Pogledajte kako izgleda gradilište nove crpne stanice na polovini predviđenog roka za izgradnju i saznajte kako će se postojeća crpna stanica u centru grada podzemno spojiti s novom.

Da li će i Nova glavna crpna stanica 1 (NGC1) u neposrednoj blizini Glavne crpne stanice 2 (GC2) kod Kvantaške pijace širiti neprijatne mirise? Iako je pitanje logično, s obzirom na veoma neprijatne mirise koje prouzrokuje Glavna crpna stanica 1 (GC1) u Radničkoj ulici, u ovom slučaju nema razloga za brigu.

Naime, uklanjanje neprijatnih mirisa na NGC1 projektovano je i biće izvedeno do krajnih mogućih granica uz sva poštovanja evropskih standarda. Budući objekat biće hermetički zatvoren, a svi gasovi odnosno sve što se oslobodi sa slobodnih površina kanalizacije i dospe u atmosferu unutar crpne stanice, biće prečišćavano  aktivnim ugljem. Međutim, ne samo da će vazduh kod nove crpne stanice biti lišen neprijatnih mirisa, već je ovo gradilište deo većeg projekta koji će rešiti problem mirisa i kod crpne stanice u Radničkoj ulici, ali i ekologije čitavog grada i Dunava nizvodno od Novog Sada. Šta je zapravo plan?

Sve atmosferske i otpadne vode koje stižu u crpnu stanicu u Radničkoj, jednim kolektorom će se dopremiti do nove crpne stanice.

Osnovni plan je da se izgradi centralno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda na lokalitetu Rokov potok u Petrovaradinu. „U tu svrhu ukidamo i povezujemo GC1 (kod Radničke) sa ovim lokalitetom, pa će sve atmosferske i otpadne vode koje stižu tamo, jednim kolektorom dopremiti do buduće Nove glavne crpne stanice 1. Ona preuzima funkciju čitave stanice GC1 i delimično postojeće GC2, a pošto je većeg gabarita i većeg kapaciteta, postojeća GC2 će služiti samo za ekstremne slučajeve velikih kiša.“ – kaže za naš portal dipl. građ. inž. Radoica Stefanović nadzorni organ ispred JKP Vodovod i kanalizacija Novi Sad.

Šta (sve) ide u Dunav

Danas je situacija s ekološke strane poražavajuća… Kao što je poznato, sva kanalizacija iz oba podsliva (severni i južni) gravitiraju na glavne crpne stanice koje prebacuju kanalizaciju – fekalnu i atmosfersku – direktno u Dunav bez ikakvog prečišćavanja. „Pošto planiramo izgradnju prečistača, atmosferske vode u ekstremnim situacijama će se prebacivati direktno u Dunav, a tokom suvog perioda i perioda sa slabijim padavinama će se prebacivati preko mosta na postrojenje u Petrovaradinu.“ – dodaje Stefanović.

Nova glavna crpna stanica 1 ima različite setove pumpi koje prepumpavaju različite količine vode. U suvom periodu, sva kanalizacija ići će direktno na postrojenje. Kada pada blaga kiša, do 2,2 kubika u sekundi za čitavo područje severnog podsliva, voda će ići direktno preko Žeželjevog mosta na prečištač na Rokovom potoku. U slučaju jače kiše, do 5,8 kubika u sekundi, sadržaj prvo ide u retenziju, a posle prolaska kiše, voda opet ide prema postrojenju. „Kada imamo preko 5,8 kubika, što se dešava po našoj proceni oko 12 puta godišnje, kanalizacija se direktno prepumpava u Dunav. I ta količina na procentualnom nivou je između 1,5-2%, od ukupne količine vode koja padne na Novi Sad.“ – kaže Radoica Stefanović iz JKP Vodovod i kanalizacija.

Naravno, voda koja dolazi iz kolektora nosi sa sobom razni krupni otpad poput daski ili guma. Zbog toga će na NGC1 biti postavljene rešetke za zaštitu pumpi. Predviđen je set grubih rešetki od 20mm i set finih rešetki od 6mm, što je prvi stepen mehaničkog prečišćavanja otpadnih voda. „Mi sad imamo situaciju da pola godine voda ide direktno u Dunav bez prečišćavanja, bez prepumpavanja, bez rešetki…“ – kaže Stefanović za naš portal.

Pogledajte kako će izgledati Nova glavna crpna stanica 1:

Kolektor prečnika 3 metra će se raditi mikrotuneliranjem. Bušiće se ispod zemlje na dubini preko 7 metara u dužini 1,1 kilometar!

Iako je ovo trenutno najveća investicija u kanalizaciju Novog Sada, povezivanje crpne stanice GC1 iz Radničke sa NGC1 biće pravi građevinski izazov i daleko skuplja investicija. Naime, predviđena je izgradnja kolektora unutrašnjeg prečnika 3 metra koji će se raditi mikrotuneliranjem. Dakle, bušiće se ispod zemlje na dubini preko 7 metara u dužini 1,1 kilometar! Kako saznajemo, dokumentacija za ovaj projekat je još u pripremi i tek se pravi projektni zadatak. Naravno, najskuplji i najznačajniji deo projekta svakako će biti izgradnja centralnog prečistača na Rokovom potoku u Petrovaradinu, a taj projekat je u fazi projektnog zadatka za studiju opravdanosti.

Rušenje nasipa

U okviru ovog projekta, predviđena je izgradnja novog izliva u Dunav, ispod puta i nasipa, koji je za više od metar dublji od starog izliva tako da čak ni pri veoma niskim vodostajima, izliv neće ostati na suvom pa neće biti neprijatnih mirisa. Izgradnja izliva u Dunav počeće odmah sledeće nedelje, kada će saobraćaj na ovom delu puta biti (ponovo) obustavljen oko dva meseca.

Problem podzemnih voda

Što se tiče građevinskih radova, ovo gradilište je zanimljivo jer se radi u širokom otkopu. Temeljna jama se obezbeđivala Larsen talpama dužine 10 metara, a podzemne vode su spuštaju pomoću 10 bunara. Temeljenje objekta crpne stanice izvedeno je armirano betonskim pločama debljine od 50 do 70 centimetara na apsolutnoj koti 70 metara. „Minimalni nivoi podzemne vode su 72.70, a maksimalni 76.80 što znači da je jama širokog iskopa 4,5 metra i jednim delom u podzemnoj vodi. Zato smo bunarima vršili snižavanje nivoa podzemne vode.“ – kaže dipl. građ. inž. Milan Čegar odgovorni izvođač radova ispred firme Graditelj NS.

Ono što smo mi zatekli na gradilištu, to je da je izvedena ploča kao i zidovi do kote 76.30 i sada se rade naredni zidovi do sledeće ploče koja je na koti 80. „Izgradnjom ove ploče ćemo praktično izaći na kotu terena.“ – dodaje Čegar. Na koti terena, sledi izgradnja konstrukcije nalik betonskoj hali.

Povezivanje vodoodrživog dela betona sa ostalim delom na mestu prekida vrši se postavljanjem bubrećih traka.

Sav beton je marke 40 i liven je na licu mesta sa prekidima u skladu s projektom betona. „Povezivanje vodoodrživog dela betona sa ostalim delom vrši se postavljanjem bubrećih traka, a svaki prekid betoniranja je vršen pikovanjem, čišćenjem i premazivanjem specijalnom emulzijom za ostvarivanje veze staro-novo.“ – kaže Čegar, i dodaje da su „s obzirom na to da se radilo betoniranje većih površina putem pumpi, oni su trofrakcijski s dodacima za vodonepropustnost.“ Beton isporučuju fabrike betona Graditelj NS i Best izgradnja.

O kojoj veličini projekta se radi govori i podatak da se je predviđena ugradnja oko 3.500 kubika betona MB40, 100 kubika podložnog betona, 620 kubika baznih betona, dok će se on armirati sa oko 560 tona armature.

Centralni prečistač kao kruna

Radovi su počeli 20. decembra 2018, a rok za izvođenje je 400 dana što znači da bi sve trebalo da bude gotovo na proleće 2020. godine. Kruna ovog celog projekta je izgradnja centralnog prečistača sa svim pripadajućim kolektorima, uključujući i mikrotuneliranje od stare crpne do nove, koji će Novi Sad učiniti ekološkijim i društveno odgovornijim gradom.

Fotogalerija

Pogled iz drona na gradilište nove glavne crpne stanice 1; Foto: Graditelj NS

Osnova i presek

Fotogalerija prethodnih stanja; foto: Graditelj NS

Fotografije, osim naznačenih: Igor Conić

Kad ste već ovde…

• Zavirili smo u novu zgradu RTV sedam i po meseci pre otvaranja

Na sajtu poznatog američkog projektnog biroa Gensler, osvanule su idejne skice rekonstruisanog prostora Bajlonijeve pivare, na kojima se vidi jedan novi pristup u rešavanju ove lokacije. Možda nešto slično dobijemo i kao predlog za prostor sadašnjeg BIP-a…

Mnoge sugrađane je iznenadila donedavno otpuštanje radnika Beogradske industrije piva (BIP) i najavljeno zatvaranje, a zasigurno i skoro rušenje ovog kompleksa. Mada, oni koji su pratili dešavanja iz oblasti prostornog planiranja i urbanizma, mogli su još 2017. godine da naslute ovaj scenario, jer je još tada završen plan detaljne regulacije za ovu lokaciju. Šta nam donosi ova prenamena sadašnje pivare, da li postoje neke kulturno-istorijske vrednosti i šta možemo očekivati da se izgradi na ovom prostoru, samo su neka od pitanja koja se ovih dana postavljaju.

Dva najveća udarca pivara doživljava 1937. godine kada umire Đorđe Vajfert i za vreme savezničkog bombardovanja 1944. godine.

Istorijat ove, ali i drugih beogradskih pivara započinje polovinom 19. veka, kada u Kneževini Srbiji počinje prva komercijalna proizvodnja, tada sve traženijeg, alkoholnog osvežavajućeg pića. Jedan od prvih privatnih pivara, koji je već posedovao jednu pivaru iz 18. veka u Pančevu, bio je Ignjat Vajfert. On se 1865. godine doseljava u Beograd i otkupljuje Kneževu pivaru (kneza Miloša), čiji je vlasnik tada bila knjeginja Ljubica.

To je bilo jedno manje industrijsko postrojenje, smešteno između današnjih ulica Admirala Geprata i Balkanske, sa skromnim kapacitetima i tada već zastarelom tehnologijom proizvodnje. Bilo je potrebno investirati u obimniju i bržu proizvodnju, pa se Ignjat odlučuje da izgradi novu, savremenu pivaru na parni pogon.

Za ovaj poduhvat mu je bila potrebna druga, znatno prostranija lokacija, pa je za potrebe gradnje krajem 60-ih godina 19. veka, kupio nekoliko placeva kod današnje Mostarske petlje i uknjižio ih na svoje i na ime tada već punoletnog sina Georgija/Đorđa. Kako je uvideo da će porodični izvor prihoda biti u pivarskoj industriji, Ignjat šalje svog sina Đorđa na školovanje za pivarskog tehnologa. Đorđe završava svoje studije i započinje poslovanje u tek izgrađenoj parnoj pivari 1873. godine. Posle očeve smrti, Đorđe nastavlja da vodi posao.

Dva najveća udarca pivara doživljava 1937. godine kada umire Đorđe Vajfert i 1944. godine, kada kompleks pivare biva teško oštećen za vreme savezničkog bombardovanja (nekim čudom ili namerom Nemaca, velikih ljubitelja piva, pivara nije pretrpela nikakvo oštećenje za vreme okupacije). Nakon toga je usledila očekivana nacionalizacija, koja se dogodila 1947. godine, kada je dobar deo oštećenog kompleksa sravnjen sa zemljom, a na njegovom mestu izgrađena u tom trenutku savremena pivara pod nazivom 7. juli. Bajlonijeva pivara, koja je krajem 19. veka izgrađena uz Skadarliju, takođe je nacionalizovana pod nazivom Pivara Beograd. Do udruživanja u jednu državnu kompaniju dolazi 1963. godine, koja od tada nosi ime Beogradska industrija piva.

Dalja sudbina BIP-a i mogući scenario Bajlonijeve pivare

Planom detaljne regulacije, kompleks BIP-a i njegovog okruženja, dobija drugačiju namenu. Izuzev kompleksa Rudo, Specijalne bolnice za rehabilitaciju i ortopedsku protetiku Beograd, oko 5,7 hektara površine prenamenovano je u tri zone stambeno-komercijalnog sadržaja. Kako je sadašnji fabrički kompleks industrijski potpuno prevaziđen, a ne poseduje nikakvu kulturno-istorijsku vrednost, gotovo je sigurno da će biti srušen, a na njegovom mestu će biti izgrađene savremene stambeno-poslovne višespratnice.

Lokacija je veoma prestižna, naročito zbog činjenice da se nalazi uz auto-put, da je u neposrednoj blizini glavne železničke stanice Prokop i da se nalazi između centra Beograda i naselja Senjak. O prednostima ove lokacije govore objekti koji su izgrađeni ili se grade u neposrednoj blizini – hotel Radisson sa poslovnim zgradama i tri kule kompleksa Skyline.

Vila Đorđa Vajfeta mora se što pre proglasiti za spomenik kulture, kako bi se sprečilo njeno eventualno rušenje.

Ono što poseduje vrednost jeste porodična vila Đorđa Vajferta, izgrađena uz samu fabriku u Bulevaru vojvode Putnika 5 i kao takva uživa status prethodne zaštite. Ovaj stepen zaštite nije dovoljan i mora se što pre vila proglasiti za spomenik kulture, kako bi se sprečilo njeno eventualno rušenje ili narušavanje njenog sadašnjeg izgleda. Takođe, bilo bi poželjno izvršiti arheološka istraživanja, koja bi utvrdila da li postoje neki ostaci nekadašnje parne pivare ili njenih magacina/podruma, koji mogu biti sačuvani, zaštićeni i prenamenovani zajedno sa vilom u potencijalni muzej srpskog pivarstva.

Skupa arhitektura

Za to vreme, drugi kompleks BIP-a u Skadarliji, nekadašnje Bajlonijeve pivare u dobroj meri je sačuvao svoj nekadašnji izgled. Međutim, kako je odavno izvan upotrebe, odvojeno je privatizovan i 2004/2005. godine prodat italijanskoj kompaniji Star Immobiliare. Ova kompanija je 2008. godine u javnost izašla sa prvim idejnim rešenjem, koje je potpisao tandem arhitekata prof. Branislav Stojanović i Branka Tmušić. Površina koja bi se rekonstruisala je iznosila oko 15.000 kvadrata, a vrednost investicije procenjena je na oko 100 miliona evra.

Usled sudskih sporova, koji su tih godina vođeni između novog vlasnika i zakupaca poslovnih prostora u okviru kompleksa, ali i smrti prof. Stojanovića, italijanska firma se povlači iz ovog projekta i kompleks dalje prodaje jednoj američkoj kompaniji. Ona već 2010. godine raspisuje internacionalni arhitektonski konkurs, na kojem pobeđuje rešenje projektnog biroa Zenit na čelu sa arhitektom Mustafom Musićem.

U duhu postmodernističkog pristupa, na kojem je Musić izgradio svoj kredo u grupi MEČ, rešenje je bilo znatno agresivnije u odnosu na pređašnje. Pojavljuju se zanimljivi segmenti potpuno različitih formi, među kojima i oni koji evociraju industrijsko nasleđe, ali je ceo kompleks okarakterisan kao pretenciozan i pomalo ugrožavajući prema istorijskom nasleđu Skadarlije. Ovo je bilo svojevrsno ispitivanje lokacije i maksimalnih granica do kojih jedan investitor može da ide, pa je i rešenje koje je ponudio Musić bilo u skladu sa tim potrebama.

Projekat arhitekte Mustafe Musića

Projekat arhitekte Mustafe Musića

Genslerovo rešenje

Naravno, ovo rešenje se neće zidati, ne toliko zbog potencijalnog ugrožavanja kulturno-istorijskog nasleđa boemske četvrti, već zato što su inostrani investitori već tada uvideli da Beograd još uvek ne poseduje potrebni potencijal da bi se u njemu zidala skupa autorska arhitektura. Umesto toga, na internet stranici poznatog američkog projektnog biroa Gensler, osvanule su (digitalne) idejne skice rekonstruisanog prostora Bajlonijeve pivare, na kojima se vidi jedan potpuno drugačiji, umereniji pristup u rešavanju ove lokacije. Možda nešto slično dobijemo i kao predlog za prostor sadašnjeg BIP-a…

Projekat Genslera za Skadarliju i Bajlonijevu pijacu; Foto: Gensler

Projekat Genslera za Skadarliju i Bajlonijevu pijacu; Foto: Gensler

Kad ste već ovde…

• S traktora na magarca: Budućnost vredne lokacije IMT-a

Odnedavno je dostupan 3D model Beograda i za sada je to jedini takav poduhvat napravljen u Srbiji.

Želite da sagledate ceo Beograd u tri dimenzije? To je sad moguće zahvaljujući servisu Google Earth! Projektom je obuhvaćeno masivno, urbano tkivo Beograda od Zemun Polja pa sve do Kaluđerice. Međutim nisu izostavljena ni naselja sa leve obale Dunava, Borča i Kotež. Pre svega uočava se detaljan prikaz samog terena, široka ravnica novobeogradskog dela grada i nesaglediva naselja na brdovitoj desnoj obali Save.

Pri dubljem pogledu na gradske kvartove mogu se zapaziti stambeni i javni objekti koji predstavljaju svojevrsne simbole Beograda, ali i važniji trgovi, parkovi, saobraćajnice i turističke odrednice, koji svi zajedno pružaju osećaj duha prestonice. Verodostojno su prikazani reklamni natpisi, pa čak i horizontalna saobraćajna signalizacija. S druge strane uočljiv je nedostatak tehničke opreme u modelovanju detalja poput automobila, zelenila i stilskih ornamenata karakterističnih za višedecenijske objekte.

Možda je ovaj projekat baš ono što će u budućnosti biti od pomoći urbanistima u cilju humanijeg razvoja gradskih naselja.

Još jedna od mnogobrojnih prednosti 3D vizualizacije jeste prikaz urbanističkih blokova u realnom stanju i njihov odnos i komunikacija sa okolnim prostorom. Možda je ovaj projekat baš ono što će u budućnosti biti od pomoći urbanistima u cilju humanijeg razvoja gradskih naselja. Kada govorimo u tom pravcu, dominantno se uočavaju monolitne višespratnice Beograda na vodi i sagledivo stanje njegovih gradilišta iz perspektive koja je do sada bila teško dostupna. Iako je model grada bio u pripremi pre nekoliko meseci, mogu se zapaziti i građevinski radovi na kompleksima Skyline Belgrade, West 65, K-distrikt, gradilištu kule Ušće 2 i mnogi drugih.

Neminovno je da će najoriginalniji prikaz Beograda privući ljude iz različitih sfera interesovanja, među kojima je najviše onih koji iz radoznalosti žele da posete grad. Ako to imamo u vidu, nadamo se da će se ista akcija proširiti na druge gradove naše zemlje, na lokalitete od kulturno-istorijskog značaja i prirodna bogatstva, koji bi Srbiju autentično predstavljali na globalnoj mapi sveta.

Kako se pravi 3D snimak

Da bi se napravio kvalitetan 3D snimak, prvo se mora sagledati mesto na kojem se žele sakupiti fotografije, a to se može uraditi na više načine. Jedan način je pomoću satelita koji daju globalan pogled i u pitanju su 2D slike koje oblažu određenu površinu Zemlje. 3D prikaz se dobija pomoću informacija prikupljenih avionom i zbog toga je potrebno da budu ispunjeni određeni uslovi, na primer vedro vreme bez oblaka.

Kako bi prikupili dovoljan broj fotografija, avionima je potrebno oko 5 sati. Princip se zasniva na preklapanju fotografija koje se dobijaju mnogobrojnim kamerama iz različitih uglova. Avion obično poseduje 5 različitih kamera koje fotografišu prostor ispod, ispred, iza aviona, ali i sa njegove leve i desne strane.

Fotografije posle toga spaja određeni algoritam u 3D model snimljenog područja, a pri tome se fotografije dorađuju, uklanjaju se oblaci, izmaglica i sledi korekcija boja. Ponekad se uklanjaju i detalji poput automobila na ulicama. Kompjuter traži karakteristike koje se na fotografijama poklapaju. GPS antena obezbeđuje tačnu lokaciju kamera i pod kojim uglom je materijal sakupljen. Na taj način nastaje 3D tekstura željenog mesta na koju se dodaju fotografije. Međutim, prirodne oblike je teško modelovati, poput drveća, zbog mnogobrojnih sitnih detalja kao što su grane sa lišćem.

Pogledajte Beograd u 3D

Ako želite da istažujete Beograd u tri dimenzije, to možete uraditi tako što ćete preuzeti program Google Earth ovde, ili ako koristite Chrome, to možete uraditi direktno iz pretraživača preko ove adrese.

Kad ste već ovde…

• Kako razmenjivati podatke između Google Eartha i AutoCAD-a

Rušab Čeda je arhitekta iz Indije koji je skoro čitav svoj život proveo u Mumbaju, jednom od najnaseljenijih i najzagađenijih gradova na svetu. Upravo mu je on dao ideju za ekološki proizvod koji bi mogao da promeni građevinarstvo.

Čeda je arhitekturu magistrirao na Tehnološkom univerzitetu Delft u Holandiji, gde se fokusirao na inovaciju u građevinarstvu i održivu gradnju s posebnim osvrtom na upotrebu reciklirane plastike u građevinarstvu. Njegov naučni rad zasnovan je na činjenici da veliki broj siromašnih u Mumbaju zarađuje za život sakupljajući sekundarne sirovine, i to u najvećoj meri plastičan otpad pogodan za reciklažu.

Danas se kroz svoj rad u okviru radionice Conscious Designs bavi arhitektonskim projektima baziranim na društveno, ekološki i ekonomski relevantnim idejama za koje se Čeda nada će vremenom poboljšati život u njegovom gradu i šire.

Pre nekoliko meseci, Čeda je održao kratki TED govor na ovu temu:

Jedna od inovacija na kojima ovaj mladi arhitekta predano radi je projekat UniBrick, prototip cigle dobijene od ukupno šest kilograma plastike.

„Više od 1,5 milijardi ljudi danas nema pristup adekvatnom stambenom rešenju, a dve trećine njih živi u sirotinjskim četvrtima. Tokom moje poslednje godine studija arhitekture na TU Delft, radio sam na ideji da stvorim pristupačne stambene objekte koristeći lokalni plastični otpad. Ovaj koncept trebalo je da osnaži predstavnike ugroženih zajednica da grade sopstvene kuće. Na ovaj način bi se plastični otpad koristio za stvaranje međusobno povezanih građevinskih blokova jednostavnog dizajna uz koji bi stambena gradnja postala jednostavnija, jeftinija, brža i, što je najvažnije, održiva“ – kaže Čeda u svom govoru.

Koliko nafte staje u ciglu?

Jedna od inovacija na kojima ovaj mladi arhitekta predano radi je projekat UniBrick, prototip cigle dobijene od ukupno šest kilograma plastike. Zvuči malo? Samo vam se čini. Evo ukratko koliko jedna ovakva cigla zapravo vredi odnosno, koliko može da uštedi.

Za proizvodnju jednog kiligrama plastike potrebno je dve litre nafte. To znači da je u jednu ovu ciglu „stalo“ čak 12 litara nafte, što je ekvivalentno 72 kilograma ugljen-dioksida, količini koju prosečno domaćinstvo proizvede za dva dana. Za proizvodnju kuće od 55 kvadrata potrebno je oko 2.000 ovakvih cigala, odnosno 24 kubika nafte i 144 tona CO2.

Čeda i njegov tim dobili su fond za dalji razvoj ovog projekta, a da li će uspeti da ga plasiraju na tržište ostaje još da se vidi.

Kad ste već ovde…

• O plastici i budućnosti: Šta se dešava s dotrajalim PVC prozorima kada odlučimo da ih zamenimo?

Dalmatia Tower je sa svojih 115 metara visine buduća najviša kula u Hrvatskoj, a gradi se u Splitu.

Na raskrsnici dve dominantne ulice u širem centru Splita uskoro će biti izgrađen dvadeseti od ukupno 27 spratova koliko će imati po završetku izgradnje koji se očekuje pred sezonu 2020, piše Slobodna Dalmacija.

„Etaže 18 i 19 su završene i postavljeni su stubovi za 20. sprat od ukupnih 27 i 115 metara visine Dalmatia Towera!“ – objavljeno je ovoga na Facebook stranici Westgate Group.

Dalmatia Tower u Splitu je sa svojih 115 metara visine buduća najviša kula u Hrvatskoj.

Kako napreduju radovi na betonskom neboderu, sjajno prikazuje i video snimljen dronom, objavljen nedavno na YouTubeu koji možete pogledati ovde:.

Dom Marriotta

U najvišoj zgradi u Hrvatskoj nalaziće se prvi hrvatski hotel iz lanca Marriott, i po svemu sudeći biće to čisti luksuz na 27 spratova. Hotel će biti spreman da dočeka goste, s dubljim džepom, od sezone 2020.

Kompanija LSG Building Solutions izvodi radove, a vrednost investicije iznosiće oko 35 miliona evra. Nakon Sky Towera u Bukureštu s 37 spratova, jednoj od najvećih građevina u Rumuniji, kompanija LSG će imati još jednog rekordera među svojim referencama.

Kad ste već ovde…

• Kule nad Beogradom: 80 godina stremljenja ka oblacima

… doduše, Sremske Mitrovice.

Kažu da je Amerigo Vespuči, italijanski morepolovac u službi španske krune, ploveći kroz grad Marakaibo, primetio da su sve kuće doslovno građene na vodi, i savršeno “ušorene”. Stajale su na stubovima u vodi, koji su ih čuvali od glodara jezera Marakaibo, ali su i davale mogućnost da ribare direktno “sa prozora” kao i da žive na samom jezeru. Oduševljeni Vespuči rekao je “Pa ovo je prava mala Venecija!”, a kako se tada na španskom Venecija rekla “Veneza” (danas se kaže “Venecia”), upotrebom španskog deminutiva nastalo je ime cele jedne zemlje – Venezuela. Mi izgovaramo sa C, naravno, poštujući iz nekog razloga italijanski originalni grad.

Stari Sloveni su takođe voleli sojenice – a to nije ni čudo, budući da je prapostojbina Slovena bila u današnjoj Poljskoj, Ukrajini i Belorusiji – u ravnicama s močvarama i s velikim rekama. Svi su se plašili da zađu u vrbake gde su Sloveni skrivali svoje kuće sa stubovima duboko u mulju, i vrebali u svojim čamcima iza trske.

Sloveni su preneli način gradnje sojenica i u novoj postojbini, tamo gde je teren bio sličan. Kao, na primer, u Vojvodini, a naročito u Sremu. U Zemunu je u Austrougarskoj, još bila popularna kafana Venecija – opet ta asocijacija, sojenica na Dunavu. Prekrasna tada, odolevala je dugo, čak i s dograđenom terasom, a sada prilično upropaštena “novim dobom” i “novim investitorima” kao Kineski restoran Lotos.

Ma koliko delovalo čudno, sojenice su duboki deo našeg staroslovenskog nasleđa i ravničarske tradicije.

No, ima i uspešnih priča o sojenicama. Još su šezdesetih godina u Sremskoj Mitrovici gradske vlasti rešile da naprave „Mitrovicu na vodi“ i dva prva objekta su bili Kajakaški klub Val i restoran Plaža. Restoran Plaža je nosio opasnu sličnost sa hotelom Brijuni u Puli, a kada je 1965. lično Drug Tito došao da odsedne u restoranu i prošeta se plažom, Mitrovčani su rešili da svoju Gradsku plažu umesto Štrand nazovu Brioni – asocijacija s Titom je više nego namerna. Ova dva objekta su bila izuzetno popularna – bili su zaštitni znak grada. Ali, tranzicija je uzela danak, tako da je neko, savršeno nesvestan arhitektonske vrednosti Vala rešio da doda zidove na stubove na koje se Val oslanja – i sojenica je postala nešto čudno. Plaža se još uvek drži, renovirana u elitni restoran.

Međutim, mitrovačke vlasti su u 21. veku rešile da ponovo “izađu na reku” ali ovaj put uzvodno, zapadno – na Keju Ribarska obala. Prostornim planom je predviđeno građenje nekoliko sojenica (one su i izgrađene), i sve redom su restorani, i to prilično dobro posećeni i s odličnim vidicima. Jedan od njih se zove Posejdon, iako nema baš puno veze s morem, a drugi se predvidivo i generički zove Sojenica. Tokom 90-ih grad je bio poznat po splavovima, kao Novi Beograd, ali danas su splavovi skoro skroz nestali – zamenile su ih, planski, sojenice.

Restoran Sojenica u Sremskoj Mitrovici

Restoran Posejdon u Sremskoj Mitrovici

Tipske sojenice

Ali, ovde nije kraj sojenicama u Mitrovici. Novi prostorni plan je još zapadnije, unutar korita Save, ispod samog naselja Savski most, koje se nalazi iza bedema odnosno keja, dozvolio građenje tipskih sojenica koje su stambeni objekti. Kuće. Naravno, izgled fasada i dizajn nije tipski, ali veličina jeste. Dosad je izgrađeno nekoliko i izgledaju iznenađujuće skladno. Američki. Izgleda da neko želi da živi pored vode, ili iznad vode, kada dođe visok vodostaj. Na kući sa “nogama”. Sve ove sojenice imaju široke terase sa drvenim ogradama, što im daje “starinski” izgled, kao nemačke “kuće sa gredama”, a jedna od njih je i na stari način pokrivena trskom.

Do kuća se sa zemlje (kada nije visok vodostaj) dolazi stepenicama, a ispod kuća se nalaze obično prostori za dnevni boravak koji bi se u drugim kućama mogli nazvati dvorište, samo što je ovde dvorište ispod same kuće, što se vidi sa slika.

Nasleđe ravničarske tradicije

Pored izgrađenih, prema zapadu se vide placevi koji su betonirani i spremni za dizanje još ovakvih kuća, a posle prošlogodišnjeg velikog interesa, zanimljivo je pratiti kako će izgradnja teći ove i sledećih godina. Nismo uspeli da saznamo ni kao vlasti imaju nameru da adresiraju ove kuće, to jest, kojoj ulici one pripadaju. Ali, ma koliko delovalo čudno, to su kuće duboko vezane s prirodom i duboki deo našeg staroslovenskog nasleđa i ravničarske tradicije.

Kad ste već ovde…

• Sojenica na Savi kao utočište od gradske vreve

Pogledajte kojim se rutama kreću turisti, a kojim lokalci u Barseloni, Riju, Londonu i drugim svetskim metropolama.

Kada ste turista, sigurno je da ćete odmah želeti da posetite neke od najvećih znamenitosti grada i određena mesta o kojima ste čuli ili čitali. S druge strane, kada ste stanovnik nekog grada, takve lokacije baš i nećete često posećivati, možda češće i zaobilaziti (u širokom luku), jer ste svesni broja turista pa samim tim i gužve na takvim mestima.

Inspirisan ovakvim ponašanjem ljudi, umetnik Eric Fischer razvio je projekat Local and Tourist koji istražuje razlike u posmatranju i fotografisanju grada od strane lokalaca i turista. Kako bi razvio kartografiju koristio se servisima MapBox i Twitter. Tako su nastale mape 136 najvećih i najposećenijih gradova širom sveta.

Predstavljena serija mapa prikazuje koje su razlike između interesovanjima turista i ljudi koji posećuju odnosno žive u određenim gradovima.

Crvene tačke na mapama označavaju mesta na kojima su fotografije napravili turisti, dok su plave povezane sa lokalnim stanovništvom.

Podaci su prikupljani u periodu između 2010. i 2013. godine i moglo bi se reći da mogu biti i zastareli. Međutim, glavne turističke lokacije se sa godinama veoma malo menjaju, te se može reći da ovako ustanovljene razlike između kretanja lokalaca i turista i danas mogu biti relevantne, piše ArchDaily.

Možda se pitate kako je umetnik napravio razliku između lokalaca i turista. Naime, oni ljudi koji su na tviteru postavljali fotografije tokom dva uzastopna meseca iz istog grada smatrani su lokalnim stanovništvom, dok su turistima smatrani oni koji su pored predmetnog grada „tvitovali“ i iz drugih gradova.

Kad ste već ovde…

• Istražujte razvoj urbanizma preko starih mapa na Google Mapsu

Čuvena arhitektonska firma i slavni reditelj zajedno su kreirali digitalni sferni bioskop nazvan Universal Sphere za prikazivanje multimedijalnih projekcija.

Foster + Partners i Immersive su udružili snage kako bi tehnološki i konstruktivno realizovali ideju proslavljenog američkog reditelja Stivena Spilberga. Kupola bi trebalo bi postane deo tehnološkog centra Comcast u Filadelfiji i predstavljala bi inovaciju u virtuelnom svetu, kao i budućnosti prikazivanja filmova.

Firma Immersive je priznati svetski lider u oblasti dizajniranja i proizvodnje eksperimentalnih medijskih instalacija. Zapravo čitava ideja je i razvijena od strane osnivača firme i Stivena Spilberga, dok su arhitekte iz renomiranog arhitektonskog biroa Foster + Partners razvili strukturalni dizajn.

Svuda oko vas je projekcija pa gde god se okrenete vidite scene filma iz različitih uglova.

Tokom sedmomesečnog procesa, uspostavljen je tehnički okvir za instalaciju i okupljene su svi potrebne proizvođači i firme koje bi realizovale projekat sfernog bioskopa.

“Izuzetno smo ponosni poslom koji smo obavili i želimo da se zahvalimo našim partnerima iz kompanija Gaia Nova i NSC Creative koji su otišli korak napred kako bi nam pomogli da ostvarimo našu viziju. Radujemo se budućoj saradnji sa Foster + Partners, dok nastavljamo da razvijamo projekat Immersive Storytelling, kao novi medij zabave.”, rekao je za ArchDaily John Munro, osnivač firme Immersive.

Iskustvo bez premca

Premijerna projekcija u kupoli održana je u maju i to je bio Spilbergov sedmominutni film “The Power of I”. Utisci gledalaca je da je u pitanju potpuno nesvakidašnje iskustvo jer je sve izgleda kao da se nalazite u filmu. Svuda oko vas je projekcija pa gde god se okrenete vidite scene filma iz različitih uglova.

Kad ste već ovde…

• Projekat rekonstrukcije bioskopa Balkan 2020

Londonski gradonačelnik Sadiq Khan odbio je Fosterov projekat tornja Tulip rekavši da je 304 metara visoka turistička atrakcija „nezadovoljavajućeg kvaliteta“ i da će naštetiti gradu.

Ukinuvši nedavno odobrenje Grada Londona za predloženi neboder pored Gherkina, popularnog Krastavca, Khan je izjavio da mu nekoliko stvari smeta oko projekta, uključujući i njegov dizajn.

U svom saopštenju, Khan je kritikovao vertikalnu strukturu koja se „naglo završava“ i koja „ne predstavljala arhitekturu svetske klase“. Iz njegovog kabineta navodi se da gradonačelnik ima nekoliko ozbiljnih prigovora u vezi s ovim projektom kao i da, nakon što ga je detaljno proučio, odbio njegovu izgradnju jer smatra da ovakav objekat ne bio doneo javnu korist građanima Londona.

Khan je kritikovao vertikalnu strukturu koja se „naglo završava“ i koja „ne predstavljala arhitekturu svetske klase“.

Takođe, on veruje da je „dizajn nedovoljnog kvaliteta za tako važnu lokaciju“, da će „toranj naštetiti panorami Londona“, kao i da će „loše uticati na obližnju svetsku kulturnu baštinu – Tower of London.“

Uvenula lala od 305 metara

Podsetimo, krajem prošle godine Foster + Partners je predstavio projekat kule Tulip koja je trebalo da bude izgrađena u neposrednoj blizini Gherkina, čuvene zgrade u obliku krastavca, koja je takođe njihovo delo.

Tulip, koja je naziv dobila po svojoj formi u obliku cveta lale, trebala je da bude kula od 305 metara koja bi prvenstveno služila u obrazovne ali i komercijalne svrhe. Dvospratni ulazni paviljon planiran je u odnosu na postojeću prizemnu zonu Gherkina, a nova javna krovna terasa, šoping zona i 284 mesta za parkiranje bicikla dodatno bi aktivirali ovu gradsku zonu.

Takođe, planirana je i izgradnja galerija postavljenih uz fasadu, visećih mostova kao i staklenih liftova koji bi najhrabrije posetioce vozili po fasadi sve do visine od 300 metara odakle bi se pružao spektakularan pogled na London.

Kad ste već ovde…

• Pariz i dalje bije bitku protiv nebodera: Odbijen novi Herzogov projekat

Ova stanica više izleda kao odmaralište s drvenom nadstrešnicom nego kao pumpa za automobile.

Danska arhitektonska kuća COBE otkrila je dizajn najlepše i ekološki najodrživije stanice za punjenje automobila koju smo do sada videli. Međutim, ova stanica ima još jednu skrivenu pogodnost, a to je izuzetna brzina kojom napaja automobile električnom energijom.

Sam objekat napravljen je od materijala koji se mogu reciklirati, a energiju delom dobija pomoću solarnih panela koji se nalaze na njenom zelenom krovu. Efikasni paneli omogućavaju joj da napuni svaki automobil za prosečno 15 minuta, što predstavlja ogroman pomak u industriji za šta su se pobrinuli saradnici iz automoto kompanije Powered by E.ON Drive & Clever.

Drveni elementi su modularni, te se mogu kombinovati na različite načine i konfiguracije u zavisnosti od lokacije.

Prva ovakva stanica u Danskoj već je našla svoje mesto na autoputu E20 u blizini grada Fredericija. Trenutno je u planu čak 47 novih stanica duž skandinavskih autoputeva, i to sedam u Danskoj, 20 u Švedskoj i 20 u Norveškoj.

Objekat karakteriše neobična struktura koja izgledom podseća na veliku krošnju drveta. Štaviše, konstrukcija je sastavljena od drvenih elemenata koji su modularni, te se mogu kombinovati na različite načine i konfiguracije u zavisnosti od lokacije, prenosi Inhabitat.

Opuštajuća atmosfera

No, pored toga što podseća na krošnju, zanimljivo je da samu stanicu u Fredericiji krasi veliki broj stabala u okolini. Dansko društvo za očuvanje prirode pomoglo je pri odabiru sadnica koje će se naći u okolini stanice kako bi se poboljšao biodiverzitet i stvorila opuštajuća atmosfera koja se radikalno razlikuje od tradicionalnog okruženja benzinske stanice.

Budući da se sama stanica oslanja na održivu tehnologiju, želeli smo da i njena arhitektura to takođe odražava.

„Električna vozila su put budućnosti“, kaže Dan Stubbergaard, arhitekta i osnivač studija COBE. „S našim dizajnom vozačima električnih automobila nudimo tajm-aut i priliku za mentalni odmor u zelenoj oazi. Budući da se sama stanica oslanja na održivu tehnologiju u energiji, želeli smo da i njena arhitektura, materijali od kojih je napravljna, kao i čitav njen koncept to takođe odražava.“

Ovim dizajnom studio COBE je prošle godine osvojio nagradu Nacionalnu nagradu za građevinarstvo (Danish Building Awards) i implementira se širom Skandinavije uz podršku dva projekta Evropske komisije – EU Connecting Europe Facility i High Speed Electric Mobiliti Across Europe.

Stanica spektakularno izgleda i iz ptičje perspektive:

Foto: Studio COBE i Rasmus Hjortshøj – COAST

Kad ste već ovde…

• Rekonstrukcija pumpe Radun Avia / N-Martin Project

Tim profesora sa prestižnog Univerziteta u Kembridžu, u koji spadaju arhitekte, inženjeri i molekularni biolozi, objašnjavaju zašto budućnost održive gradnje zavisi od najosnovnijeg materijala kojeg poznajemo – drveta. 

Zajedno sa saradnicima iz arhitektonskog studija PLP i inženjera iz kompanije Smith and Wallwork, predstavnici Centra za prirodne materijale i inovaciju u Kembridžu predstavili su tri ambiciozna projekta drvenih solitera predloženih u Londonu, Čikagu u Hagu. Konačan izgled i struktura ovih građevina rezultat su petogodišnjeg ispitivanja mogućnosti i potencijala drveta kao građevinskog materijala budućnosti. Projekti su nedavno predstavljeni javnosti u okviru Letnje kraljevske naučne izložbe u Londonu pod nazivom Drvene kule sutrašnjice.

Drvo je dobar građevinski materijal i zato što je on lagan pa je fundiranje olakšano, a seizmički uticaji su manji.

Upotreba drvne građe kao konstruktivnog materijala za potrebe gradnje visokih zgrada nosi različite potencijalne koristi, kažu naučnici. Za početak, drvo je obnovljivi resurs koji, za razliku od betona i čelika, može da smanji troškove i ubrza tok gradnje. Stručnjaci iz Kembridža takođe tvrde da je drvo dobar građevinski materijal i zato što je on lagan pa je fundiranje olakšano, a seizmički uticaji su manji.

Posebna pažnja obraćena je na pitanje otpornosti na požar, a zanimljivo je da i po ovom pitanju stručnjaci staju na stranu drveta jer, uz odgovarajuće metode obrade, kvalitetni drveni materijali pružaju i visok nivo bezbednosti po pitanju vatrootpornosti.

Pogledajte video:

Ostale reportaže o istraživanjima koja se sprovode u okviru Univerziteta u Kembridžu možete pogledati OVDE.

Kad ste već ovde…

• Norvežani su od sada vlasnici najviše DRVENE kule na svetu

Međunarodna izložba arhitekture će se održati od 23. maja do 29. novembra 2020. godine.

Predsednik Venecijanskog bijenala Paolo Baratta i kustos 17. međunarodne izložbe arhitekture Hašim Sarkis predstavili su temu za sledeću godinu: „Kako ćemo živeti zajedno?“.  

„Potreban nam je novi prostorni ugovor. U kontekstu širenja političkih podela i rastućih ekonomskih nejednakosti, pozivamo arhitekte da zamisle prostore u kojima možemo da živimo zajedno“, kaže Sarkis. Tema koja istražuje arhitekturu kao materijalno, prostorno i kulturno polje, ohrabruje arhitekte da angažuju druge stručnjake u svojim istraživanjima – umetnike, investitore, političare, naučnike ali i građane čime kustos želi da društvo prizna ulogu arhitekta kao “čuvara prostornog ugovora”, dodaje libanski arhitekta.

„Od Hašima Sarkisa i zemalja učesnica očekujemo niz primera koji, osim što nam prezentuju različite realnosti, trendove i probleme, u isto vreme nam omogućuju da zamislimo svet koji se suočava s tim pitanjima, a posebno u svetu arhitekture koji je posvećen zamišljanju i realizaciji novih rešenja“, komentariše Paolo Baratta.

U kontekstu širenja političkih podela i rastućih ekonomskih nejednakosti, pozivamo arhitekte da zamisle prostore u kojima možemo da živimo zajedno.

Uprava u Veneciji donela je krajem godine odluku da libanski arhitekta Hašim Sarkis bude kurator 17. Međunarodne izložbe arhitekture koja će se održati 2020. godine.

Pored toga što Hašim Sarkis vodi studio HSS, kojeg je osnovao 1998. godine, on je od 2015. godine ujedno i dekan na smeru arhitekture na prestižnom MIT u SAD. Sarkis je dobro upoznat s venecijanskom izložbom jer je bio u žiriju za Bijenale 2016, a učestvovao je i na izradi paviljona SAD (2014) i Albanije (2010).

Arhitekturu je završio na Rhode Islandu, a doktorsku disertaciju odbranio je na čuvenom Harvardu. Sarkis je takođe i autor nekoliko knjiga na temu istorije i teorije o savremenoj arhitekturi.

Međunarodna izložba arhitekture će se održati od 23. maja do 29. novembra 2020. godine.

Kad ste već ovde…

• Fejslifting za Bijenale: Kreće adaptacija Paviljona Srbije u Veneciji

Saniranje poznatog stepeništa na Kalemegdanu izazvalo je veliku pažnju javnosti pa zato pozdravljamo odluku Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda da objavi detaljnu proceduru njihovog rada.

Poslednjih dana juna 2019. godine završena je rekonstrukcija i restauracija Velikog stepeništa Savskog šetališta na Beogradskoj tvrđavi. Projekat i konzervatorski nadzor nad izvođenjem radova je radio Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, koji je na svojoj Facebook stranici objavio detaljnu proceduru njihovog rada koju prenosimo u intergralnom obliku.

Zatečeno stanje

Veliko stepenište sa terasom je smešteno na prostoru Jugozapadnog tvrđavskog fronta, odnosno na mestu gde se ranije nalazio rov sa kontraeskarpom, kao i skriveni put. Do uređenja ovog dela tvrđavskog prostra, došlo je tokom obimnih radova na uređenju Parka Kalemegdan nakon I svetskog rata. Idejni projekat je autorsko delo Aleksandra Krstića, šefa odseka za parkove. Krstićev projekat je predvideo monumentalno stepenište sa dva pravougaona podesta, kao rešenje za postojeću visinsku razliku.

Već nekoliko godina nakon navedenih radova, izvršena je i rekonstrukcija Savskog šetališta, najverovatnije zbog problema statičke prirode. Projekat rekonstrukcije je poveren arhitekti A. Čelpanbajeva, tada zaposlenom u odseku za uređenje parkova, a radovi su vršeni tokom 1932 i 1933. godine.

Veliko stepenište i produžetak Savskog šetališta izgrađeni su na klizištu. Prilikom bombardovanja 1941. godine tokom Drugog svetskog rata prostor je bio devastiran do izvesne mere, a to se odnosi naročito na dekorativnu obradu stepeništa. Oštećeno stepenište je najverovatnije bilo obnovljeno tokom rata, u veoma pojednostavljenoj formi, lišenoj nekadašnje monumentalnosti.

Tokom 50-ih i 60-ih godina 20 veka prostor stepeništa i šetališta je ostao zapušten usled lošeg održavanja. Tek 1987. godine je doneta odluka da se pristupi radovima sanacije i restauracije i 1989. godine je urađena statička sanacija, ponovo napravljena ograda, postavljena nova gazišta. Urađena je i kosa stepenišna ploča, koja je zategama i kontrategovima ankerovana na nosivom tlu. Ovaj metod sanacije terena i stepeništa pokazao se kao dobar i rešio je problem vezan sa statikom.

Brački krečnjak od koga su tada urađena gazišta po svojim fizičko-mehaničkim svojstvima ne odgovara nameni.

Međutim, izbor kamena za monolitna gazišta se pokazao kao loš. Naime, brački krečnjak od koga su tada urađena gazišta po svojim fizičko-mehaničkim svojstvima ne odgovara nameni. Kamen je brzo počeo da propada, zbog loše otpornosti na mraz pojavile su se mnogobrojne pukotine, koje su se vremenom uvećavale i na mnogim mestima je došlo do značajnog gubitka kamenog materijala.

Poslednja sanacija Velikog stepeništa rađena je 2006. godine i tom prilikom su pukotine zalivene cementnim malterom, pojedine veštačkim kamenom nepoznatog sastava, dok su veći nedostaci nadomešteni pločastim kamenim zakrpama u cementnom malteru. Ovakav metod sanacije ubrzo je pokazao svoje loše strane, i na stepeništu su se pojavila još veća oštećenja.

Šta je sada urađeno

Tokom radova koji su trajali četiri meseca izvršena je konzervacija i restauracija ograde stepeništa izgrađene od peščara i rekonstrukcija svih gazišta i podesta koji su bili izgrađeni od krečnjaka sa Brača.

Nakon uklanjanja stepenika utvrđeno da je podloga u dobrom stanju na više od 2/3 površine. Urađeno je ispitivanje podloge „pull off“ metodom, i doneta je odluka da se cementna košuljica ne obija, već da se uradi njena reparacija na oštećenim delovima.

Nakon detaljnog pregleda ograde, odlučeno je da se ograda neće demontirati. Potrebno je bilo uraditi restauraciju oštećenja, izvršiti čišćenje fuga i fugovanje i izraditi polomljene i nedostajuće delove. Promene boje koje se mogu uočiti na nekim delovima su posledica metalnih ankera kojima je ograda spajana. Detaljnom sanacijom svih naprslina i otvorenih fuga sprečeno je dalje prodiranje vode i kontakt sa gvozdenim ankerima čime je životni vek ograde produžen.

Stepenici su izrađeni od masivnih monilitnih kamenih gazišta od krečnjaka iz Danilovgrada.

Stepenici su izrađeni od masivnih monilitnih kamenih gazišta od krečnjaka iz Danilovgrada čija fizičko-mehanička svojstva više odgovaraju našim klimatskim uslovima. Ovaj kamen je izabran u saradnji sa petrolozima kao vizuelno najpribližniji a boljih svojstava nego prethodni. Stepenište je pre radova bilo u izuzetno lošem stanju, imalo je brojne duboke paralelne pukotine i listalo se, mnogi delovi stepenika su bili odlomljeni i nedostajali su, tako da je stepenište bilo opasno za posetioce.

Zahtevan deo posla bilo je i čišćenje ograde i skulpture lava od prljavštine i grafita. Skulptura je dodatno na površini imala i naslage farbe kojom su u nestručnim intervencijama maskirani grafiti. Nakon čišćenja farbe došlo se do sloja grafita koji su prekrivali najveću površinu skulpture. NJihovo skidanje bilo je veoma teško ali je intervencija uspešno završena zbog prirode samog varijeteta kamena od koga je izrađena. Veći problem je bio uklanjanje grafita sa ograde, gde na pojedinim delovima grafiti nisu mogli biti potpuno uklonjeni jer su prodrli duboko u strukturu kamena.

Nakon sagledavanja svih okolnosti, pojave sve većeg vandalizma, odlučeno je da se celo stepenište i ograda zaštite antigrafitnim premazom kako bi u slučaju oštećenja nastalih grafitima ista mogla biti uklonjena bez trajnog oštećenja postojeće ograde i novougrađenih stepenika.

Kao dekorativni detalj koji je postojao na prvobitnom stepeništu izrađene su prema arhivskim crtežima i fotografijama kamene žardinjere.

Sledi rekonstrukcija Vidikovca

Rekonstrukcijom i restauracijom Velikog stepeništa vraćena je njegova potpuna funkcionalnost i povećana bezbednost posetilaca a ovom veoma značajnom delu parka Kalemegdan vraćen je nekadašnji izgled. Nakon rekonstrukcije i restauracije Malog stepeništa završene prošle godine nastavljeno je uređenje Savskog šetališta, koje će se nastaviti rekonstrukcijom Vidikovca u produžetku Savskog šetališta za koje je Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda takođe izradio projekat.

Kad ste već ovde…

• Isterivač grafita: Đorđe Uzelac čini da fasade naših gradova izgledaju lepše

Ne brinite ako sednete na ekser koji je sastavni deo ove klupe. Neće vas ubosti!

Koristeći mešavinu cementne baze sa fragmentima prirodnog kamena, stvoren je granilit koji je okarakterisan kao izuzetno otporan i raznovrstan materijal. Ovaj materijal je korišćen decenijama, a svoju ponovnu masovnu primenu je doživeo poslednjih godina, kada su arhitekte naglasile njegovu atraktivnost.

Osim prirodnog kamena mogu se koristiti drugi materijali, poput otpada iz građevinske industrije. Razbijene opeke? Može! Komadi drveta? Odlično! Iskorišćeni ekseri? Zašto da ne! I stari šrafovi mogu ponovo biti korisni…

Razbijene opeke? Može! Komadi drveta? Odlično! Iskorišćeni ekseri? Zašto da ne!

Arhitektonski studio Apt i španski proizvođač pločica Huguet udružili su snage kako bi istražili mogućnosti otpadnog građevinskog materijala i kako bi se on ponovo mogao koristiti kao deo podne obloge u kupatilu i kuhinji, ili da se od njega pravi čak i komadni nameštaj po meri.

Njihova saradnja je rezultovala proizvodnjom tri vrste granilita, različite boje i sastava. Kako bi predstavili nove materijale koristili su sva tri za formiranje jedne klupe. Granilit roze boje sadrži metalni otpad, u zelenom granilitu su komadići drveta, dok je sivi napravljen korišćenjem raznovrsnih prirodnih kamenčića, piše ArchDaily

Tako je dobijena klupa od korišćenih šrafova, drveta i kamenčića koja zapravo izgleda veoma dobro.

Kada ste već ovde…

• Na zidovima, podovima, nameštaju – Teraco je ponovo u modi!

Član Srpske akademije nauka i umetnosti, Nikola Hajdin, preminuo je u Beogradu, potvrđeno je RTS-u u SANU. Hajdin je bio na čelu SANU od 2003. do 2015. godine.

Nikola Hajdin rođen je 4. aprila 1923. u Vrbovskom, Hrvatska. Diplomirao je i doktorirao na Građevinskom fakultetu u Beogradu gde je bio redovni profesor od 1966. godine.

Bio je jedan od vodećih svetskih stručnjaka u oblasti projektovanja mostova i lučnih brana. Njegovi mostovi sa kosim zategama predstavljaju svetsko dostignuće u izgradnji mostova, piše RTS.

Njegovi najpoznatiji mostovi su oni na reci Visli u gradu Plocku u Poljskoj i Most slobode u Novom Sadu.

Iz velikog opusa tih ostvarenja izdvajaju se Železnički most sa kosim zategama preko reke Save u Beogradu (sa LJ. Jevtovićem, 1979), drumski Most slobode sistema grede sa kosim zategama preko reke Dunava u Novom Sadu (1981); lučna brana Glažnje u Makedoniji (1967) i veliki most sa kosim zategama preko reke Visle u Poljskoj. Bio je na čelu žirija koji je izabrao pobedničko rešenje za Most na Adi u Beogradu.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1970, a za redovnog 1976. godine. Potpredsednik SANU bio je od 1994. do 2003, a predsednik SANU u tri mandata – od 2003. do 2015. godine.

Nikola Hajdin je bio inostrani član nekoliko akademija – Slovenačke akademije znanosti i umetnosti, Nacionalne akademije Atine, Evropske akademije nauka, umetnosti i literature sa sedištem u Parizu, Evropske akademije nauka i umetnosti sa sedištem u Salcburgu i Evropske akademije nauka u Liježu, kao i član brojnih stručnih udruženja i komiteta. Godine 2000. godine izabran je za počasnog doktora Nacionalnog tehničkog univerziteta Atine.

Doprinos nauci

Akademik Hajdin je dao izuzetno značajan doprinos u naučnoj oblasti koja se odnosi na primenu numeričkih metoda u Teoriji elastičnosti i Teoriji konstrukcija, i na radove iz Teorije tankozidnih nosača.

Naučni opus Nikole Hajdina obuhvata preko 230 radova (od čega je približno polovina objavljena u inostranstvu u najuglednijim časopisima) citiranih preko 300 puta u inostranstvu i više stotina puta u zemlji.

Dobitnik je brojnih priznanja i nagrada, među kojima su: Oktobarska nagrada Beograda (1959); Oktobarska nagrada Novog Sada (1981); Nagrada AVNOJ-a (1987); Prva nagrada za projekat mosta preko reke Visle u Plocku, Poljska (1996); Orden rada sa zlatnim vencem (1979); Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem (1987) i Plaketa Svetog Đorđa grada Kragujevca (2011), saopštila je Srpska akademija nauka i umetnosti.

Kad ste već ovde…

• Milenija i Darko Marušić dobitnici nagrade za arhitekturu Đorđe Tabaković za 2018.

Muzej? Most? Infrastruktura? Ovaj novi uvrnuti objekat je sve to zajedno u jednom!

Projekat renomirane danske firme Bjarke Ingels Group (BIG) deo je Kistefosa, industrijskog muzeja i parka skulptura u Jevnakeru, okruga koji se nalazi na oko 80 kilometara severno od Osla u Norveškoj. Novi skulpturalni objekat biće domaćin međunarodnog programa izložbi savremene umetnosti, a otvaranje je zakazano za 18. septembar ove godine.

Objekat je nazvan The Twist, a iz priloženih rendera jasno je odmah i zašto. Fasada ovog objekta je po svojoj podužnoj osi zarotirana je za 360 stepeni pa se tako stiče utisak da je zgrada uvrnuta. Ovo je postignuto tako što je zastakljen deo fasade zarotiran za 90 stepeni dok se ostatak ovojnice prati krivulju.

Fasada ovog objekta je po svojoj podužnoj osi zarotirana je za 360 stepeni pa se tako stiče utisak da je zgrada uvrnuta.

Projekat muzeja je izabran kao pobednički na međunarodnom konkursu koje je održan 2015. godine, a oblikovanje njegovog dizajna vođeno je prirodnim okruženjem parka i izloženih skulptura, sa namerom da poboljša celokupno iskustvo posetilaca.

BIG je novi objekat opisao kao „naseljeni most“ s obzirom na to da muzej izdužene forme, površine 1.000 kvadratnih metara, povezuje severnu i južnu obalu reke. Pristup objektu je obezbeđen sa obe strane.

„Ovim projektom uspeli smo da izvedemo eksperiment gde zgrada služi i kao most i kao muzej, a koja je ujedno i deo infrastrukture.“, istakao je za Designboom Bjarke Ingels, osnivač BIG-a.

Lokacija koja se mora posetiti

Kistefos je 1996. godine osnovao norveški biznismen i kolekcionar umetnina Christen Sveaas, i to upravo na mestu gde je njegova porodica u prošlosti vodila posao vezan za drvnu industriju. Njegova misija je da se očuva građevinsko i industrijsko nasleđe ovog područja i da se istovremeno stvori prostor koji će adekvatno prezentovati najbolje od norveške i međunarodne savremene umetnosti.

Kistefos bi trebalo da postane destinacija kulture koja će se obavezno morati posetiti i to ne samo zahvaljujući izložbama, parkom svetski priznatih skulptura koje upotpunjuju bogatu industrijsku baštinu ovog lokaliteta, već i zbog same arhitekture ovog objekta, to jest, mosta, to jest, infrastrukture… Hm.

Ovako će izgledati unutar The Twista:

Kad ste već ovde…

• Kako će izgledati Muzej grada Beograda

Balkan Earth konferencija se održava u Titelu od 23 do 25. avgusta 2019.

Konferencija će okupiti predstavnika 12 balkanskih zemalja, radi upoznavanja zemljane arhitekture regije, kako bi ukazali na degradaciju i zanemarivanje, ali i potencijale koje ima u održivom razvoju. Cilj konferencije je stvoranje temelja buduće saradnje i zajedničkih projekata.

Osim predstavnika 12 balkanskih zemlja, u uvodnom delu konferencije ugostićemo i vodeće stručnjake u gradnji zemljom koji će sa nama podeliti iskustva i pričati o istraživanjima isvojim projektima. Između ostalih, gostovaće profesor Gernot Minke iz Nemačke, doajen zemljane arhitekture, kome je ovo ujedno i prvo gostovanje na ovim prostorima; Lydie Didier iz Francuske, voditeljka ECVET projekta za donošenje standarda i obrazovanja u gradnji zemljom; Filipe Jorge iz Portugala, arhitekta, fotograf i izdavač, osnivač izdavačke kuće Argentum, koja iza sebe ima preko 100 izdanja vezanih uz tradicionalnu arhitekturu, urbanizam i kulturnu baštinu. Ostale predavače i predstavnike balkanskih zemlja možete videti na linku konferencije.

BE konferencija je namenjena predstavnicima 12 zemalja, zaposlenima u institucijama za očuvanje kulturne baštine , studentima arhitekture, konzervacije, građevinarstva, održivog razvoja, majstorima, zanatlijama, zaljubljenicima u kulturu, umetnost i baštinu, kao i svim zainteresovanima.

Regio Earth festival u Mošorinu od 26. avgusta do 1. septembra 2019.

Regio Earth je putujući festival zemljane arhitekture, dizajna i umetnosti, nastao na inicijativu organizacija Sárkollektíva iz Mađarske i TerraPia iz Rumunije. Nakon prva dva, Klub finih zanata je organizator trećeg festivala. Fokus festivala je na zajedničkom zemljanom nasleđu u regionu i potrazi za modernim načinima integrisanja u trenutne socio-kulturne dinamike. Na festivalu će se održati niz praktičnih radionica i predavanja na temu restauracije zemljanih kuća, moderne gradnje zemljom, dekoracije i načinima primene lokalnih prirodnih materijala.

Gostovaće, između ostalih, italijanska umetnica Isabella Breda, čiji se rad bazira na istraživanju mogućnosti i primeni zemlje u dekorativnom dizajnu enterijera; čileanske umetnice Claudia Aracena i Consuelo Ceballo, kao i mnogi drugi treneri iz regiona.

Za festival i konferenciju prijavljeno je više od 70 učesnika iz Srbije, Hrvatske, Rumunije, Bugarske, Mađarske, Slovenije, Slovačke, Češke, Austrije, Finske, Turske, Engleske, Nemačke, Grčke, Francuske, Estonije, Čilea, Argentine, Siera Leone i Indije, kao i desetak volontera iz Srbije i Hrvatske.

Generalni pokrovitelj događaja je Opština Titel, a projekat podržavaju: Rekonstrukcija ženski fond, Pokrajinski sekretarijat za privredu i turizam, Pokrajinski sekretarijat za energetiku, građevinarstvo i saobraćaj Ministarstvo životne sredine, Francuski institut i Italijanski kulturni centar, kao i mnogi sponzori.

Više o festivalu možete videti na linku festivala kao i ovde http://bekref2019.zemljanarhitektura.com.

Ukratko o organizatoru

Udruženje „Klub finih zanata“iz Mošorina postoji već dugi niz godina i radi na valorizaciji i očuvanju tradicionalne zemljane arhitekture, graditeljske baštine i tradicionalnih zanata, promociji održivog razvoja, kao i ekološke i energetski efikasne gradnje. Zalažemo se za održivi razvoj lokalne zajednice i ravnopravnost polova.

Počevši, takoreći, od temelja, obnavljamo staru zemljanu kuću s ciljem otvaranja Centra za zemljanu arhitekturu. Poslednjih 8 godina organizovali smo mnoštvo edukativnih radionica, predavanja i seminara kroz koje je prošlo nekoliko hiljada ljudi. Naš trud i rad je prepoznat od strane stručnjaka i šire javnosti.

Ostvarili smo saradnju sa institucijama iz Srbije i sveta, lokalnim preduzetnicima, majstorima tradicionalnih zanata. Radovi se bliže kraju i odlučili smo to proslaviti organizacijom manifestacije koja će okupiti veliki broj stručnjaka, majstora, studenata i ostalih zaljubljenika u zemlju i tradiciju. Više informacija pronađite ovde: facebook.com/Earth&Crafts i zemljanarhitektura.com.

Kad ste već ovde…

• Balirana slama: Gradnja materijalom koji je (skoro) besplatan

Stručni panel će biti održan u subotu 20. jula u 19h u glavnoj sali Bioskopa Balkan.

Nakon osvrta na projekat rekonstrukcije Bioskopa Balkan, koji sa nestrpljenjem očekujemo u 2020. godini, vratimo se još jednom ovoj istorijskoj zgradi, koja polako prerasta u posebnu instituciju kulture.

Njegov unutrašnji prostor, iako nedovršen, uveliko ugošćava umetnike, muzičare, dizajnere i druge aktere kulturne svere našeg društva, a među njima su svoje mesto pronašle i arhitekte.

Na panelu će govoriti arhitekte, koje su na nekoliko prethodnih Bijenala osvojili neku od nagrada i predstaviće svoje aktuelne projekte.

Naime, ova institucija se sprema da ugosti četvrti Balkanski arhitektonski bijenale, a najava ove manifestacije uobličena je u vidu jednog stručnog panela, koji će biti održan u subotu 20. jula u 19h u glavnoj sali Bioskopa Balkan. Na panelu će govoriti arhitekte, koje su na nekoliko prethodnih Bijenala osvojili neku od nagrada, predstaviti svoje aktuelne projekte i pričati o drugim dešavanjima koja se najavljuju za novembar 2019. godine.

Ovogodišnji BAB 2019 organizuje se u saradnji sa Fondacijom Saša Marčeta, čija je misija aktivno delovanje u razvoju i popularizaciji kulture, nauke i umetnosti, pa domaćini pozivaju ne samo arhitekte i dizajnere, već i druge ljubitelje ovih disciplina, da posete subotnji panel i naravno glavni događaj u novembru 2019. godine.

Kad ste već ovde…

• BuildUp 2019: Prva regionalna konferencija o digitalizaciji u arhitekturi i građevinarstvu

Naša poznata dizajnerka enterijera Sonja Brstina kroz primere dečijih soba objašnjava kako treba raditi koloritne enterijere koji su novi trend u uređenju unutrašnjeg prostora.

Žuta, zelena, plava, crvena! Sve jarke nijanse kombinovane s osnovnom belom bojom su nešto što zaista dečiju sobu može odvojiti od svih ostalih prostorija u stanu.

Ako se odlučite za ovakvu koloritnu šemu za vaše klince, a nameštaj želite da pravite po meri, možete koristiti ivericu. Proizvođač Egger ima vrlo lepu paletu jednobojnih univera koje se mogu kupiti u kompaniji Pinoles.

Žuta, zelena, plava, crvena! Nemojte se plašiti jakog kolorita, samo ne zaboravite da ih „ohladite“ s belom ili svetlo sivom bojom.

Ovo su neke od Sonjinih omiljenih nijansi jednobojnih univera. Brilijant žuta U114, Horizont plava U552, Flamingo roze U363, Modroo plava U560, Kivi zelena U626… „Ne bojte se da ih kombinujete zajedno na nameštaju kao u ovim primerima, ali nemojte zaboraviti ni osnovnu, mirnu, nijansu kao što je bela ili svetlo siva. Zato preporučujemo belu ivericu Osnovna ili Premijum. One će „ohladiti“ sve ove jarke nijanse i stopiti ih u zanimljivu celinu.“ – kaže arhitekta Sonja Brstina za Dizajn enterijera.

Osnovno pravilo za koloritne enterijere

Takođe, „jedno od osnovnih pravila dizajnera enterijera jeste da ako se odlučite za nameštaj u jarkim i šarenim bojama, velike površine kao što su zidovi budu obavezno moraju biti u neutralnim bojama i jednostavnog izgleda“ – dodaje Sonja. Zato su bela ili siva boja zida sjajni za kombinovanje sa šarenim nameštajem.

Još objašnjenja o korišćenju koloritnih boja u dečijim sobama pronađite na portalu Dizajn enterijera.

Zorka Opeka iz Šapca predstavila je Klimabloc 25 Aku koji ima sposobnost odlične zvučne izolacije od čak 54 dB za obostrano malterisane zidove.

Svi koji se bave stanogradnjom znaju da su jedna od najčešćih pitanja kupaca novih stanova vezana za termičku ali i zvučnu izolaciju zgrade. Ako ste se susretali s pitanjem „šta može da se uradi a da ne čujemo komšije?“ obratite pažnju na novi proizvod iz Šapca.

Naime, Zorka Opeka je nedavno lansirala nov proizvod zvani Klimabloc 25 Aku (380 x 250 x 238 mm) čime se poznatom porfoliju blokova Klimabloc pridružio još jedan blok debljine 25 centimetara i to sa akustičnim svojstvima. Ovo je postignuto tako što je težina bloka povećana skoro duplo (23,5 kg) dok je saće koje daje izolaciju i dalje prisutno.

Klimabloc 25 Aku je namenjen za gradnju zvučno izolacionih pregrada između dva stana pa njegovu ugradnju treba odmah predvideti projektom.

Koliko je Klimabloc 25 Aku dobar u izolovanju od komšija govori i podatak da ima sposobnost zvučne izolacije od čak 54 dB za obostrano malterisane zidove. Dakle, ovaj proizvod je namenjen za gradnju zvučno izolacionih pregrada između dva stana pa njegovu ugradnju treba odmah predvideti projektom.

„Asortiman Klimabloc proširen je novim proizvodom kao odgovor na sve već zahteve tržišta, kao i samih investitora, preduzimača ali i krajnih korisnika koji se susreću sa problemom buke između stanova“, kaže za naš portal Ksenija Miklić, direktorica prodaje Zorka Opeke. Klimabloc proizvodi su počeli da se prave pre deset godina, a sada je u porfolio ubačen novi proizvod koji je akustičan i dodaje da njegova proizvodnja nije tako jednostavna. „Ovaj blok se dosta teško proizvodi jer jer proces sušenja duži zbog saća.“ – dodaje Miklić.

Zorka Opeka je ovaj blok uvrstila u svoju redovnu ponudu, a na Klimabloc 25 Aku čeka se otprilike dva meseca. Isporučuje se u paleti od po 60 komada.

Kad ste već ovde…

• Zvučna izolacija stambenog prostora kamenom vunom