske tvrđave koje je Regionalni zavod za zaštitu spomenika kulture Smederevo doneo u julu 1997. godine. Upravo je ovaj plan odgovoran za propuste u izradi i implementaciji svih drugih planova, a što su obrađivači planova detaljne regulacije iz 2007. i 2017. morali da dovedu u pitanje.

U sklopu parka predviđa i čitav pojas sportsko-rekreativne zone između istočnog bedema Tvrđave i Marine.

Plan namene prostora i objekata Smederevske tvrđave predviđa korišćenje prostora Velikog grada kao parkovske površine sa sportsko-rekreativnom zonom sa fudbalskim igralištem u jugoistočnoj zoni utvrđenja, koja po svojoj površini zauzima značajan procenat ukupne površine parka. Međutim, i sam Plan je kontradiktoran sam sebi, pa se osim fudbalskog igrališta u sklopu parka predviđa i čitav pojas sportsko-rekreativne zone između istočnog bedema Tvrđave i Marine, zbog čega karakter plana izlazi iz domena integrativne zaštite i ulazi u polje planiranja sportsko-rekreativnog kompleksa.

Iako Plan namene prostora predviđa i uvođenje muzejsko-izložbenih objekata i pratećih sadržaja kojim bi se promovisalo kulturno nasleđe Tvrđave, prenošenjem na planove detaljne regulacije se ovaj aspekt planiranja izgubio, a sportski centar postaje jedan od fokusa razvoja planova na svim nivoima.

Plan detaljne regulacije zone „Dunavska obala“ očekivano je preuzeo smernice i parametre iz GUP-a, Prostornog plana Smedereva i Plana namene prostora i objekata Smederevske tvrđave, pa je zato i u tom planu zastupljen veliki procenat sportsko-rekreativnih sadržaja u zoni Tvrđave, koji su dodatno prilagođeni potrebama veslačkog kluba.

Ono što je iznenađujuće nisu toliko prepisivanja uslova iz planova nastalih pre usvajanja Agende 2030 Ujedinjenih Nacija, implementacije evropskih projekata „Interreg“ i „Eurovelo“, koji su uticali na savremeni razvoj gradova u Srbiji, već zastupljenost zastarelih uslova u PDR-u „Marina Smederevo“. Saradnja Gradske uprave Smederevo sa nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju „GIZ“ u koncipiranju razvoja zone „Marina Smederevo“, trebalo je da pokrene savremeni integralni pristup planiranju kroz obuhvat lokacije u čijoj se zapadnoj zoni nalazi Smederevska tvrđava.

Staza je metastazirala u vizuelno dominantnu strukturu koja ruži ambijentalnu celinu Tvrđave.

Atraktivna lokacija zapuštene akvatorije nekadašnje reke Jezave, koja je isušena i danas je samo rukavac Dunava, mogla je da se tretira kao lokacija dualnog karaktera na kojoj bi se spajali sadržaji kulturno-istorijske zone Tvrđave na levoj obali Jezave, odnosno zapadnoj obaloutvrdi Marine, i nautičkog kompleksa na desnoj obali. Ipak, iznenađujuće je da izrada ovog plana nije rezultirala izmenama zastupljenosti sportsko-rekreativnih sadržaja, iako su uvedeni javni prostori mešovitog karaktera, koji mogu da anticipiraju odvijanje kulturno-obrazovnih manifestacija.

Povezivanje Tvrđave sa Marinom u okviru PDR-a „Marina Smederevo“ predviđa se ponovnim otvaranjem Jezavske kapije na istočnom bedemu, kako bi se razvio potencijal za formiranje turističke zone koja povezuje prostor Velikog grada i Marine. Iako PDR dodatno naglašava da je Tvrđava zaštićeno kulturno dobro od 1975. godine, a kulturno dobro od izuzetnog značaja od 1979. godine, na podlozi grafičkog priloga plana vidi se ucrtana površina fudbalskog terena preuzeta iz GUP-a iz 2011. godine, koja nipošto nije optimalna struktura za tretman kulturnog nasleđa i formiranje turističke trase kroz Jezavsku kapiju.

Kako to izgleda u praksi?

Kada je fudbalski teren i sportsko-rekreativna zona zastupljena, možda potpuno nekritički, na svim nivoima planske dokumentacije za ovu lokaciju, nije neočekivano što je implementacija planova upravo od fudbalskog terena i počela. Od nekadašnje atletske staze koja se nije mogla razlikovati od drugih staza u parku i bila je adekvatno uklopljena u okruženje, za današnji izvedeni projekat moglo bi se reći da izgleda kao da je ta staza metastazirala u vizuelno dominantnu strukturu koja ruži ambijentalnu celinu Tvrđave.

Iako su i na Kalemegdanskoj tvrđavi zastupljeni brojni sportski tereni, oni se ne nalaze u okviru srednjevekovnog utvrđenja, već izvan bedema tvrđave u parku, koji je po svojoj površini neuporedivo veći od površine Velikog grada Smederevske tvrđave. Zbog toga nije moguće povući paralelu između ova dva utvrđenja, kao ni zbog činjenice da Smederevska tvrđava spada u najbolje očuvane srednjevekovne tvrđave u Evropi.

Na sreću, atletska staza nije struktura koju je teško ukloniti, ili čije postavljanje, odnosno uklanjanje može da ugrozi arheološki lokalitet, ali problem leži upravo u kontinuitetu nekritičkog prepisivanja urbanističkih parametara, na osnovu kojih postoji opasnost da će cela Tvrđava dobiti atletski karakter, sa izuzetkom Malog grada, koji je godinama unazad sakriven kulisama koje nakon snimanja nisu uklonjene.

Bez adekvatne intervencije različitih zavoda za zaštitu spomenika kulture, ili budućih obrađivača planske dokumentacije na ovoj lokaciji, odnosno konačno i izrade Prostornog plana područja posebne namene, može se očekivati čak i ekstrem u kom će autentična srednjevekovna tvrđava Đurađa Brankovića postati regionalni atletski centar, jer trenutni ambijenti i planovi svakako na to upućuju.

Kad ste već ovde…

• Urbano istraživanje Srbije spasava objekte od zaborava

The post Smederevska tvrđava: kulturno dobro od atletskog značaja first appeared on Gradnja.