Ukoliko vam u omiljene aktivnosti spadaju uređenje doma i maratonsko gledanje serija, imamo predlog kojem sigurno nećete odoleti!

Dokumentarna serija The World’s Most Extraordinary Homes na vrlo interesantan način prikazuje neke od najneobičnijih (i bezobrazno skupih) kuća na svetu. Za HD ugođaj i vrhunsku kameru pobrinuo se BBC, dok je prezentacija projekata predata šarmantnom voditeljskom dvojcu zahvaljujući kojem serija ne deluje nimalo sterilno, kao što to obično ume da bude slučaj kod programa tog tipa. Stručno mišljenje u svakoj epizodi nudi nagrađivani arhitekta Piers Taylor (Invisible Studio), a podršku mu pruža glumica Caroline Quentin koju ovdašnja publika najbolje poznaje kao Dorothy u „Nepristojnim ljudima“ (Men Behaving Bady“).

Taylor i Quentin nam otvaraju vrata kuća od kojih su neke bukvalno isklesane na kamenu strme litice, dok neke stoje skrivene među krošnjama gustih šuma.

Na svom putu oko sveta, dvoje voditelja dobijaju priliku da prenoće u svakoj kući koju posete i pokažu nam kako se živi u objektima koji su građeni u vrlo specifičnim i, ponekad, surovim uslovima. Na svakoj od lokacija, njih dvoje se susreću s vlasnicima ovih kuća, kao i njihovim glavnim projektantima koji su tu da pruže relativno realan uvid u to kako izgleda izgradnja nesvakidašnjih rezidencijalnih objekata i koliko takva avantura uopšte može da košta (i da li je vredna tog novca).

Svetski poznati projekti u svim ćoškovima sveta

U prvoj sezoni, Taylor i Quentin nam otvaraju vrata kuća od kojih su neke bukvalno isklesane na kamenu strme litice, ili su građene od olupina pravog boinga, dok neke stoje skrivene među krošnjama gustih šuma. Četiri jednosatne epizode su tematske podeljene, pa tako uz svaku putujete visoko u planine, na daleke obale, u šumu i podzemlje.

Među projektima koje ćete na ovaj način moći pobliže da upoznate su: 747 Wing House (naslovna fotografija; arhitekta David Randall Hertz), moderna kuća na drvetu na planini Catskill (studio Gluck+), ukopana kuća na Mediteranu u obliku zmaja (biro GilBartolome) i  Villa Vals, kuća Hobita na Alpima (Bjarne Mastenbroek i Christian Müller).

Prva sezonu serije The World’s Most Extraordinary Homes trenutno može uhvatiti na Netflixu, a druga je već uspela da procuri na YouTube-u.

Promo fotografije: Netflix.com, BBC/Wall to Wall/Jack Dwyer, villavals.ch, davidhertzfaia.com BBC.com

Kad ste već tu…

• Gde naći nove ideje za dizajn vašeg enterijera? Inspiracija je na TV-u!
• Osnove stanova iz TV serija koje ste voleli
• Novi YouTube kanal s preko 50 dokumentaraca o čuvenim arhitektonskim delima

Železnička stanica premeštena je na stanicu Topčider koja je nepodesna ne samo zato što je isuviše mala da primi promet putnika već je i loše povezana s ostatkom grada, piše Marko Stojanović.

Od kada je objavljeno da se stara Železnička stanica zatvara za saobraćaj, mnogi građani su osetili blagu nostalgiju za zgradom koja krasi i uslužuje Beograd od 1884. godine. Mnogo više građana osetilo je nešto veći gnev zato što pre zatvaranja stare nije funkcionalno dovršena nova železnička stanica, već je kompletan saobraćaj premešten u jedva dostupni Topčider. Da li je sve moralo tako?

Stara Železnička stanica projektovana je i građena od 1882. do 1884. godine, po projektima inženjera Dragutina Milutinovića. U tom trenutku, svaki veći grad severno od Save i Dunava, ali i poneki zapadno od Drine, imao je sličnu ili savremeniju železničku stanicu. Razlog tome je bila potreba Austrougarske monarhije da što bolje poveže sve udaljene gradove znatno uvećane državne teritorije. Srbija upravo te godine postaje Kraljevina, pa je novokrunisani kralj Milan uveliko razmišljao o modernizaciji srpske prestonice. Stanica je izgrađena, ali i koloseci tik uz baru Veneciju, koja sve do polovine 20. veka nije u potpunosti isušena.

Rađanje ideje za novu železničku stanicu

Beograd je kao prestonica, ovaj put SFR Jugoslavije, po mnogim segmentima urbanizovan, ali zgrade poput Palate Skupštine, mnogih privatnih i državnih banaka i štedionica, ali i železnička stanica, ostale su iz nekih „prošlih“ vremena. Da li je Josip Broz Tito bio takođe nostalgičan ili je jednostavno problemu prilazio iz ugla finansijske računice, mislim da će pre biti ovaj drugi odgovor. U tom trenutku, ove zgrade nije bilo potrebno zameniti, ali već početkom 70-ih godina urbanisti uviđaju da će pored metroa, koji je Titu spomenuo Pešić, Beograd pre toga morati da dobije novu železničku stanicu.

Kroz stanicu Prokop prvi voz je prošao još 1979. godine. Izgradnja je potom usporena, a posle i potpuno obustavljena.

Prva idejna rešenja beogradskog železničkog čvora pojavljuju se već 1946. godine od strane arhitekata Nikole Dobrovića i Vladimira Markovića. Pored nekoliko kolosečnih ogranaka na Savi i Dunavu, jasno se naslućuje i pozicija nove stanice, negde u blizini današnjeg Prokopa (Mostarska petlja i Auto-put Bratstva i jedinstva još nisu bili trasirani). Međutim, daljom razradom Novog Beograda, pored Palate SIV-a i hotela Jugoslavija, centralno mesto u projektima svih arhitekata/urbanista, zauzimala je nova zgrada železničke stanice. Naravno, ona je i izgrađena, po projektu na mestu na kojem se i sada nalazi, ali bez nekog značajnijeg staničnog kompleksa. Osim dva perona i jedne kućice, biletarnice i malo veće nadstrešnice, ništa više nije izgrađeno. Ponovo se pažnja seli u Prokop, za čiju železničku stanicu je 1974. godine izrađen projekat koji potpisuju arhitekte Živorad Lisičić i prof. Srboljub Rogan. Po planu, stanica bi bila dovršena za pet godina i prvi voz bi kroz nju prošao 1979. godine. Zbog privredno-ekonomske stagnacije, izgradnja je usporena, a posle i potpuno obustavljena.

Od Prokopa do Novog Beograda

Tokom 90-ih i početkom 2000-ih, u više navrata je aktuelizovan projekat nove železničke stanice, a projekat je na razradu ovaj put poveren Saobraćajnom institutu CIP. Izašlo je nekoliko varijanti projekta, a kod svakog se pojavljivao isti problem – nedostatak sredstava i državnog budžeta i neophodno traganje za privatnim partnerom, uz čiju pomoć bi stanica mogla konačno biti izgrađena. Da bi ova ponuda bila što primamljivija, arhitekte su osmislile čitav niz komercijalnog sadržaja, koji je pridodat osnovnoj funkcionalnoj strukturi. U poslednjih par godina dovršena je samo peronska zona, dok se za ostale radove čekaju sredstva iz budžeta ili privatnog investitora. Sve ovo nije dovoljno da železnička stanica Beograd Centar bude adekvatno puštena u rad. Problem je nastao donošenjem odluke da se pre najavljenog roka stara stanica zatvori, a ceo promet putnika premesti na drugu lokaciju. Postavilo se pitanje koje drugo mesto?

Stanica Topčider je očigledno isuviše mala da primi promet putnika koji je do sada primala stara stanica.

Kako je stanica u Prokopu i dalje nedovršena, a novobeogradska ne poseduje ništa osim peronskih stajališta, gradski čelnici su se odlučili za stanicu u Topčideru. Ova stanica je iz više razloga nepodesna za tu funkciju. Zidana je takođe u 19. veku, a od celokupnog kompleksa, jedina je ostala funkcionalna centralna stajališna zgrada, isuviše mala da primi promet putnika koji je do sada primala stara stanica. Njena namena je nekada služila prevashodno za ispraćaj i dočekivanje krunisanih glava i inostranih delegacija, naročito u međuratnom periodu, kada se iznad Topčidera smešta novi dvor, a u njegovom podnožju novi objekti gardijskog kompleksa. Drugi razlog nepodesnosti ove stanice je njena udaljenost i loša veza s ostatkom grada (jedna autobuska i jedna tramvajska linija), ali i nedostatak parkinga za one koji se odluče da do stanice dođu svojim automobilima.

Kuda s putnicima?

Potpuno je razumljiva nostalgija za ukidanjem stare železničke stanice. Mnogi ljudi su kao vid revolta na internetu počeli da objavljuju fotografije starih železničkih stanica u mnogim svetskim metropolama, koje su i pored svoje vremešnosti rekonstruisane, pa i dalje služe svojoj primarnoj svrsi. Ali ako će iz nekih drugih, za gradske čelnike viših interesa (izgradnja Beograda na vodi) ova stanica biti zatvorena, rekonstruisana i prenamenovana (po poslednjoj odluci u muzej Nemanjića), onda se ovaj prelaz sa stare na novu stanicu mora izvršiti usaglašeno, bez većih problema za putnike i saobraćajno okruženje. Ovako, zbog žurbe i nestrpljenja da se prošire građevinski radovi u Savskom amfiteatru, napravljen je bespotrebni raskorak između zatvaranja stare i otvaranja nove železničke stanice, a putnici do daljeg osuđeni na neodgovarajuće uslove odlazaka i dolazaka iz Beograda.

Kad ste već ovde…

• Prva faza izgradnje autobuske stanice na Novom Beogradu
• Rešenje za novu autobusku i železničku stanicu Novi Beograd
• Ovako će izgledati novi Stari savski most

Paviljon “Oblak pergola”, koji topi granice između arhitekture, umetnosti, inženjeringa, robotske izrade i računarskih modela, privukao je veliku pažnju javnosti na nedavno otvorenom 16. Venecijanskom bijenalu arhitekture, pozivajući nas na razmišljanje o gostoprimstvu i klimatskim promenama, istovremeno oblikujući novu paradigmu arhitekture u 21. veku.

Instalacija koja je skrenula pažnju svojom inovativnoću i senzibilitetom je kreacija naših suseda iz Hrvatske, međunarodno priznatih arhitekata Bruna Juričića iz Pule i Alise Andrašek koja vodi poreklo s ovih prostora. Oni su osmislili instalaciju “crtež oblaka” pri čijoj izradi su koristili računarske modele i procese robotizovane produkcije kao sredstva za stvaranje novih struktura pergole, prostornog crteža koji redizajnira granice između prirodnog sveta i ljudske intervencije kroz matematičko prikupljanje podataka o formacijama oblaka, istovremeno integrisajući ekološke podatke za zadatu lokaciju.  Tema „hospitality/gostoljubivost“, oko koje se razvija predlog projekta, u uskoj je vezi s temom Bijenala „Freespace„, koju su definisale glavni kustosi Farrell i McNamara. Projekat se temelji na kreativnoj sinergiji autora koji propituju savremene metode artikulacije prostora. Spojem arhitekture i vizuelnih umetnosti nastao je novi ambijent koji je manifestacija višestrukih prostornih iskustava. Ova prostorna instalacija istražuje odnos globalnog arhitektonskog iskustva i specifičnog konteksta nacionalne arhitektonske kulture dajući odgovor na temu Bijenala.

Rizik koji se isplatio

Autori nisu želeli da se bave velikim projektima poput hotela i prostornih kompleksa, već su se odlučili da ispričaju naizgled manju priču, priču o pergoli. Želeli su da stave akcent na inovaciju, tehnologiju, tehnološki transfer, nešto novo, pomerajući granice, svesni rizika koji ovakav pristup nosi. Ono što je implicitno u riziku, jeste da može doći greške, ali bez transformacije nema pomeranja granica. U ovom slučaju rizik se isplatio i paviljon je doživeo veliki internacionalni uspeh.

Povezano: 10 paviljona koje ne smete propustiti na Bijenalu 2018.

Alisa Andrašek i Bruno Juričić su pod svojom pergolom, simbolom nove sinergije između akademskog istraživanja, arhitektonske prakse i najsavremenije digitalne inovacije, na ceremoniji otvaranja paviljona, okupili značajna imena arhitekture kao što su: Patrik Schumacher (direktor Zaha Hadid Architects) i Bart Lootsma (dekan Arhitektonskog fakulteta u Insbruku), Vedran Mimica (profesor arhitekture na Ilinoisovom institutu za tehnologiju u Čikagu), Trentemoller (danski multiinstrumentalista) između ostalih.

Ovaj paviljon predstavlja arhitekturu 21. veka, a uglavnom svi ostali paviljoni na ovogodišnjem bijenalu izgledaju kao arhitektura 20. veka

– Patrick Schumacher, Zaha Hadid Architects

„Paviljon Oblak Pergola stoji na čelu računarstva i robotike u arhitekturi izazvajući divljenje tehnološkim inovacijama pritom nudeći elegantno, efemerno i poetično iskustvo. Zar nije pergola, u svojoj funkciji filtriranja sunca, idealno simulacija oblaka u svakom slučaju? “-  rekao je Bart Lootsma.

Patrick Schumacher je izjavio ovom prilikom: „Ovaj paviljon predstavlja arhitekturu 21. veka, a uglavnom svi ostali paviljoni na ovogodišnjem bijenalu izgledaju kao arhitektura 20. veka“.

Pergola je prozračna tenda, čiji krov najčešće čini stabljika vinove loze i tako daje prirodni hlad, vrlo česta je u Dalmaciji, prirodnom okruženju Juričića. Kao student Ranka Radovića, ne mogu a da se ne setim i ne pomenem njegovu ljubav prema pergoli, skoro poetskom arhitektonskom elementu, koju je preneo na svoje studente u Novom Sadu.

Oblak od 30 kilometara žice i 300 kilograma plastike

Paviljon čini trodimenzionalna čipka od termoplastike, sastavljena od trideset kilometara isprintane linije – žice. Reč je o svojevrsnom prostornom crtežu, crtežu kao materijalizovanom predmetu – pergoli koja kroz igru svetlosti, fragilnosti, eteričnosti, pre svega, dinamike, priziva formu oblaka. U njenom projektovanju korišćena su “big data” i računarski modeli koji simuliraju stvaranje oblaka, u doslovnom meteorološkom smislu, oblaka kao kompleksnih sistema. Rad je realizovan kroz upotrebu 3D robotske proizvodnje (šesto-osnih robota), pri čemu je važno istaknuti ostvarenje partnerstva sa najvećom, najinovativnijom fabrikom na svetu, Arup iz Londona. Arup, kompanija koja je realizovala projekat, jedina na svetu ima razvijeni softver za računanje konstrukcije takvih avangardnih artefakata. Ova je londonska firma prepoznala je inovativni značaj projekta i ušla u partnerstvo sa autorima. Start-up kompanija u 3D tehnologiji koja je učestvovala u štampanju pergole je ‘AI Build’ (Artificiel Inteligence Build) i jedna je od svega tri-četiri firme u svetu koje su to mogle realizovati.

Formirana od 300 kilograma 3D štampane biorazgradive plastike, struktura paviljona slična oblaku sastoji se od voksela orijentisanih duž polja vektora generisanih skupom sila fluida koje su osmislili arhitekiti. Arup je pružio strukturalno vođstvo kroz sve faze dizajna, u definiciji voksela i u analizi kompleksne strukture napravljene od više od 100.000 ekstrudiranih elemenata. Arup je sarađivao sa 3D proizvodnim timom AI-Builda kako bi razvio jednostavnu montažnu sekvencu za složen i osetljiv fragment koji bi trebao obići različite izložbene prostore nakon svog prolaska kroz venecijansko Bijenale 2018. Za osvetljenje paviljona se pobrinuo stručnjak za rasvetu Dean Skiro.

Spoj privatnog i javnog prostora

Strukturisan kroz interakciju različitih intervencija, Oblak Pergola je zajednički projekat oblikovan prema lokaciji, koje budi jedinstveno iskustvo, odslikava mediteranski region u kome je pergola simbol spoja privatnog i javnog prostora, elementarna i vernakularna struktura uvek aktuelnog značaja, budući da je i sklonište od sunca i prostor društvenog okupljanja. Upotreba 3D generativnih tehnika modeliranja poziva posetioce da razmišljaju o budućnosti arhitekture i interakciji između čoveka i mašine, ljudske i veštačke inteligencije, dok još uvek nudi topao i udoban prostor. To više utopijska vizija onoga što može biti sledeće, slobodan prostor tj. FREESPACE gde su posetioci pozvani da sednu i razgovaraju, prevazilazeći tradicionalno aseptičko viđenje budućnosti.

Tehnologija kojom Elon Muska pravi Tesla automobile

Bruno Juričić je temu ovogodišnjeg Bijenala Freespace vidi kao odgovor na pitanje uloge koju slobodan prostor igra u prostoru koji nije javni, ni privatni. Priroda kao politički konstrukt, održivi razvoj ili zelena arhitektura, po autoru paviljona, već su prošlost i pripadaju nekom dobu osamdesetih koja je postala politički instrument. On veruje da je direktore Bijenala više zanimao segment prirodnih procesa, fizike, na koji način se doživljava interakcija čoveka, prirode i arhitekture u prostoru koji nije ni javni ni privatni nego slobodni. Arhitekta je osmislio instalaciju kao odgovor na Freespace kako je artikulisan po pozivu i istovremeno povezan sa tradicijom, jer predstavlja nacionalni paviljon.

Pergola je proizvedena robotima kakve koristi i kompanija Tesla Elona Muska, a napravljena je od termoplastike

„Želeo sam da paviljon pomeri granice estetike, prostornih i tektonskih posledica nastalih paradigmi augmentovane inteligencije na prelazu između arhitekture, umetnosti i inžinjeringa tako što ću predstaviti strukturu pergole u punoj veličini napravljenu pomoću 3D robotske proizvodnje i automatizovanog dizajn protokola. Pergola je zamišljena kao paradigma za arhitekturu kakva treba da postoji u 21. veku „, rekao je Bruno Juričić.

Freespace je za autora idealno mesto za izlaganje projekta pergole. To nije ni javni ni privatni prostor, to je prostor za druženja, gde se ljudi okupljaju ispod elementa koji kreira igru svetla i vetra, to je minorni arhitektonski element koji je prisutan na celom Balkanu. To je priča o arhitekturi kao kulturološkom i tehnološkom artefaktu, pergoli izrečenoj novim jezikom, razrađenoj kroz generativne kompjuterske modele. Proizvedena je robotima kakve koristi i kompanija Tesla Elona Muska, a napravljena je od termoplastike, high performance materijala.

Arhitektura budućnosti

“Oblak Pergola” je projekat koji povezuje arhitekturu i umetnost. Osim arhitekata na projektu su učestvovale umetnice Vlatka Horvat i Maja Kuzmanović, kao i kustos Branka Benčić kao stručna savetnica. Vlatka Horvat radila je instalaciju “Umiriti oči”, a Maja Kuzmanović zvučnu instalaciju “Efemeran vrt”.

Postavka tumači temu bijenala i ide korak dalje, pretvara složenu strukturu pergole u tkivo za osmotsku razmenu, dizajnira zemlju budućnosti koju spaja sa prošlošću, prirodom i tehnologijom, ljudskom i robotskom perspektivom. Ovaj paviljon je jedna od najvećih i najsloženijih 3D štampanih struktura na svetu, nastao korišćenjem multi-agent algoritama / nelinearne metode dizajna sa ciljem se ponovo pokrene vernakularna arhitektonska tipologija pergole na način koji pokazuje poetske i strukturalne potencijale digitalne tehnologije u arhitekturi budućnosti.

O autorima paviljona:

Bruno Juričić je arhitekta, kustos i preduzetnik. Diplomirao je na IUAV Istituto Universitario di Architettura di Venezia i magistrirao u Urbanističke strategije na Univerzitetu primenjenih umetnosti u Beču, gdje je studirao pod pokroviteljstvom Zahe Hadid, Greg Lynna i Wolf Prixa. Juričić je 2010. godine izabran za doktorsku disertaciju, kao istraživač za seminar Instituta Getty Research Institute za arhitekturu i dizajn u Los Anđelesu i trenutno na doktoratu na Odseku za arhitekturu u UCLA pod okriljem Sylvie Lavin. Bruno je 2014. godine osnovao u Puli Atelje Bruno Juričić, malu, agilnu praksu koja radi u širokom spektru i trenutno širi svoje poslovanje po Kini.

Alisa Andrašek je arhitekta, istraživač i kustos. Ona je osnivač Biothing-a, firme koja deluje na raskrsnici dizajna, materijala i računarstva, partner je Bloom Games-u i suosnivač AI Build kompanije. Andrašek je profesor tehnološke dizajnerske inovacije na RMIT-u u Melburnu, a ranije je bila predavač arhitekture i računarstva na Bartlett School of Architecture gde je vodila postdiplomski kurs koji je dobio Acadia 2017 nagradu za najbolji akademski program. U UCL je osnovala i rukovodila projektantskom laboratorijom Wonderlab. Profesor je na Evropskoj diplomskoj školi, a predavala je u Arhitektonskoj asocijaciji u Londonu, Columbia University GSAPP, Pratt, UPenn, RMIT Melbourne i UTS Sydney.

Fotografije paviljona: Jan Stojković

Kad ste već ovde…

• Bijenale 2018: Da li je arhitektura današnjice u službi čoveka i kako mu unapređuje život?
• Zlatni lav otišao švajcarskom timu za paviljon inspirisan Alisom u zemlji čuda
• 10 paviljona koje ne smete propustiti na Bijenalu 2018.

Novi hotel Morpheus ima sve od sadržaja što je potrebno za dobru zabavu i luksuzan odmor u azijskoj prestonici zabave. Međutim, njena spektakularna fasada je ono zbog čega je ovaj objekat dospeo u žižu stručne javnosti.

Najpopularnija azijska destinacija, za one koji su u potrazi za zabavom, Makao, ugostio je tokom 2017. godine više od 32 miliona turista, a ove godine očekuje se da će taj broj porasti za skoro deset posto. U svojoj ponudi od sada ima i luksuzni hotel Morpheus kojeg odlikuje spektakularni izgled koji menja izgled ovog grada.

Najviše pažnje zapravo privlači forma hotela koja ga čini da izgleda poput skulture u javnom prostoru. Otvori u središtu objekta imaju za cilj bolje spajanje zgrade sa gradom i generisanje skulpturalne forme koja definiše javni prostor hotela.

Hotel je optočila egzoskeletna fasada koja prati amorfni oblik objekta i deluje kao da ga je uhvatila u mrežu.

U vreme kada je poručen projekat, 2012. godine, temelji objekta su već postojali. Na postojećim temeljima Zaha Hadid Architects su projektovali hotel oblikujući ga u objekat od 40 spratova i ne prelazeći ograničenu visinu od 160 metara. Monolitni pravougaoni blok je zatim ošupljen u svom centralnom delu i na taj način je postignuta atraktivnost objekta.

Hotel je potom optočila egzoskeletna fasada od čeličnih profila koja prati amorfni oblik objekta i deluje kao da ga je uhvatila u mrežu. Ceo doživljaj je dodatno pojačan kada se uveče upale svetla pa objekat izgleda kao košnica, piše ArchDaily.

U osnovi objekat čine dve kule međusobno povezane atrijumom koji se povezane u zoni prizemlja i krova.

Dvanaest staklenih liftova unutar atrijuma omogućavaju gostima vertikalnu komunikaciju ali atraktivan pogled kako na atrijum tako i na grad.

Tri otvora, na pomalo dramatičan način, oblikuju fasadu hotela ali i pružaju unutrašnjim prostorima zanimljive forme.

Dizajn je intrigantan jer se ne oslanja na tradicionalne arhitektonske tipologije.
– Viviana Muscettola, direktor ZHA za Aziju.

Kao jedan od vodećih lanaca svetskih hotela, Morpheus je zahtevao je visok stepen fleksibilnosti kako bi se mogao prilagoditi zahtevima njihovih probirljivih gostiju.

Zahvaljujući egzoskeletu zgrade, optimizovan je unutrašnji prostor u smislu da su nepotrebne pregrade izbegnute, a prostor postao slobodniji.

Zadovoljstvo za sva čula

Hotel Morpheus smešten je u okviru rizorta City of Dreams i sadrži čak 770 soba i apartmana, kao i prostorije za sastanke i organizovanje proslava, sobe za igru, lobi, restorane, spa centar, krovni bazen, pa i otvorene javne prostore.

„Od samog početka smo pratili viziju firme Zaha Hadid Architects, kao i zajedničku odlučnost da pomerimo granice. Morpheus nudi putovanje iz mašte! Od zakrivljenog eksterijera do dramatičnih unutrašnjih prostora, zadovoljeno je oko posmatrača i uključena su sva čula. Ovo je savremeno delo u kom će uživati sve generacije koje dolaze.”, rekao je Lawrence Ho, predsedavajući kompanije Melco Resorts u čijem vlasništvu ovaj hotel.

Grafičke podloge

Osnova prizemlja

Osnova sprata

Poprečni presek

Podužni presek

Foto: Ivan Dupont/Virgile Simon Bertrand

Kad ste već ovde…

• Političare zamenili turisti: Sedište Vlade postalo ekskluzivni hotel
• Kako izgleda gradilište Luštica Bay na Jadranu
• Ovaj hotel na francuskom brdašcetu nikog ne ostavlja ravnodušnim

Razmišljate o ugradnji bazena kao spas u poslednji čas pred buduće toplotne talase? Ili tek ispitujete situaciju ne biste li se pripremili za sledeće leto? Kako god bilo, ovim tekstom ćemo vam ukratko predstaviti trenutnu ponudu i okviran budžet potreban za ovu investiciju.

Kako bismo malo zatalasali stvari, ovu listu počinjemo od vrha piramide, odnosno od najskupljih opcija, preko onih prosečnih, pa sve do najekonomičnijih rešenja za kvalitetan kupanjac u sopstvenom dvorištu.

Armirani betonski bazeni

U pitanju je dugotrajna opcija koja, kada je izvede iskusna ekipa, može da traje i nekoliko decenija. Izgradnji ovakvih bazena se pristupa kao i svakom drugom građevinskom projektu – uz izradu idejnog rešenja sa 3D modelom, te detaljnim tehničkim crtežima, pa sve do konačnih radova na lokaciji.

Završeni armirani bazen ne sme da ima nikakve nepravilnosti ili pukotine. Tip, veličina, oblik bazena, kao i završna obloga betona, te dodatna oprema, u velikoj meri utiču na konačnu cenu projekta. Najjeftiniji su bazeni pravougaonog oblika, mada uz debeli budžet možete da pustite i maštu na volju i napravite nešto jedinstveno što ide uz ambijent dvorišta.

Za koju god opciju da se odlučite, bazen uvek postavite na najsunčanijem mestu u dvorištu.

Armirani bazeni se dele na dva osnovna tipa, a dodatna oprema i vrsta završne obloge su ključni faktori pri formiranju konačne cene.

#1 Skimerski bazeni od betona

Kod skimerskih bazena nivo vode ne dopire do ivice bazena. Prečišćavanje vode se vrši na osnovi horizontalne cirkulacije gde se voda preliva preko samo jednog otvora sa strane.

#2 Prelivni bazeni od betona

Nivo vode u prelivnim bazenima je u ravni sa vrhom bazena, tako da oni deluju pomalo luksuznije od skimerskih, pa im je i cena viša za oko 30%. Bazeni manjih dimenzija su retko prelivni. Prečišćavanje se vrši prelivanjem vode u prelivni kanal s rešetkom i kompenzacionim rezervoarom oko celog bazena. Ipak, bitno je napomenuti da se kod oba tipa bazena radi o istom nivou čistoće vode. Pojedine firme na našem tržištu nude i kompaktne verzije ovih bazena s integrisanim šahtom za smeštaj tehnologije i kompenzacionog rezervoara (kod prelivnog kompaktnog bazena).

Oblaganje betonskih bazena

Oba tipa armiranih betonskih bazena završavaju se različitim oblogama, a to mogu biti pločice, stakleni mozaici, i PVC bazenski lajner. Kada se beton veže, skida se oplata i ugrađuje hidroizolacija. Nakon toga bi izvođači trebalo da urade test vodootpornosti, a tek posle uspešno obavljenog testa sledi farbanje, pa obloga na samom kraju.

Povezano: Florimovo rešenje za dobar izgled ivice bazena

Obavezna oprema za betonske bazene

Skimerski bazeni zahtevaju pumpu, filter, zidne mlaznice, skimer, filtere, cevi, elektičnu opremu, slivnik, reflektore, merdevine za silazak i ulazak (ili stepenice), transformatore. Obavezna oprema za prelivne bazene je slična, ali umesto skimera se stavlja prelivni kanal.

Dodatna i pametna oprema za bazene od betona

Ugradnja opreme koja pruža maksimalan užitak pri boravku u bazenu, kao i dodatne wellness funkcije, zavisi od vaših preferencija i budžeta. U dodatke koji se mogu naći na domaćem tržištu spadaju: grejač vode, podvodna svetla, jonizator za ekstra čistu vodu, turbo džet zahvaljujući kojem voda teče u kontra smeru od onog u kojem plivate, vodopad, tobogan, solarne pokrivke za održavanje toplote vode, hidromasaža…

Koliko to sve košta?

Okvirna cena ugradnje bazena od armiranog betona zavisi od brojnih faktora, ali i od broja usluga koje ulaze u paket. Na primer, u cenu staklenog mozaika ne mora nužno da ulazi i njegovo postavljanje. Zato pre početka bilo kakvih radova obavezno proverite sa izvođačem koje sve tačno usluge ulaze u paket, a koje se posebno naplaćuju, da posle ne bi bilo troškova iznenađenja.

Primera radi, ukoliko ugrađujete skimerski bazen dimenzija 10x5x1,6 metara, njegova ugradnja i montaža sa svom osnovnom opremom i oblogama može da vas košta oko 8.000 evra. Detaljnije informacije pronađite na sajtu željenog proizvođača.

Montažni bazeni od polipropilenskih ploča

Montažni, odnosno prefabrikovani ugradni bazeni su odlična opcija za one koji traže najbolji odnos cene i kvaliteta, odnosno bazena koji je moguće priuštiti bez velike ušteđevine, a da opet budete sigurni da dobijate nešto valjano što će, uz adekvatno održavanje, trajati dugo. Ovaj tip bazena ćete naći pod različitim imenima, ali zajedničko im je da se prave od polipropilenskih ploča (PP), a pojedini modeli od tvrdog poliranog PVC-a.

Izgradnja bazena od polipropena se vrši u šest faza:

1. proizvodnja bazena u fabrici
2. transport bazena
3. iskop mesta za bazen
4. polaganje bazena
5. montaža
6. puštanje bazena u rad.

Kada se bazen postavlja u već iskopanu rupu, montaža može da traje samo jedan dan! Ovakvi bazeni su vrlo popularni jer su relativno dugotrajni, a njihovo održavanje u finansijskom smilu nije previše zahtevno. Samim tim, na tržištu se nalazi nekoliko različitih tipova montažnih bazena, a svima im je zajednički čelični skelet sa PP ili PVC profilom i unutrašnjom oblogom bazena. Debljina slojeva zavisi od ponude proizvođača.

Odaberite mesto za bazen koje nije okruženo listopadnim drvećem, jer vam sledi čišćenje lišća celo leto.

Što se tiče oblika ovakvih bazena, oni su uglavnom oblih ivica i prave se po već postojećim merama i kalupima. Neki proizvođači nude i skimerske i prelivne opcije montažnih bazena, mada su najpopularnije one koje u sebi sadrže već ugrađene stepenice. Ovakvi bazeni mogu imati i ugrađene šahte za tehničku opremu.

Obavezna oprema montažnih bazena

Osim osnovne konstrukcije, svaki bazen mora da ima filter, stepenice ili merdevine, te elemente za cirkulaciju vode. U osnovnu opremu spada i podvodni usisivač (koji će, u svakom slučaju, biti vaša produžena ruka tokom vrelih letnjih dana). Kvalitetni proizvođači obično izdaju dugotrajne antikorozivne garancije na čelični zid i oblogu, a nešto kraću garanciju na hidrotehničku opremu.

Dodatna oprema i cena montažnih bazena

PP/PVC bazeni takođe imaju mogućnost ugradnje podvodnog osvetljenja, solarnih pokrivača za održavanje toplote vode, dodatno grejanje vode i različitih vodenih atrakcija poput uređaja koji utiču na strujanje vode, gejzira, masažera i slično.

Dobra vest je da se ovakvi bazeni mogu ugraditi i po ceni nižoj od 2.000 evra, ali tu se obično radi o proizvodima manjih dimenzija. Najveće cene ugradnih PP i PVC bazena koje smo našli na tržištu iznose oko 5.000 evra, s tim da luksuzni proizvođači posebno naplaćuju uslugu montaže. U ove cene ne ulazi dodatna oprema. Svi posebni i nesvakidašnji zahtevi se, naravno, posebno naplaćuju.

Nadzemni montažni bazeni

Nešto jeftinija varijanta od prethodne ne deluje posebno luksuzno, ali na našim prostorima predstavlja i te kako primamljivu opciju jer bez puno ulaganja može značajno da vam produži leto.

Materijali i oprema kod ugradnih i nadzemnih montažnih bazena su vrlo slični. Dakle, radi se opet o bazenima čelične konstrukcije sa kvalitetnim PP ili PVC profilima i oblogom. Ovakvi bazeni namenjeni su porodicama sa nešto većom decom i bez starijih, jer ne postoji mogućnost ulaska u bazen preko stepenica, nego se u njih ulazi isključivo preko merdevina. Cene nadzemnih bazena variraju od oko 500 pa čak do 2.000 evra, na šta prvenstveno utiče njihova veličina, kao i dizajn spoljašnjeg zida. Ovaj tip bazena možete naručiti i u velikim hipermarketima i specijalizovanim prodavnicama opreme za baštu i kuću.

Imajte u vidu da bazen – ma kojeg tipa – treba lako da se poveže na kanalizacionu i vodovodnu mrežu.

Ekonomična varijanta

Ovde se radi o privremenom rešenju koje se može naći u skoro svim većim marketima kod nas, ali koji uz adekvatnu negu mogu da potraju i do nekoliko godina. Kao i u prethodnom slučaju, ovi bazeni su namenjeni porodicama sa nešto većom decom i služe za opuštanje i razonodu. U njima najčešće možete da napravite tek nekoliko zamaha, ali su zato idealni za izležavanje. Skuplje varijante (100.000 dinara pa naviše) se prave od lima i jakih PVC ploča, a jeftinije od plastike koštaju najmanje desetak hiljada dinara. Za njihovo postavljanje i održavanje nije potrebna velika investicija, a ako želite da potraju, naoružajte se strpljenjem i pripremite se na redovno čišćenje, podvodno usisavanje i filtriranje.

Pravila koja važe za sve tipove bazena

Sve gorenavedene okvirne cene mogu da variraju, jer kao i svaki dodatni (rekli bismo i luksuzni) element u domaćinstvu, svaki bazen sa sobom nosi skrivene troškove koji se prevashodno odnose na održavanje, ali i na neplanirane troškove prilikom ugradnje. Oni se mogu odnositi na potencijalne prepravke u vodovodnoj mreži, dodatne troškove za ruke, prevoz bazena i slično.

Za koju god opciju da se odlučite, bila to budžet-varijanta ili veliki prelivni bazen od armiranog betona, morate biti svesni sledećeg: bazen se postavlja na najsunčanijem mestu u dvorištu, na terenu koji je svima dostupan, ali se ipak nalazi dalje od puta. Takođe, poželjno je odabrati mesto koje nije okruženo listopadnim drvećem, jer osim što čišćenje lišća iz bazena predstavlja veliku dosadu, ono i negativno utiče na nivo čistoće vode. Na kraju, imajte u vidu da bazen (ma kojeg tipa) treba lako da se poveže na kanalizacionu i vodovodnu mrežu.

Kad ste već ovde…

• Florimovo rešenje za dobar izgled ivice bazena
• Kako je pravljen bazen u Kombank Areni
• Vodena površina bazena po kojoj se može hodati

Zgrada Radio-televizije Vojvodine, Novi Žeželjev most, Naučno-tehnološki park, Pupinova palata ali i Tržni centar Promenada velika su gradilišta oko kojih se diže prašina… bukvalno!

Evidentno je da je u Beogradu, Vojvodini ali i u turističkim centrima poput Zlatibora, pojačana građevinska aktivnost što se jasno može videti na našoj Mapi gradilišta. Više je razloga zašto je oluja građevinskih investicija stigla u Srbiju, a ovog puta ćemo se posebno osvrnuti na buđenje građevinske industrije u Novom Sadu.

Izuzev brojne stanogradnje koja se odvija i u najužem gradskom jezgru, poput ogromne Pupinove palate, u vojvođanskoj prestonici se realizuju još nekoliko kapitalnih projekata zbog čega je u pojedinim momentima došlo do nestašice betona u gradu. To se posebno osetilo prilikom izgradnje betonske dijafragme na Promenadi – novom tržnom centru u gradu koji se gradi nadomak SPENS-a. Ovaj šoping kompleks je sada uveliko iznad zemlje, a to se lepo može videti na snimcima iz vazduha koje smo dobili zahvaljući Ferencu Kovaču iz Rumenke. Šta se još može još iz vazduha pogledajte u našem članku u kojem predstavljamo vam 5 kapitalnih projekta u Novom Sadu zbog čega je grad u prašini.

Novi Žeželjev most – Uskoro otvaranje?

Iako je saobraćaj preko novog železničkog mosta (koji će se možda zvati Most Nade ili most Kralja Aleksandra Karađorđevića, a možda će čak i ostati „Žeželj“) prošao testove opterećenja pa je preko njega prešao i prvi voz, on još uvek nije otvoren za drumski saobraćaj. Pristupni putevi ka mostu završeni su i uskoro kreće asfaltiranje što znači da se jedino čeka još tehnički prijem i upotrebna dozvola koja je neophodna da bi se most mogao da se koristiti. Međutim, to se verovatno neće skoro desiti pa će most verovatno biti zvanično otvoren i pušten u saobraćaj pre dobijanja svih saglasnosti. Svejedno, gradilište mosta deluje impresivno iz vazduha:

Foto-galerija:

Foto: Ferenc Kovač, Aerodron

Foto: Ferenc Kovač, Aerodron

Foto: Ferenc Kovač, Aerodron

Foto: Ferenc Kovač, Aerodron

Naučno-tehnološki park – Programeri & betoni

Novi Sad je postao grad programera. Pored brojnih kompanija poput DMS-a, Vega IT, Execom, Eipix, 3Lateral, uskoro stiže i Continental. Ali tu nije kraj! U okviru novosadskog kampusa gradi se zgrada od 29.000 kvadrata u kojoj će se zaposliti još oko 3.000 novih inženjera. Ukoliko se zgrada izvede po projektu, biće to jedna od lepših savremenih zgrada u Novom Sadu. Impresivna betonska konstrukcija nadvila se nad Fruškogorskom ulicom, a kolikom projektu se tu radi možete videti na sledećim fotografijama.

Foto-galerija:

Foto: Ferenc Kovač, Aerodron

Foto: Ferenc Kovač, Aerodron

Foto: Ferenc Kovač, Aerodron

Zgrada Radio-televizije Vojvodine – Na temeljima srušenog objekta

Nakon što smo se preko makete uverili da će na Mišeluku nići prilično velika zgrada (za prilično slabo gledanu televiziju), radovi na novom sedištu Radio-televizije Vojvodine krenuli su krajem prošle godine. Zgrada će imati pet televizijskih i šest radijskih multifunkcionalnih studija i prostiraće se na 17.530 kvadratnih metara. Kako se navodi na sajtu RTV-a, koji ima posebnu stranicu posvećenu izgradnji zgrade, što pohvaljujemo, prva faza radova trebalo bi da bude završena početkom 2019. godine. Po svoj prilici, ovaj ambiciozni dinamički plan bi mogao da bude ispunjen jer je nedavno izlivena ploča drugog sprata. I u ovom slučaju, radi se masivnoj skeletnoj konstrukciji od armiranog betona.

Pupinova palata – Betoniranje u užem jezgru grada

Objekat o čijem uticaju na arhitekturu grada će se tek raspravljati, još je jedan megalomanski projekat koji guta velike količine betona. Pupinova palata u najužem gradskom jezgru, uglavljena na mestu nekadašnje Novosadske (Erste) banke, zauzima čak 43.500 kvadrata na kojima će biti raspoređeno 170 stambenih jedinica dok je ostatak rezervisan za poslovni prostor. Dominantni objekat je soliter od 12 spratova, na uglu Narodnih heroja i Bulevara Mihajla Pupina, vizuelno će parirati zgradi Pošte – delu arhitekte Dragiše Brašovana. Pupinova palata odaje počast nekadašnjoj zgradi tako što će u prizemnom delu nove strukture, poput kulisa, biti dodata fasada originalnog objekta. Ostaje da se vidi kako će ovo hibridno rešenje zaista izgledati.

Tržni centar Promenada – Glavni „krivac“ za nestašicu betona

Preko puta Merkatora i tik uz SPENS, Novi Sad dobija još jedan tržni centar koji će, naravno, biti najveći tržni centar u gradu. Zapravo, on je toliko velik da će sa svojom površinom od 150.000 metara kvadratnih biti veći od svih postojećih tržnih centara zajedno! Masivna betonska konstrukcija rađena na licu mesta, izvodi se od monolitnih armirano-betonskih stubova i spregnute hi-bond međuspratne konstrukcije koja se sastoji od profilisanog lima i sloja betona. Međutim, jedan drugi element bio je glavni „krivac“ za nestašicu betona u gradu – to je bila dijafragma.

Radi se zapravo o betonskom zidu spuštenom na kotu vodonepropusnog sloja koji je opasao ceo objekat na dubini od oko 30 metara. Ovaj element, koji ima ulogu da spreči prodor podzemnih voda u temeljnu jamu, debeo je oko 35 centrimetara. Ukoliko se uzme u obzir da je bilo potrebno izvesti 800 metara ovakvog zida, može se lako sračunati o kakvoj fantastičnoj količini se radi! Bilo je sasvim očekivano da u tom trenutku jednostavno nestane betona na tržištu i da se materijal traži iz alternativnih izvora. Sada kada je većina konstrukcije završena, Promenada polako grabi ka svom datumu otvaranja – 5. decembru 2018.

Foto-galerija:

Foto: Ferenc Kovač, Aerodron

Foto: Ferenc Kovač, Aerodron

Foto: Ferenc Kovač, Aerodron

Foto: Ferenc Kovač, Aerodron

Kad ste već ovde…

• Mapa gradilišta Srbije
• Kako će izgledati centar Novog Sada: Pobednička rešenja konkursa za jezgro grada
• Šta očekuje Novi Sad u građevinskoj sezoni 2018.

Ovi satovi vraćaju vreme u prošlost… bar kada je arhitektura u pitanju.

Tradicionalni sat sa pticom kukavicom, ima novi brutalan izgled. Umetnik iz Frankfurta, Guido Zimmermann, svoju ljubav prema kontroverznom modernističkom pravcu – brutalizmu – pretočio je u tradicionalne zidne satove. Njegova serija satova nazvana Cuckoo Blocks inspirisana je arhitekturom s kraja 60-ih godina prošlog veka, ali je zapravo to manje osvrt na brutalizam s estetske strane, koliko je to odgovor na smanjenje srednje klase uzrokovano povećanjem cene nafte.

Satovi predstavlja sliku današnjeg života u stambenim blokovima u kojima sve manje ima srednje klase i to, kako umetnik kaže, zbog poskupljenja cene nafte.

Kroz formu sata predstavljena su dva brutalistička objekta, hotel La Flaine arhitekte Marcela Breuera i londonski Glenkerry House, arhitekte Ernoa Goldfingera, piše ArchDaily.

S jedne strane imamo hotel koji je nezgrapno nasađen u netaknutom prirodnom okruženju Alpa, s druge strane imamo Glenkerry House – tipičan primer blokovske izgradnje u centru Londonu u kojima je nekada živela srednja klasa. Danas prosečan žitelj Londona ne može da priušti sebi takav luksuz da živi u ovakvoj zgradi.

Slika današnjeg života

Tradicionalni sat sa pticom kukavicom se tokom ne tako davne prošlosti smatrao simbolom prosperiteta srednje klase i nekom vrstom luksuznog predmeta u domu jedne porodice. Međutim, verzija Cuckoo Blocks predstavlja sliku današnjeg društvenog i urbanog života u stambenim blokovima u kojima sve manje ima srednje klase, i to kako umetnik kaže velikom zaslugom zbog poskupljenja cene nafte.

U okviru serija Cuckoo Blocks postoji i kućice za ptice.

Rad umetnika Guido Zimmermanna možete pratiti preko njegovog Instagram i Fejsbuk profila, kao i na njegovom sajtu.

Foto: Guido Zimmermann

Kad ste već ovde…

• Poklon za građevince: sat od betona
• Zidni satovi od betona
• Lepa Brena, Sivonja i Pet ludaka: Neobične zgrade u Srbiji i njihovi nadimci

Ovaj video će vas sigurno zabaviti, ali i preneti koju dobru lekciju o arhitektonskoj fotografiji.

Kada je Lee Miller, amaterski fotograf i producent s portala Fstoppers dobio zadatak da osmisli kreativnu marketinšku kampanju koja će potencijalno povisiti cenu nesvakidašnje kupolaste kuće, rešio je da istestira svoje fotografsko umeće i stane u ring s uspešnim profesionalcem. Tako je u celu priču ušao Mike Kelly, profesionalni fotograf koji je specijalizovan za arhitektonsku fotografiju i slike enterijera, i koji svoje umeće, inače, papreno naplaćuje.

Obojica su dobili po sat i po vremena da naprave tri fotografije koje će na najbolji način prikazati ovaj nesvakidašnji dom. Rezulat je neočekivan!

Zadatak je bio naizgled jednostavan. Momci su dobili sat i po vremena da naprave tri fotografije koje će na najbolji način prikazati ovaj nesvakidašnji dom. Nakon toga su imali par dana razmisle kako će ove fotografije srediti u Photoshopu i od njih napraviti interesantan kolaž.

Kolaži su potom postavljeni na društvene mreže gde su pratioci mogli da glasaju za onaj koji im se više sviđa – ali i da pogode koje je fotografije napravio amater, a koje profesionalni fotograf!

* SPOILER * Odmah da vam kažemo, pobedio je amater. I to ubedljivo… Ali, ostavićemo vam da sami prosudite koji kolaž pripada kome.

Kolaž #1

Najzanimljiviji deo cele ove priči je to da je Morriss pobedio zato što je prethodno pogledao apsolutno sve fotografske tutorijale svog protivnika! Zahvaljujući tome naučio je mnoštvo vrednih lekcija, a ovo su neke od njih:

• Pravilno podešavanje svetla u Photoshopu može da izvuče maksimum iz svake fotografije,
• Live View je odlična stvar da pronađete pravi kadar enterijera,
• Za najbolje fotografije eksterijera vam ponekad ni ne treba stalak,
• Fotografije dvorišta pri sumraku deluju efektnije uz dodatnu rasvetu,
• Ugao iz kojeg fotografišete prozore u enterijeru utiče na oblik celog prostora,
• Ne brinite ako vaše fotografije ne uhvate spektakularan pogled koji se pruža s imanja – on se uvek može kasnije fotošopirati.

Kolaž #2

Naravoučenije cele ove priče bi bilo – ako već kopirate nečije trikove, pazite da vaš učitelj zna šta radi! Srećom po Morrissa, Mike Kelly inače vrlo dobar u svom poslu, a ukoliko i vi želite  da naučite koji trik od njega, moraćete da izdvojite čak 300 dolara za tutorijal od 7 sati! No, sudeći po rezultatima ovog eksperimenta, radi se o ozbiljno dobrim lekcijama…

Pogledajte video

Video okršaj traje čitavih 35 minuta, ali je srećom vrlo zabavan pa vam predlažemo da ga pogledate u celosti.

Na kraju, vredi napomenuti da se Dome House i dalje prodaje (za „tričavih“ 5 miliona dolara), tako da slike celog imanja možete pogledati ovde.

Foto: YouTube, * – Fotografije 1, 2 i 3 napravio je profesionalac a 4, 5 i 6 amater.

Kad ste već ovde…

• Relja Ivanić: Uspešnih arhitektonskih fotografa ima koliko i dobre gradnje
• Algoritam koji retušira fotografije pre nego što okinete
• Nikola Olić pravi fascinantne fotografije zgrada s optičkim iluzijama

Nemate spavaću sobu ali ne želite da spavate na kauču? Pogledajte kako se zidnim krevetom može rešiti ovaj – ne tako mali – problem.

Iako je ovaj element nije novost u dizajnu enterijera, zidni krevet se vraća u velikom stilu u moderne enterijere malih stanova. On je praktično rešenje ukoliko želite pravi krevet u stanu i ne želite da spavate na sofi na razvlačenje. Arhitekta Sonja Brstina dobila je interesantan zadatak da opremi momačku garsonjeru od svega 20 kvadratnih metara u Novom Sadu u koju je trebalo, pored dnevnog boravaka i prostora za rad, trebalo da stane i bračni krevet. Upravo je zidni krevet iskorišćen da bi se sve ove funkcije mogle biti objedinjene u jednom prostoru.

Pogledajte kako to izgleda:

Na početku, najveći izazov bio je organizovati spavaću zonu. Odlučeno je da se napravi zidni krevet po meri koji će preko dana biti podignut, dok će prostor ispred njega biti iskorišćen za postavljanje dvoseda. Zanimljivo je da se noću ovaj krevet može spustiti preko dvoseda tako da postaju celina jer naslon dvoseda postaje uzglavlje kreveta. Takođe, dvosed u svojoj bazi ima prostor za odlaganje koji je iskorišćen za odlaganje posteljine. Multifunkcionalna rešenja su imperativ u malim stanovima!

Zidni krevet omogućio je da se u vrlo malom prostoru organizuje dnevni boravak, radni kutak, kuhinja ali i neophodni spavaći blok

Klub sto, napravljen po meri, postavljen je na točkiće kako bi se lako mogao micati po stanu. Međutim, on se ne mora pomerati prilikom spuštanja zidnog kreveta jer je njegova visina određena iz uslova da tačno staje ispod kreveta.

Kaiščići na krevetu, raspoređeni u tri zone, omogućavaju da posteljina ostaje na svom mestu i kada se krevet podigne. Naravno, kada se koristi krevet oni se lako otkopčavaju. Bitno je istaći da je krevet najbolje izvesti od metalnih profila zbog stabilnosti cele konstrukcije ali i sa dobrim okovom, to jest, mehanizmom kako bi spuštanje i podizanje bilo lagano i udobno.

U niši pored kreveta postavljen je radni sto koji ujedno ima i ulogu maske za radijator.

Beton, tamni univer, metalni paneli i živopisne slike

Pošto se vlasnik stana opredelio za industrijski stil, na zidu iznad stola je urađena dekorativna tehnika koja imitira teksturu betona. Iako se uvreženo mišljenje da su za male stanove najbolje svetle boje, u ovom slučaju arhitekta Sonja Brstina se odlučila za tamne nijanse sive i teksture oraha koji je enterijeru dao dubinu i izražen muški karakter. Uz zagašeniju atmosferu odlično su legle umetničke slike Oli Poppins u živopisnim bojama.

Kako je budžet bio ograničen, sav nameštaj je izveden od univera. Izabran su univer ploče u tamnijim nijansama koje čak bolje izgledaju od onih u svetlim tonovima iz jednostavnog razloga što se ne vidi spoj ABS trake.

Šank koji delimično odvaja kuhinju od dnevnog boravka, ima ulogu stola ali i neophodne radne površine. Ispod radne ploče smeštene su ladice, a u deo do zida iskorišćen je za smeštanje mikrotalasne. Opet je iskorišćena tamna boja univera kako bi crna mikrotalasna, koja nije ugradna, delovala jedinstveno s policom.

Šanku su pridružene čelične barske stolice s originalnim traktorskim sicem u crvenoj boji.

Industrijski stil stana ne ogleda se samo u metalnim žičanim panelima na zidovima, lusteru s vidnim sijalicama, i tamnijem drvetu, već i u čeličnim barskim stolicama sa originalnim traktorskim sicem u crvenoj boji.

Multifunkcionalna rešenja

TV je smešten na oblogu od univera u nijansi oraha tačno naspram kreveta. Kroz nju su provučeni svi potrebni kablovi, dok je bočna strana, koja je inače vidna s ulaza, iskorišćena za smeštanje otvorene police za knjige. U donji, upušteni deo smeštena je sva tehnika koja se zahvaljujući ovakvom vizuelnom rešenju stavlja u drugi plan.

Ormani u samom uglu su tamne nijanse i pružaju se celom visinom prostora od čak 3 metra! S još jednim ormanom u hodniku, ovo zadovoljava potrebe stanara za smeštanje sve garderobe.

Osnova garsonjere

Zahvaljujući velikoj visini prostora i multifunkcionalnim rešenjima, ovaj mali stan ne izgleda prenatrpano već zapravo suprotno – lagano i mladalački.

Foto i video: Igor Conić za Gradnja.rs

Kad ste već ovde…

• Portfolio arhitekte Sonje Brstine
• Domaći primer skandinavskog dizajna enterijera
• Kraljevsko plavi stan u Novom Sadu (video)

Danas vas vodimo u daleki Urugvaj, na obalu Lagune Blanca gde se nalazi nesvakidašnja građevina od betonskih „kockica“.

Iako se na prvi pogled može činiti da je teren na kome se ovaj objekat nalazi skroz ravan, istina je da sama kuća stoji na blagom nagibu, te da je on najviše uticao na konačno rešenje i izdignutost njenih pojedinih delova. Arhitekte iz argentinskog biroa A4estudio kažu da je ovakav oblik objekta omogućio najbolji mogući pogled na obližnje jezero i okoliš.

Izdvojeni delovi kuće omogućuju korisnicima da se osame i sklone od pogleda ostalih.

Kako prenosi ArchDaily, pri izradi konačnog rešenja veliku ulogu je igrao i smer strujanja svežeg primorskog vazduha u ovoj regiji.

U hladu betonske kocke…

Između dve podignute jedinice u otvorenom međuprostoru nalazi se i veliko dvorište sa elegantnim baštenskim nameštajem koje bukvalno poziva na leškarenje. Deo baštenske garniture smešten je u hladu ispod jednog betonskog bloka u kome se nalazi jedna od velikih spavaćih soba.

1/2

Podrum kao najzabavniji deo kuće

U okviru glavnog objekta, u delu ispod padine, smešten je veliki prostor sa vinskim podrumom, igraonicom, unutrašnjom baštom i ostalim pomoćnim sobama. Objekat se prostire na ukupno 1.000 kvadrata.

Umerena ekstravagancija

Ipak, centralni deo kuće predstavljaju velike zajedničke prostorije otvorenog plana koji uključuje kuhinju, dnevnu sobu, trpezariju i galeriju sa fantastičnim pogledom na okolinu. Ostatak objekta takođe je uređen je u istom maniru, tako da ni malo stražnje dvorište ne deluje ništa manje neobično.

Detaljne planove objekta koji pojašnjavaju kako su građeni svi njegovi nivoi pogledajte u narednoj galeriji:

1/7

Fotografije i crteži: A4estudio

Rekonstrukcija ovog apartmana zahtevala je posebnu posvećenost zajedničkim prostorima i njihovom maksimalnom poboljšanju, koje uključuje i proširenje.

Maisonette Apartment, nalazi se u delu Bratislave koji trenutno proživljava sveobuhvatne procese urbane transformacije. Zajedno s njim, promenio se i jedan stan koji je organizovan u formi zasebnih celina povezanih na dva nivoa, sa primarnom idejom arhitektonskog biroa Lang Benedek o formiranju što funkcionalnijeg prostora za petočlanu porodicu.

Enterijer je lagano „oslikan“ svetlom i senkama ali i umetničkom slikom koja podiže vizuelni nivo prostora.

Centralni motiv enterijera je lagano „oslikavanje“ prostora svetlom i senkama, podržano ritmičnom kombinacijom materijala i boja, piše ArchDaily.

Osnova prostora oblikovana je u nežnoj kombinaciji belih, sivih i bež tonova koja je primenjena kako na podnim oblogama tako i na zidovima pomalo rustične teksture, sa glinenim efektom.

Svedeni prostor dnevne zone u prizemlju razigran je vizuelno kompatibilnom slikom i TV komodom u plavim tonovima, umetnice Patricia Koyšová.

Zajednički prostor na spratu preoblikovan je u otvorenu zonu povezanu sa terasom, u kojoj je sada smeštena biblioteka i opuštajući prostor za čitanje.

Ovaj prostor takođe ima neometan pogled na donji nivo, kako bi roditelji imali uvid na prizemnu zonu i igru dece.

Vertikalne letvice od smreke igraju raznovrsne uloge u formiranju prostora.

U nekim zonama su zidna obloga, negde dekoracija ali i ograda galerije i stepeništa.

Velika pažnja usmerena je na dizajn veoma svedenih skladišnih prostora i vrata, koja se veoma suptilno uklapaju u prostor.

Elegantna i svedena kuhinja, kao i ostali skladišni prostor izveden je bez upotrebe ručki. Cilj je bio postignuti efekat čistih monohromatskih površina.

Crni čelični elementi i rasveta uklapaju se u ovu geometriju skoro na grafički način, odgovarajući jasnom konceptu suptilnih linija.

Foto: Studio Flusser

Iako na prvi pogled deluje da nema ničega što može povezati našu zemlju i Brazil, tu je jedna važna, arhitektonska veza – Brazilija i Novi Beograd, dva nova grada, stvorena gotovo u isto vreme, na temeljima iste arhitektonske škole.

Sa nestrpljenjem iščekujemo meč između Srbije i Brazila na Svetskom prvenstvu u fudbalu. A dok čekamo, prisećamo se kako smo u prošlosti igrali sa njima. Najpre pobeda od 2:1 na Prvom svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. godine, a zatim jedan poraz i dva nerešena rezultata na Prvenstvima 1950, 1954. i 1974. godine. Sve u svemu, ne tako puno susreta i prilično dobar skor, ako se uzme u obzir da je u pitanju višestruki svetski šampion. Razmišljajući predstojećoj utakmici i o odnosu između Srbije (Jugoslavije) i Brazila, pokušao sam da pronađem još neke značajne istorijske i kulturološke kopče koje bi nas mogle povezivati. Iako na prvi pogled deluje da nema ničega, tu je jedna važna, arhitektonska veza – Brazilija i Novi Beograd, dva nova grada, stvorena gotovo u isto vreme, na temeljima iste arhitektonske škole.

Mnoge poznate svetske arhitekte su tokom svojih burnih i bogatih karijera, bar jednom razmišljale na temu projektovanja i izgradnje „idealnog“ grada. U kojem bi sve, od urbanizma i arhitekture, do kulturnog razvitka i međuljudskih odnosa, bilo na nekom idealnom nivou. Bez obzira da li polazili od socijalističkih ili kapitalističkih postulata, svaki arhitekta je gledao da sebi dodeli ulogu Tvorca, koji će na genijalan način rešiti sve probleme našeg društva, projektujući neku, njemu savršenu, urbanu celinu.

Nimajer i Ravnikar su neko vreme zajedno radili u projektnom birou Le Korbizjea, odakle su i preuzeli zajedničke ideje.

Arhitekta s najviše iscrtanih idejnih rešenja na temu nekog budućeg, utopističkog grada, bio je Le Korbizje. Najviše tih projekata oslanjalo se na ideju Atinske povelje, dokumenta usvojenog 1933. godine na 4. zasedanju CIAM-a, koji se odigrao na brodskom putovanju od Marseja do Atine. Ovaj dokument biće polazna tačka arhitekata modernog pravca koji su stvarali pre i nakon Drugog svetskog rata. Naravno, mnogo više prilika za realizaciju ove ideje nastaće posle Rata, kada su mnogi evropski gradovi u dobroj meri bili sravnjeni sa zemljom, što je ostavilo prostora za planiranje i izgradnju novih urbanih celina. Međutim, splet okolnosti bio je takav da se u realizaciji ove utopističke ideje nije ostvario njen idejni tvorac, Le Korbizje, već njegovi učenici i druge arhitekte koje su sledile njegove ideje. Arhitekta koji se posebno istakao na tom polju bio je Brazilac Oskar Nimajer.

Brazilija

Postoji samo jedna surova činjenica koju mnoge arhitekte kroz istoriju nisu htele da priznaju – da je za ostvarenje njihovih genijalnih ideja neophodan poručilac, to jest investitor, jer ako njega nema projekat ostaje samo ideja na papiru. Što je projekat veći, monumentalniji, potrebno je više sredstava (ubeđivanja) da bi se jedan investitor osmelio za ulaganje. Naravno, kada je u pitanju veći urbanistički kompleks ili čitav novi grad, potrebna je inicijativa od samog vladara/predsednika neke države. Ako se ta inicijativa poklopi s idejama nekog arhitekte, vrlo je verovatno da će doći do realizacije, koliko god planovi delovali utopistički. Tako je bilo i sa Brazilijom.

Predsednik Brazila Žuselino Kubiček je početkom 50-ih godina imao ideju da za prestonicu Brazila izgradi potpuno novi grad. Ništa novo, imajući u vidu da su mnogi slavni vladari kroz istoriju na ovaj način iskazivali svoju moć. Kubiček se 1956. godine sastaje sa Nimajerom i iznosi mu ideju koju arhitekta sa zadovoljstvom prihvata. Nakon toga, Nimajer raspisuje konkurs za urbanističko rešenje grada, na kojem pobeđuje arhitekta Lusio Kosta. Napravljen je dogovor i podela posla, po kojem bi se Kosta bavio urbanističkim, a Nimajer arhitektonskim projektovanjem. Kroz nekoliko meseci, osvanula je urbanistička matrica, naravno po uzoru na Korbizjeove ideje, u kojoj su bile ucrtani objekti predsedničke palate, Nacionalnog kongresa Brazila, Katedrale, ministarstava i naravno stambenih objekata.

U samom čelu grada nalazi se upravni kompleks, čiju moderno-ekspresionističku arhitekturu je Nimajer doveo do vrhunca virtuoznosti.

Do početka 60-ih godina, projekat je bio najvećoj meri realizovan. Urbanistička matrica se proteže podužno, sa simetrično raspoređenim objektima oko centralne ose, koju čine parkovske celine. U samom čelu grada nalazi se upravni kompleks, čiju moderno-ekspresionističku arhitekturu je Nimajer doveo do vrhunca virtuoznosti. Vertikalni udvojeni soliteri suprotstavljeni konkavno-konveksnim horizontalnim objektima, toliko su postali upečatljiva slika nove prestonice, da su ubrzo posle izgradnje počeli da se pojavljuju kao motivi i pozadina u drugim umetničkim delima. Tu je i katedrala, koja svojom ekspresivnom formom najavljuje umetničku nadgradnju predratnih postulata, koju doživljavaju gotovo svi velikani moderne arhitekture. Zrakasta arhitektura katedrale u suštoj je suprotnosti sa stambenim objektima, jednostavne, sandučaste forme, pozicionirani u strogoj geometrijskoj formaciji urbane matrice. Pravi razlog njihove arhitektonsko-urbanističke forme potiče od socijalističke (komunističke) ideje, po kojoj su svi stanovnici grada jednaki, pa samim tim svi žive u jednakim zgradama, to jest stanovima.

 – POVEZANO: Brazilija: Vizija jedne urbane revolucije

Za celokupno ostvarenje nove prestonice, arhitekte dobijaju prestižna priznanja, kako sa Zapada tako i sa Istoka. Nimajer postaje počasni član Američkog instituta arhitekata, a iste godine od Sovjetskog saveza dobija Lenjinovu mirovnu nagradu. Možemo reći da je utopija postala stvarnost i da se održala do današnjih dana.

Novi Beograd

Planiranje, projektovanje i izgradnja Novog Beograda krenuli su gotovo decenij pre Brazilije. Tih godina se jugoslovenski vrh i dalje lomio koju arhitekturu bi favorizovao u vizuelnoj manifestaciji državne politike. Prve urbanističke ideje Novog Beograda 1948. godine daje arhitekta Nikola Dobrović, dok se na konkursu tih godina istakao i projekat arhitekte Edvarda Ravnikara, po svojem konceptu dosta blizak onome što će uslediti deceniju kasnije u Braziliji. Neko će reći da je Nimajer ukrao ideju Ravnikaru, ali svaku sumnju će odagnati jednostavna činjenica – Nimajer i Ravnikar su neko vreme zajedno radili u projektnom birou Le Korbizjea, odakle su i preuzeli zajedničke ideje.

Prva urbanistička matrica Novog Beograda postavljena je po geometrijskoj šemi i horizontalnom osom koja se proteže od Palate SIV-a do železničke stanice.

Iako nije bio Korbizjeov učenik, Dobrović je takođe sledio njegove postulate, pa je i prva urbanistička matrica Novog Beograda takođe postavljena po geometrijskoj šemi i horizontalnom osom koja se proteže od Palate SIV-a do železničke stanice, dok su oko nje simetrično raspoređeni blokovi sa upravnim i stambenim zgradama. Promenom društveno-političkih smernica menja se i funkcija Novog Beograda, koji od upravnog postaje stambeni grad. Palata SIV-a je zadržana, a izvedena je i zgrada sedišta Društveno-političkih organizacija (popularni CK), arhitekata Mihaila Jankovića, Dušana Milenkovića i Mirjane Marijanović, koja u idejnom projektu, sa dodatnim horizontalnim objektom neodoljivo asocira na upravni kompleks u Braziliji. Blokovska struktura je izmenjena, a na njoj je radio tim arhitekata: Leonid Lenarčič, Milutin Glavički, Miroslav Mitić, Dušan Milenković i Uroš Martinović. Za razliku od Brazilije, koja je i pored levičarskog sistema dobila katedralu, Novi Beograd je dobio Centar mesne zajednice „Fontana“, odlično arhitektonsko ostvarenje Uroša Martinovića. Stambeni objekti koji su izvedeni u novobeogradskim blokovima poseduju raznovrsnu arhitekturu. Od vertikalnih kubusa, u osnovi zarotiranih, „šest kaplara“, preko horizontalno prostirućih „meandra“ i „glista“ do brutalističkih ostvarenja blokova 23 i 63, kao i monumentalnog dela Geneksovih kula. Utopija je i u ovom slučaju postala funkcionalna urbana realnost.

Šta je na kraju bolje?

Ako se i laički posmatra, znatno bogatija struktura Novog Beograda od one u Braziliji, ali epilog našeg grada nije tako blistav. Nakon početnog uzleta u izgradnji nove prestonice, društveno-politička kriza koja je nastupila građanskim ratom i raspadom Jugoslavije, negativno je uticala na razvoj Novog Beograda. Parkovske površine su uzurpirane bespravnom i neprimerenom gradnjom, a savremene intervencije nisu u skladu sa očuvanjem modernog arhitektonsko-urbanističkog nasleđa Novog Beograda. Zato kada i danas pogledamo Braziliju, njen upravni centar deluje netaknuto, kao da je vreme stalo u 60-im godinama (iako se grad dalje razvijao i gradio), dok naš Novi Beograd sada poseduje raznovrstan arhitektonski sadržaj, kao posledicu diskontinualnog razvitka.

Neko će reći da je prvi primer bolji, dok će drugi navesti prednosti drugog. Za razliku od arhitekture, fudbal je tu znatno jednostavniji, postoji upoređivanje i nadmetanje, ali koji tim je bolji odlučuje gol razlika, a poentira se znatno brže i lakše nego što to čine arhitekte, kojima su pored znanja, umeća i ideja ponekad potrebne godine da poentiraju u svojoj disciplini.

Kad ste već ovde…

• Ruski stadion na kojem će Srbija zaigrati odlučujuću utakmicu u grupnoj fazi
• Urbanističko savršenstvo Brazilije zabeležno dronom
• Brazilija: Vizija jedne urbane revolucije

Komapnija Samsung Electronics objavila je konkurs za najbolja grafička rešenja koja će krasiti ekran novog QLED televizora u Ambient modu. 

Na ovaj način Samsung želi da se pomakne od crnog ekrana, uobičajenog prizora u dnevnim sobama kada se televizor ne koristi. Novi „skrinsejveri“ će biti vidljivi kada je televizor u Ambient (odnosno Sleep) modu, što deluje kao da na mestu televizora korisnici imaju okačenu grafiku koja se odlično uklapa u ambijent stana. Ono što Samsungu trenutno fali je adekvatno grafičko rešenje, te je organizovan konkurs Dezeen x Samsung Ambient Mode Design. 

Pravila konkursa

Samsung u suštini traži grafičke koncepte koji bi upotpunili ovu novu funkciju njihovih televizora na pravi način, koji mogu da se uklope u različite kućne ambijente i naglase estetski doživljaj svakog doma.

Samsung je učisnicima obezbedio četiri postojeće pozadine koje mogu da se modifikuju i dopune na način za koji umetnici misle da je adekvatan. Učesnici svoj dizajn mogu da baziraju na već postojećim Samsungovim skrinsejverima kao što su informativne poruke, dekoratvni šabloni i opcija ubacivanja porodičnih fotografija, ali mogu da osmisle nešto potpuno novo.

U obzir dolaze statična, kao i animirana grafička rešenja.

Nagrade

Ukupan nagradni fond konkursa iznosi 29.500 evra, od čega je 8.000 predviđeno za glavnu nagradu. U planu su još dve nagrade u iznosu od 3.000 evra, čak sedam nagrada u iznosu od 1.500 evra i pet po 1.000 evra.

Pored toga, Samsung će dobiti mogučnost da otkupi još 15 radova, za šta može da izvdvoji do 10.000 evra.

Radove će ocenjivati žiri u sastavu: Dontae Lee, šef odeljenja za dizaj u Samsung Electronics, grafički dizajner Neville Brody, dizajner Erwan Bouroullec i Amy Frearson urednički direktor magazina Dezeen.

Uslovi učešća

Konkurs je otvoren za sve profesionalne dizajnere i studente dizajna starijih od 18 godina koji su sposobni da predstave svoj rad žiriju na engleskom jeziku. Na konkursu mogu da učestvuju i dizajnerski timovi.

Rok za predaju radova je 3. avgust 2018.

Petoro finalista biće pozvano da gostuje na Samsungovom štandu u okviru velikog sajma elektronike IFA u Berlinu.

Više informacija o konkursu potražite na linku dezeen.com/samsung.
Sve o uslovima učešća pročitajte OVDE.

Kad ste već ovde…

• 7 najboljih svetskih stipendija koje možete dobiti kao student arhitekture
• Među 100 najboljih žena arhitekata Evrope i dve Srpkinje
• Alternativna rešenja Lenjinovog mauzoleja s konkursa iz 1929. godine

Sberbank Technopark u Skolkovu je objekat fluide forme koji se prostire na oko 26.000 kvadratnih metara i potpuno je duhu kompanije koju koristi 70% Rusa.

Na osnovu projekta kojeg potpisuje renomirani arhitektonski biro Zaha Hadid Architects dobijena je građevinska dozvola za izgradnju Sberbank Technopark u okviru moskovskog Skolkovo centra za inovaciju, koji se prostire na 400 hektara i važi za rusku verziju Silikonske doline. Novi objekat imaće futuristički izgled, koji je svakako i karakterističan za projekte koji izlaze iz biroa koji je nastavio stopama slavne iračke arhitektice.

Objekat fluide forme

U okviru objekta Sberbank Technoparka radiće 17.000 ljudi u informaciono-tehnološkom, kao i marketinškom sektoru Sberbanke, piše Inhabitat.

S obzirom na činjenicu da više od 70% stanovništva Rusije koristi usluge Sberbanke, jasna je veličina ove kompanije, pa samim tim i potreba za ovakvom vrstom objekta.

Novi dramatičan objekat, fluidne forme prostiraće se na oko 26.000 kvadratnih metara, a u cilju što bolje funkcionalnosti objekta projekat predviđa velike javne prostore i atrijume u koje prodire prirodno osvetljenje.

Multifunkcionalni radni prostor

„Nužnost za povezivanjem inovativnosti i kolaboracije s radnim prostorom je od fundamentalnog značaja za poslovanje Sberbanke. Dizajn Technoparka usmeren je na konfiguraciju radnog prostora, usvajajući holistički pristup pri kreiranju međusobno povezanog, multifunkcionalnog radnog prostora, ekološki vođenog zahtevima banke za poboljšanom komunikacijom i interakcijom koja promoviše kreativnost i produktivnost. “ rekao je Christos Passas iz Zaha Hadid Architects.

A evo kako izgleda gradilište nove zgrade u Skolkovu:

Foto: Zaha Hadid Architects

Kad ste već ovde…

• Zaha Hadid Architects preuređuju najveću luku u Rusiji
• Novi park u Moskvi predstavlja Rusiju u malom
• Izgrađena prva i jedina privatna kuća po nacrtu Zahe Hadid

Prvi radovi na gradnji Pelješkog mosta koji će povezati Komarnu i Brijestu trebalo bi da krenu sredinom jula uprkos činjenici da u toj regiji fale visoko obrazovni građevinci.

Za izvođenje radova na pomenutom mostu unajmjljena je velika kompanija China Road and Bridge Corporation (CRBC), ali se nedavno ispostavilo da Kinezima fali radne snage. Trenutno kompanija traži 11 radnika građevinske struke, mahom visoke stručne spreme diploranih inženjera. Mesto rada ostaje jug Hrvatske, u Komarnoj.

Kako piše Jutarnji list, po zvaničnim podacima, da na birou za zapošljavanje u Dubrovačkoj-neretvanskoj županiji nema nijednog građevinskog inženjera, ali moguće je da će kineska kompanija pokušati da privuče dobre radnike dobrim platama i ostlim benefitima.

Po svemu sudeći, Pelješki most graditi radnici iz Srbije, BiH, Crne Gore i Makedonija.

Procenjuje se da u Hrvatskoj trenutno nedostaje nekoliko hiljada građevinaca, najpre zbog znatnog odliva rade snage iz ove zemlje u poslednjih nekoliko godina. Tako će, po svemu sudeći, Pelješki most graditi radnici iz Srbije, BiH, Crne Gore i Makedonija.

Predviđeni troškovi izgradnje mosta iznose oko 340 miliona evra, i ovo je prvi put da je kineska kompanija dobila projekat koji finansira Evropska unija. Gradnja bi trebalo da traje 36 meseci, a jednom kada se završi most između Komarne i Brijeste značajno će poboljšati kretanje u ovom regionu.

Kompanija CRBC ima otvorenu kancelarju u Srbiji.

Naslovna: Idejno rešenje Pelješkog mosta, CBRC

Kad ste već ovde…

• Kinezi grade Pelješki most koji će biti jedan od pet najvećih u Evropi
• Bijenale 2018: Lakim koracima kroz hrvatski paviljon Oblak Pergola
• Sklopiva kuća iz Hrvatske za koju vam ne treba građevinska dozvola

Fasada od plastičnih stolica, kutija od sladoleda, flaša, pa i žičanog jezgra iz dušeka? Zašto da ne! Sledeći primeri vam mogu dati inspiraciju kako materijalima za reciklažu možete dati novi život, a svoj projekat učiniti ekološki održivim.

Živimo u eri podizanja svesti o zaštiti životne sredine, te su nam raznovrsni održivi sistemi i materijali na raspolaganju koji će učinite naše objekte ekološki svesne. Ukoliko biste se pri izgradnji vašeg objekta usmerili na materijale koji se mogu reciklirati, inspiraciju možete pronaći u objektima širom sveta koji su izgrađeni korišćenjem raznovrsnih materijala koji neretko postaju otpad.

U narednih 15 primera videćete kako su fasade uspešno oblikovane upotrebom plastičnih sedišta sa stadiona, kutija od sladoleda, flaša, pa i žičanog jezgra iz dušeka, piše .

Gallery of Furniture / CHYBIK+KRISTOF

Fasada ovog objekta napravljena je od plastičnih stolica. Više pročitajte ovde.

Naju Art Museum /  Hyunje Joo

Perforirane plastične korpe poslužile su za oblikovanje delimično transparentne fasade.

Capilla San Bernardo / Nicolás Campodonico

Cigle sa starih seoskih kuća dale su ovoj kapeli rustičan izgled.

Bima Microlibrary / SHAU Bandung

Zašto bi se plastične kutije od sladoleda bacile, kada mogu da se upotrebe na ovako koristan i kreativan način.

Backyard Cabin / Emerging Objects

Kao što se vidi i na naslovnoj fotografiji, poljoprivredni i industrijski otpad ukalupljen u plastične flaše iskorišćen je za pravljenje zelene fasade .

PET pavilion / Project.DWG + LOOS.FM

Hiljade plastičnih flaša upotrebljeno je za formiranje ove fasade.

Properly Breathing House / H&P Architects

Reciklirane keramičke ciglice formirale su veoma zanimljiv izgled fasade ovog objekta.

Vegan House / Block Architects

Stare žaluzine krase novu kuću.

China Academy of Arts’ Folk Art Museum / Kengo Kuma & Associates

Odbačene pločice sa lokalnih kuća oblikovale su fasadu muzeja u Kini čiji projekat potpisuje čuveni Kengo Kuma.

Kamikatz Public House / Hiroshi Nakamura & NAP

Prozori napuštenih kuća oblikovali su fasadu.

Luxury Pavilion / Fahed + Architects

Celokupan paviljon oblikovan je korišćenjem žičanih jezgra iz dušeka.

Head in the Clouds Pavilion / STUDIOKCA

Još jedan primer sa flašama.

Carroll House / LOT-EK

Naravno tu su i transportni kontejneri.

Collage House / S+PS Architects

Kolaž ove fasade dobijen je korišćenjem prozora i vrata sa srušenih kuća. Pročitajte više o ovom projektu ovde.

The Beehive / Luigi Rosselli + Raffaello Rosselli

Crep je promenio svoju poziciju u konstrukciji i razigrao ovu fasadu.

Izvor: ArchDaily

Kada ste ovde pogledajte:

• Fasada od papira, pod od čepova: 100% reciklirana kuća
• Prva u Srbiji: Kuća od guma, flaša i otpada
• Ovu umetničku galeriju od reciklirane opeke podigli su roboti

Prošlo je puno vremena od kada sam prvi put video Miroslavljevo jevanđelje. San o otvaranju Narodnog muzeja konačno se ostvario ali, pored radosti, osetio sam se i pomalo iznevereno, piše istoričar umetnosti Marko Stojanović.

Konačno je došao i dan velikog otvaranja – Narodni muzej u Beogradu je posle 15 godina otvorio svoja vrata za posetioce. Za mene i moje kolege ova informacija, činjenica zvuči gotovo nestvarno. Naravno da smo, zajedno s hiljadama drugih ljudi, požurili da i mi zakoračimo u ovo nacionalno zdanje kulture, jer za jednog istoričara umetnosti Narodni muzej predstavlja srž njegovog studiranja i naučnog istraživanja. Tokom mojih studija, muzej je bio zatvoren, a poslednji put kada sam imao prilike da u njega uđem bilo je dok sam išao u srednju školu. Tada sam prvi put video Miroslavljevo jevanđelje. Od tada je prošlo puno vremena i san o njegovom otvaranju se konačno ostvario. Ali pored radosti, osetio sam se i pomalo iznevereno.

Žao mi je što kultne eksponate neću videti u novom enterijeru, čiju rekonstrukciju bi potpisao neko od naših renomiranih arhitekata.

Narodni muzej je u svoju sadašnju zgradu useljen 1952. godine, koja je do Drugog svetskog rata služila kao centralna zgrada Državne hipotekarne banke. Zgrada je izgrađena 1903. godine za potrebe Uprave fondova (kasnije preimenovano u Državna hipotekarna banka), ali je nakon uvećanja države (od Kraljevine Srbije na Kraljevinu SHS) uvećana je i sama banka.

Uvećanje bankarskih poslova pratilo je uvećanje zgrade. Raspisan je konkurs, ali ni jedan od projekata nije zadovoljio žiri. Arhitekta Dimitrije Leko, poznati kritičar, u novinama je izneo predlog da banka ili u potpunosti poruši postojeću zgradu ili kupi novi plac na kojem bi bila izgrađena nova zgrada. Prvi predlog je u startu odbijen jer je zgrada već tada bila zaštićena, zato što je u njoj 1918. godine potpisana kapitulacija Austrougarske monarhije, a drugi je banka odbila jer je smatrala da se postojeća zgrada ipak može kvalitetno proširiti. Banka je na kraju uposlila svog arhitektu, Vojina Petrovića, koji je od 1930. do 1933. godine izradio projekat, po kojem je zgrada doživela proširenje.

Međutim, sve to je izvedeno veoma nezgrapno. Pored postojećih stepenica, pojavile su se još jedne, koje su potpuno nepotrebno zauzele prostor, a novonastali atrijum je pretvoren u šalter salu. Na mestu spoja stare i nove zgrade, na fasadi koja uzlazi na Vasinu ulicu, otvoren je još jedan ulaz. Ovakva struktura je dočekala i useljenje Narodnog muzeja. Jedina veća izmena bila je uklanjanje šalter sale i njena prenamena u centralni svečani hol muzeja.

Od burnih devedesetih do krize

Narodni muzej je, bez većih intervencija, u ovakvoj zgradi nesmetano funkcionisao do kraja 80-ih godina, kada je utvrđeno da iz tehničkih razloga, ali i zbog uvećanja kolekcije, ona mora biti rekonstruisana. Usledile su burne devedesete, kada ništa značajno nije preduzimano, a zatim i dolazak nove političke strukture, koja odlučuje da započne dugo iščekivanu rekonstrukciju.

Zgrada je zatvorena 2003. godine i započeta je izrada projektne dokumentacije po projektu arhitekte prof. Milana Rakočevića. Sve je završeno 2007. godine, kada je i projekat usvojen, ali se ništa nije pokretalo jer se čekalo na Parlamentarne i lokalne izbore koji su planirani za narednu godinu. Nakon izbora, nadležno ministarstvo nije preduzimalo nikakve korake, a 2009. Upravni odbor muzeja podnosi ostavku. Naredni Upravni odbor angažuje nezavisnu komisiju koja proverava tehničku dokumentaciju projekta rekonstrukcije i utvrđuje da je ona nekoliko puta veća od realne. To se poklapa za početkom Svetske finansijske krize, koja primorava upravu muzeja da raspiše novi javni konkurs.

Šminkanje umesto rekonstrukcije

Na konkurs pristiže 62 rada, što govori o velikoj zainteresovanosti struke za ovaj problem. Odabran je projekat arhitekte prof. Vladimira Lojanice, koji je po svojoj ideji bio znatno svedeniji, jednostavniji, ali i sveobuhvatniji od Rakočevićevog rešenja, pogotovo što je obuhvatao i podzemna proširenja, koja bi se protezala ispod Trga Republike. Rešenje je po funkciji, kao i estetici, na zavidnom nivou, a cena projekta, nadzora i izvođenja je nekoliko puta jeftinija od prethodnog. I pored ovih pogodnosti, ni ovaj projekat nije doživeo realizaciju.

Projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja samo je jedan u nizu većih zahvata koji su u poslednjih deceniju i po predviđeni za mnoge državne kulturno-umetničke i naučne institucije. A pravi problem nije dijagnoza i raspisivanje konkursa već naravno realizacija. Prethodna politička garnitura je konstantno raspisivala velike i skupe konkurse, koji gotovo ni jedan nije bio realizivan. Što se tiče muzeja, za Narodni i Muzej nauke i tehnike su bili raspisani konkursi, a u međuvremenu je i Muzej savremene umetnosti bio zatvoren. Naredna politička garnitura je uvidela da nešto mora da se promeni i naredila hitno realizovanje rekonstrukcija, kako bi kulturno-umetničke institucije bile što pre otvorene. Nažalost, ovo je podrazumevalo samo šminkanje, to jest, sređivanje postojećeg stanja, bez ulaženja u neke značajnije građevinske zahvate. Tako se dogodilo i sa Narodnim muzejom.

Potpuno su otpale sve dogradnje i proširenja, kako izložbenog prostora, tako i depoa, pa je akcenat stavljen na sređivanje fasade i osavremenjavanje enterijera, unošenjem novih vitrina, postamenata i rasvete. Po ovome što se vidi na primerima Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja, država se suočila sa apsurdnom situacijom u kojoj dve kultne institucije stoje zatvorene više od decenije, koju je pod hitno morala da reši, ali pod uslovom da ne uloži neku značajniju količinu novca.

Akcenat je stavljen na sređivanje fasade i osavremenjavanje enterijera, unošenjem novih vitrina, postamenata i rasvete.

Da li je u pitanju manjak sredstava u budžetu, nedostatak vremena jer se tokom ovih deceniju i više gotovo ništa nije ni radilo ili jednostavno „racionalno“ razmišljanje da nije prioritetno ulagati u rekonstrukcije muzeja koji od prodaje svojih ulaznica i suvenira ne zarađuju dovoljno ni da podmire potrebe sopstvene egzistencije, a kamo li da na njima grad ili država zarađuju? Mislim da je odgovor podjednako zastupljen u sve tri opcije. Ovo ne uliva nadu za dalju realizaciju rekonstrukcija Muzeja nauke i tehnike ili Muzeja grada Beograda, već tiho iščekivanje „nekih boljih vremena“ kada će kultura biti na nekom višem i isplativijem mestu od današnjeg.

Spektakl bez spektakla

Spektakl otvaranja Narodnog muzeja, sa multimedijalnim programom na njegovoj fasadi bio je spektakularan i neverovatan. Možda isto koliko i red za posetioce koji se protegao oko celog muzeja. Ljudi su bili oduševljeni istorijskim prizorom, a meni koji sam očigledno profesionalno deformisan, pomalo je bilo i žao što kultne eksponate, o kojima sam učio tokom studija, neću videti u novom enterijeru, čiju rekonstrukciju bi potpisao neko od naših renomiranih arhitekata.

Kad ste već ovde…

• Kristal na Ušću: Rekonstruisana zgrada Muzeja savremene umetnosti
• Zavirite u muzej pravoslavnih ikona u Albaniji
• Ovako će izgledati novi centar za posetioce Muzeja Jugoslavije

Evo šta nemačke vlasti rade po pitanju toga da ovu ambicioznu ideju pretvore u stvarnost…

Nemačko ostrvo Borkum na Severnom moru danas je centar istraživanja vezanih za maksimalno korišćenje obnovljive energije i njenog skladištenja. Štaviše, plan je da ono postane potpuno samoodrživo do 2020 godine. Kako piše Jutarnji list, projekat NETfficient je započeo 2015. i ove godine je prvi put puštena struja u mežu.

Trenutno polovina proizvodnje električne energije dolazi iz obnovljivih izvora, od čega 70% iz vetra, a ostalo iz sunca. Olaf Look, jedan od ključnih ljudi zaduženih na ovom projektu naglašava da Borkum ne samo što treba da postane potpuno energetski nezavisno, nego je plan da se odmakne od potrebe za električnom energijom proizvedenom od fosilnih goriva.

Plan je da se ostrvo odmakne od potrebe za električnom energijom proizvedenom od fosilnih goriva.

Projekat NETfficient je težak 11,4 miliona evra od čega je deo finansiran iz budžeta programa EU Horizon. U njega je uključeno 13 partnera iz sedam evropskih zemalja među kojima su istraživačke ustanove, preduzetničke kompanije i gradske vlasti.

Snaga vetra i sunca u obliku baterije

Na ostrvu se trenutno nalaze dve vetroelektrane snage 1,8 MW, a postavljeno je i 7.750 solarnih panela sa snagom od 1,4 MW. Električna energija proizvedena iz vetroelektrana i solarnog parka ulazi u pametnu mrežu za distribuciju koja je opremljena inovativnim tehnologijama skladištenja na kojima se vredno radi.

Skladištenje energije

Kreiranje novih tehnologija za skladištenje električne energije je takođe jedan od primarnih ciljeva na ostrvu. Među njima su prenamenjenje baterije iz električnih vozila, superkondenzatori, litijum-jonske baterije itd. Tako je 40 stambenih jedinica i pet javnih zgrada na ostvru (uključujući i gradski akvarijum) danas opremljeno jedinicama za proizvodnju sunčeve energije i tehnologijom skladištenja.

Ova oprema je u obliku baterije veličine frižidera, a gotovo se ne čuje dok radi. Solarna energija koju ove baterije proizvedu tokom dana koristi se tokom noći. Zanimljivo je da su na ovaj način u ceo proces uključeni i građani, i o ne samo kao potrošači, već i proizvođači energije – i to na njihovu korist, jer će im računi za struju biti značajno manji.

Zbogom ugljen dioksidu!

NETfficient ima dodatan plan da do 2030. Borkum postane ostrvo bez emisija CO2. Prvi korak ka tom putu je već napravljen tako što je jedan javni ostrvski trajekt konvertovan s dizela na tečni prirodni gas LNG. Takođe, u gradu saobraća trenutno i jedan potpuno električni autobus.

Vlasti Borkuma ne planiraju tu da se zaustave i nameravaju da nastave da rade na tome da ovo ostrvo u budućnosti postane potpuno eco-friendly.

U nastavku pogledajte kratki film o projektu NETffiient:

Kad ste već ovde…

• Javni prevoz u Nemačkoj postaje besplatan u cilju smanjenja zagađenja
• Nemačka elektrifikuje auto-puteve za teretna vozila
• Ove ekološke kuće projektovane su da izdrže velike poplave

Obzirom na trenutnu nestašicu zelenila i parking mesta u našim gradovima, teško je poverovati da u inostranstvu postoje javni parkinzi koji izgledaju kao prava arhitektonska remek-dela. 

No, samo je potrebno da zavirite na sajt posvećen aerodromskim parkinzima Looking4.com koji je nedavno izbacio godišnju listu Najboljih svetskih garaža i da se potpuno oduševite ovim nesvakidašnjim projektima. Glasanje za najbolju garažu je i dalje otvoreno.

Sada vam predstavljamo neke od najvećih favorita sa liste.

1. Airport Kinetic Parking (Brizbejn, Australija)

Fasada ovog osmospratnog objekta napravljena je od 118.000 aluminijumskih panela koji se pomeraju po naletu vetra i tako omogućuju prirodnu ventilaciju. Garažu je projektovao američki vajar Ned Kahn.

2. Vicotoria Gate Multi Storey (Lids, Velika Britanija)

Parking je naslonjen na čuveni šoping centar u Lidsu. Fasada je obložena uvijenim aluminijumskim pločama koje stvaraju dijagridni obrazac, dok se na njegovoj površini odigrava zanimljiva igra senki.

3. Garagenatelier Car Park (Herdern, Švajcarska)

Ovde se ipak radi o ekskluzivnom parkingu za samo osam automobila. Ulogu malih garaža igraju upadljive betonske kocke koje su ugrađene u brežuljak, dok samo jedna strana „viri“ napolje i pruža odličan pogled na okolinu. Projekat potpisuje švajcarski studio Peter Kunz Architects.

4. Cliniques Universitaires Saint Luc (Belgija)

1/2

Foto: Lieven Van Landschoot

Foto: Lieven Van Landschoot

Neobična garaža sa 985 mesta većim delom je napravljena od prirodnih materijala, jer su njeni korisnici obično posetioci i pacijenti obližnje bolnice. Zahvaljujući impresivnoj drvenoj fasadi, prirodno svetlo i ventilacija dopiru čak i do najnižih spratova.

5. AZ Sint-Lucas Car Park (Gent, Belgija)

Dizajn ogromnog parkinga osmislio je lokalni biro Abscis Architecten. AZ Sint Lucas garaža se prostire na dve zgrade od kojih je svaka obložena belim metalnim balustradama sa hiljadama malih geometrijskih perforacija. Bogato zelenilo smešteno na različitim nivoima učinilo je ovaj prostor još lepšim.

6. Quick Parking Morelli (Napulj, Italija)

Osim toga što mu je enterijer savršeno uređen, ovaj parking smešten u staroj napuljskoj pećini, tačno ispod najužeg centra grada je atrakcija sama za sebe. U sklopu pećine nalazi se i ogromni tunel koji spaja dva različita dela grada. Do same garaže se dolazi kroz tri manja tunela i prostire se na ukupno sedam nivoa.

7. Sinking Ship Multi Storey (Sijetl, SAD)

Garaža je dobila ime po nesvakidašnjem obliku koji podseća na pramac broda koji tone. Jedan je od najzanimljivijih arhitektonskih projekata koji su u ovom gradu nikli tokom šezdesetih.

8. RAI Convention Centre (Amsterdam, Holandija)

U ovom objektu može da se smesti 1.000 automobila, a pored parkinga, tu se nalazi i velika konferencijska sala sa galerijom, tako da RAI centar zaista predstavlja multifunkcionalni obekat. Njegove ivice obložene su metalnom ogradom s ugrađenim LED svetlima plave boje zbog kojih je zgrada noću posebno upadljiva.

9. Al Jahra Court (Kuvajt)

Ovaj projekat nosi titulu Najvećeg automatskog parkinga u Ginisovoj knjizi rekorda, s obzirom na to da može da prihvati 2.314 automobila. No, zahvaljujući mehaničkim opcijama, on zauzima tri puta manju površinu nego klasični parkinzi sličnog kapaciteta. Kada dođete na ovaj parking po svoj auto, u proseku čekate 177 sekundi da on „doputuje“. Projekat potpisuje kompanija Robotic Parking Systems Inc.

10. 2KM3 at Saint Gervais (Mont Blanc, Francuska)

Podzemna garaža 2KM3 je posvećena street artu, a njeno ime odnosi se na 2.000 kvadrata koje su savremeni umetnici iz raznih zemalja ukrasili svojim delima.

Inspiracija: ArchDaily

Kad ste već ovde…

• Najveća biciklistička garaža na svetu otvorena u Holandiji
• Gazebox: Sklopiva garaža koja stavlja vaš auto u prvi plan
• Nova javna garaža u Novom Sadu biće zelena oaza usred grada

Osmatračnica Vlooybergtoren nastala je 2016. godine kao stamena zamena stare drvene konstrukcije koju su uništili vandali. Svi su joj se divili zbog njenog smelog dizajna – ali sve do pre neki dan kada je, opet, namerno srušena.

Konstrukcija zvana Vlooybergtoren, o čijem dizajnu smo pisali na našem portalu, postala je kultni objekat belgijskog grada Tielt-Winge zahvaljujući inovativnom i konstrukcijski zahtevnom dizajnu studija Close to Bone. Njihova ideja bila je da se stvori monumentalna struktura koja je trebala da izdrži test vremena, ali i da bude visoka bar deset metara i da bude otporna na bilo kakav vid vandalizma. Kako bi se ispoštovali postavljeni zahtevi, vidikovac, koji prkosi gravitaciji, težine trinaest tona i visine 11,28 metara, napravljen je od čelika.

Ipak, iako je odabir materijala i sama izgradnja vidikovca sprovedena pod najstrožijim kriterijumima, vandale to očito nije zaustavilo, piše ArchDaily.

Postoje jasni znaci da ovo nije bila nesreća i da je eksplozija podmetnuta.

Kako ističe gradonačelnik, Rudi Beeken, postoje jasni znaci da ovo nije bila nesreća i da je eksplozija podmetnuta.

“Šef lokalne policije pozvao me je u tri sata noću. Njegovi ljudi su obišli toranj i zatekli ga u oštećenom stanju. Dogodila se eksplozija i očigledno je da je neko detonirao bombu pri dnu. Nemam ideju zašto je neko uradio ovakvu stvar. Ovo je najgora vrsta delinkvencije, ako mene pitate.”, rekao je gradonačelnik Rudi Beeken.

Izgleda da ni čelik nije dovoljno jak da se odupre vandalima…

Osmatračnica će biti srušena, a potom će uslediti izgradnja nove. Nadamo se izdržljivije.

Foto: Close to bone

Kad ste već ovde…

• Osmatračnica koja prkosi gravitaciji i bori se protiv vandala
• 10 paviljona koje ne smete propustiti na Bijenalu 2018.
• Upoznajte 9 najnametljivijih zgrada na svetu