Novosadska uprava u sklopu višegodišnjih priprema za gradnju novog mosta preko Ribarca, raspisala je javni tender za izbor firme koja će napraviti Generalni projekat sa prethodnom studijom novog mosta preko Dunava, u nastavku Bulevara Evrope.
Gradnja ovog mosta u planovima razvoja Novog Sada pominje se više od pola veka, čak i pre nego što se razmišljalo o gradnji Mosta slobode. Međutim, tek pre nekoliko godina gradnjom Bulevara Evrope i Bulevara Patrijarha Pavla, uz decenijama ranije sagrađen Bulevar cara Lazara i Ulicu Cara Dušana, napravljene su sve saobraćajnice koje će sa bačke strane voditi ka novom mostu, piše 021.
Procenjena vrednost tendera za izradu Generalnog projekta novog mosta je 20,8 miliona dinara
Kraj novog mosta preko Ribarca sa bačke strane će biti povezan sa budućim krakom Bulevara Evrope.
Generalni projekat mosta za koji je sada raspisan tender će načelno odrediti izgled mosta koji će spojiti Novi Sad i Sremsku Kamenicu preko Ribarca i Šodroša. Do sada je u urbanističkim planovima novi most uglavnom crtan nalik Mostu slobode, a Uprava za građevinsko zemljište i investicije u konkursnoj dokumentaciji od projektanta traži da se to promeni, odnosno da budući objekat ne liči ni na jedan postojeći most u Novom Sadu.
U dokumentaciji stoji da će most imati po dve kolovozne trake u oba smera na delu od Ribarskog ostrva do sremske strane, a tri trake u oba smera u delu od Ribarskog ostrva do spuštanja na bačkoj strani. Celom dužinom mosta biće razdelna traka sa obostranim pešačkim i biciklističkim stazama, tako da će most ukupno biti širok od 30 do 37 metara.
Kraj novog mosta preko Ribarca sa bačke strane će biti povezan sa budućim krakom Bulevara Evrope, dok će sa sremske strane biti spojen sa Karađorđevom ulicom i državnim putem 119 (Hrvatska-Beočin-Sremska Kamenica). Okolne pristupne saobraćajnice novi most će povezati sa planiranim nastavcima Bulevara despota Stefana, ulicama 1300 kaplara i Sime Mitavulja, kao i Ribarskim ostrvom i Kameničkom adom.
Procenjena vrednost gradnje mosta je oko 50 do 60 miliona evra
Polovina godišnjeg gradskog budžeta
Procenjena vrednost tendera za izradu Generalnog projekta novog mosta je 20,8 miliona dinara. Gradnja ovog mosta nije predviđena pre polovine naredne decenije, dok po drugim procenama to može uslediti čak 2030. godine. Procenjena vrednost gradnje je u visini i do polovine godišnjeg budžeta Grada, odnosno oko 50 do 60 miliona evra bez pristupnih saobraćajnica, tako da je upitno kako bi Novi Sad finansirao njegovu gradnju. Podsetimo, novi drumsko-železnički most na mestu Žeželjevog i popravka Mosta slobode, izgrađeni su odnosno plaćeni zahvaljujući donacijama međunarodnih institucija i uz pomoć Republike i Pokrajine.
Velika količina drveta u kombinaciji s materijalima zemljanih boja, učinila je da prostor svedenog dizajna izgleda toplo i ušuškano.
Po projektu arhitektonskog biroa Denrakaev u Kijevu je nikao stambeni objekat od 150 metara kvadratnih nazvan Vila 118 koji ima veoma jasnu kompoziciju organizacije prostora koji je u službi dizajna enterijera.
Centralni deo kuće u potpunosti je organizovan kao otvoren prostor koji uključuje prostran dnevni boravak sa trpezarijom, a u neposrednoj blizini smeštena je i kuhinja. Jednostavno i funkcionalno organizovan prostor, razigran je materijalizacijom odnosno obilnim korišćenjem drvenih površina koje se ne nalaze samo na podu već i na zidovima, nameštaju i detaljima koji su odlično kontrirali osnovnoj, crnoj boji.
Centralni deo kuće, gde je pozicionirana i ulazna zona s toaletom i manjim garderoberom, grana se na levo i desno krilo.
U levom krilu kuće smeštena je prostrana spavaća soba i isto tako komforan garderober.
Iz spavaće sobe direktno se stupa u kupatilo sa zanimljivom kružnom kadom.
Radna soba koja se pretvara u gostinsku
U desnom krilu kuće koje je nešto manje, ukoliko izuzmemo garažu za dva vozila, smeštena je radna soba koja se po potrebi, zahvaljujući rasklopivom ležaju, može pretvoriti u gostinsku sobu, a tu je i još jedno kupatilo.
U ovom delu kuće, preko posebnog izlaza može se stupiti u tehničku prostoriju, još jedno manje gostinsko kupatilo, a tu je i izlaz u garažu.
Kamen na podu i zidu korišćen je da bi se akcentovali pojedini delovi enterijera u kojem dominira drvo.
Ovu zaista prostranu kuću, zbog svog sadržaja i organizacije prostora, arhitektonska firma Denrakaevopravdano je okarakterisala kao vilu, iako tehnički ima samo jednu spavaću sobu.
Znatne količine drveta korišćene su kao podne obloge ali i pri oblikovanju zidova i formiranju nameštaja, dok je kamen na podu i zidu korišćen da bi se akcentovali pojedini delovi enterijera.
Crna kao dobra podloga
Crna boja na zidovima i nameštaju učinila je ovaj prostor pomalo dramatičnim, ali istovremeno poslužila i kao savršena veza između kamena i drveta.
Osnovni konstruktivni elementi u ovoj zgradi napravljeni su od prefabrikovanih drvenih elemenata koji joj, ovako skupljeni na jednom mestu, daju poseban šarm.
Centar Longfu Life Experience u kineskoj provinciji Henan osmišljen je tako da njegova namena konstantno može da se prilagođava različitim tipovima korisnika, a ne da se ograniči na samo jedan vid upotrebe. No, glavna karakteristika objekta zapravo leži u njegovoj maksimalnoj održivosti i inovaciji, budući da je čitava konstrukcija potpuno fleksibilna. Objekat je izgrađen na zahtev kompanije koja rukovodi eko farmama.
Čitava drvena konstrukcija može u potpunosti da se demontira i preoblikuje.
Kako piše DesignBoom, arhitekte iz kineskog Luo Studija imale su nezahvalan zadatak da završe celokupan projekat za manje od dva meseca, ali su i pored svih izazova uspeli u tome. Na njihovu sreću, prefabrikacija modela značajno je ubrzala proces konstrukcije, a konačni objekat zauzima prostor od 1.588 kvadrata. Kompanija koja je izvodila radove je Puyang Jingyi.
Grupisani nosači
Centralni prostor u ovom objektu zapravo igra ulogu prodajnog centra i karakterišu ga „grupisani nosači“ koji zamenjuju klasične drvene stubove. Ove grupacije, koje izgledom podsećaju na drveće, dizajnirane su tako da mogu da izdrže čitavu težinu konstrukcije iznad sebe, ali i da se lako prilagode novim potrebama korisnika. Naime, objekat je zamišljen tako da bilo koji deo konstrukcije može da se zameni, premesti i preoblikuje po potrebi.
Sastavi & rastavi
Štaviše, čitava drvena konstrukcija može u potpunosti da se demontira i preoblikuje, a materijali mogu da se koriste i za postavljanje nekih nezavisnih konstrukcija. Na ovaj način, arhitekte su uspele da naprave model koji je apsolutno univerzalan i održiv, baš kako su njihovi zahtevni klijenti to zamislili.
U nastavku pogledajte još fotografija ovog objekta:
Posetili smo gradilište najvećeg naučno-tehnološkog parka u Srbiji, u kojem su u toku završni građevinski i zanatski radovi
Informacione tehnologije predstavljaju privredni sektor koji se dominantno razvija u jugoistočnoj Evropi, pa je i kod nas primetna potreba za inženjerima ove struke, ali i za studijskim i kancelarijskim prostorom. Naučno-tehnološki park u Beogradu uveliko beleži zapažene rezultate, otpočela je izgradnja objekta u Nišu, a preispituje se adekvatna lokacija i u Kragujevcu. Međutim, Novi Sad je postao prava meka za IT sektor u našoj zemlji pa ne čudi što se baš u ovom gradu zida najveći Naučno-tehnološki park u Srbiji. U našoj poseti gradilištu ovog velikog projekta uverili smo se da će objekat zaista biti impresivan, ali su se i iskristalisala pojedina pitanja po pitanju rokova.
U najupečatljivije radove spada izrada fasade od staklenih elemenata različitih dimenzija, koji objektu uveliko daju razigran i dinamičan izgled.
Masivna betonska konstrukcija od 29.000 kvadrata prati krivinu raskrsnice uz kaskadno povećanje spratnosti. Sa spratnom visinom od 4,20 metara, ova šestospratnica je ekvivalent zgradi od deset etaža. U najupečatljivije radove spada izrada fasade od staklenih elemenata različitih dimenzija, koji objektu uveliko daju razigran i dinamičan izgled. Veći deo fasade je postavljen, a uskoro se očekuje i zatvaranje kompletnog objekta.
Perforirana tavanica
Pristup dnevne svetlosti u unutrašnjost ovog monolitnog zdanja omogućiće tri atrijuma. Podnožje jednog od njih čini perforirana tavanica prvog sprata, koja će biti prekrivena ojačanim staklom, tako da osvetljava prostrani hol s tribinama, u kojem se trenutno odvijaju radovi na staklenim portalima. Uporedo se postavljaju pregradni zidovi, ventilacioni vodovi, sistem za gašenje požara, električne i vodovodne instalacije.
Stakleni krov u pripremi
Grubi radovi izvedeni su i na budućem amfiteatru čiji kapacitet za sada nije definisan, a aktuelno je i montiranje metalne konstrukcije za stakleni krov. Predstojeće aktivnosti obeležiće rušenje preostalog dela zgrade TMD-a kako bi se proširila ulica Dr Ilije Đuričića i na njenoj trasi realizovala kružna raskrsnica.
A rokovi?
Iako radovi na Naučno-tehnološkom parku u Novom Sadu, koje izvodi firma Italiana Costruzioni, naizgled teku po predviđenom planu, postavlja se pitanje kada će objekat zaista biti gotov. Nije poznato zbog čega je planirano funkcionalno opremanje tek 10.000 kvadrata do iduće školske godine, pri čemu će ukupni period kompletiranja tek trećine zgrade Naučno-tehnološkog parka iznositi dve i po godine. Da li je uzrok relativno sporom tempu ekonomske prirode, neodgovornosti nadležnih sluzbi ili spora birokratija, i dalje ostaje nepoznanica.
Centralni motiv dizajna ali i organizacije prostora u japanskom sake restoranu u Montrealu jeste trešnja… koja je stigla iz Kine.
Arhitektonska firma Ménard Dworkind architecture & design potpisuje projekat enterijera novog restorana Le Blossom u Montrealu koji je u znatnoj meri inspirisan radovima holivudskog industrijskog dizajnera Syd Meada koji je najpoznatiji po radovima za filmove Blade Runner, Osmi putnik i Tron.
Primarna ideja bila je kreirati jedinstveno okruženje koje neće imati uobičajene i sveprisutne elemente dekoracije koji su povezani sa japanskim klišeima. I zaista, kao centralni dizajn prostora, u nekakvoj formi totema, našlo se nešto sasvim nesvakidašnje – drvo trešnje visine 5 metara i prečnika krošnje od 3,5 metara, piše Contemporist.
Drvo trešnje visine 5 i prečnika krošnje od 3,5 metara sa svilenkastim listovima osvetljavaju reflektori.
Drvo trešnje se ipak nije izraslo na ovoj lokaciji, niti je restoran oblikovan oko njega, već je po narudžbini napravljeno u Kini.
Pre nego što je drvo stiglo u restoran ugrađena je rasveta u šank koji je i njegova baza. Na svetlosna tela je obraćena posebna pažnja, a tu činjenicu potkrepljuje i podatak da je drvo osvetljeno tako da četiri reflektora bacaju prijatno svetlo na njega ističući svilenkastu strukturu ružičastih listova.
Osim drveta trešnje prostorom dominira bar koji se pruža kroz gotovo ceo restoran. Prefabrikovani bar transportovan je u restoran u šest zasebnih elemenata.
Duž čitavog bara postavljene su stolice, a sve je organizovano u takvoj strukturi da postoje tri centralne zone, koje pružaju mesto za rad kuvarima.
Prefabrikovani bar transportovan je u restoran u šest zasebnih elemenata.
U uglu restorana, gde je atmosfera nešto intimnija, smešteni su manji stolovi.
Dva velika stola, organizovana u formi separea, smeštena su na samom kraju restorana i namenjena su okupljanju manjih grupa gostiju.
Iako na prvi pogled deluje kao skromna vikendica smeštena, Lochside House na samoj ivici škotskog jezera Highlands zaista ostavlja bez daha.
Vikendica koju je projektovala arhitektonska firma Haysom Ward Millar Architects, pokupila je simpatije žirija, te je proglašena najboljom kućom u Velikoj Britaniji za 2018. godinu.
Ovaj projekat, koji je izveden za umetnicu koja se bavi keramikom, osvojio je prestižnu RIBA nagradu u konkurenciji od šest projekata koji su se plasirali u poslednji krug. Iako na prvi pogled objekat deluje previše skromno, zapravo u njegovoj jednostavnosti leži sva lepota arhitekture.
Foto: Richard Fraser
Iako na prvi pogled objekat deluje previše skromno, zapravo u njegovoj jednostavnosti leži sva lepota arhitekture.
Celokupna struktura kuće sačinjena je od tri jedinice izgrađene u potpunosti od prirodnih materijala, tako da dopunjuju ambijent lokacije,.
U unutrašnjost kuće prodire velika količina prirodnog svetla koja se nežno odbija od površine svetlih materijala, a plafon obložen drvenim daskama predstavlja još jednu vezu, kako sa eksterijerom kuće, tako i sa neposrednim okruženjem.
Kao centralna tačka enterijera nalazi se kamin u svetloplavoj boji, a osim njega pažnju privlači pogled na jezero koje se vidi kroz prozore velikih dimenzija.
Foto: Richard Fraser
Enterijer kuće ispunjen je radovima umetnice koji doprinose sveobuhvatnom osećaju udobnosti i topline.
Foto: Richard Fraser
S obzirom na činjenicu da sa kuća nalazi u prirodi, daleko od civilizacije, ona samostalno proizvodi energiju preko solarnih panela, a pijaća voda stiže iz bunara.
Skromna, postojana, kontekstualna i moćna arhitektura
Direktor fondacije RIBA, Ben Derbyshire, opisao je kuću kao „savršen dodatak pejzažu iz snova“ i dodao da Lochside House oduzima dah.
„Ovo je jedna dobro isprojektovana kuća koja je primer skromne, postojane, kontekstualne i moćne arhitekture, kojoj ljudi mogu težiti i koja ih može inspirisati.“ Rekao je jedan od članova žirija, arhitekta Takero Shimazakii dodao da je iznenađujuće što udaljenost lokacije i vremenski uslovi nisu sprečili ostvarenje vizije klijenta.
Nije jasno zašto se garaže ne podižu u delovima grada koji zaista imaju opravdane potrebe za tim, kao što su Grbavica ili Nova Detelinara.
Proteklih meseci na sajtu novosadskog javnog preduzeća Urbanizam, moglo se pristupiti dokumentima ranog javnog i javnog uvida za uređenje Limana. S obzirom na to da je pristigao rekordan broj primedbi građana, preko 7.000, jučerašnja javna rasprava, u Plavoj sali Skupštine Grada, imala je buran tok.
Najžustrija debata povela se oko planiranja garaže na Limanu u ulici Veljka Petrovića, pored OŠ Jovan Popović i vrtića Mrvica. Stanovnici ovog dela grada kao glavne argumente protiv ovih izmena navode gubitak zelene površine, povećanje nivoa buke i emisije ugljen-dioksida. Kako arhitekte javnog preduzeća Urbanizam navode, na Limanu se narednih godina očekuje povećanje gustine saobraćaja, te je planom obuhvaćeno još nekoliko budućih garaža, na uglu ulica Narodnog fronta i Balzakove, uglu Narodnog fronta i Šekspirove, uglu Bulevara despota Stefana i Šekspirove, uglu Bulevara despota Stefana i Balzakove, ulici Milice Stojadinović Srpkinje i Ive Andrića.
Građani su se žustro usprotivili i seči stabala i izgradnji novih vrtića na preostalim zelenim površinama, jer kako tvrde, za tim na Limanu nema potrebe, s obzirom na to da je ovaj deo grada skladna, oformljena urbana celina i da se njegov broj stanovnika godinama ne menja. Žitelji ovog novosadskog naselja podneli su predloge za povećanje spratnosti pojedinih objekata u vidu nadogradnje, od kojih su neki prihvaćeni.
Afektivne reakcije proizišle su iz predloga urbanista da se na mestu starih baraka Gradskog Zelenila podigne ugostiteljski objekat površine 300 kvadratnih metara, ali i realizacije pomoćne saobraćajnice uz Most slobode, kojom će motorna vozila moći direktno da dođu do Štranda bez zaobilazne trase oko Limanskog parka na čijim ugaonim raskrsnicama se stvaraju gužve. Dakle, neće doći do devastacije parka pošto put ide po delu parcele uz most koja nije parkovska.
Kulturni sadržaj umesto stambenjaka? Ipak ne
Deo uvida obeležile su izmene u okolini ulice Danila Kiša, zapravo lokacije poput Lasla Gala 24, 32, 34 i Futoškoj 33. Placevi na ovim lokacijama namenjeni su izgradnji višeporodičnih stambenih objekata i javnim garažama. Zapaženije predloge naveli su zaposleni građevinske firme VAER, Udruženje Novosadska biciklistička inicijativa, ali i Društvo arhitekata Novog Sada koji umesto buduće višespratnice u ulici Lasla Gala 32 predlažu transformisanje postojećeg objekta s namenom sadržaja internacionalnog karaktera, kulturnog, umetničkog ili edukativnog.
Nedoumice
U međuvremenu konačnu odluku o predloženim izmenama doneće Komisija za planove. Građanstvo je skrenulo pažnju i na kršenje pravnih akata neadekvatnim informisanjem javnosti kada je reč o izmenama urbanističkih planova. Organizatorima su zamerili i na nedovoljnom kapacitetu sale zbog čega su desetine prisutnih bili primorani da stoje, neadekvatnom periodu održavanja javne rasprave kada većina ima poslovne obaveze i obaveštenje stanovništva samo dan pred javnu raspravu.
Ostalo je nerazjašnjeno zašto se garaže ne podižu u delovima grada koji zaista imaju opravdane potrebe za tim, kao što su Grbavica ili Nova Detelinara. Da li se povećanje parking mesta razmatra zbog predstojeće izgradnje luksuznih stambeno-poslovnih objekata na prostoru mornarice i brodogradilišta, moglo se danas čuti samo u vidu nagađanja.
Raspisan je urbanističko-arhitektonski konkurs za područje Savskog trga i skvera na uglu Karađorđeve i Travničke ulice u Beogradu.
Grad Beograd sa Udruženjem arhitekata Srbije raspisao je konkurs u kojem je cilj da izbor najboljih arhitektonsko-urbanističko-pejzažnih rešenja parternog uređenja Savskog trga sa delom parcele Stare Železničke stanice, ka Savskom trgu i ka Karađorđevoj ulici koja sa područjem Savskog trga čini vizuelnu i ambijentalnu celinu i Skvera na uglu Karađorđeve i Travničke ulice. Ovim rešenjem će se uobličiti arhitektonske celine koje čine širu sliku Beograda na vodi.
Predmetne lokacije
Rok za predaju radova je 15. januar 2019. godine, a nagradni fond je 75.000 evra.
Težnja je da se u izabranim konkursnim rešenjima za uređenje ovih centralnih gradskih prostora, u skladu sa današnjim urbanim, socijalnim i društvenim potrebama građana i posetilaca Beograda, omogući funkcionalan, kvalitetan i sadržajno kreativan boravak na otvorenom javnom gradskom prostoru, kao i uklapanje u kontekst postojećih i planiranih objekata u neposrednom okruženju imajući u vidu kulturno – istorijski značaj i kontekst predmetnog prostora.
Po vrsti, urbanističko – arhitektonskog konkurs je otvoreni, anketni, jednostepeni, na kojem će se izabrati najbolje rešenje arhitektonskog i pejzažnog uređenja otvorenih javnih prostora.
Izabrana rešenja biće osnov za izradu urbanističko-tehničke i projektne dokumentacije za potrebe realizacije uređenja i izgradnje na predmetnim lokacijama.
Rokovi
Početak konkursnog roka / datum oglašavanja: 19.11.2018.
Rok za postavljanje pitanja je do 6.12.2018.
Rok za predaju radova konkursa je 15.01.2019. do 15:00 časova
Objavljivanje rezultata konkursa: 31.1.2019.
Nagrade
Prva nagrada 50.000 evra
Druga nagrada 15.000 evra
Treća nagrada 10.000 evra
Žiri
prof. Janez Koželj, arhitekta, predstavnik Udruženja arhitekata Srbije
Jovan Mitrović, arhitekta, predstavnik Udruženja arhitekata Srbije
Milutin Folić, arhitekta, Gradski urbanista Grada Beograda, predstavnik Naručioca
Dr Milena Kordić, arhitekta, predstavnik Udruženja arhitekata Srbije
Osama Al Hassan, pejzažni arhitekta, predstavnik Naručioca
Konkursna dokumentacija može se besplatno preuzeti ovde, a program konkursa na ovom linku.
Odabirom i potpisivanjem ugovora s izvođačem, realizacija dominantnog objekta u okviru projekta Beograda na vodu postala je izvesna.
Potpisan je ugovor između kompanije Belgrade Waterfront i italijanske kompanije Impresa Pizzarotti o izvođenju radova na novom orijentiru prestonice. Najviša zgrada u Srbiji sa svojih 168 metara gradiće se po projektu poznatog arhitektonskog studija SOM (Skidmore, Owings & Merrill LLP), koji je potpisao i čuvene svetske zgrade kao što su Burj Khalifa ili One World Trade Center na mestu srušenih Bliznakinja u Njujorku, dok je razrada projekta dodeljena američkoj kompaniji AECOM.
U okviru Kule Beograd biće otvoren luksuzni hotel St.Regis
U ovoj zgradi nudiće se jedan od najskupljih kvadrata u ovom delu Evrope.
Kula Beograda će imati pretežno stambenu funkciju, i biće najdominantniji objekat u projektu čitavog projekta Beograd na vodi. Od planiranih 40 spratova, prvih 9 je namenjeno hotelskom smeštaju, dok će ostatak biti brendirani apartmani u okviru luksuzne franšize St. Regis, dela hotelskog lanca Marriott International. U ovoj zgradi nudiće se jedan od najskupljih kvadrata u ovom delu Evrope, piše Beobuild.
Ukupna vrednost investicije procenjena je na oko 90 miliona evra, a pored kompanije Pizzarotti u izvođenju će učestvovati i kompanija Roberts Constructions, kao i domaće preduzeće Millenium Team.
Da li je za uobličavanje jugoslovenske ideje kroz odgovarajuću arhitekturu možda bilo potrebno obezbediti duži period mirnodopskog kontinuiteta ili je izgradnja vizuelnog identiteta nepostojeće nacije zapravo utopistički san?
U proteklih nekoliko dana osvrnuli smo se na dva važna istorijska datuma – proglašenje prve (1. decembar 1918) i druge Jugoslavije (29. novembar 1943). Obe državne zajednice su se tragično raspale, ali epilozi njihovog ujedinjenja i raspada i dalje su aktuelni u našem društvu.
Akademici, profesori, novinari, ali i mnogi drugi, ovih nekoliko dana su davali svoje mišljenje o ovim događajima. Neki s nostalgijom, drugi sa prezirom, ali svi zajedno sa stalnim pitanjem – da li je sve moralo baš tako da se dogodi. Očigledno je moralo, jer da nije, mi bismo možda i dalje živeli u nekoj sličnoj državnoj tvorevini, da li rojalističkoj ili socijalističkoj, a možda to nije ni toliko važno. Iza obe Jugoslavije su ostale uspomene, pouke, dobre i loše navike, emocije, politička iskustva u dobrim i lošim potezima, propaganda ujedinjenja, na jednim ili drugim osnovama, ali što je najvažnije, ostala je kultura i umetnost, koju sada gotovo sve bivše članice pokušavaju da sakriju ili marginalizuju.
Ono što je najteže ukloniti je materijalno kulturno nasleđe u vidu arhitekture, koje i dalje odoleva zubu istorije. Ova arhitektura nam govori o velikim idejama, u čijem oblikovanju je i sama učestvovala, a koju svi sada posmatramo s određene istorijske distance i valorizujemo svako na svoj način. Istoričari kao izvor informacija, arhitekte kao izvor inspiracija, a svi drugi kao manje ili više prijatne likovne pojave u prostoru. Iako je cela (arhitektonska) priča daleko složenija, pokušaćemo da napravimo neki elementarni osvrt na ideje koje su svoj put pronalazile kroz međuratnu i posleratnu arhitekturu.
Arhitektura Kraljevine Srbije
Nacionalni pokreti i borbe za nezavisnost mnogih naroda, odigrale su se sredinom 19. veka, najviše tokom sudbonosne 1848. godine. Tih godina, cela Evropa je prodrmana nacionalnim idejama, ali i potrebama za nezavisnošću i teritorijalnim otcepljenjem od većih monarhija. Jedan od događaja se odigrao i na našem prostoru, kada je osnovano Vojvodstvo srpsko, privremena državna tvorevina, koja je još tada težila da se ujedini sa bratskom Kneževinom Srbijom, a čije težnje su ostvarene tek više od pola veka kasnije.
I dok smo se mi postepeno osamostaljivali od Habzburške i Otomanske imperije, druge države su uveliko gradile svoje nacionalne identitete. Najpre kroz istorijske legende i činjenice, znamenite ličnosti, zastave, grbove, nošnju, ali pre svega kroz umetnost i arhitekturu. Nastajali su bečka secesija, francuski ar nuvo, češki rondo-kubizam, kao i engleski arts and crafts. Svaki od ovih pokreta nosio je u sebi revolt prema internacionalnom, državno-birokratskom akademizmu, ali i tehničko-funkcionalne inovacije. I na svakom od ovih stilova/pokreta, su države gradile neki svoj vizuelni identitet, neke sa manjim, druge sa većim uspehom.
Zgrada telefonske centrale, arh. Branko Tanazević
Mihailo Valtrović, sa svojim kolegom Milutinovićem, otkriva izvornu sakralnu srednjovekovnu arhitekturu, koja postaje inspiracija mnogim arhitektama.
Kraljevina Srbija u ove pokrete ulazi sa izvesnim zakašnjenjem, tek početkom 20. veka, kada sve više jača ideja o oslobađanju šire teritorije Balkana od osmanskog uticaja, ali i ideja o ujedinjenju okolnih teritorija na kojima živi srpsko stanovništvo. To se ogledalo i u arhitekturi.
Kao što smo u jednom od prethodnih tekstova spomenuli, jedan od glavnih pokretača ovih ideja bio je arhitekta Mihailo Valtrović, koji sa svojim kolegom arhitektom Dragutinom Milutinovićem, otkriva izvornu sakralnu srednjovekovnu arhitekturu, koja postaje inspiracija mnogim arhitektama. Ove arhitekte, poput Petra Popovića, Momira Korunovića, braće Krstić, Branka Tanazevića, Milana Kapetanovića, Dragutina Maslaća ili dizajnera Dragutina Inkiostrija, tih godina izvode svoje romantičarska dela u duhu folklornog i neovizantijskog umetničkog izraza.
I taman kada smo pomislili da ćemo uspeti da izgradimo svoj nacionalni stil u arhitekturi, dogodio se Prvi svetski rat i nakon njega veliko ujedinjenje u novu državnu tvorevinu – Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevinu Jugoslaviju.
Arhitektura Kraljevine Jugoslavije
Nastankom nove države pojavila se potreba i za novom državnom politikom u iskazivanju zajedničkog kulturnog identiteta nekoliko ujedinjenih naroda. Neovizantija, s primesima moravske srednjovekovne dekoracije, više nije mogla biti zvanični državni stil, pa je njeno postojanje podržavano isključivo u izgradnji pravoslavnih crkava i memorijalnih kompleksa u čast Balkanskih i Prvog svetskog rata. S druge strane, isto je učinjeno i sa neogotikom ili neoromanikom, u kojoj su projektovali Hrvati i Slovenci.
Iako smo bezuspešno lutali s hibridnim spojevima ovih stilova prilikom projektovanja nacionalnih paviljona na svetskim izložbama, državni vrh na čelu s Kraljem Aleksandrom Karađorđevićem odlučio je da se u izgradnji zajedničkog identiteta mora koristiti neutralna arhitektura. Na taj način su prednost dobile dve struje: prva u vidu ruskih emigrantskih arhitekata, poput Nikolaja Krasnova, Viktora Lukomskog, Vasilija Androsova, Romana Verhovskoja, Vasilija Baumgartena, Julijana Djupona i Andreje Papkova, koji su širom Kraljevine projektovali i izgradili objekte državnih ustanova u stilu ampir akademizma. Tako su nastale neke od najmonumentalnijih zgrada koje su dodatno oplemenile Beograd, Niš, Kragujevac i druge gradove. Ruske arhitekte su uspešno projektovale i crkve i spomen obeležja, ali glavna mana tog stila bila je zastarelost.
Zgrada ministarstva. arh. Nikolaj Krasnov
Državni vrh na čelu s Kraljem Aleksandrom Karađorđevićem odlučio je da se u izgradnji zajedničkog identiteta mora koristiti neutralna arhitektura.
U tom trenutku, jedna od najsavremenijih međuratnih država, Čehoslovačka, uveliko gradi svoj nacionalni identitet na najsavremenijoj arhitekturi tog doba – internacionalnoj moderni. Možda ovo zvuči pomalo paradoksalno da se nacionalni identitet gradi preko internacionalnog stila, ali se kasnije pokazalo da je ovo bio put kojim će svet krenuti nakon Drugog svetskog rata.
Druga struja bio je jedan umetnik, vajar Ivan Meštrović i njegova primordijalna skulptura, ali i arhitektura, koja je nastojala da u nekoj mitskoj prošlosti pronađe zajedničke korene jugoslovenskih naroda. Pored pojedinačnih skulptura, tada nastaje Spomenik neznanom junaku na Avali, ali i pokušaj izgradnje Vidovdanskog hrama, zbornog mesta slavnih istorojiskih ličnosti pre svega Srba i Hrvata. Pokazalo se da su ovi projekti bili veoma skupi, a programski pomalo neodrživi, pa se od izgradnje ovog kompleksa odustalo, a delovanje samog Meštrovića svelo na manje spomenike i pojedinačne skulpture.
Vidovdanski hram, vajar Ivan Meštrović
Iako Vidovdanski hram nije izgrađen, krenulo se u izvođenje Svetosavskog hrama, započetog pre Prvog svetskog rata. Doduše, izmenjena je njegova neovizantijska i neomoravska arhitektura, a autorima Bogdanu Nestoroviću i Aleksandru Deroku naloženo da građevini daju pomirljivi identitet, koji će više odgovarati duhu ujedinjenja pravoslavne i katoličke slovenske braća. Iz tih razloga, odabran je model carigradske Aja Sofije, kao građevine koja je podignuta pre raskola dveju crkava iz 1054. godine. Samo na primeru ove monumentalne građevine uviđaju se svi napori koji su političari Kraljevine Jugoslavije činili da u vizuelnom smislu prikažu kulturološko jedinstvo svih naroda, iako je država i pre Drugog svetskog rata zapala u tešku krizu političkog i nacionalnog identiteta.
Arhitektura Socijalističke Jugoslavije
Nakon Drugog svetskog rata, Josip Broz Tito uviđa da će imati slične probleme kao kralj Aleksandar, pa nakon kratkotrajne epizode solidarnosti sa SSSR-om i prihvatanja totalitarnog soc-realizma, ubrzo se okreće internacionalnoj moderni. Ovo biva izdejstvovano kroz nekoliko savetovanja jugoslovenskih arhitekata i urbanista, a najvažnije je ono koje se odigralo u Dubrovniku 1950. godine.
Na tim savetovanjima, arhitekte poput Nikole Dobrovića, Milorada Pantovića, Milana Zlokovića, Milorada Macure, Ratomira Bogojevića, Vladimira Potočnjaka, Josipa Sajsla, Zdenka Strižića i Edvarda Ravnikara, iskazuju želju da vizuelni identitet nove jugosovenske zajednice grade kroz urbanizam i arhitekturu internacionalne moderne i postulata francuskog arhitekte Le Korbizjea. U tom trenutku smo na vreme uhvatili priključak sa Zapadom, koji odmah nakon Drugog svetskog rata, promoviše internacionalnu modernu, kao motiv političkog pomirenja i sociološkog uzdizanja društva. Najznačajnija zgrada, koja je najavila takav kurs svetske politike, bila je zgrada Ujedinjenih Nacija u Njujorku, koja je izgrađena u periodu od 1949. do 1952. godine, upravo po projektima Le Korbizjea.
Tito i političari pred maketom Novog Beograda
Nakon kratkotrajne epizode solidarnosti sa SSSR-om i prihvatanja totalitarnog soc-realizma, Tito se ubrzo okreće internacionalnoj moderni
Već krajem 50-ih godina, Tito i vladajuća elita Socijalističke Jugoslavije, sve više daje odrešene ruke arhitektama i urbanistima da uređuju gradove širom države. Od tada, pa sve do kraja 80-ih, u Jugoslaviji nastaju pravi biseri internacionalne pozne moderne, s visokim stepenom autorskog pečata raznih autora. Podsetimo se samo kompleksa mesne zajednice Fontana, arhitekte Uroša Martinovića, sportskog kompleksa 25. Maj, arhitekte Ivana Antića, Geneksovih kula, arhitekte Mihajla Mitrovića itd.
Međunacionalne razlike su, reklo bi se uspešno prevaziđene ovakvom arhitekturom, ali međuklasne baš i nisu stambenim programom koji je usledio nakon Rata. Bilo je potrebno staviti akcenat na jednakost svih pripadnika najbrojnije, radničke klase u gradovima, pa se pristupilo izgradnji novih naselja, čiji urbanizam i arhitektura su išli u prilog ovoj ideji. Dobijena su veoma monotona rešenja, čiji oblici i okruženje su ponavljani, ponekad više puta, što je kasnije dosta negativno ocenjeno kako od strane stanara, tako i od strane stručnjaka, koji su već početkom 80-ih davali nova rešenja, kako bi se prevazišli ovi već uveliko zastareli urbanistički principi.
Primena nadnacionalne arhitekture, uz obilno korišćenje savremenih materijala (beton, čelik, staklo), ubrzano su gradili vizuelni identitet Socijalističke Jugoslavije. Međutim, ova sociološka i psihološka urbanizacija nije ostavila značajniji trag na jugoslovenskom društvu. Ljudi su i dalje bili vezani za svoje nacionalno kulturno nasleđe, što je kulminiralo raspadom državne zajednice krajem 80-ih i početkom 90-ih. godina.
Utopistički san?
Postavlja se pitanje da li je uobličavanje jugoslovenske ideje kroz odgovarajuću arhitekturu, bilo po modelu međuratne ili posleratne Jugoslavije, uopšte bilo moguće. Da li je možda bilo potrebno obezbediti duži period mirnodopskog kontinuiteta, koji u našem slučaju ne traje duže od 20 do 50 godina ili je izgradnja vizuelnog identiteta nepostojeće nacije zapravo utopistički san onih koji su na njemu predano radili?
Međutim, ne spadaju samo megalomanski projekti pod „instagramski materijal“. Da se slobodno izrazimo, ponekad se trendovi u arhitekturi „grade“ sasvim slučajno. Na primer, kada je arhitektonski kolektiv Assemble 2012. godine osmislio eklektični zid od cementnih pločica ofarbanih u različite pastelne nijanse, njegovi autori nisu ni mislili da će on u rekordnom roku postati senzacija na Instagramu. Štaviše, iako je „omiljeni zid za selfije“ demontiran pre nekoliko godina, on danas „živi“ u formi plastične maske za telefon.
A post shared by Cool Cousin (@coolcousinofficial) on
Instagram kao merodavno merilo estetske vrednosti objekta
S druge strane, postoje klijenti koji objekte grade upravo s namerom da privuku pažnju na društvenim mrežama, zbog čega obraćaju veliku pažnju na to kako će konačni dizajn njihovih projekata izgledati na fotografijama i da li ima potencijal da postane Instagram senzacija.
Primer takvog fotogeničnog pristupa vidimo u projektu uređenja javnog trga u Čikagu i skulpture Cloud Gate iza koje stoji umetnik Anish Kapoor. Neobični objekat je, kao lokacija i scenografija fotografija, izuzetno popularan na ovoj društvenoj mreži.
Postoje klijenti koji objekte grade upravo s namerom da privuku pažnju na društvenim mrežama.
Još jedan primer je i projekat Hudson Yards koji uključuje i ogromno stepenište od 200 metara koje vode nikuda, a koje se trenutno grade u Njujorku po projektu arhitekte Thomasa Heatherwicka.
Čak ni arhitekte uz slavnog biroa Diller Scofidio + Renfro nisu ostale imune na uticaj Instagrama. Njihovi radovi uvek su imali onaj čuveni „vau faktor“, ali sa projektom moskovskog Zaryadye parka to je postalo još očiglednije. Uostalom, koji bi korisnik Instagrama odoleo njihovim lebdećim mostovima i kristalnim pećinama – pita se Wainwright u svom tekstu, naglasivši pritom da je park za vrlo kratko vreme time postao popularniji od Staljinove tortice koja mu se smeši preko puta (kao što možete da vidite na fotografiji sa zvaničnog profila ove ruske atrakcije).
Uprkos svemu, uticaj Instagrama na savremenu arhitekturu i dizajn i dalje se u akademskim krugovima obično spominje u pežorativnom kontekstu. Međutim, članak u The Guardianu postavlja pitanje da li bi naša opsesivna jurnjava za idealnim „Instagram momentom“ mogla da predstavi priliku za inovacije? I da li bi arhitekte ikako mogle da prihvate ovu platformu kao instrument koji će navesti ljude da pobliže ispitaju svoju okolinu?
Holanđani su našli zanimljiv način da prevaziđu stambenu krizu u „tranzicionom“ periodu preusmerivši svoje resurse ka izgradnji malih privremenih objekata.
Čelnici Roterdama, drugog najvećeg grada u Holandiji, odobrili su projekat izgradnje skoro 3.000 privremenih stambenih jedinica, odnosno „mikro smeštaja“ koji će stanovnici ovog grada koristiti sve dok se ne izgrade novi stalni stambeni blokovi. Ova ideja u Holandiji zapravo nije uopšte nova, mada je u poslednje vreme poprimila obimnije razmere.
Projekti malih prefabrikovanih smeštajnih jedinica za koje su se opredelili u Roterdamu prilagođene su za jednog do dva korisnika, jeftine su za konstruisanje i montažu i mogu da se postave gotovo bilo gde. Još jedna njihova prednost leži u tome što je ove modele moguće grupisati u višestruke i održive klastere, i samim time praviti prave ekološke zajednice u samom gradu.
Enterijer prefabrikovanih kuća za privremeni smeštaj
Ovakvi projekti predstavljaju privremeno rešenje socijalnog stanovanja za ljude koji nemaju drugo rešenje.
Sličan takav projekat nikao je u Nijkerku, gradiću u blizini Amsterdama, gde je izgrađena prva ovakva zajednica od 28 kuća. Kuće su projekat kompanije Heijmans, i u njihovih 39 kvadrata smeštene su osnove koje sadrži svaki moderan dom – kuhinju s dnevnim boravkom, kupatilo i spavaću sobu s radnim prostorom na gornjem nivou. Konstrukcija im je od čelika, a obložene su debelim drvenim panelima.
Za njihovo postavljanje nisu potrebni temelji, a moguće ih je sklopiti za jedan dan. Isto tako ih je vrlo lako demontirati. Kirija za mesec dana u ovim kućama iznosi 417 evra (odnosno, 440 za nameštene jedinice), što je izuzetno povoljno za holandske standarde. Troškovi izgradnje kuće iznosili su 71.000 evra.
U Nijkerku, jedinice stoje u grupama po četiri kuće koje dele zajedničke ostave i dvorište. U svakom klasteru po jedna kuća je dodeljena jednoj mladoj osobi s niskim primanjima, jednom azilantu, i dvema osobama kojima je neophodan privremen smeštaj. Pretpostavlja se da će korisnici u ovim kućama živeti do dve godine, sve dok ne nađu trajno rešenje.
Cilj milion domova
Ono što je bitno naglasiti je da ovakvi projekti predstavljaju privremeno rešenje socijalnog stanovanja za ljude koji nemaju drugo rešenje, i da kao takvi ipak moraju da zadovolje visoke standarde prefabrikovane gradnje.
Holandija je trenutno u deficitu što se tiče stambenih jedinica optimalnih za izdavanje i njihov cilj je da do 2030. godine izgrade još milion domova. Prvi koraci napravljeni ka ovom cilju odnose se na regulaciju veličina budućih objekata i rekonstrukciju jedinica koje se ne koriste kako bi se vratile na tržište.
Ideja za oblikovanje ove kuće bila je da se što bolje uklopi u okolinu, ali i da se produbi veza između ukućana i prirodnog okruženja.
Arhitektonska firma Skylab potpisuje projekat kuće Owl Creek pozicionirane na vrhu brda u blizini Portlanda zahvaljujući čemu se ostvaruje panoramski pogled na okolnu planinu Snowmass.
Upravo iz uslova da se dobije što bolji pogled na okolinu, ali kako bi se rešili inicijalni izazovi u pogledu konfiguracije terena, odlučeno je da se objekat delimično ukopa u teren, a da se s druge strane ponosno izdigne iznad tla čime je nastala ulazna fasada koja osvaja poglede.
Fasada kuće urađena je u aluminijumskim panelima koji izgledaju kao da ih je uzeo zub vremena.
Fasada kuće urađena je u aluminijumskim panelima koji izgledaju kao da ih je uzeo zub vremena. Zbog ovog prirodnog efekta, objekat se bolje uklapa u celo okruženje iako je sama arhitektura prilično naglašena.
Owl Creek zapravo predstavlja zajednički dom dve porodice, pa odatle proizilazi i ideja da kuća bude mesto koje će povezati porodicu i prijatelje ali i očvrsnuti njihovu vezu s okolnom prirodom.
Kuća obiluje zajedničkim prostorima koje nude intimnu atmosferu. Takvi su i prostori dnevnog boravka ali i kaskadnog hodnika koji je preuređen u mesto za druženje.
Pošto se težilo stvaranju prostora sa što manje barijera, omogućeno je da prirodno svetlo prodro do najudaljenijih kutaka u kući.
Zbog pozicije kuće na vrhu brda, iz nje se može uživati u praćenju prirodnih promena tokom svih godišnjih doba.
U nastavku pogledajte još zanimljivih fotografija iz enterijera:
Foto: Stephen Miller, Jeremy Bittermann, Robert Reck, via V2com
Novi restoran u srcu prestonice, u Karađorđevoj 61, svojim enterijerskim rešenjem spaja tradiciju i savremenu materijalizaciju.
Po projektu Studija Fluid realizovan je projekat enterijera bistroa Mali Pijac koji se nalazi se u prizemlju Vučine kuće površine 250 metara kvadratnih. Ovaj znameniti objekat, koji se ubraja u nepokretna kulturna dobra i spomenike kulture, podignut je 1908. godine, u vreme procvata Savske varoši, prema projektu arhitekte Dimitrija T. Leka, kao reprezentativni dvospratni objekat dvojne namene za trgovca Đorđa Vuča.
U prostorijama prizemne zone nalazili su se dućani, spratovi su bili namenjeni stanovanju, a ta podela na javni i privatni deo zadržana je do danas. Početkom 20. veka formiran je mali pijac na trgu ispred kuće, po čemu je i ceo kraj dobio naziv Mali Pijac.
Prizemlje Vučine kuće vraćeno je u prvobitno stanje i sada odiše veličanstvenošću iz vremena u kom je nastao.
Želja klijenata nije bila samo da se napravi takvo enterijersko rešenje u kojem restoran na neprimetan način prelazi u bistro, već i da se postigne otvorenost prostora ka budućoj bašti, da se omogući udobno sedenje s toplom i prijatnom atmosferom kao i se oseti minimalni nagoveštaj istorijskog i kulturnog značaja kroz etno motive interpretirane u savremenom prostoru i kontekstu.
Akcenat na visini prostora
Na samom početku u projektovanju akcenat je stavljen na visinu prostora. Uklanjanjem postojeće galerije u zoni restorana, koja nije ni bila deo prvonastalog projekta kuće, dobijen je prostor sa visokim betonskim zidovima koji se sustiču sa plafonom od lukova rađenih u opeci i čeliku. „Na taj način prostor je vraćen u prvobitno stanje i odiše veličanstvenošću iz vremena u kom je nastao.“ – kaže za naš portal arhitektica Nevena Pivić iz Studija Fluid.
Razuđena osnova koju nose čelične grede i stubovi od opeke
Osnova je razuđenog oblika s centralnim ulaznim delom od kog se po kosini prostiru dva uzana kraka koja karakteriše velika spratna visina, sa plafonima koje formiraju svodovi od opeke, premošćeni čeličnim gredama i velikim stubovima zidanim od opeke. Deo bliži fasadi, sa velikom spratnom visinom, rezervisan je za goste restorana/bistroa, dok su unutrašnji delovi, podeljeni u dva nivoa, sa manje svetla, namenjeni servisnim prostorijama kao što su toaleti, kuhinja, šank…
Kuhinja je smeštena na dva nivoa, tako što je iznad servisnih prostora formirana galerija koja gleda na restoran. Lukovi unutar prostora su tretirani kao fasada, obloženi su masivnim drvenim pervajzima i u zoni kuhinje zatvoreni staklom. Na taj način kuhinja je vidljiva iz restorana preko prozora koji su smešteni u unutrašnje lukove koji su ujedno i konstrukcija objekta.
Osnova prostora Mali Pijac
Na ulasku u prostor, pored visine koja prva privlači paznju, frontalno u odnosu na posetioca, postavljen je masivan drveni šank s nogostubom od mesinga i širokom pločom od mermera. Šank svojom dužinom prati izlomljenost prostora prožimajući oba bočna kraka i daje nagoveštaj posetiocu kako se prostor razvija, a takođe, ceo prostor objedinjuje u jednu celinu.
Korišćenjem materijala kao što su drvo, mermer i koža, duh vremena starog jezgra grada prodire i u enterijer.
Tamo gde se šank završava, počinju parapeti koji oko zidova formiraju središnji prsten koji spaja prednju zonu (bistro i restoran) sa zadnjom (servisnom) zonom, kao i bistro sa restoranom. Na kraju dva kraka izdignut je pod na platformu od dva stepenika i tako je omogućena bolja sagledivost prostora kao i različitost sedenja u okviru zona. Dok u centralnoj zoni dominiraju stolovi s neformalnim sedenjem, na platformama je odlučeno da to sedenje bude za nijansu udobnije i luksuznije sa stolovima koje prati klupa u restoranu ili udoban trosed u bistrou.
Intervencije u enterijeru su skoncentrisane na donju zonu – do visine šanka, da bi visina i impozantnost postojeće kuće bili još više naglašeni. U naglašenoj vertikalnosti bočnih krakova prostora, s plafona su spušteni ručno rađeni lusteri, koji su se nametnuli kao nezaobilazan motiv, i kao takvi su postali i deo logoa vizuelnog identiteta bistroa.
Kratke zavesice na prozorima interpretiran je na etno način, postavljanjem „žičanog miljea“.
Prozori na fasadi su od crnog matiranog drveta i prate postojeće lukove na fasadi. Staklo je podeljeno po horizontali i donji stakleni ram kliza na gore čime se postiže otvorenost ka spoljašnjem prostoru. „Na taj način unutrašnji prostor se preliva u spoljašnji, a mogućnost sedenja u prozoru i sa unutrašnje i sa spoljašnje strane leti objedinjuje ta dva prostora u jedan.“ – kaže za naš portal arhitektica Nevena Pivić iz Studija Fluid.
Kratke zavesice na prozorima kao nezaobilazni deo enterijera bistroa interpretiran je na etno način, postavljanjem „žičanog miljea“ u jednoj zoni prozora čime su još jednom spojeni tradicija i savremena materijalizacija.
Tokom rada na enterijeru bilo je dosta nepredviđenih radova. Obzirom da je kuća stara, podrumi su bili sa mnogo vlage, zbog čega je dosta vremena oduzelo saniranje podruma da bi restoranski prostor bio prijatan za boravak.
Duh minulih vremena
„Atmosferu bistroa, smo pokušale da oživimo tipičnim bistro stolovima sa mermernom pločom i ramom od mesinga.“ – navode arhitekte. Lusteri i zidne lampe koje su iz iste linije imaju notu starog bistroa, a interpretirane u savremenom stilu prave atmosferu starinskog, toplog i prijatnog ambijenta a ujedno i pojačavaju mistiku prostora. Takođe, materijali koji su korišćeni u obradi su ti koji povezuju staro sa novim, to jest, korišćeni su i tada podjednako kao i sada. „Na taj način duh vremena starog jezgra grada, prodire i u enterijer.“ – zaključuje Nevena Pivić.
Faktografija:
Ime: Bistro Mali Pijac, Karađorđeva 61, Savamala, Beograd
Pretpostavlja se da će do 2050. godine na svetu živeti 10 milijardi ljudi, a da će čak dve trećine njih živeti u gradovima.
Tranzicija iz ruralnih u urbana područja aktivna je širom sveta, pa se tako i mreža metropola sve brže širi. Danas, u 20 najvećih gradova na svetu živi skoro pola milijarde ljudi, i to je broj koji se samo povećava, što znači da iz godine u godinu, urbani centri postaju veći, ekspanzivniji i gušći.
Portal ArchDaily sastavio je listu 20 najvećih gradova na svetu 2018. godine koja sadrži dodatne podatke o stanovništvu, površini i gustini naseljenosti. Zanimljivo je da se čak 8 od 10 najvećih gradova nalazi u Aziji, a u nastavku pročitajte čitavu listu.
Tokio ubedljivo najveći
U 20 najvećih gradova na svetu živi skoro pola milijarde ljudi
1. Tokio, Japan
Broj stanovnika: 38.050.000 Površina: 8.547 km² Gustina naseljenosti: 4.500/km²
2. Džakarta, Indonezija
Broj stanovnika: 32.275.000 Površina: 3.302 km² Gustina naseljenosti: 9.800/km²
3. Delhi, Indija
Broj stanovnika: 27.280.000 Površina: 2.202 km² Gustina naseljenosti: 12.400/km²
4. Manila, Filipini
Broj stanovnika: 24.650.000 Površina: 1.787 km² Gustina naseljenosti: 13.600/km²
5. Seul, Južna Koreja
Broj stanovnika: 24.210.000 Površina: 2.745 km² Gustina naseljenosti: 8.800/km²
Šangajska panorama
6. Šangaj, Kina
Broj stanovnika: 24.115.000 Površina: 4.015 km² Gustina naseljenosti: 6.000/km²
7. Mumbaj, Indija
Broj stanovnika: 23.265.000 Površina: 881 km² Gustina naseljenosti: 26.400/km²
8. Njujork, SAD
Broj stanovnika: 21.575.000 Površina: 11.875 km² Gustina naseljenosti: 1.700/km²
9. Peking, Kina
Broj stanovnika: 21.250.000 Površina: 4.144 km² Gustina naseljenosti: 5.100/km²
10. Sao Paulo, Brazil
Broj stanovnika: 21.100.000 Površina: 3.043 km² Gustina naseljenosti: 6.900/km²
Pogled na ogromni Meksiko Siti
11. Meksiko Sity, Meksiko
Broj stanovnika: 20.565.000 Površina: 2.370 km² Gustina naseljenosti: 8.700/km²
12. Guangdžou, Kina
Broj stanovnika: 19.965.000 Površina: 3.820 km² Gustina naseljenosti: 5.200/km²
13. Daka, Bangladeš
Broj stanovnika: 17.425.000 Površina: 368 km² Gustina naseljenosti: 47.400/km²
14. Osaka-Kobe-Kjoto, Japan
Broj stanovnika: 17.165.000 Površina: 3.238 km² Gustina naseljenosti: 5.300/km²
15. Moskva, Rusija
Broj stanovnika: 16.855.000 Površina: 5.698 km² Gustina naseljenosti: 3.000/km²
Moskva – „najevropskiji“ od svih gradova na listi
16. Kairo, Egipat
Broj stanovnika: 16.545.000 Površina: 1.917 km² Gustina naseljenosti: 8.600/km²
17. Bangkok, Tajland
Broj stanovnika: 15.975.000 Površina: 3.043 km² Gustina naseljenosti: 5.200/km²
18. Los Anđeles, USA
Broj stanovnika: 15.620.000 Površina: 6.299 km² Gustina naseljenosti: 2.300/km²
19. Buenos Aires, Argentina
Broj stanovnika: 15.520.000 Površina: 6.299 km² Gustina naseljenosti: 2.300/km²
20. Kolkata, India
Broj stanovnika: 15.095.000 Površina: 1.347 km² Gustina naseljenosti: 11.200/km²
Kako na predmetnoj lokaciji nije dozvoljeno rušenje postojećih objekata, u fasade starih kuća podignute su nove strukture nazvane Plugin Houses i to u rekordnom roku.
Kineski arhitektonski studio People’s Architecture Office nedavno je izveo interesantnu arhitektonsku intervenciju u kineskom selu Šangvej, koje je tokom poslednjih decenija pretrpeo značajan odliv stanovništva. Samim tim mnogi objekti su devastirani do granice potpunog urušavanja, ali pošto rušenje starih kuća nije dozvoljeno, arhitekte došle na ideju da izgrade nove objekata unutar postojećih struktura.
Postojeći objekti su zadržani, a u njih su implementirane potpuno nove stambene jedinice.
Njihov projekat, nazvan Plugin Houses, za sada je obuhvatio izgradnju dve kuće u ovom selu, a tu je naravno perspektiva daljeg razvoja ovog projekta, piše Designboom.
„Brza urbana ekspanzija u okruženju Šangveja, učinila je da sela poput ovog postanu urbana sela ili ruralna ostrva okružena morem novih naselja. Polovina kuća u ovom gradiću je napuštena jer su njegovi stanovnici pošli u razvijenija područja, kako bi sebi obezbedili bolji život.“ objasnile su arhitekte.
Princip Plug In kuće
Umetnute kuće
Ipak, ovakav neslavan scenario odliva stanovništva ne mora da se nastavi ukoliko se krene putem razvoja projekta kao što je Plugin Houses, pilot projekat podržan od strane lokalne samouprave, uz podršku fondacije Leping i Futureplus, lokalne neprofitne organizacije.
Prvobitan plan lokalne samouprave je bio da se obnove postojeće kuće, jer je lokalna vlast obavezna da obnovi krovove koji su srušeni. Međutim, takvi radovi su diskutabilni i mogli bi da utiču na okolne strukture. Da bi se zaobišao ovaj problem, projekat Plugin House ispostavio se kao idealan, s obzirom da su postojeći objekti zadržani a u njih implementirane potpuno nove stambene jedinice.
Postojeće strukture deluju i kao ojačanje novih kuća i štite ih od raznovrsnih spoljašnjih uticaja.
Dve porodice se već uselile
Nove stambene jedinice su idealne za samostalan život mladih ljudi ili mladih parova. Kuću A, površine 15 kvadratnih metara kupila je porodica porodica Huang, a u nešto veću kuću B, površine 20 kvadratnih metara uselila je se porodica Fang.
Za postavljanje manje kuće bila su potrebna samo dva nekvalifikovana radnika koji su je podigli za jedan dan.
Imajući u vidu da su korišćeni prefabrikovani paneli, sam proces izgradnje kuća je veoma lak i za postavljanje manje kuće bila su potrebna samo dva nekvalifikovana radnika koji su je podigli za jedan dan.
S obzirom na malu površinu osnove manje kuće, nova struktura izgrađena je u formi spratnog objekta, gde je dnevna zona na prizemlju a spavaća soba na spratu, dok je kod kuće porodice Fang i spavaća soba na prizemlju.
Ugledni svetski magazin New York Times piše o Nišu, a povod je projekat Novi Niš vredan više od 140 miliona evra, u kojem će prve zgrade nići do kraja 2018.
Američka kompanija Clean Earth Capital je 2011. godine za 1,5 miliona evra kupila zemljište bivše kasarne Bubanjski heroji, a kamen temeljac za luksuzni poslovno-stambeni kompleks Novi Niš položen je u proleće 2016. godine. Dve godine kasnije, radovi u ovom naselju ubrzano teku, polako niču zgrade, a prvi stanari se očekuju do proleća 2019. godine.
– Završavamo zgrade 11 i 12 za grad Niš, koji će ih potom predati Ministarstvu odbrane Srbije. Ukupna kvadratura ovih zgrada je 7.600 m2, a biće završene do 31. decembra 2018. godine. U proleće 2019. godine biće završena i luksuznija stambena zgrada projektovana u Vašingtonu, koja se sastoji od 76 jedinica. U januaru 2019. godine počinjemo sa gradnjom još tri stambene zgrade Bauhas dizajna, ukupne veličine od 5.200 m2, a završićemo ih najkasnije do 1. septembra 2019. godine – kaže za eKapijuPhilip Bay, direktor kompanije Clean Earth Capital.
Izgradnja novog „urbanog centra južne Srbije“ u u toku; Foto: Facebook, Novi Niš
U ranim fazama sklopljena je saradnja s kompanijom AECOM, dok je sada za dizajn zadužen Leo A. Daly iz Vašingtona.
U naselju Novi Niš planiran je i komercijalni sadržaj a to pre svega uključuje trgovački centar, hotel, poslovnu zgradu, T-kulu mešovite namene, uključujući i novi supermarket Lidl koji će biti smešten na glavnom ulazu u kompleks.
Procenjena i planirana veličina celog projekta je više od 220.000 kvadratnih metara, međutim, kako ističe Bay, urbanistički projekat omogućava gotovo 410.000 m2.
– Ipak, ne planiramo da na naših 15 hektara zemlje uradimo projekat u Hong Kong stilu i zauvek uništimo tržište. Imamo fazni pristup i želimo da podignemo standarde i vrednosti na tržištu nekretnina u čitavom Nišu.
Prilikom rada na projektu, kompanija Clean Earth Capital sarađivala je sa brojnim partnerima, pa je u ranim fazama sklopljena saradnja sa kompanijom AECOM iz Virdžinije, dok je sada za dizajn zadužena kompanija Leo A. Daly iz Vašingtona.
Situacija; Foto: Facebook, Novi Niš
New York Times o Novom Nišu
Zahvaljujući projektu Niš se našao i na stranicama čuvenog New York Timesa, a kako za Južne vesti kaže Philip Bay, direktor kompanije Clean Earth Capital, nije reč o promo tekstu, već je deo standardne rubrike o nekretninama „Jedan kvadratni metar“.
Da je reč o plaćenom tekstu onda bi on, pojašnjava Bay, bio u posebnoj reklamnoj sekciji. „NewYork Times je napisao mnoge članke o Balkanu u proteklih 20 godina. Poslednjih 18 meseci su me kontaktirali i pitali mnoga pitanja preko telefona. Prošli mesec su odlučili da napišu članak – kaže Bay.
Pored niže cene rada i investiranja, piše njujorški list, Bay prednost vidi i u strateškom položaju Niša, pa ga percipira i kao novi “urbani centar” južne Srbije.
Da, pločice se mogu lepiti preko druge pločice ali postoje neke razlike u odnosu na klasično lepljenje na košuljicu ili na malter. Zato, obratite pažnju na sledeće korake.
Na našom primeru lepili smo podne pločice na već postojeću keramiku u toaletu. Na ulaznim vratima postojao je prag što nam pomoglo da nemamo problem u nivelaciji s parketom koji je u ostatku prostora.
Za početak, potrebno je očistiti postojeće pločice i namazati podlogu valjkom. Ovo je obavezan deo kada lepite pločicu na pločicu jer će podloga doprineti boljem prianjanju. Mi smo koristili Ceresit CN 94 koji se ne razređuje, a nanesen je četkom tako da smo izbegavali stvaranje barica. Potom smo sačekali oko 4 sata da se ova bezbojna podloga osuši.
Pogledajte video u kojem je pokazano kako se lepe pločice:
Pre lepka, na pločice se mora naneti podloga koja će doprineti boljem prianjanju.
Za lepljenje pločice na pločicu moraju se koristiti jači lepkovi. Mi smo koristili SikaCeram 220 koji se umuti mikserom. Na podlogu se nanosi, kao i klasičan lepak, zupčastom špaklom. Osim na podlogu, lepak smo naneli i na pločicu što će doprineti većoj čvrstoći prianjanja.
Deo lepka se nanese na pod i započinje se postavljanje jedne po jedne pločice. Koristili smo krstiće, to jest, distancere između pločica debljine 2 mm. Obavezno libelom proveravajte horizontalnost, to jest, pad pločica. S obzirom na to da su se pločice postavljale u prostoriju u kojoj su već postojala vrata, keramiku smo opkrojili prema obliku pervajza.
Lepljenje nove keramike preko postojećih, starih pločica
Fugovanje i završni radovi
U međuvremenu, odaberite odgovarajuću fug masu za keramiku. Mi smo koristili fug masuMapei koju smo postavili nakon što je slaganje pločica završeno. Keramika se fuguje tako što se gletaricom nanosi fug masa, a potom se mokrom krpom skida višak fug mase sa pločica.
I tako je naš toalet zasijao novim sjajem! Mi smo koristili majolika pločice koje su veoma zgodne za male prostorije kao što su toaleti.
Mali madridski studio predložio je projekat koji bi trebalo da obogati arhitektonsku sliku starog industrijskog jezgra engleske prestonice.
Po projektu studija Aqso u Londonu će se graditi višenamenski objekat koji ne uključuje samo hotel Shoreditch s brojnim komercijalnim maloprodajnim lokalima, već i bioskop koji je implementiran u etažama ispod zemlje.
S druge strane, etaže iznad zemlje karakteriše specifičan dizajn koji je zapravo alternativni odgovor na uslove lokacije. Naime, ovaj prostor je veoma užurban što se tiče biciklističkog saobraćaja pa su arhitekte osmislile zgradu koja izlazi u susret i pešacima i ljubiteljima dvotočkaša.
Zgrada se izvija oko svoje vertikalne ose, zahvaljujući ćemu postaje veoma upečatljiva.
Sama zgrada zamišljena je kao ogromni totempodeljen na dva dela, zahvaljujući čime zgrada postaje fleksibilni element koji se spaja s okolnim ulicama i kroz svoju parcelu propušta pešake i bicikliste. Tako su najvažniji učesnici u saobraćaju dobili ne samo prečicu, već i direktan prilaz objektu sa zadnje strane.
Objekat je zamišljen na raskršću ulica Old Street i Great Eastern Street, što je inače istorijski bitna lokacija u gradu jer se nekada na ovom mestu odigravao pravi industrijski procvat, da bi kasnije postalo sedište brojnih umetnika i alternativnim lokalima.
Zgrada je fleksibilni element koji se spaja s okolnim ulicama i kroz svoju parcelu propušta pešake i bicikliste.
Zgrada se izvija oko svoje vertikalne ose, zahvaljujući ćemu postaje veoma upečatljiva. Tok saobraćaja u ovom delu grada definisao je ovakav neobičan oblik zgrade, koja se zbog svog izvijenog oblika sagledava i iz okolnih ulica.
Ljuska s pravilnim otvorima
Nepravilni oblik zgrade i zaobljena fasada stoje u kontrastu s pravilnim otvorima, a sličan arhitektonski jezik premešten je i u enterijer objekta. Naime, kako se navodi na sajtu studija, Parametarski dizajn ljuske kompenzovan je racionalnim rasporedom otvora, omogućavajući konzistentnu raspodelu soba i otvora.
Enterijeri su svedeni i industrijski… što odgovara lokaciji, odnosno bivšem industrijskom kraju.
HRP-5Ps je robot napravljen od strane čoveka, a sada ga u pojedinim poslovima polako prevazilazi.
Ovaj robot nije naoružan laserskim puškama već laserskim meračima i pneumatskim pištoljima za zavrtanje. Naime, japanski Nacionalni institut za napredne industrijske nauke razvio je humanoidnog robota koji je specijalizovan za izradu zidova od gips-kartonskih ploča. HRP-5Ps je mašina koja autonomno pravi zidove i plafone, a prema svemu sudeći to radi preciznije od čoveka.
Kako se navodi u saopštenju, upotrebom veštačke inteligencije, koja uključuje tehnologiju za premeravanje prostora, prepoznavanje oblika i kontrole pokreta u zavisnosti od rasporeda rada, napravljen je autonoman robot koji može da napravi zid od gips-kartonskih što je uobičajen posao na gradilištu.
Dalje se dodaje da je pravljenje ovog robota zapravo posledica smanjivanja nataliteta i porasti prosečne starosti populacije, iz čega proizilazi nedostatak radne snage na gradilištima.
Pogledajte kako robot-gipsar pravi zidove kao profesionalac:
Ovaj robot nije naoružan laserskim puškama već laserskim meračima i pneumatskim pištoljima za zavrtanje.
Iz ovog video-priloga može se videti da robot-gipsar zaista pravi zid od gips-kartonskih ploča ali da to radi veoma sporo. Ono što je još čudnije jeste činjenica što robot pravi zid na tradicionalan način, imitirajući pokrete čoveka, umesto da to radi na sveobuhvatniji, automatizovan način.
Odgovor na nedostatak radne snage
S druge stane, ako jedan robot može da napravi zid od gipsa, on može da uradi i mnoge druge stvari na gradilištu. Upotrebom humanoidnog robota HRP-5P kompenzovaće se nedostatak radne snage, a ujedno će se radnici osloboditi teških poslova na gradilištu što će im omogućiti da se skoncentrišu na rad koji donosi veću materijalnu korist.
: @lee__st . . . #coolcousin #cooltravelpix #thisisperfect #protip #locallove #urbanlife #citylove #travelsmart #traveldiary #belocal #endlesssummer #makeitcount #postcardsfromtheworld #distractionsandinspirations #traveldeeper #doyoutravel #welltravelled #traveltheworldwithme ##travellog #travelover #traveladdicted #goodvibesonly #thehappynow #sugarhousestudio #londonarchitecture #photospots #london
