Posmatrače je svih ovih decenija intrigirao neobični udubljeni oblik koji nisu mogli da vide na drugim objektima. Tim pre što ju je projektovao naš slavni arhitekta…
Zeleni venac je već više decenija jedno od najprometnijih saobraćajnih i trgovačkih čvorišta u Beogradu. Na njemu se ukrštaju i mimoilaze mnoge autobuske linije, a zelena pijaca i okolne trgovine prepune su ljudi koji svojim poslom prolaze kroz ovaj deo grada. Za sociološkim raznolikostima ništa manje ne kaskaju i arhitektonske, kojih na Zelenom vencu ima iz nekoliko epoha u razmaku od nekoliko decenija. Međutim, jedna od njih zbog svoje arhitekture posebno intrigira prolaznike.
Finalno arhitektonsko uobličavanje okolne arhitekture Zelenog venca, ne računajući skorašnju rekonstrukciju jedne zgrade koja je presvučena u moderno ruho, dovršeno je krajem 50-ih godina. Tada je izgrađena prvobitna zgrada Energoprojekta (kasnije Beobanke), po nacrtima arhitekte Milice Šterić, nakon čega se arhitektura okruženja nije drastično menjala. Zeleni venac je tada uveliko bio šarena lepeza arhitektonskih stilova iz različitih epoha, uostalom kao i veći deo starog jezgra Beograda.
Međuratni akademizam, ar deko, međuratna i posleratna moderna, našli su svoje mesto u tom mozaiku, a svaka kuća je imala neku svoju draž i istorijat koji je bio vezan za njenu izgradnju. Među njima se svih ovih decenija, svojim neobičnim oblikom, najviše isticala zgrada na broju 10. Mnogi prolaznici ni danas ne znaju ko je autor ove zgrade, kao ni zašto je dobila tako neobičan oblik.
Autor zgrade na Zelenom vencu 10 je naš svestrani arhitekta Dragiša Brašovan kome je uzor bila legendarna zgrada Ogista Perea u Parizu.
Autor ove zgrade je naš svestrani arhitekta Dragiša Brašovan. Ovaj epitet svestrani, ili možda još bolje umešni, zaslužio je svojom sposobnošću i profesionalizmom da udovolji željama svojih klijenata i projektuje u različitim arhitektonskim stilovima.
Kada se iz Budimpešte nakon Prvog svetskog rata, početkom 20-ih preselio u Beograd, arhitekta Brašovan je ima već bogato iskustvo projektovanja javnih i privatnih objekata, pretežno u stilovima akademizma i secesije, naravno oblikovanih u autorskom maniru, od kojeg se do kraja života nije odvajao. Ubrzo se uključuje u arhitektonsku scenu Kraljevine SHS i s velikim uspehom realizuje nekoliko objekata u istorističkoj formi, a na javnim konkursima oprobao se i u neo srpsko-vizantijskom stilu, ali ti projekti nažalost nisu realizovani.
Krajem 20-ih postaje član GAMP-a (Grupe arhitekata modernog pravca), koja je osnovana 1928. godine od strane njegovih kolega koji su se zalagali da ideje internacionalne moderne probijaju na prostoru Kraljevine SHS. Ovaj ne samo stil, već kompletan pokret, proslavljen u okviru škole Bauhaus, nekoliko sovjetskih škola i instituta, ali i ideja francuskih i holandskih arhitekata, brzo je osvajao simpatije arhitekata, a Brašovan je bio jedan od njih. Ubrzo je shvatio da je moderna arhitektura, pored svojih estetskih ideala bezornamentalnih zidnih površina i slobodnih planova, investitore pridobijala i zbog svoje ekonomičnosti – nisu se izlivali dekorativni elementi koji su poskupljivali gradnju – pa arhitekata nije imao problema da pronađe zainteresovane klijente. Od početka 30-ih godina, Brašovan stvara većinom u moderni, sa primesama nekih drugih stilova u zavisnosti od ukusa i želje poručioca, ali i predložaka koji se njemu služili kao uzor. Tada nastaje i zgrada na Zelenom vencu broj 10.
Početna inspiracija
Na osnovu karakterističnog prizmatičnog prozora na samom vrhu zgrade, stručnjaci su isprva pomislili da je nastala pod uticajem zgrade Doma ratnog vazduhoplovstva u Zemunu kod koje se ovakav prizmatični stakleni motiv pojavljuje kao svetlarnik za vertikalnu komunikaciju postavljen u centralnoj zoni zgrade. Međutim, na osnovu dokumentacije, saznalo se da je Dom ratnog vazduhoplovstva nastao 1935, a da je zgrada na Zelenom vencu izgrađena 1931. godine.
Naravno, veliki zemunski objekat nije mogao nastati za nekoliko meseci ili godinu dana, pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da se projektuje za vojsku, pa se može zaključiti da se taj motiv pojavio kao inspiracija kod Brašovana početkom 30-ih godina.
Zgrada po pariskoj modi
S druge strane, posmatrače je svih ovih decenija intrigirao neobični udubljeni oblik koji nisu mogli da vide na drugim objektima. Na osnovu stručne analize, može se zaključiti da je uzor Brašovanu bila legendarna zgrada iz Pariza, koju je francuski arhitekta Ogist Pere projektovao 1902. godine.
Kompletan konstruktivni sistem stubova i greda u ovoj zgradi izveden je od armiranog betona.
Pored zanimljivog oblika osnove latiničnog slova „U“, zgrada je imala jednu mnogo značajniju inovaciju, a to je da je njen kompletan konstruktivni sistem stubova i greda bio izveden od armiranog betona. U vreme nastanka te zgrade, Brašovan je živeo u Budimpešti i sigurno je tih godina bio upoznat sa njenim kvalitetima. Ova moda udubljenih zgrada je početkom 20. veka osvojila Pariz i druge delove Evrope, pod izgovorom da takav oblik zgrade i raspored prozorskih otvora dodatno osvetljava unutrašnji prostor. Međutim, na kraju se ispostavilo da to nije baš bilo tako i da je akcenat pre svega bio stavljan na poigravanju sa formom objekta, koji je dobijao nesvakidašnji konkavan oblik.
Funkcionalnost i estetika
Slično je bilo i sa zgradom na Zelenom vencu čijem vlasniku se dopala malo neobična forma koju je arhitekta Brašovan vešto upakovao u modernu arhitekturu. Prednost ovakvog povlačenja zgrade ka unutrašnjosti parcele bilo je vešto ukidanje malog unutrašnjeg dvorišta za osvetljavanje i prenos ove uloge na pročelje zgrade, to jest, dobijanje atraktivnije fasadne forme.
Analizirajući iz ugla današnjeg posmatrača, Brašovan je veoma efektno izveo svoju zamisao, što samo govori o njegovim kvalitetima kao arhitekte, sa podjednako naglašenom crtom za funkcionalnost i estetiku.
Kad ste već ovde…
